ŽENSKA ISTORIJA 39

 

 

NADA, rođena 1956. u oblasti Vukovara, ima dva sina.

Nada je Srpkinja, njen muž Hrvat. Kao izbeglica došla u Beograd.

 

Muž, zaova i svekrva su u Hrvatskoj. Za sve ove četiri godine oni zahtevaju od mene da odem tamo, oni žive kao raseljena lica. Kad je rat počeo, pre nego što se obruč zatvorio, moj muž je pobegao. Nakon deset dana mi se javio. Njegovi su otišli kasnije, kada su svi Hrvati odlazili autobusima. Morali su ići. Vlast je određivala ko od Hrvata mora da ode. I uglavnom su svi otišli. U početku sam radila. Zbog radne obaveze nisam mogla da izađem. To je trajalo dve i po godine. Dobila sam otkaz u julu 1994. godine. Radila sam u narodnoj kuhinji. Tu su se na početku rata hranile vojska i milicija. Dok sam radila, nije mi bilo loše. Ćutala sam, radila, ni sa kim nisam kontaktirala.

Mama mi je živa. Invalid je. Stala je na "paštetu" . Ostala je bez noge, tri prsta na ruci, i vrat joj je bio presečen. Bila je godinu dana na lečenju. Sad je bolje.

Ni sa jedne strane nisam imala podršku. Kad mi je muž otišao, počele su muške provokacije. Mislio je da može da dođe ko god hoće. Uznemiravali su me. Lupali noću i provaljivali. Na kraju sam se upoznala sa jednim čovekom. I živeo je i nije sa mnom. On me je provocirao, zlostavljao. Prigovarao mi je kad dobijem pisma. Vređao me je. U početku je pokušao i da me tuče. Onda je odustao. Vređao me rečima. Čitao mi je poštu.

Muž mi zna za to. On mi je (telefonom) rekao da prelazi preko svega. Zna on da ja nikako ne živim sa tim čovekom. "Taj čovek" je u početku bio u miliciji. Uspeo je da mi povrati neke stvari koje su mi bili oduzeli. On nije mario za moju decu, a ja nisam imala od čega da ih školujem. Na kraju je i on ostao bez posla. Milicija je u raspadu. Na kraju je išao, kad je trebalo, u Bosnu. Nije mi stalno bio za vratom. On zna da sam ja otišla, ali ne zna kuda. Poslednjih dana smo bili posvađani. Ima više od mesec dana kako sam otišla a niko me nije tražio. On je ostao u mojoj kući. On ima stan u Pančevu a kod nas ratuje od početka rata. Sad se prebacio iz milicije u vojsku. On prevozi tamo šta treba (hranu, stvari za kuhinju, itd.).

Hoću da se sastanem sa mojim mužem, da okupimo porodicu i nastavimo da živimo zajedno. To je moja jedina želja. Nas je samo rat rastavio. Mi smo za petnaest godina braka imali dobar život. Vidim da deca pate za njim. Dosta mi je ovog rata i toga da sam bez posla. Jednostavno ne mogu opstati sama. Taj čovek je kad je hteo radio, kad mu dođu bube, pije, luduje. Jednostavno nije čovek za život. Ne vidim budućnost sa njim. I on ima ženu i ćerku. Žena mu je negde u inostranstvu. I on pati za svojim detetom.

 

Zabeležila N. Ć.

Beograd, 14. decembar 1995. godine

 

Nadu je u Sigurnu žensku kuću dovela aktivistkinja Centra za antiratnu akciju. U noći između 20. i 21. decembra Nada i njeni sinovi su ilegalno prešli mađarsku granicu i sastali se sa ocem. Nadi smo dale brojeve SOS telefona u Hrvatskoj i Centra za žene žrtve rata u Zagrebu, ako joj bude trebalo.