Natassja Smiljanić

ŽENSKA PRAVA I RAT

 

Prevela Stanislava Lazarević

 

 

Pravo, rat i Žensko telo

 

Šta može pravnica – feministkinja koja piše u Zapadnoj Evropi da kaže o ženama bivše Jugoslavije, feminizmu i pravu o ljudskim pravima? Šta može pravnica, feministkinja reći o ženama Istočne Evrope i bivše Jugoslavije, kada su možda naše koncepcije o feminizmu i ženskoj egzistenciji skoro suštinski različite, možda i nepomirljive? Okružena takvim oprečnostima, tragam za onim što nam je zajedničko i tu zasnivam svoja razmišljanja – kao feministička kritičarka prava o ljudskim pravima (uprkos sopstvenom, zapadnoevropskom opredeljenju), u nadi da možemo iznaći podudarnosti u priznavanju teškoća koje pred nas postavlja pravo o ljudskim pravima kada pokušavamo da ustanovimo postojanje opresije nad ženama. Teško mi je, kao ženi, da pišem i govorim o pravu zbog nepristrasnosti koju ono samo po sebi nalaže. Naglašavam potrebu da se osećam obuhvaćenom pravnim sistemom, što sada nije slučaj, a verujem da to osećaju i mnoge druge žene. To je potrebno da bi se ostvarile promene, a po mom uverenju, ukoliko od prava budemo očekivale njegovo sprovođenje, ono će morati da doživi radikalne promene, ili da se u potpunosti prenebregne. Korpus radova feministkinja u oblasti prava o ljudskim pravima i humanitarnog prava je sve veći, i oni imaju za cilj da razotkriju nasilje i opresiju pomoću kojih su žrtve silovanja i seksualnog nasilja u ratu bivale ućutkivane, kao i da obezbede kažnjavanje počinilaca. Pokušaji da se prekine ćutanje doveli su do preispitivanja značaja prava o ljudskim pravima za žene, kao i da li je ono primenjeno u slučajevima kršenja ljudskih prava žena.

U ovoj analizi, želela bih da razmotrim pitanje – kako su konstrukcije ženskog tela predstavljene u okviru prava o ljudskim pravima? Konkretnije, kako je žensko telo, seksualno zloupotrebljeno u kontekstu određene političke situacije, prožeto nacionalizmom, tj., obojeno ratom i sadržano u diskursu prava o ljudskim pravima? U ovoj analizi ću se posebno zadržati na razmatranju pitanja načina na koji je žensko telo prestavljeno u humanitarnom pravu u obliku Statuta Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju[1], kroz predviđanje seksualnog nasilja bilo implicitno (pošto su na tumačenje mnogih odredbi i njihovu "rekonceptualizaciju" uticale pravnice-feministkinje), a u manjoj meri i eksplicitno, definisanjem silovanja kao zločina protiv čovečnosti. U uvodnom delu, želela bih da predočim širi okvir za analizu ženskih ljudskih prava i razloge zbog kojih pravo nije bilo dovoljno prijemčivo za žene. Fokus moje analize će zatim biti proširen na ilustraciju načina na koji pravo o ljudskim pravima utiče na održavanje određenih predstava o ženama, tako što ću se osvrnuti na odredbe Statuta.

Ne nameravam da razmatram moguće uspehe ili promašaje Međunarodnog tribunala koji u Hagu zaseda od 1993, većda sa određene distance razmotrim kako pravo koje je obuhvaćeno Statutom, na osnovu koga se sudi, priznaje prisustvo žena. Ako težimo za priznavanjem seksualnog nasilja nad ženama za vreme rata, koje nije površno, verujem da će razvoj humanitarnog prava kroz delovanje Tribunala biti od značaja, ma koliko simboličan taj značaj bio. Što se tiče pitanja da li će počinioci seksualnih delikata biti adekvatno kažnjeni, to prevazilazi opseg ove analize; samo vreme će to pokazati.

