Fahrunisa Akbatur

ŽENSKI POKRET
U TURSKOJ

Prevela Ivana Ristić

 

 

Uvod

 

Od 19. veka, u svetu su se pokreti za ženska prava javljali nekad u snažnijem, nekad u slabijem obliku. Poslednji talas ženskog pokreta, koji traje od šezdesetih godina 20. veka, pokazuje da su pitanja ženskog pokreta i dalje ostala problematična bez obzira na vladajući politički sistem. U Turskoj je drugi talas počeo krajem osamdesetih, kada je država bila zauzeta depolitizacijom društva, to jest uklanjanjem levičara i desničara iz političkog života. Tako su žene, ostavljene na miru od nacionalističkih i socijalističkih ideologija, dobile priliku da svoje probleme izraze svojim rečima. Pod uticajem ženskog pokreta, nova generacija istoričarki ponovo otkriva da feminizam u Turskoj ima svoju istoriju. (Criss, 1993: 238. str.)

U međuvremenu se Turska, kao i ceo svet, približila nacionalističkim i religioznim fundamentalističkim idejama. Tako se žene u Turskoj ne bore samo da sačuvaju i poboljšaju stanje svojih prava, već se bore i da sačuvaju i poboljšaju sadašnje stanje demokratije.

 

Otomanski sluČaj

 

Criss tvrdi da

 

Evropska umetnost, književnost i popularna kultura počev od 19. veka prikazuju žene Istoka kao poslušna, pokorna stvorenja potpuno uvijena u crni čaršav onda kada ne igraju pred svojim gospodarima u egzotičnoj svilenoj odeći. Štaviše, zapadnjačko oduševljenje haremom, tim zabranjenim ženskim svetilištem, pokrenulo je stvaranje bezbrojnih mitova o njemu. U stvari harem je bio samo jedna od institucija otomanskog državnog ustrojstva, mesto u kome su se žene obrazovale. Harem je bio mesto gde su robinje, prema svojim sposobnostima, učile o umetnosti, muzici, književnosti, poeziji, zanatima, kućnim poslovima, i, što je možda važnije, o veštini upravljanja. (Criss, 1993: 239. str.).

 

U doba reformi u Otomanskom carstvu država je počela da finansira osnovno obrazovanje za decu oba pola. Za svetovnim osnovnim obrazovanjem u osnovnim školama za devojčice usledio je 1862. i prijem žena u starije razrede osnovnog obrazovanja. Godine 1873. osnovana je prva učiteljska škola za žene. Žene su i u narednim razdobljima tražile priliku da se obrazuju. Na primer, 1913. za žensku učiteljsku školu koja može da primi samo 28 učenica, prijavilo se 300 žena.

U periodu od 1869. do 1927. izlazilo je nekih 38 ženskih časopisa, 11 čiji su vlasnici bili žene, a u njih 27 žene su bile urednice i/ili važnije novinarke. Otomanski feministički pokret je pokret brojne ženske organizacije tokom Drugog konstitucionog perioda (1908-1918). Dok su neke od tih organizacija imale dobrotvorni karakter, neke su pomagale zaposlenim ženama. (Yarman-Basbugu, 1992: 83. str.) Otomanski feminizam je imao za cilj društveni razvoj žene. Između 1911. i 1921, njihovi zahtevi su uključivali ukidanje mnogoženstva, ukidanje vladinih propisa u vezi sa pravilima o odevanju žena, pravo žena na rad i prekid ugovaranja brakova.

Građanski zakon je donet 1926. On je ženama dao ravnopravan položaj sa muškarcima u odnosu na Zakon o porodičnom pravu iz 1917. Do 1930. žene su dobile pravo glasa na opštinskim izborima, za kojim je usledilo pravo da budu birane u oblasne upravne odbore 1933. i, konačno, do 1934. žene su stekle pravo da glasaju na nivou države kao i da se kandiduju za državnu službu.

Godine 1935. Žensko udruženje je bilo domaćin 12. Kongresu Međunarodnog saveza za pravo glasa za žene i za njihova politička i građanska prava. Udruženje je podržavalo politiku "jedna-država – jedna-partija – jedan-narod" Republikanske narodne partije. (Criss, 1993: 247. str.) Neočekivano, Udruženje je sâmo najavilo da se zatvara, uz objašnjenje da pošto je utemeljena jednakost žena i muškaraca u turskom društvu, više nema potrebe za postojanje čisto ženskog udruženja.

