Mirjana Wagner

POLOŽAJ OŠTEĆENIH LICA U JUGOSLOVENSKOM ZAKONODAVSTVU

 

 

Diskusija adv. Mirjane Wagner na Savetovanju koje je održano u Budvi od 10.6. do 14.6.1997.g. na temu:
Ustavnost i zakonitost u zaštiti ljudskih sloboda i prava.

 

U Jugoslovenskom zakonodavstvu prava oštećenih lica su neadekvatno rešena, i to bilo da je u pitanju predkrivični, sudski ili izvršni postupak. Posle vrlo neprijatnih događaja koji su mu se desili, oštećeno lice čeka dug i šikanozan sudski postupak koji je usmeren više da izmaltretira oštećenu nego da kazni krivca. Epilog takvog postupka je da se oštećeno lice oseća vrlo nemoćno i nezaštićeno.

Ovakav postupak posebno pogađa žene i decu kada su oštećeni.

Naime,

1. Oštećeno lice nema ulogu procesne stranke koja je u svim pravima izjednačena sa drugim procesnim strankama u krivičnom postupku kako u obavezama tako i u pravima.

2. Oštećena ne može da izjavi žalbu, sem u izuzetnim slučajevima, tako da je ostavljena na milost i nemilost javnom tužilaštvu odnosno javnom tužiocu koji ponekad, u praksi, ima suprotne interese sa oštećenim licem. O izuzetnim, zakonom propisanim slučajevima, kada oštećena može podneti žalbu, Ja ovom prilikom neću govoriti, s obzirom da su učesnici ovog Savetovanja, pravno, vrlo obrazovani, pa znaju koji su to slučajevi.

3. Krivični postupak je jako dug i iscrpljujući za oštećenu. Naime, oštećena mora da dolazi na svaki poziv suda, mora da se seća do najsitnijih detalja događaja u vezi kog se vodi krivični postupak. Mora da trpi razna provokativna pitanja, da se suočava sa izvršiocem dela i njegovim prijateljima koji su najčešće uvek prisutni na suđenjima i sl. Često postupak traje i više godina. I za to vreme, žena kao oštećeno lice i ako želi da zaboravi štetni događaj, ne može, jer je postupak na sudu uvek primorava da se svih detalja seća prilikom davanja iskaza ili prilikom svedočenja.

4. U krivičnom postupku najčešće, Sud ne rešava o imovinskom-pravnom zahtevu oštećenog lica, čak i onda kada je visina štete nesporna. Zakon dozvoljava Sudu da reši i takve imovinsko-pravne zahteve, ali ih sud ne rešava već ženu kao oštećeno lice upućuje na građanski, parnični postupak, koji opet traje i u kom ona opet mora da da iskaz o štetnom događaju. Zbog svega toga, žena kao oštećeno lice često i ne pokreće parnični postupak u kom bi mogla da potražuje naknadu štete od izvršioca štetnog dela.

5. Kaznena politika nije adekvatna izvršenim delima. Svrha kažnjavanja je represivna i preventivna. Nijednu od ove dve uloge današnja kaznena politika ne rešava. Propisane kazne su male, posebno za krivična dela opisana u Krivičnom zakonu Srbije u glavi 12 – Krivična dela protiv dostojanstva ličnosti i morala, i u glavi 13 – Krivična dela protiv braka i porodice. Pored toga, u praksi se izriču kazne u okviru zakonom propisanog minimuma.

Pored toga i kad se izrekne kazna, ona može da se odlaže, da se ublažava i sl. tako da i izvršni postupak može da traje.

Navešću samo jedan slučaj iz moje prakse: Radi se o krivičnom delu koje je u optužnici okvalifikovano kao krivično delo iz čl. 107. st. 3. KZS, tj. obljuba ili protivprirodni blud zloupotrebom službenog položaja. Mal. oštećena je u vreme izvršenja inkriminisanog dela imala 14 godina. Sada ona ima punih 18 godina, a sudski postupak, u prvom stepenu, još nije završen. Za to vreme promenilo se troje sudija, a i nekoliko zamenika javnog tužioca. Napominjem da još predstoji drugostepeni postupak koji će sigurno, u najpovoljnijim okolnostima da traje nekoliko meseci.

5. Dok se već godinama zakonodavac trudi da olakša položaj okrivljenog lica, bilo u predkrivičnom postupku (prisustvo advokata pri prvom saslušanju i sl.), pa sudskom (određivanje pritvora samo u izuzetnim slučajevima, bez obzira što okrivljeni na sve moguće načine izbegava da pristupi u sud: fingirana bolest ili bolest člana porodice, službeni put, banjsko lečenje i sl.) do izvršnog postupka u kom se predlaže da uslovi osuđenih lica na izdržavanju kazne budu takvi da imaju bolje uslove nego kod sopstvene kuće (da imaju TV u sobi, kupatilo, da se bave sportom, da se prekvalifikuju, da za vikende odlaze kući i sl.) dotle oštećena ne može u krivičnom postupku da ostvari nikakva svoja prava, već samo ima obaveze.

Ovakvim odnosom prema oštećenom licu su najviše pogođene žene i deca. Ovo s razlogom što su u velikom broju oni žrtve. Postupak u odnosu prema njima, iako se prikazuje kao human, je dosta maltretirajući. Prvo sa čim se oni susretnu je nepoverenje, sumnja u njihovu iskrenost, pa do toga da se upućuju na veštačenje da bi se videlo da li govore istinu. Već taj deo postupka stvara traumu, strah i osećanje uzaludnosti kod oštećenog lica koji se projektuju tokom celog života.

Profesionalni učesnici u postupku su ljudi koji svoj karakter projektuju i u svojoj profesiji. Zato je potrebno da Vi, menjajući ono što mislite da nije dobro, izgrađujete sudsku praksu, da dajete predloge za promene zakona, da imate fleksibilniji stav u odnosu na oštećena lica i sl. i da na taj način doprinesete da se položaj oštećenog lica poboljša, da bi krajnji ishod bio da oštećeni imaju ulogu procesne stranke u postupku, istovetnu sa ulogom javnog tužioca, u svim pravima a ne samo u obavezama.