 

***

 

Najviše seksualnog nasilja i ugnjetavanja žene trpe u sferi privatnog života, u koju se zakon, po pravilu, do sada nije mešao. U pravu o ljudskim pravima se direktno odražava demarkaciona linija između oblasti javnog i privatnog. Ono i počiva na toj premisi. Od samog svog nastanka, pravo o ljudskim pravima se bavi pravnom regulativom koja se odnosi na odnose između države i pojedinca, a ne između pojedinaca, niti između muškarca i žene. Po tradicionalnom shvatanju, pravo o ljudskim pravima ne predviđa kršenje ljudskih prava koje se odvija u privatnoj sferi između pojedinaca, između muškarca i žene. Žene vode pravu bitku pokušavajući da prevaziđu premisu da pravo o ljudskim pravima treba da reguliše odnose između pojdinca i države, čime se ne priznaje postojanje ljudskih prava za žene, čija se privatna egzistencija i ugnjetavanje odvija "tamo negde" u sferi privatnog.

Pravo, kao sastavni deo društvenog i kulturnog poretka, stvara izvesne predstave o ženskom materijalnom telu u posebnom obliku. Mada su žene uglavnom odsutne i nezastupljene u pravu, ono, skoro paradoksalno, i dalje funkcioniše u konstruisanju značenja koja se odnose na žensko telo. Mada su žene uglavnom odsutne iz oblasti javnog, to ne znači da pravo ne igra ulogu u konstruisanju značenja i posledica za žene. Ugnjetavanje koje žene trpe ima korene u podeli koju društvo pravi na sferu javnog i sferu privatnog, i ono proističe iz sfere privatnog. Pravo je išlo u pravcu priznavanja i održavanja podele na telo i duh, dajući ovom drugom prednost. Telesno i prirodno su privilegija žene, koja zauzima oblast privatnog, dok duh i kultura pripadaju muškarcu, u areni javnosti. Rat je paradigma javne sfere, smatra se vrlo udaljenim od ženinog domena privatnog i porodičnog – a ipak rat iz osnova utiče na sferu privatnog, i, na mnogo načina, seksualno nasilje u ratu odražava seksualno nasilje u privatnoj sferi i obrnuto.

Nevidljivost žena u pravu o ljudskim pravima je čvrsto utemeljena. "Imunost" prava o ljudskim pravima prema ženskim pravima se ogleda u suštini i formi prava o ljudskim pravima i može se analizirati u oblasti primene, i u samom jeziku kojim se pravo o ljudskim pravima služi. Nevidljivost žena unutar prava o ljudskim pravima je očigledna u konvencijama o ljudskim pravima, a posebno u običajnom pravu, na kome počiva humanitarno pravo. Mada Statut predstavlja prvi međunarodni instrument iz oblasti ljudskih prava za krivično gonjenje u slučaju silovanja, što se uopšte smatra uspehom koji su žene postigle, jošuvek se teško prihvata stav da je ovom činjenicom priznato prisustvo žene koja je u posedu sopstvenog tela. Žensko telo kao otelotvorenje određenog mesta događanja seksualnog nasilja, u sprezi sa određenom političkom/nacionalističkom sredinom, održava načine na koje je diskurs prava o ljudskim pravima konstruisao žensko telo i uključio ga u Statut. Žene koje žive u različitim zemljama bivše Jugoslavije su predmet različitih diskursa i predstava koje proističu iz društvenog poretka koji njihova tela definiše na određeni način, a pravo saučestvuje u fiksiranju i održavanju ovakvih načina postojanja.

Feminističke teorije su pokazale kako su ženska tela korišćena u svojoj "diskurzivnoj" funkciji, kao muški ciljevi u ratu.[2] Značenja koja se pridaju ženskom telu, što vodi ka kontroli nad njim, imaju odlučujući društveni značaj. Stav da se ženska tela koriste kao diskurs znači da su ona korišćena i da se koriste na specifičan način da bi se prenela specifična značenja. Pošto muškarci i žene zauzimaju jasno razdvojene sfere u odnosu na naciju, za njih važe različita merila; muškarci su "graditelji" i "branioci" nacije, a žene su "čuvarke" (tj. one su te koje sede kod kuće, čekaju i brinu o porodici) i "simboli". Kao simboli, žene često predstavljaju "biološke obnoviteljke", u smislu obnavljanja nacije, a takođe i "obnoviteljke granica" etničkih/nacionalnih grupa.[3] Uništavanje određene kulture je dobro poznat ratni cilj, a on se može jasno povezati sa seksualnim nasiljem u ratu. Feminističke autorke su uočile ovaj specifični aspekt rata, naglašavajući da žensko telo može biti shvaćeno kao simbol zajednice i da nasilje i uništavanje ženskog tela može simbolisati uništenje nacije.[4]