Režim je ugušio nezavisni ženski pokret. Umesto toga, stvorio je sliku o aseksualnoj ulozi žene, o ženi koja je obrazovana, društveno odgovorna i čija je dužnost da obrazuje decu, naročito mušku, za budućnost. Od žene se očekivalo i da bude intelektualna podrška svom mužu. Mada su republikanke u gradu bile u povlašćenom položaju, i one su dovedene u situaciju da svoju individualnost podrede porodici, baš kao i njihove sestre na selu. Uprkos tome, gradska elita Turkinja baveći se različitim profesijama i umetnošću, dala je svoj ne mali doprinos u tim oblastima tokom ovog doba. Smatralo se da su republikanke u gradu stekle svoja zakonska prava, tako da je "ostalo još da se pomogne da seoske žene nauče nešto o ovim pravima i o tome kako da ih koriste." (Criss, 1993: 248. str.)

 

Turski feminizam posle 1980.

 

Žene su učestvovale u svim oblastima života ali nisu dovodile u pitanje ni politički sistem ni odnos između muškaraca i žena sve do osamdesetih godina 20. veka. U ideološki podeljenim godinama između 1970. i 1980. levičarske intelektualke nisu se bavile proučavanjem pitanja da li socijalizam stvarno oslobađa žene ili to ne čini.

 

Criss kaže da:

 

Kadgod bi iskrslo pitanje iskorišćavanja ili zlostavljanja žena i nedovoljnog učešća žena u politici, davana su dva različita obrazloženja. Konzervativci su tvrdili da pošto je ženska prava u Turskoj država ostavila ženama u baštinu, žene nemaju istoriju borbe za osvajanje svojih prava. Kad jednom žene budu dovoljno znale o svojim zakonskim pravima, sve će biti u redu. Socijalisti su dokazivali da iskorišćavanje žena ukazuje na feudalne odnose u proizvodnji, i da bi sve bilo u redu kad bi se sistem promenio. Konzervativci nisu poznavali žensku istoriju, a socijalisti su bili suviše obuzeti otrcanim frazama. (Criss, 1993: 251. str.)

 

Ono što je ironično je, da su se posle vojnog puča 12. septembra 1980. žene osetile slobodne da proučavaju, analiziraju i ponude izlaze iz svoje nevolje. Tako se feminizam oslobodio okova drugih ideologija. Kao drugo, uz pomoć jedne nove discipline, Ženske istorije i ženskih studija, i uz saradnju nevladinih organizacija prekinuta je tradicija na osnovu koje je patrijarhalna država do tada određivala potrebe žena.

Dva značajna događaja doprinela su spoznajama feministkinja tih godina: prvo, Komitet za ujedinjenje i napredak pridobijao je žene za svoje tajne saradnice dok je bio tajni komitet. Ali čim je postao politička partija 1913. i preuzeo vlast, žene su usmeravane u društvene organizacije, jer nisu imale politička prava. Drugo, do 1917, novi zakon o porodičnom pravu je vredeo samo utoliko što je tražio pristanak prve žene da bi njen muž mogao da uzme druge i što je odredio minimalni uzrast dozvoljen za sklapanje braka. Ustanovljeno je, međutim, da je nedovoljan da ispuni potrebe žena.

Shvativši da se malo toga promenilo i da nijedna vlada neće promeniti društveni i zakonski položaj žena čim se takav zahtev postavi, žene su više počele da se bave politikom i počele su da političku vlast zahtevaju barem putem glasanja. Rezultat toga je bio, moglo bi se reći, da je lično postalo političko za turske aktivistkinje. One su još 1921. javno tražile pravo glasa. (Demirdirek, 1993: 118)

U međuvremenu su ekonomske potrebe i smanjenje muškog stanovništva prisilili Turkinje da potraže zaposlenje. Sve više žena se zapošljavalo. Početkom dvadesetih godina 20. veka žene su počele i univerzitetski da se obrazuju. Islamsko udruženje za zapošljavanje otomanskih žena otvaralo je radionice i pogone tekstilne industrije u Istanbulu.

