Ričard Goldston

RATNI ZLOČINI: LEČITI RANJENE LJUDE

Prevela Aleksandra Vesić

 

 

Važna stvar koju sam naučio u sopstvenoj zemlji i tokom putovanja po bivšoj Jugoslaviji i Ruandi je, da kad dođe do drastičnog ugrožavanja ljudskih prava koje nije priznato, kad nema suđenja (pravde), kad žrtve nisu primile nikakvo priznanje, kad se na njih zaboravi, kad se desi nacionalna amnezija, rezultat je kancer celog društva. Time se, po mom mišljenju, može objasniti spirala nasilja koju je svet vekovima gledao u bivšoj Jugoslaviji i decenijama u Ruandi, da upotrebim dva očigledna primera.

Kad god sam bio u Beogradu, Zagrebu ili Sarajevu, a posebno u Beogradu učili su me istoriji. Govori mi se o strašnim stvarima koje su drugi učinili Srbima tokom vekova. Lekcija istorije često počinje sa onim što se dogodilo Srbima u Drugom svetskom ratu u rukama ustaša, hrvatske grupe koja je pomogla nacistima i borila se za istu stvar kao i nacističke vođe. Nikakva pravda nije omogućena Srbima u to vreme, kao ni Hrvatima u druga vremena, kao ni Muslimanima iz Bosne i Hercegovine u nekim drugim vremenima.

Pravda (suđenja) može biti doprinos održavanju trajnog mira, i pomirenju kada su ljudi prošli kroz takvu istoriju, pogotovu nedavnu istoriju ozbiljnog nasilja. Mislim da postoji nekoliko načina na koji pravda (suđenja) može doprineti rešavanju takve situacije.

Prvi je otkrivanje istine i izbegavanje kolektivne krivice. Problem u oblastima o kojima sam govorio je da nisu pojedinci ti koji su okrivljeni za užasne stvari koje su se desile. Nisu pojedinci okrivljeni za stveri koje su se desile Srbima u Drugom svetskom ratu.… Nisu pojedinci okrivljeni za ono što se desilo kada su Huti napali Tutsije i obrnuto. Okrivljeni su narodi. Narodi, etničke grupacije, verske grupacije ali ne i pojedinci.

Jedna važna korist od Nirnberga je da kada čovek vidi fotografije nacističkih zločinaca na klupi u Nirnbergu, ne vidi predstavnike celog nemačkog naroda; vidi ih kao nacističke zločince, jer oni to i jesu…. To je važno ne samo zbog pitanja individualne krivice, već i zbog onog što ide uz to, a to je beleženje istine, beleženje istorije. A to je druga važna korist. Jer Nirnberško suđenje je učinilo – voleo bih da mislim, ali na žalost ne mogu – da poricanje nije moguće, odnosno, veoma teško za one koji žele da holokaust poreknu, jer su dokazi prikupljeni na formalan način; bili su pažljivo ispitani od strane tužilaca, oprezno procenjeni od strane sudija i dosijei su tu za svakog ko može da ih pročita i uči iz njih. …Posle kršenja ljudskih prava, ne treba mnogo vremena da počnu poricanja, fabrikantima ne treba puno vremena da počnu svoj prljavi rad prikrivanja onog što se desilo. Pravda (suđenja) igra esencijalnu ulogu u zaustavljanju fabrikovanja, sprečavanju tog prikrivanja koje je neizbežno…...

Treća korist je što pravda (suđenja) donosi priznavanje žrtava...… U većini slučajeva, zapravo u ogromnom broju zločina žrtve znaju šta im se dogodilo… i u najvećem broju slučajeva znaju ko su bili zločinci, i nije im potrebno suđenje (pravda) da im kaže šta im se dogodilo….

Ali oni i dalje žele pravdu. Oni još uvek dolaze i žale se i još uvek žele da zločinca vide na sudu, ne samo zato što žele nadoknadu, već zato što žele javno priznanje, zvaničnu potvrdu da im se desilo to što im se desilo. To je deo procesa lečenja….

To je naše iskustvo u Hagu (sedište Međunarodnog suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji). Svedoci dolaze iz malih sela, preplašeni; nikada ranije nisu putovali i nalaze se u potpuno stranoj okolini. Ne govore holandski. Nisu naviknuti da budu u programu zaštite svedoka u udobnoj hotelskoj sobi. Hrana nije ona na koju su navikli.

Oni dolaze kao preplašeni, slomljeni ljudi. Uz nekoliko izuzetaka, gotovo svi odlučuju da iskaze daju javno. Data im je opcija da svedoče anonimno. Oni to ne žele. Oni su nam rekli da žele da se njihovi glasovi čuju. Žele da se njihova lica vide, jer ne govore samo u svoje ime već i u ime ostalih žrtava iz zemlje iz koje dolaze.

A kada napuštaju Hag, oni su drugačiji ljudi. Njihovo lečenje sada može da počne jer osećaju da su bili sposobni da igraju neku ulogu u oporavljanju svog ponosa, celine, ne samo svoje već i ostalih ljudi koji su prošli kroz isto što i oni…...

I konačno, zastrašivanje. Kriminalističko pravosuđe je važno kao zastrašivanje.… Ono što plaši moguće kriminalce je da mogu biti uhvaćeni i kažnjeni… ... ne zakon, ne smrtne presude ni doživotna robija...… Ne mislim da je strogost kazne irelevantna. Ali najrelevantnija i najvažnija stvar je strah od hapšenja.