Silovanje u ratu predstavlja jednu specifičnu, jasno razlučenu situaciju koja nadilazi okrutnost i učestalost sekusalnog nasilja protiv žena. Tokom ratovanja, silovanje se tradicionalno smatra privatnim seksualnim deliktom, nusproizvodom rata, i često je, paradoksalno, bilo prihvaćeno kao uobičajeno. Silovanje u ratu se najčešće tumači kao zločin protiv "vlasnika" ženskog tela, posebno protiv oca ili muža, dakle muškarca. Ženino telo se ne smatra njenim posedom. Prema tome, kada je žena silovana, smatra se da su povređeni muškarac i njegova zajednica, a ne ona. Silovanje žene neprijatelja se smatra pobedom silovateljevog "tabora", a, shodno tome, porazom i sramotom za tabor muškarca – muža, oca ili brata, kome žena "pripada". Ženino gledište se ne uzima u razmatranje.

Ženske konvencije i dodatni Protokoli[5] su decenijama silovanje definisali kao ratni zločin, ali u tim definicijama se silovanje određuje kao zločin protiv časti, a ne kao nasilje. Silovanje se teško može smestiti u kontekst časti, pošto je i sam pojam časti višeznačan. Ovim se, takođe, odvraća od težine čina silovanja kao zločina protiv tela i duha žene – korišćenje koncepta časti kao da sugeriše nešto manje značajno od povrede bića i tela žene – svođenje nasilja na narušavanje ugleda. Ovo implicitno kazuje da silovanje žene pogađa mušku paranoju u odnosu na to kako se na njegovo vlasništvo javno gleda, da je ono oštećeno, zaraženo od strane drugog. Copelon[6] tvrdi da to maskira pravu istinu, da se kod silovanja radi o nasilju nad ženama, "nasilju nad telom žene, njenom autonomijom, integritetom, ličnošću, bezbednošću, samopoštovanjem i društvenim ugledom". Očigledno je da se u ovoj situaciji odražava tradicionalna predstava o seksualnom nasilju i silovanju kao o delu protiv zajednice, a ne protiv žene, i da je "vlasništvo" muškarca uništeno. Važnost časti se takođe vidi iz Protokola na Ženevsku konvenciju iz 1977.[7] U članu 75 Prvog protokola, zabranjuje se "napad na lično dostojanstvo, a posebno, ponižavajuće i potcenjivačko ophođenje, prisiljavanje na prostituciju i bilo koji drugi oblik nepristojnog napada", dok član 76. glasi da "će se prema ženama ophoditi sa posebnim poštovanjem i biće posebno zaštićene od silovanja, nasilne prostitucije i svakog drugog oblika nepristojnog napada." Ovi Protokoli se odnose na silovanje žena u državama koje su zahvaćene unutrašnjim ili međunarodnim sukobima.[8]

Silovanje i seksualni delikti tek treba da budu priznati kao "rodno specifična krivična dela". Mada se silovanje[9] posebno pominje u članu 5 (g) Statuta kao zločin protiv čovečnosti, silovanje i seksualno nasilje su takođe priznati kao teške povrede Ženevske konvencije  (član 2), kršenje zakona i običaja ratovanja (član 3) i kao genocid (član 4). U slučaju "Čelebići",[10] okrivljenima se stavljaju na teret teške povrede Ženevskih konvencija po članu 2 (b) (nehumani tretman) Statuta i dvostruko kršenje Zakona i običaja ratovanja, koji se mogu podvesti pod član 3 (1) (mučenje) i 3 (1) (a) (surovo postupanje) Statuta. Ovde se silovanje i seksualni napad ne nazivaju svojim pravim imenom, većse umesto toga smatra da "mučenje" i "surovo postupanje" obuhvataju silovanje i seksualno nasilje (mada Tribunal jošuvek nije razradio pojam silovanja i seksualnog napada u smislu mučenja i surovog i nehumanog postupanja). U okviru ovakvih klasifikacija, krivično gonjenje je preduzeto pod posebnim uslovima – silovanje i seksualno zlostavljanje kao rodno specifični zločini nisu uključeni.

