Uršula Cetinski

MESTO ŽENSK
BUDUĆNOST PRIPADA ŽENAMA

Prevela Slavica Stojanović

 

 

Kaže se da treći put sve ide dobro. Na žalost, ne uvek i ne svuda. Mesto žensk (Grad žena) je međunarodni festival savremene umetnosti, nastao 1995. godine. Entuzijastično se lativši ideje da svake godine postoji festival koji u centar kulturne i druge pažnje stavlja kreativnost žena, organizovale smo pedeset zbivanja koja su išla jedno za drugim tokom pet dinamičnih dana. Slušale smo Pesme sa brda, koje nam je dočaralo genijalna Meredith Monk sa raznim umetnicama iz sveta kulture i industrije zabave prošle smo kroz Gradsku galeriju, gde je dvadeset pet umetnica izlagalo pod sloganom Stereotip, poigravajući se stereotipima koje društvo pripisuje ženama; u svom monologu Moja Virdžinija, Darci Picoult nas je uvela u lično iskustvo razornog i smrtonosnog dejstva leka DES koji je u S.A.D. zabranjen da se primenjuje na životinjama, a tek deset godina kasnije je zabranjeno da se daje ženama; štampale smo Pejzaž sa velom, prvu antologiju savremene slovenačke ženske proze i poezije na engleskom koja će sledeće godine biti objavljena u Velikoj Britaniji. I još mnogo toga.

Sledeće godine smo dobile polovinu troškova festivala i tokom sedam dana smo predstavile umetnice koje rade van Zapadne Evrope i Amerike gde ženski pokret ima najdužu tradiciju i najvidljiviji uspeh. Festival je otvoren dirljivim i magičnim ljubavnim pesmama bosanskih pevačica, koje su prvi put posle dugog i paklenog rata izašle iz Sarajeva; dobitnica Oskara za najbolji strani film Marleen Gorris zaustavila nam je dah nezaboravnom feminističkom "bajkom" Antonia; predstavile smo filozofkinju Hanu Arent (Hannah Arendt) i prikazale njen jedini TV intervju iz kojeg bi se lako moglo naučiti mnogo o čoveku kao političkom biću – kad bi ljudi uopšte mogli da zaista izvuku neku pouku iz istorije; Grad žena se završio plesanjem na hipnotični glas makedonske pevačice Petranke Kostadinove i njenog energičnog muzičkog ansambla. Posle festivala primile smo iz Beča, Bona, Budimpešte, Dortmunda i Inzbruka brojne pozive na stručne susrete na kojima smo predstavljene kao zanimljiv i uspešan primer osnaživanja žena u kulturi, što je danas jedna od glavnih tema u mnogim evropskim zemljama; istovremeno smo predstavljene na najistaknutijim evropskim umetničkim festivalima, koji se organizuju pod mnogo boljim uslovima i pod okriljem racionalnije uređene kulturne politike. Pripreme za treći umetnički festival Grad žena žestoko je potresla odluka glavnih slovenačkih festivalskih sponzora na lokalnom i državnom nivou da se toliko skreše podrška da smo morale da zaključimo da za ovakve projekte nema mesta u Sloveniji. U poslednjem trenutku smo dobile podršku od mnogih pojedinki i pojedinaca, naših saradnika/ca u umetnosti, čiji su najrazličitiji doprinosi učvrstili temelje narušenog grada, na čemu smo im večno zahvalne. Grad žena je tanan organizam koji nema budućnosti u neprijateljskoj sredini. Da li će festival postojati i po četvrti put zavisi od okruženja u kojem bi trebalo da se realizuje. Međutim, to okruženje svakodnevno sve više dovodi u pitanje osnovna ženska prava, što je postalo očigledno još pre nekoliko godina. Koplja koja su se lomila preko leđa Grada žena samo reflektuju našu društvenu i političku realnost. Bez obzira koliko su ta koplja oštra, ostaje činjenica: budućnost pripada ženama. Istraživanja naših evropskih kolginica pokazuju da u poslednjoj deceniji broj žena u umetnosti i u medijima dramatično raste; iako su im dostupne donje stepenice hijerarhijske lestvice, iako su slabije plaćene od svojih kolega, svakog dana ih je sve više, obrazovanije su od svojih muških kolega i brojnije su kao publika. Činjenica da će umetnice, producentkinje i žene u medijima obeležiti sledeći milenijum, već nam kuca na vrata.