 

Tajni pokret otpora u Istanbulu

 

13. januara 1920. pokret otpora je organizovao demonstracije na trgu Sultanahmet. Oko 10.000 ljudi se skupilo da protestuje protiv moguće internacionalizacije Istanbula i protiv hapšenja. Jedan od govornika na demonstracijama bila je Nakiye Hanim (Elgün, 1882-1954) koja je podstakla slušaoce da se bore protiv "Uprljanih ruku zavojevača". Njen govor je kasnije dobio veliki publicitet i podršku.

Saime Hanim (Asker, 1951-) bila je jedna od žena uhapšenih zbog protestnog govora koji je održala na Kadiköy-skim demonstracijama 22. maja 1919. Žene koje su radile za tajnu organizaciju Odbrana nacionalnih prava, kao što su Mediha Hanim (Orbay) i Sahende Hanim pritvorene su te godine. Mnoge žene koje su učestvovale u pokretu otpora u Istanbulu su udružile snage u borbi za nezavisnost, kasnije, u Anadoliji.

 

Od otomanskog feminizma do turskog nacionalizma

 

Juna 1923. otomanske žene su oformile Žensku populističku partiju. Generalna sekretarka ove partije bila je jedna od aktivistkinja pokreta otpora Süküfe Nihal. U svojoj molbi vladi u Ankari, vođstvo partije je navelo da njen cilj nije da osvoji vlast, već da se izjasni za društveno-ekonomska pitanja koja su se ticala žena. Ipak, Süküfe Nihal je objasnila da će Ženska partija jednom u budućnosti raditi na tome da u parlamentu budu žene.

Ankara je odbila da prizna ovu partiju jer žene nisu imale politička prava. U stvari, mora da ju je vlada doživela kao pretnju muškom autoritetu. Ali ženama je savetovano da osnuju Tursko žensko udruženje umesto partije. Kao rezultat toga ženski politički pokret je još jednom preusmeren u društveni pokret.

 

DruŠtvena diskriminacija

 

Žene predstavljaju 51 posto turskog stanovništva. 70 odsto odraslih žena je pismeno. Veliki je procenat žena stručnjaka u nekoj oblasti: 40 posto lekara, 40 posto akademika, 30 posto pravnika su žene.

Žene koje rade u poljoprivrednom sektoru su uglavnom neplaćene, jer rade za svoju porodicu. Mada žene na papiru imaju pravo na jednaku platu za jednak rad, u praksi žene imaju manje plaćene poslove i profesije. (Ilkkaracan, 1996: 17. str.)

Ženama je abortus dostupan, i u državnim bolnicama, od 1983. Ali ako nemaju dokaz o muževljevom pristanku, državne bolnice imaju pravo da odbiju da izvrše abortus. Štaviše, mnogim ženama koje žive na selu to pravo nije dostupno u praksi, jer medicinske službe u mnogim oblastima ili su nedovoljno opremljene ili ne postoje. (Ilkkaracan, 1996: 18. str.)

Raširena je praksa da se odmah udovoljava zahtevu za ginekološki pregled za utvrđivanje nevinosti koji postavi bilo koji autoritet: roditelji, škola, uprava zatvora ili policija. Žene su 1992. sprovele kampanju protiv ove prakse, pošto su dve učenice srednje verske škole izvršile samoubistvo jer je direktor škole zahtevao od njihovih porodica da se pregledom utvrdi jesu li nevine. Njihova nevinost je potvrđena posle njihove smrti. Udruženje turskih lekara je podržalo žensku kampanju protiv kontrole nevinosti i savetovalo lekarima da odbiju da izvrše ovaj postupak osim ako dobiju zahtev od tužilaštva.

Prema građanskom zakonu muškarci se u Turskoj mogu oženiti kad napune 17 godina a žene se mogu udati sa 15 godina. Mada se može smatrati da je ovo suviše rano, na selu je uobičajeno da se ženska deca od 12 do 15 godina prisiljavaju na sklapanje nelegalnih verskih brakova, a za uzvrat očevi dobijaju novac za mladu. (Criss, 1993: 254)