Statut Tribunala se u članu 2 poziva na Ženevske konvencije. Međutim, silovanje nije eksplicite navedeno kao teška povreda. Teška povreda povlači univerzalnu jurisdikciju, što znači da su države obavezne da pronađu i krivično gone osobe osumnjičene za ratne zločine, što simbolično oslikava težinu zločina. To takođe znači da, da bi pojedinačno silovanje bilo kažnjivo, ono ne mora biti masovno ili sistematično, za razliku od zločina protiv čovečnosti i genocida, za koje je potrebno dokazati da su deo određenog programa nasilja ili destrukcije. U članu 2 se pojedinačno navode te teške povrede, kao što su "namerno ubijanje", "mučenje ili nehumano postupanje", "namerno izazivanje velike patnje ili ozbiljnih telesnih i duhovnih povreda". Tribunal nije uključio silovanje u teške povrede predviđene Statutom, ali ga je naveo kao tešku povredu u optužnicama koje su usledile.[11] Mada Statut ne predviđa silovanje kao tešku povredu, pravnice feministkinje se zalažu za "rekonceptualizaciju" prava o ljudskim pravima i opšteg rodno neutralnog jezika kojim se ono služi, kako bi obuhvatilo nasilje nad ženama koristeći većustanovljene zakonske norme. Pravnice feministkinje su pokušale da prevaziđu problem izazvan činjenicom da silovanje nije na listi teških povreda predviđenih Statutom, tvrdeći da se ono može podvesti pod "mučenje ili nehumano postupanje" ili "namerno prouzrokovanje velike patnje ili ozbiljnih telesnih povreda i narušavanja zdravlja". Shodno tome su glasile i optužnice. Copelon tvrdi da silovanje može da se podvede pod mučenje zato što je to čin koji prouzrokuje fizičke i mentalne patnje koje imaju za cilj kažnjavanje, zastrašivanje ili ponižavanje."[12] Vrednost rekonceptualizacije se može dovesti u pitanje, jer ona ide u pravcu priznavanja univerzalnog muškog standarda – muškog Bića, a ne priznavanja specifičnosti ženskog tela. To je situacija u kojoj pravo kompenzira sopstvenu neadekvatnost, silovanje se ne pominje eksplicitno, ali se druge norme mogu koristiti da bi se te "praznine" zaobišle. Feministkinje se takođe zalažu da silovanje treba, po članu 2, da se eksplicitnije podvede pod teške povrede, pošto su silovanje, prisilna prostitucija i ostali oblici seksualnih napada definisani kao ratni zločin po članu 27 Četvrte Ženevske konvencije, ali ni Statut, ni optužnice koje su usledile nisu definisale silovanje i seksualne zločine shodno ovim klasifikacijam.

Silovanja i seksualno nasilje za vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji odvijali su se u određenom kontekstu – u kontekstu etničkog čišćenja. Silovanje je korišćeno kao sredstvo pomoću koga se vršilo etničko čišćenje, uglavnom da bi se raselili pripadnici određenih naroda, i primoravanjem na rađanje nasilnim oplođavanjem, pošto će se smatrati da deca imaju očevu nacionalnu pripadnost, a ne majčinu. Nasilno oplođavanje ima efekat subverzije prema identitetu žene, ona nema sopstveni identitet, većje on podređen identitetu deteta koje je "rođeno od Oca". Kontrolisanje ženskih tela u smislu reprodukcije je deo određene strategije u takvim konfliktima, a delovanje na biološke funkcije žena se koristi namerno da bi se manipulisalo brojnošću određene etničke grupe, njenim povećavanjem ili uništavanjem. Ne želeći da umanji značaj silovanja kao instrumenta etničkog čišćenja za gonjenje silovanja kao takvog, pravo jošuvek ne priznaje nasilje prema ženskom telu i kao rodno specifičan zločin i kao zločin genocida. Zalažući se za kažnjavanje silovanja i nasilnog oplođavanja kao zločina genocida, pravo o ljudskim pravima tretira žensko telo u odnosu na njegovu materinsku funkciju. Relevantne odredbe Konvencije o genocidu su sadržane u članu 4 Statuta. Genocid je definisan tako da obuhvata dela počinjena "sa namerom da unište, u celini ili delimično, određenu nacionalnu, etničku, rasnu ili versku grupaciju", u šta se ubraja ubijanje njenih pripadnika ili nanošenje ozbiljnih telesnih ili mentalnih povreda članovima te grupe, ili nametanjem mera koje imaju za cilj sprečavanje rađanja u okviru te grupacije.