Nema razlike ni u međunarodnoj zajednici, sa ratnim zločinima...… ako politički i vojni lideri u bilo kojoj zemlji misle da međunarodna zajednica najverovatnije neće stajati po strani i dozvoliti im ratne zločine bez rizika da budu kažnjeni, ako zaista veruju da postoji verovatnoća da se pojave pred međunarodnim sudom, dobro će razmisliti o tome. To ih neće zaustaviti zauvek, ne više nego što ni najbolje policijske snage ne uspevaju da iskorene kriminal. Ali to obuzdava; postavlja važnu kočnicu u takvoj vrsti zločinačkog delovanja.

Stvar koju sigurno znam, a to je slučaj Međunarodnog suda za Jugoslaviju, je da je taj sud u smrtnoj opasnosti. Protiv sedamdeset pet ljudi podignuta je optužnica, samo sedam zaista uhapšenih i u Hagu su da se suoče sa suđenjem. I to ne oni zaista važni, ni sa hrvatske ni sa srpske strane.

Ako ne dođe do hapšenja u sledećih nekoliko meseci, Ujedinjene nacije će biti suočene sa ozbiljnim problemom pre kraja ove godine. Jer u novembru ističu mandati 11 sudija suda za Jugoslaviju. A Savet bezbednosti će morati da odluči da li da sud nastavi da radi, i da li da naimenuje 11 sudija na još četiri godine.

Ako ne dođe do hapšenja, ima li smisla da sud nastaviti sa radom? I ako ima, još koliko dugo? Sud je prilično uspešno sprečen da radi svoj posao...… I ponovo to upućuje na to kako se ne poštuje ono što je najvažnije za žrtve.

Stavite se u poziciju žrtava iz bivše Jugoslavije.… Kada je Savet bezbednosti doneo hrabru odluku i osnovao sud u maju 1993. godine, žrtve mora da su osećale "konačno neko priznaje naše postojanje". Međunarodna zajednica čini nešto, donosi pravdu žrtvama rata u bivšoj Jugoslaviji, žrtvama najstrašnijih ratnih zločina.

Zamislite kako su se osećali kada je imenovanje tužioca potrajalo 16 meseci jer su se članovi Saveta bezbednosti raspravljali među sobom. Na osmoro nominovanih je stavljen veto. Rusija je stavila veto na sve predložene iz članica NATO. Indija je stavila veto na Pakistance. Sjedinjene Države su stavile veto na nominovane iz Britanije, a Britanija je stavila veto na nominovane iz Sjedinjenih Država. Zamislite kako su se osećale žrtve dok su gledale taj politički cirkus u Njujorku.

Sigurno su ponovo osetili nadu kada je naimenovan tužilac i kada su podignute prve optužnice. Mora da su pomislili, nešto se dešava. I zamislite kako se osećaju danas, nekih dve godine od kada su podignute prve optužnice, a sedam ljudi od 75 je uhapšeno i jedva da je vršen neki pritisak na vlade u regionu da izvrše hapšenja.

Pritisak bi imao uticaja. Sankcije su dovele srpskog predsednika Slobodana Miloševića u Dejton. Pretnja sankcijama nam je donela mirovni ugovor u Dejtonu. Da je isti pritisak primenjen da bi se optuženi uhapsili, njih bi vlade pohapsile. A vlade u regionu imaju obavezu da to urade…...

To je primarno odgovornost regionalnih vlada, ali postoji i novi faktor. Trupe IFOR-a su poslate u region, desetine hiljada vojnika najbolje naoružane, opremljene i snabdevene armije koja je bilo gde ikada spojena sa obaveštajnim resursima Sjedinjenih Država i glavnih evropskih sila. A dogovor u Dejtonu ili njegov efekat je da iako IFOR trupe… imaju legalno pravo da hapse, njima će se reći da to ne rade.

To je smešna politika. Mandat koji im je dat podrazumevao je da uhapse ljude koji im padnu u ruke. Pa, kao što sam rekao, ta politika je ili glupa, ili se nije ni nameravalo da ima efekta. Jer ona nije mogla i nije ni imala rezultata.

Za više od godinu dana, nijedan od 68 zločinaca nije uhapšen od strane IFOR-a. A ono što me pogađa je da sam bio u Hagu i dobio izveštaje od nekih naših istražitelja koji su bili u oblasti i dolazili u kontakt sa trupama IFOR-a, i trupe su bile frustrirane. Oni bi želeli da mogu da izađu i da izvrše hapšenja. Ali naređenja im ne dozvoljavaju…

Nije suviše kasno. Ako bi se izvršio dovoljan pritisak, pogotovu na vladu Sjedinjenih Država, i vlade Zapadne Evrope, vlade članica NATO,… one bi se ponašale drugačije, kao kada su osnovale Sud...

Potrebna je politička volja. Povređenim ljudima treba pomoć. Povređeni ljudi treba da mogu da se suoče sa budućnošću. A ako im Ujedinjene nacije to ne omoguće i međunarodna zajednica im to ne omogući, onda se bojim da bi dvadeset prvi vek mogao biti mnogo gori od veka koji se upravo završava.

 

(Richard Goldstone, War Crimes: Healing Wounded People)

 

Ovo je odlomak iz predavanja južnoafričkog sudije Ričarda Goldstona koje je održao 27. januara, 1997. godine u Memorijalnom muzeju holokausta u Sjedinjenim Državama. Goldston je do skora bio glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju i Ruandu. Sada je član Južnoafričkog ustavnog suda.