Godine 1987. na hiljade žena u Istanbulu je učestvovalo u protestnom maršu zbog običaja muževa da tuku svoje žene. Nekoliko ženskih skloništa i informativnih centara je otvoreno 1990. U Istanbulu je Mor Cati (Ljubičasti krov) fondacija za ženska skloništa otvorila informativni centar početkom devedesetih a svoje sklonište 1996. Fondacija za žensku solidarnost otvorila je informativni centar 1991, a sklonište 1993. u Ankari. Tri ženska informativna centra su radila u Istanbulu i Izmiru, a pomagale su ih opštine. Nekoliko prihvatilišta za žene, kojima je upravljala vlada, takođe su aktivnije radila ovih godina. Na žalost, sva skloništa i informativne centre koje su vodile i pomagale opštine zatvorili su posle lokalnih izbora 1994. novoizabrani gradonačelnici iz različitih partija. Samo fondacije čiji su vlasnici feministkinje, a to su Mor Cati i Ženska solidarnost još vode svoja skloništa i informativne centre. Glavna uprava za položaj i probleme žena otvorena je oktobra 1990.

Sredinom devedesetih je ženski pokret izgleda već bio podeljen na tri struje: svetovni ili kemalistički ženski pokret, radikalne feministkinje i Islamski ženski pokret. U ovom periodu su i kurdske žene organizovale svoje grupe. Aktivistkinje svetovnog pokreta vide uspon Islamskog pokreta kao glavnu pretnju i voljne su da sarađuju sa državom u pokušaju da se spreči ova opasnost. Aktivistkinje Islamskog ženskog pokreta, čini se, usredsređuju svoje kritike na neispunjena obećanja ženama kemalizma ili kapitalizma, pre nego na ulogu žene u Islamu. Radikalne feministkinje, koje se usuđuju da kritikuju sve vrste totalitarističkog pristupa, su malobrojne, ali ipak uticajne u radu ženskog pokreta.

 

Pravna diskriminacija

 

Turski ustav izjednačava punoletne žene sa muškarcima. Pa ipak, Građanski zakon uskraćuje mnoga prava udatim ženama i svodi ih na građane drugog reda stavljajući ih pod muževljevo starateljstvo. Na primer, muž je "glava" porodice prema članu 152 Građanskog zakona. Žena mora da nosi prezime svog muža i definisana je kao njegov pomagač i savetnik (153. član).

159. član, po kome je žena morala da traži muževljevu dozvolu da bi se zaposlila van kuće, poništen je jula 1992. odlukom Ustavnog suda.

Posebna svojina na imovinu pripada svakom od bračnih drugova ukoliko je steknu nasleđem pre ili u toku braka. Međutim, u slučaju razvoda, žene nemaju pravo na nadoknadu imovine stečene u toku braka. Zato je, kada je 1988. usvojen zakon kojim je olakšano dobijanje razvoda, upozoreno da će mnoge žene biti izložene siromaštvu.

Peticija koju je potpisalo 100. 000 ljudi podneta je turskoj Velikoj narodnoj skupštini 1993. i njom je tražen amandman na članove Građanskog zakona u vezi sa porodicom i imovinom (Arin, 1996: 24) Pa ipak, promene nema. Štaviše, brojne komisije koje je formiralo Ministarstvo pravde rade od 1951. na pripremi amandmana na Građanski zakon (Akbatur, 1993: 10).

Svi zločini koji se mogu počiniti protiv žena skupljeni su u odeljak pod naslovom "Zločini protiv opšteg morala i porodičnog reda" u Krivičnom zakonu. Iz ovog odeljka jasno je šta se tu štiti zakonom.

438. član Krivičnog zakona, koji je predvideo niže kazne za silovanje ako je silovana žena prostitutka, stavila je van snage turska Velika narodna skupština posle kampanje koju su pokrenule žene kad je Ustavni sud odbio da to učini.

Prema 440. članu Krivičnog zakona, ako udata žena samo jednom stupi u odnos sa drugim muškarcem može biti optužena za preljubu. Ali da bi muškarac bio optužen za isto, mora se dokazati da ima stan u kome živi sa drugom ženom član 441). Taj član je Ustavni sud stavio van zakona 1996. Međutim, pošto odluka nije objavljena u Službenom glasniku, još nije primenjiva.

1985. Turska je potpisala Povelju Ujedinjenih nacija o eliminaciji svih vrsta diskriminacije prema ženama. Do danas nije došlo ni do kakvih promena u diskriminativnom porodičnom pravu.