Silovanje se po prvi put jasno definiše i inkriminiše članom 5 (g) Statuta kao zločin protiv čovečnosti. Zločini protiv čovečnosti[13] se definišu prema Nirnberškoj povelji, gde se silovanje doslovce ne pominje ali potpada pod poglavlje "ostala nehumana dela" – kategorija u koju se ubrajaju različita dela. Zakon broj 10 Kontrolnog odbora za Nemačku je na neki način priznao silovanje kao zločin protiv čovečnosti, ali na osnovu toga nije podignuta nikakva optužnica. Zločini protiv čovečnosti upereni su na bilo koji segment civilnog stanovništva i zabranjeni su, bez obzira da li su počinjeni za vreme oružanog sukoba, bio on međunarodni ili unutrašnji. U sukobima na teritoriji bivše Jugoslavije, ovakva nehumana dela vršena su u vidu "etničkog čišćenja" i široko rasprostranjenog i sistematskog silovanja i seksualnog nasilja. Međutim, ovakva dela treba da budu široko rasprostranjena i sistematska. Izolovani ili pojedinačni čin nije dovoljan da bi se podigla optužnica za zločin protiv čovečnosti.[14] Ako zanemarimo činjenicu da je teško dokazati široku rasprostranjenost i sistematičnost kod silovanja da bi se podigla optužnica za zločin protiv čovečnosti, očigledno je da pravni diskurs funkcioniše isključivo tako što priznaje žene kao deo etničke grupe ili zajednice. Ne priznaje se silovanje kao zločin nad ženom, većnad pojedinkom čiji je identitet podređen identitetu njene etničke grupe ili geografskom položaju.

Feministkinje i dalje insistiraju na teškoćama koje je Statut potvrdio, zanemarujući rod kao "kategoriju" u slučajevima ugnjetavanja. Ovo preplitanje silovanja i genocida se definiše sa čisto pravničkih pozicija – ne iz pozicije žene i njenog iskustva. Veliki broj feminističkih teorija je istakao ovaj stav o silovanju kao "preseku", stav po kome silovanje ne predstavlja kršenje ljudskih prava samo na osnovu roda, veći zato što je žrtva istovremeno žena i osoba sa specifičnim etničkim i verskim određenjem. Pravo o ljudskim pravima se suočava sa teškoćama u uspostavljanju predstava o identitetu i izgleda da priznaje samo po jednu ljudsku karakteristiku u konkretnom slučaju, a na račun ostalih. Ovo stanje je problematično za žene koje zahtevaju da se nasilje koje su one preživele imenuje i krivično goni. Feminističke autorke zapažaju teškoće u pokušajima da se silovanje prizna u kontekstu drugih ratnih zločina, kao što je genocid.[15]

Pravo o ljudskim pravima izgleda da nije u stanju da prizna prisustvo žene kao takve, niti je u stanju da se usredsredi na mnoštvo karakteristika koje definišu ženu i zbog kojih ona može biti izložena nasilju. Kako da posmatramo nasilje nad ženama ukoliko ih ne definišemo isključivo po jednoj karakteristici? Mislim da je očigledno da su žene trpele nasilje za vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji i zato što su bile žene ali i zato što su pripadale etničkoj grupi koja se razlikovala od nasilnikove. Thomas i Ralph[16] ističu opasnost od usredsređivanja isključivo na rod, jer to isuviše uprošćava razlike koje svaka žena doživljava i da u cilju korigovanja ovakvog stanja, treba razviti pristup koji uzima u obzir kompleksnost faktora prisutnih unutar bića žene, a ne samo rod. Ovo ilustruje kompleksnost situacije u kojoj se nalazi pravo, pa se nameće pitanje da li ono poseduje instrumente da se sa njom suoči.

