Patriša Vizer Selers

MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD (TRIBUNAL) ZA BIVŠU JUGOSLAVIJU: SPECIFIČNI, RODNO ZASNOVANI ZLOČINI

Prevela Zorica Mršević

 

 

Tužilaštvo Međunarodnog krivičnog suda priznaje u svojoj rodno definisanoj politici, pravno identifikovanje seksualnog zlostavljanja kao osnovu za optuženje po ICTY i ICTR Statutu. Seksualna zlostavljanja, kao što su silovanja, svesno su integrisana u sve faze tužilačke istrage. Kada treba da svedoče, žene koje su preživele seksualno zlostavljanje se smatraju i ispituju kao takve, dakle kao one koje su preživele višestruko kriminalno ponašanje, što uključuje razorne efekte silovanja. Iskustva Tužilaštva potvrđuje naš integralan ili organski pristup svemu onom što obuhvataju seksualna zlostavljanja. Od žena koje su preživele seksualno zlostavljanje se prilikom svedočenja ne traži da svedoče posebno, na primer, o seksualnom nasilju odvojeno od ubistva deteta, ili drugih oblika mučenja, oduzimanja imovine ili izgladnjivanja. Ograničiti se i istraživati samo jedan deo patnji svedokinja je pravno nemoguće i predstavlja javno ponižavanje svedokinja. Zbog toga, Tužilaštvo promoviše rodnu politiku koja pravno priznaje silovanje i druge oblika seksualnog zlostavljanja kao ozbiljno kršenje međunarodnog humanitarnog prava, operaciono integrišući istragu dokaza o seksualnom zlostavljanju.

Da bi se ta politika efikasno sprovela, moraju se preduzeti druge mere. Istražni tim mora da bude rodno integrisan. Istražni tim Tužilaštva je sastavljen od pet do osam članova. Istražitelje, pravne savetnike, operativne izvršioce, i administrativno osoblje, uključujući tu i prevodioce, nadgleda šef istražnog tima. Naša politika je da to ne budu ni sve žene, niti da se dozvoli postojanje potpuno muških timova. Ti timovi svesno koriste rodnu fleksibilnost da dođu do dokaza o seksualnom zlostavljanju da bi te radnje bile utužene optužnicom protiv izvršilaca. Glavni razlog za takav pristup je da mora da se omogući prikupljanje dokaza. Dokazi o seksualnom zlostavljanju mogu da se pribavljaju od strane ženskih i muških svedoka koji su očevici a takođe i od onih koje su to zlostavljanje same preživele. Kako je jasno da neki svedoci otvorenije govore istražnim organima istog pola, takvi timovi bez ikakvog propusta moraju da pribave kako muške, tako i ženske istražitelje da zabeleže svedočenje. Naše iskustvo je pokazalo da je nekim ženama zgodnije da svedoče ženama, da bi vremenom postale spremne da svedoče pred mešovitim timom, sve dok tokom vremena ne postanu spremne da direktno daju svoje iskaze muškim članovima tima. Istražni timovi sastavljeni od članova različitog pola, efektivno prikupljaju izjave o seksualnom zlostavljanju. Takođe je relevantno i prisustvo i odnos prevodioca sa svedokinjama. Odluka da se ispričaju događaji, posebno silovanje, je vrlo lična i pod uticajem je mnogih činilaca.

Ženski pokret je pokazao da je lično političko. Mi smo uspele da prevedemo to načelo u našu unutrašnju politiku. Istražni timovi treba da rade u rodno integrisanom ambijentu. Odnos tima prema sopstvenim članicama, kao i prema ženama uopšte, je primer. Rodno integrisani timovi u kojima žene imaju jednake pozicije, radi i funkcioniše bolje. Poštovanje koje tim demonstrira prema sopstvenim članicama osigurava da će seksualno zlostavljanje biti brže i ozbiljnije istraživano. Timovi s nižim stepenom rodne integrisanosti skloniji su da s manje marljivosti istraže sve komponente seksualnog zlostavljanja.

Prošlo je već dve godine od početka ICTY istrage. Uprkos svih najpoštenijim namerama, istrage o seksualnom zlostavljanju koje je vodilo Tužilaštvo patile su od neujednačnosti zbog činjenice da zavise od regrutovanja osoblja, od potreba za poboljšanjem pravnog okvira i od sazrevanja kroz obuku o rodnoj senzibilnosti. Tužilaštvo upravo sada skuplja mnoštvo dokaza o seksualnim zlostavljanjima kroz formiranje optužnica. Ostalo je još mnogo da se uradi da bi se ostvarila dalja rodna proporcionalnost i da bi se ocenili postignuti uspesi.