 

Žene i demokratija

 

Između 1935. i 1939. procenat žena članica parlamenta bio je 4,08 od 441 člana parlamenta. Ovaj procenat je bio u stalnom opadanju da bi 1987. stigao do 1,34 procenta u skupštini od 449 članova. Žene su u parlamentu još uvek predstavljene sa samo 2,3 procenta, mada u kabinetu ima tri ministarke. Lokalne partijske uprave još uvek nerado stavljaju ženska imena na liste svojih kandidata. Prema tome, ne nedostaju jednake šanse samo u zakonu i društvenom životu, već se taj nedostatak odražava i na političkom poprištu. Lek se možda velikim delom krije u političkoj svesti žene, koja treba da sruši prepreke pred sobom. (Criss, 1993: 258)

S jedne strane, aktivno učestvovanje žena u politici pomaže procesu dalje demokratizacije. S druge strane, žene u politici su, bilo na državnom i lokalnom nivou, bilo kao uzori u društvu, najbolja garancija svetovnosti. Jer izgrađivanje solidarnosti sa ženama i davanje vlasti tim istim ženama ojačalo bi ženski pokret i pružilo priliku da se definišu i da se udovolji potrebama žena preko pokretanja društvenih promena, uprkos snažnom patrijarhalnom otporu. Da bi se ostvarili ovi ciljevi, feministkinje su početkom 1997. osnovale udruženje koje su nazvale KADER (Udruženje za podršku i školovanje žena kandidata). Iako će KADER ostati neutralna organizacija, podržavaće žene kandidatkinje, kampanjama, finansijama i treninzima. KADER privlači pažnju žena veoma različitog porekla i društvenog položaja. Kako KADER znači sudbina, žene se nadaju da će kroz KADER promeniti svoju sudbinu.

 

ZakljuČak

 

Promena u ženskom identitetu u muslimanskim zemljama i promena u ustrojstvu njihovih država i društava idu ruku pod ruku. Prvo su Otomanci a onda i Republikanci pokušali da se upliću u privatni i javni život žene. Mada ženski pokret u Turskoj nije masovan, podržavaju ga žene iz različitih društvenih sredina. Same žene su te koje su ga pokrenule, ostvarile u praksi i njime upravljale. Ono što je bitno nije kvantitet podrške već kvalitet delovanja, to jest to što je pokret dobro organizovan i nastavlja sa radom. Često se pojavljuju nove grupe žena sa daljim zahtevima i uzimaju učešća u pokretu.

Svesne svojih prethodnica, mnoge ženske grupe se danas hvataju u koštac sa različitim pitanjima u skladu sa svojim renomeom u javnom životu i sve zajedno utemeljuju fleksibilno organizovan ženski pokret koji se bori za jednakost, demokratiju i mir.

 

Literatura

 

Akbatur, Fahrünnisa Ekren (1993.), "Medeni Kanun Degisikligi: Kadin Aleyhine Hükümler" (Promene u turskom Građanskom zakoniku: pravosuđe protiv žena), u Hukuk ve Kadin Haklari (Pravni sistem i ženska prava), Cagdas Hukukcular Dernegi Yayinlari, Ankara.

Arin, Canan (1996), Pravni status žena u Turskoj, Žene za ženske izveštaje o ljudskim pravima, br. 1, Istanbul.

Criss, Dr. Nur Bilge (1993.), "Jedno gledište o muslimanskim ženama: turski slučaj", Turski pregled studija Srednjeg Istoka, Fondacija za studije Srednjeg Istoka i Balkana (OBIV), br. 7.

Cakir, Serpil (1996.), Osmanli Kadin Hareketi (Pokret otomanskih žena), Metis Kadin Arastirmalari, Istanbul.

Demirdirek, Aynur (1993.), Osmanli Kadinlarinin Hayat Hakki Arayislarinin Bir Hikayesi (Priča o težnji otomanskih žena za pravo na život), Imge Kitapevi, Ankara.

Ilkkaracan, Pinar (1996.), Ženski pokret(i) u Turskoj: kratak opšti pregled, Žene za ženske izveštaje o ljudskim pravima, br. 2, Istanbul.

Yaraman-Basbugu, Aysegül (1992.), Elinin Hamuruya Özgürlük (Sloboda sa testom na rukama), Milliyet Yayinlari, Istanbul.

 

Sa Konferencije žena Mediterana: Društvena praksa, građansko pravo i ženska politika, 22-25. maja 1997.