Da li pravo o ljudskim pravima može da tretira silovanje kao rodno specifičan zločin? Da li pravo može da prizna seksualno nasilje nad ženom na osnovu postojanja njenog ličnog identiteta, koji se može sagledati nezavisno od njene porodice i njene etničke pripadnosti? To bi značilo priznanje postojanja žene kao takve, a takođe i to da ona jošnije obuhvaćena poljem prava o ljudskim pravima. Teške povrede, kršenje zakona i običaja ratovanja, genocid i zločini protiv čovečnosti su uzimani kao osnova za krivično gonjenje počinilaca silovanja, pa postoji bojazan da bi priznavanje silovanja na bazi određenog programa i na bazi masovnosti bacilo u zasenak silovanja koja se događaju mimo onih definicija. Iznad svega, podređenost zločina nad ženama zločinima koji su ustanovljeni kao ratni zločini je jedan od najvećih izvora zabrinutosti. Priznavanje silovanja kao strategije u smislu "masovnog silovanja" i "genocidnog silovanja", tvrdi se, može posebno umanjiti važnost pojedinačnih iskustava žena.

 

***

 

Rat je, u većoj meri od svih drugih aktivnosti, obeležen odsustvom žena – muškarci se bore, beleže rat i pišu o ratu. Ženama je čak dato i manje prava da pišu o ratu, a ipak, one su žrtve ratova. Uprkos tome, kao što su mnoge feminističke autorke primetile, nasilje nad ženama u bivšoj Jugoslaviji je dostiglo razmere koje nikada ranije ni u jednom ratu nisu zabeležene. Ukoliko se o njihovim iskustvima bude govorilo, pisalo i slušao glas žena, možda će konačno društveni poredak priznati njihovo prisustvo. Kako pravo o ljudskim pravima može priznati prisustvo žena i ugnjetavanje kome su one izložene u ratu? Kada žena doživi seksualno nasilje, kako se tumači položaj u kome se ona nalazi? Objektivna istina se usredsređuje na pitanja kao što su motivacija napasnika i strateška uloga silovanja, a to je kontekst u kome pravo o ljudskim pravima priznaje postojanje zločina, ali ne iz ženske perspektive. Kako je moguće razdvojiti razloge zbog kojih muškarac siluje u ratu, u smislu nasilja izvršenog nad ženom (rodne, etničke i druge "razlike") od strateškog cilja koje silovanje u ratu treba da zadovolji? Previše razmišljanja o ovim pitanjima potvrđuje muške i univerzalne aspekte iskustva, umesto da se usredsredimo na ženska iskustva preživljenog nasilja. Da li bi silovanje i seksualno nasilje kao rodno specifični prestupi omogućili da se u pravu čuje ženski glas? Žene nisu deo prava, one su izvan njega – ali njihova tela jošuvek konstruiše muški poredak, u njihovom odsustvu i u njihovoj materijalnosti, kao svojina i kroz njihovu materinsku funkciju. Pravo ne predstavlja ženu u pravom smislu, većkao telo koje je pretrpelo određeno nasilje da bi se postigao određeni cilj. To znači da se u prvi plan stavlja kažnjavanje ratnog cilja u smislu ratnih zločina kojima se priznaju univerzalna "ljudska prava", rodno neutralna i rodno neodređena prava nad ženskim telom.

Feministička razmišljanja o reformi su uzimala mnoge oblike, od verovanja da će "pružanje mogućnosti ženama da progovore" i da više ne budu nevidljive nekako promeniti prirodu prava i učiniti ga prijemčivim za položaj žena, kroz "rekonceptualizaciju" – preformulisanje i tumačenje nefleksibilnih tekstova da bi se našlo "rešenje" za ugnjetenost žena. Ovakve ideje o reformi jošuvek u velikoj meri odgovaraju nekim oblicima tradicionalnih "rešenja" pokušavajući da ženska iskustva sagledaju iz muškog ugla. Verujem da analiza predstavljanja ženskog tela postavlja pred nas pitanje kako su te predstave nastale i da li ima nade za promenu, za pomak od ugnjetavanja. Ako ugnjetavanje počiva na društvenim konstrukcijama, uključujući i zakon koji ih podupire, moguće je predočiti promene tog stanja preoblikovanjem odnosa između ženskih tela i društvenih struktura. Predstave jednostavno skrivaju istinu o silovanju kao rodno specifičnom deliktu.