Tužilaštvo je obavestilo "Coordination of Women'’s Advocacy" da jedan istražni tim posebno vodi istragu o dokazima seksualnog zlostavljanja u vezi sa optužnicama podignutim protiv Karadžića i Mladića juna 1995. Po podizanju te optužnice, Tužilaštvo je utuživalo sva dela fizičkog zlostavljanja učinjena u logorima, bilo da su seksualni ili neke druge vrste, uključujući mučenje, podvodeći ih pod Član 5(h) krivičnih dela protiv čovečnosti i tretirajući ih kao konstitutivne delove optužbe za genocid. Tužilaštvu je dopušteno da nastavi istragu slučajeva koji se mogu pripisati Karadžiću i Mladiću, pošto je optužnica potvrđena. Deo te istrage koja je u toku odnosi se na seksualno zlostavljanje i služiće kao dokazna osnova za dopunjavanje optužnice.

Istraga seksualnog zlostavljanja obično iziskuje duže trajanje od istraga drugih ozbiljnih kršenja međunarodnog humanitarnog prava. Sa osobama koje su trpele višestruka krivična dela, uključujući seksualno zlostavljanje, obično su kontaktirala treća lica, kao što su npr. ženske nevladine organizacije. Iako su uopštavanja opasna i navode na pogrešne zaključke, ipak bi se moglo reći da je potrebno manje vremena da se sastavi svedočenje o ubistvu, nego izjave onih koje su preživele seksualno zlostavljanje, o onom što su preživele. Žrtva ubistva, po prirodi samog dela, ne može da govori. Iako žene koje su preživele seksualno zlostavljanje mogu da govore, upravo one nisu spremne na to u prvom kontaktu sa istražnim organima. Kada žene koje su preživele seksualno zlostavljanje pristanu da razgovaraju sa istražnim organima, postoje razni nivoi komunikacije. Neke od njih svedoče o događajima koji ne obuhvataju seksualno zlostavljanje, samo zato da bi nas posle ponovo kontaktirale i nastavile prethodnu izjavu, tek onda pribavljajući dokaze i o seksualnom zlostavljanju.

Na nesreću, usled budžetskih organičenja, istražni timovi ne mogu da imaju po nedelju dana za izjavu svakog svedoka. U većini slučajeva, sam svedok odlučuje o dužini saslušanja, koje obično traje od dva do tri dana. Svedoci daju svoje izjave Tužilaštvu u toku drugih važnih zbivanja u svom životu, npr. ponekad u sred rekonstruisanja svojih života. U toku trodnevnog trajanja saslušanja, žene koje su preživele seksualno zlostavljanje mogu da izaberu da govore npr. o vrstama pljački, vrstama paljevina, kao i o drugim informacijama koje znaju kao očevici. Oko trećeg dana počinju da se pojavljuju elementi koji ukazuju na postojanje seksualnog zlostavljanja, i to ili po hronološkom toku zbivanja ili smešteni između događaja o kojima se prethodno razgovaralo. Istražni tim zbog toga mora imati na raspolaganju dovoljno vremena da bi prikupio dubinske informacije koje svaki svedok može da da.

Sledeća pouka ugrađena u politiku postupanja Tužilaštva je da se dokazi o seksualnom zlostavljanju mogu pribaviti od muškaraca i žena kao žrtava drugih dela ili njihovih svedoka. Svako ljudsko telo je potencijalni objekt fizičkog ili seksualnog zlostavljanja. Većina svedoka su potencijalni svedoci o delima seksualnog zlostavljanja.

Kada, na primer, istražni organ – muškarac, saslušava pritvorenog vojnika – muškarca, on pritom možda neće podrazumevati da je tu uopšte bilo i seksualnog zlostavljanja. Međunarodno humanitarno pravo se uzdržalo od ma kakve revnosnije zaštite žena od seksualnog zlostavljanja, a takođe se čini da ima i ugrađen tabu protiv zaštite muškaraca od seksualnog zlostavljanja, sem ako se to ne podrazumeva kao čin mučenja. Činjenično stanje je, međutim, da je seksualno zlostavljanje deo ratnog razaranja. Očigledno je da su i muškarci seksualno zlostavljani i zato je potrebno da se o tome pitaju. Istražni organi, kako muškarci tako i žene, to treba da shvate. Seksualno zlostavljanje nije problematika povezana samo sa ženama, iako je, bez ikakve sumnje, većina seksualnog zlostavljanja koje je istraženo, učinjeno prema ženama i devojkama.