Osnovno je priznati da je, uprkos teškoćama u priznavanju razlika i raznolikosti, ugnjetavanje zajednička tačka raspoznavanja. Uprkos razlikama koje postoje među ženama u zavisnosti od prostora, političkih i društvenih prilika, kulture, etničke pripadnosti i različitih gledišta, jošuvek se nadamo da ćemo objediniti naše zajedničke interese, razmatrajući ugnjetavanje kroz naše zajedničko žensko iskustvo. Moje opaske su reči posmatračice, koja pokušava da ih artikuliše u ime onih koje su doživele nasilje, pa su stoga i neprimerene. Ipak, verujem da je pisanje početak izazova ćutnji. Isto tako, svaka žena koja je doživela silovanje ili seksualno nasilje, zauzima određeni stav prema samoj sebi, koji treba da bude priznat. Univerzalni razlozi za ustanovljavanje zašto se silovanje dogodilo su uobičajeni, a ipak, iskustvo silovanja ili seksualnog nasilja ne može biti isto za svaku ženu – a u ratovima je silovanje i seksualno nasilje korišćeno iz različitih pobuda u raznim situacijama, u kontekstu određene političke situacije. Ja ne tragam za univerzalnim iskustvima – sve što se nadam da ću ustanoviti jeste da su zajednički elementi patnja i ugnjetavanje i negiranje ženske egzistencije. A to može biti početak utiranja puta koji vodi u transformaciju odnosa između žena i prava o ljudskim pravima.

 

(Iz: Ženska prava i društvena tranzicija u SRJ, Centar za ženske studije, istraživanja i komunikaciju, Beograd 1997. Izlaganje sa istoimene Konferencije održane juna 1997. u Beogradu)



[1] 1 Međunarodni Tribunal za krivično gonjenje osoba odgovornih za ozbiljno kršenje Međunarodnog humanitarnog prava na teritoriji bivše Jugoslavije počev od 1991., ustanovljen je od strane Saveta bezbednosti, shodno sedmom poglavlju Povelje Ujedinjenih nacija. Statut je uzet iz Izveštaja Generalnog sekretara, prema drugom odeljku rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 808 (1993), UN doc. S/25704 (1993). Statut sadrži delove konvencionalnog međunarodnog humanitarnog prava, koji su postali sastavni deo međunarodnog običajnog prava i koji su ušli u sastav Ženevske konvencije za zaštitu žrtava rata od 12. avgusta 1949.; zatim Haške konvencije (IV) Poštovanje zakona i običaja ratovanja na kopnu od 18. oktobra 1907; Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida od 9. decembra 1948. i Povelje Međunarodnog vojnog suda od 8. avgusta 1945.

[2] Vidi, u celini, radove feminističkih autorki u "Crossfires, Nationalism, Racism and Gender in Europe". Eds. H. Lutz, A. Phoenix and A. Yural Davies (Pluto Press 1995).

[3] A Yural Davies u delu Gender and Nation (Sage, 1997), razmatra rodnu perspektivu u konceptu nacije i nacionalizma, kroz reprodukciju, kulturu, državljanstvo, sukob i rat.

[4] Vidi kod Ruth Seifert, "War and Rape – A Preliminary Analysis" u Mass Rape: The War against Women in Bosnia-Herzegovina, ed. Aleksandra Stiglmayer (University of Nebraska Press, 1994).

[5] Na primer, Četvrta Ženevska konvencija iz 1949., "Ženevska konvencija koja se odnosi na zaštitu civila u ratu", usvojena 12. avgusta 1949., stupila na snagu 21. oktobra 1950. UNTS 287., u članu 27 glasi: "Osobe koje uživaju zaštitu imaju pravo da se, pod bilo kakvim okolnostima, poštuje njihova ličnost, čast, porodična prava, verska ubeđenja, pravila ponašanja i običaji. Sa njima će se u svakom trenutku postupati humano i biće posebno zaštićeni od svekolikog nasilja ili pretnji, kao i od uvreda i radoznalosti javnosti. Žene uživaju posebnu zaštitu od svake vrste napada na njihovu čast, posebno od silovanja, nasilne prostitucije ili bilo koje vrste nepristojnog napada."

   Preuzeto u "International Human rights in Context" – H. J. Steiner and P. Alston, Clarendon Press, Oxford (1996).

[6] Rhonda Copelon, "Surfacing Gender: Reconceptualising Crimes against Women in Time of War" in Mass Rape: The War against Women in Bosnia-Herzegovina, Ed. Alexandra Stiglmayer (University of Nebraska Press, 1994) str. 200.

[7] Protokol I u Aneksu Ženevske konvencije o 12. avgusta 1949., koja se odnosi na zaštitu žrtava unutrašnjih oružanih sukoba. Usvojena je 8. juna 1977., stupila na snagu 7. decembra 1978. UN Doc A/32/144 Annex II, 1125 UNTS no. 17513. Preuzeto u "International Human Rights in Context" – H. J. Steiner and P. Alston, Claredon Press, Oxford, (1996).

[8] Treba primetiti da Statut ne obuhvata Protokole pošto oni nisu ratifikovani u većini zemalja i postoji mišljenje da oni ne predstavljaju sastavni deo običajnog prava.

[9] Silovanje je obuhvaćeno članom 5 (g). Definisano je kao "nasilna seksualna penetracija žrtve ili primoravanje jedne osobe da izvrši seksualnu penetraciju druge". Ovo uključuje i najmanju penetraciju putem penisa bilo kog telesnog otvora. Ova definicija ovako glasi u preliminarnom tužiočevom izveštaju u slučaju Tužilac protiv Tadića, UN Doc IT-94 na 53 str. (10/10/96). Od dela optužnice koji se odnosi na seksualne delikte u ovom slučaju se kasnije odustalo. Pored toga, "Uredba 96" se bavi dokazima u slučaju seksualnog napada. Ono uspostavlja jurisdikciju Tribunala u podizanju optužnice za seksualno nasilje koje ne obuhvata silovanje. Ono glasi da se neće zahtevati bilo kakvo potkrepljivanje dokazima svedočenja žrtve, da se neće prihvatiti pristanak žrtve kao argument odbrane, ukoliko je žrtva bila podvrgnuta, ili je imala razloga da se plaši nasilja, prinude, pritvora ili psihološkog ugnjetavanja; ili se sa razlogom može verovati da bi u slučaju  njenog odbijanja druga osoba postala žrtva, ili bi bila izložena strahu ili pretnjama. Takođe, pre nego što se prihvate dokazi o pristanku žrtve, optuženi će pružiti zadovoljavajuće dokaze sudskom veću koje u tom slučaju zaseda, da su oni relevantni i verodostojni i da se prethodno seksualno ponašanje žrtve neće uzimati u obzir kao dokazni materijal. Pravilnik o proceduri i dokazima (usvojen 11/2/94, najnoviji amandman 18/1/96, UN Doc IT/32/Rev.7.)

[10] Slučaj "Čelebići", koji je bio u toku u vreme pisanja ovog rada, (juna 1997) Tačke optužbe 18 do 20 i 21 do 23 odnose se na silovanje i maltretiranje dve žene. Tužilac protiv Delačić, Mucić, Delići Landzo, UN Doc IT-95-14-7 maj 1997.

[11] Na primer, gore pomenuta optužnica u slučaju Čelebići. Optužnica protiv Tadića sadržala je silovanje kao tešku povredu po članu 2 (c) – namerno nanošenje velike patnje i telesnih povreda. Od dela optužnice koji se odnosi na seksualne delikte odustalo se za vreme suđenja.

[12] Vidi napomenu br. 8.

[13] Oni obuhvataju ubijanje, istrebljivanje, zarobljavanje, deportaciju, zatvaranje, mučenje, silovanje, reperkusiju zbog političkih, rasnih ili verskih razloga i druge nehumane postupke. Oni moraju biti "počinjeni prema ma kom civilnom stanovništvu, pre ili za vreme rata, ili da predstavljaju reperkusije na političkim, rasnim ili verskim osnovama." Preuzeto u "International Human rights in Context" 121 – H. J. Stener and P. Alston, Clarendon Press, Oxford (1996).

[14] Međutim, odluka u slučaju Tužilac protiv Tadića od 7. maja 1997. glasi da i pojedinačni čin može predstavljati zločin protiv čovečnosti ukoliko se utvrdi veza između tog pojedinačnog čina i široko rasprostranjenih ili sistematskih napada na civilno stanovništvo. (Slučaj broj: IT-94-1-T).

[15] Vii kod Copelonove – kao i u primedbi br. 8. Takođe vidi kod Jasminke Kalajdžić, "Rape, Representation and Rights – Permeating International Law with the Vioces of Women", 21 Queens Law Journal (1996) str. 457.

[16] Stanovište da je rod isključivi fokus u slučaju nasilja dovode u pitanje Dorothy Thomas i Regan Ralph, "Rape in War: Challenging the Traditions of Impunity", SAIS Review at 90 Winter/Spring 1994.