Htela bih da objasnim kako mi pravno tumačimo seksualna zlostavljanja. Tužilaštvo tumači seksualna zlostavljanja, shodno međunarodnopravnim odredbama, kao rodno neutralne radnje, kao što je predviđeno Pravilom 96. oba statuta. Tvorci humanitarnog prava, u koje bih ja takođe svrstala i krvična dela protiv čovečnosti i zakon koji zabranjuje genocid, u većini slučajeva su bili muškarci, diplomate i pravni stručnjaci. Očigledno je upadljivo odsustvo zabrana seksualnog zlostavljanja u međunarodnim ugovorima i konvencijama.

Mora da se kopa po Četvrtoj ženevskoj konvenciji, da bi se našao član 27. koji sadrži posebnu odredbu koja zabranjuje silovanje, prinudnu prostituciju i bludne radnje. Ostale tri Ženevske konvencije sadrže zabrane narušavanja fizičkog integriteta i veličaju "primereno ponašanje prema ženama", a da izričito ne zabrane seksualno zlostavljanje. Odredbe o "teškim kršenjima", koje su zajedničke za sve Ženevske konvencije, izostavljaju da među inkriminisane radnje izričito navedu silovanje, prisilnu prostituciju ili bludne radnje. Ovo Tužilaštvo, ipak, tumači odredbe o tim "teškim kršenjima" Ženevskih konvencija, i primenjuje to kao svoje pravno stanovište, tako što priznaje seksualno zlostavljanje kao zabranjeno ponašanje, podobno prilagođavanju već postojećim odredbama. Iz toga dakle proizlazi, da mogu da se podižu optužnice koje izvršioce terete za mučenje, ili namerno prouzrokovanje velikih patnji ili teške telesne povrede i ozbiljno ugrožavanje zdravlja.

Rasprava o tome da li seksualno zlostavljanje, a posebno silovanje, predstavlja oblik mučenja, skreće pažnju na činjenicu da je, po hijerahiji, mučenje kao krivično delo rangirano negde između ubistva i nečovečnog postupanja. Vrlo je važno da se seksualno zlostavljanje učinjeno ženama, zbog svoje ozbiljnosti, prizna u okvirima te hijerahije. Ja mislim da, činjenično gledano, to predstavlja sasvim mali problem. Ipak, neko bi mogao da prigovara da bi silovatelj trebalo da ima nameru da nanese teške psihičke ili fizičke patnje, kao preduslov da bi se to silovanje smatralo kao čin mučenja.

Šta je bila vojnikova namera? Obično se pretpostavlja da je silovanje od strane vojnika neka vrsta odstupanja, "hvatanja krivine", od uobičajenih dužnosti ubijanja. Kada se ima pravno telo stvoreno uglavnom i u načelu od ljudi koji nisu senzibilni na fizičke i psihičke posledice silovanja, vrlo je lako prepostaviti, u dobro poznatom seksističkom maniru, da je vojnikova namera bila požuda ili provod, a ne uništenje.

Ono što Tužilaštvo treba da dokaže i šta je neophodno da bi se unapredila diskusija o ovom pitanju, je da se razume da čak i kada je učinilac bio zaista delimično motivisan požudom, to ne briše nameru da se izvrši delo težine krivičnog dela. Ta namera je u pravnom smislu neophodan elemenat. Neki drugi dodatni motiv je ili pravno irelevantan, ili može samo da se uzme kao dokaz za postojanje namere.

Ostale odredbe tribunalskih statuta dozvoljavaju krivični progon radnji seksualnog zlostavljanja i to kako direktno tako i indirektno. Po članu koji kod oba tribunala određuje krivična dela protiv čovečnosti, Savet bezbednosti je priznao kao osnovu za krivično delo silovanja, međunarodno običajno pravo, kao što je predviđeno Statutom Kontrolnog saveta pod brojem 10. Ruanđanski statut je konačno obradio tu problematiku kroz izričitu odredbu u pogledu krivičnih dela protiv čovečnosti i kroz ugradnju zabrane tih dela u Dodatnom Protokolu II, članu 4 Ženevskih konvencija. Ruanđanski statut nedvosmisleno identifikuje silovanje, prinudnu prostituciju i bludne radnje u svim njihovim oblicima vršenja kao krivična dela koja mogu biti krivično gonjena pred Ruanđanskim Tribunalom po osnovu utvrđivanja lične krivične odgovornosti.

Konzistentnost i evoluiranje krivičnih dela baziranih na seksualnom zlostavljanju koji su sadržani u statutima jugoslovenskog i ruanđanskog Tribunala, predstavljaju izvornu doktrinarnu važnost za međunarodno pravo i služe da ojačaju našu politiku u pogledu integrisanja krivičnih dela seksualnog zlostavljanja.

Volela bih takođe da ukratko postavim jedno pitanje koje su i meni često postavljali. Mislim da je to neka vrsta igre brojkama. Tokom proteklih godina ljudi su veoma nastojali da saznaju cifru, tj. koliko je hiljada žena bilo silovano u Jugoslaviji. U Ruandi je obična razboritost govorila da se podrazumeva da je svaka žena koja je preživela genocid, bila silovana. Ovo Tužilaštvo je svesno donelo odluku da ne ulazi u igru brojevima i time potvrđuje, procenjuje ili spekuliše o broju dela seksualnog zlostavljanja ili o žrtvama. Razlog za to je jednostavan, mada ne očigledan: mi nikada nećemo zasigurno znati. Neke žene su spremne da javno istupe i govore o delima seksualnog zlostavljanja, ali druge nisu. Mnoge žene koje su bile silovane, bile su ubijene ili su posle umrle i neće biti uključene ni u kakvu evidenciju.

Za potrebe krivičnog progona, nije nam neophodno da obezbedimo cifre da bismo dokazale naše slučajeve. Zakoni o zločinima protiv čovečnosti predviđaju radnje sistematski sprovođenog zlostavljanja ili široku rasprostranjenost nasilja s elementima bića tih krivičnih dela. Nama ne treba npr. 50.000 dela seksualnog zlostavljanja da bismo optuživali za silovanje kao krivično delo protiv čovečnosti. Biće ponuđeni dokazi da su radnje seksalnog zlostavljanja, pa čak i jedan jedini čin seksuanog zlostavljanja, delovi sistematski sprovođenog zlostavljanja ili široke rasprostranjenosti kršenja ljudskih prava. I u Ruandi će biti primenjivan sličan pravni pristup.

Pažnja treba da bude poklonjena simbolici krivičnog progona za radnje seksualnog zlostavljanja. Tužilaštvo će samo izuzetno istraživati seksualno zlostavljanje odvojeno od drugih krivičnih dela. Pravilo je da se seksualna krivična dela integrišu sa drugim oblicima nasilja. Ta praksa je u skladu sa drugim istragama. Na primer, u oktobru 1995, Tužilaštvo je podiglo ono što mi označavamo kao "Vukovarska optužnica", a to je optužnica koja se odnosi na masakr Hrvata koje su vojnici odveli iz bolnice, tukli ih, pobili ih i zakopali, kako mi verujemo, u jednu masovnu grobnicu. Istraga se koncentrisala na taj događaj, taj masakr. Analogno tome, masovno seksualno nasilje, koje se dešavalo npr. u ženskim logorima, takozvanim bordelima, i sl. moglo bi takođe da bude predmet optuženja. Strategija značajnog naglašavanja odvojenog, simboličnog slučaja seksualnog zlostavljanja, mogla bi da iskrivi ili zamagli stepen integrisanosti seksualnog nasilja kao integralnog dela rata.

U završnoj napomeni želela bih nešto da kažem posle diskusije o izazovima koje nosi krivični progon dela seksualnog zlostavljanja. Ja sam lično veoma optimistična. Tokom proteklih godina, diskusija i analiza seksualnog zlostavljanja u međunarodnopravnim okvirima je suštinski više napredovala nego u svim prethodnim decenijama ovog veka. Postalo je jasno da je silovanje ratni zločin i zločin protiv čovečnosti, i da za to postoji međunarodna jurisdikcija.

Konačno, glas žena će se jasno čuti. Ne treba da potcenjujemo reči koje će žene izgoavarati u zapisnike sa sudskih pretresa – u ulogama svedokinja seksualnog zlostavljanja, veštakinja, tužiteljki i sudija. Sigurna sam da će ti glasovi biti deo od suštinskog značaja nasleđa ovog Tribunala.

 

 

Patricia Viseur Sellers je pravna savetnica za specifična, rodno zasnovana krivična dela pri Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju, ICTY. 15. decembra 1995. ovaj tekst je izložila na seminaru CWA-GSI: "Žene, nasilje i rat" koji se održavao u Gustav-Stresemann-Institutu u Bonu, Nemačka.