Šarlota Banč

ŽENSKA LJUDSKA PRAVA U RATU I RATNIM SUKOBIMA

Prevela Slavica Stojanović

 

 

Hoću ovu svoju diskusiju o ženama, ratu i nasilju da stavim u kontekst globalnog ženskog pokreta u poslednje tri decenije, posebno iz ugla ženskih ljudskih prava. Konačno je svetska javnost obratila pažnju, koja još uvek nije sasvim adekvatna, na žene u situacijama ratnih sukoba, a do toga nikad i ne bi došlo da se žene nisu mnogo šire organizovale oko pitanja nasilja nad ženama. To nasilje i napori da se sa njim izbori imaju kulturloški različite oblike. Bez obzira na razlike, nasilje je najčešći razlog samoorganizovanja žena svuda po svetu do kojeg žene stižu opisujući i analizirajući probleme koji pogađaju njihove živote.

U poslednjih desetak godina žene su preusmerile temu sa isključivo "ženskog pitanja" – odvojene sfere koja se uglavnom u društvu smatra drugorazrednom – i počele da povezuju ženske probleme i saznanja sa drugim društveno-političkim pitanjima. Time žene pomeraju naša iskustva sa margine u centar i dovode u pitanje bazične koncepte društvenog poretka. Nije reč samo o transformisanju života žena već isto tako i o transformisanju društvenih programa iz feminističke perspektive. Ključnu ulogu u tome ima preispitivanje ratova, sukoba, ljudskih prava i demokratije dvadeset prvog veka.

Ova kritička faza feminizma traži da se iskustva i perspektive žena, u svoj njihovoj raznolikosti, integrišu u raspravu o svakoj od tih tema. U ovom procesu žene preuzimaju novu vodeću ulogu u redefinisanju društvenih koncepata i svetske politike u sferi razvoja, demokratije, svetske bezbednosti, mira, ljudskih prava i životne sredine. Jedno od najvidljivijih mesta na kojem se ovo globalno odvija su Ujedinjene nacije, naročito Svetske konferencije UN koje su održane tokom devedesetih. Na primer, žene su napravile ogroman korak za bolje razumevanje ženskih ljudskih prava organizovavši se za Svetsku konferenciju UN o ljudskim pravima održanu 1993. godine u Beču. Nije slučajno što se to poklopilo sa povećanim interesovanjem medija za silovanja i druge oblike nasilja nad ženama u ratu u Bosni.

Pokret za ženska ljudska prava koji je nastao devedesetih godina deo je ovog procesa traženja promena u ljudskim odnosima i društvenim sistemima, koje su neophodne iz perspektive ženskih života. Teorija i praksa ljudskih prava se reinterpretira u svetlu ženskih iskustava i postaje sveobuhvatna da bi se ostvarila ljudska prava za sve žene. Da bi ženska ljudska prava uključivala sve žene, to naravno zahteva da se čuju različiti glasovi žena raznih grupacija čija se ljudska prava krše ili kojima su na nekom planu uskraćena građanska prava. Kad god se neka grupa smatra ljudski manje vrednom zbog svoje rasne ili verske pripadnosti, pola, seksualne orijentacije ili klasnog položaja i smatra se da joj kao takvoj ne pripadaju ljudska prava ili punopravno građanstvo, onda se toleriše nasilje nad članovima i članicama te grupe, a katkad čak država podupire to nasilje. Nasilje nad ženama u ratu spaja podređenost ženskog pola sa pripadnošću grupe koja je na meti. Time se pokazuje i status žena kao imovine muškaraca u njihovoj etničkoj grupi ili u porodici i društveno prihvaćeno silovanje žena uopšte.

Da bismo se suočile sa nasiljem, moramo da se pitamo zašto je toliko dugo to bilo skrivano? Koja vrsta ratnog nasilja je zadobila pažnju i za koga se smatralo da ima prava na odštetu za ratne zločine? Ovo je povezano sa pitanjem koje grupe se smatraju kao punopravni građani i ko se smatra nosiocem osnovnih ljudskih prava. Borba za okončanje istorije seksualnog zlostavljanja žena u ratovima deo je ženske borbe za ljudska prava, i deo naše borbe da se stane na kraj svakodnevnom nasilju u našim životima. Dalje, kad se u srži društva toleriše nasilje u porodici, dolazi do toga da deca shvataju nasilje kao neizbežni deo konflikta na svim planovima društvenog poretka. Tako je militarističko i rasističko nasilje povezano sa drugim oblicima nasilja koji prožimaju naše kulture, uključujući nasilje u našim domovima.

Sve do skora, smatralo se da takva pitanja kao što je nasilje nad ženama ne pripadaju domenu ljudskih prava. Najvažnija pitanja ljudskih prava su na početku odražavala živote onih koji su ih prvi definisali – beli, dobrostojeći muškarci sa Zapada koji su se plašili opresije od strane države na političkoj sceni. Tako da su teme političkih i građanskih sloboda – slobode veroispovesti i slobode govora i prava na zaštitu od torture vlasti bile prve oblasti u kojima se razvila praksa ljudskih prava. Ti muškarci nisu iskusili veliko ekonomsko ili rasno nasilje i nisu prepoznavali zloupotrebu ljudskih prava u privatnoj sferi jer su gospodarili porodicom. Ali zbog neprekidne borbe svih nas ostalih – najvećeg dela čovečanstva – ljudska prava i demokratija postali su vremenom vibrantni koncepti.

Ljudska prava su dobila na značaju kad je više grupa počelo da polaže prava na njih i zahtevalo prepoznavanje onih pojava koje najviše ugrožavaju njihovo ljudsko dostojanstvo. Od pitanja o rasnom aparthejdu, do radničkih prava i odgovornosti države za Desaparecidos (nestale), zbog takvih pokreta su ljudska prava postala dublji, bogatiji i obuhvatniji koncept. Žene su jedna od novijih snaga koje nasleđuju i preuzimaju istorijski zadatak da transformišu ljudska prava tako da ona odraze širi spektar iskustava i težnji. I baš kao što je naveći deo sveta došao do toga da se protivi ropstvu i rasnoj diskriminaciji kao kršenju ljudskih prava čak i kad se to dešava privatno i kad prekšitelj nije država, isto tako su mnogi već ili će u budućnosti doći do toga da razumeju da je kršenje ženskih ljudskih prava, kako u privatnoj tako i u javnoj sferi, u domenu odgovornosti države.

Proširenje pojma ljudskih prava, tako što se uključuju iskustva žena, traži potpunije identifikovanje pojava i načina na koje se potvrđuje žensko ljudsko dostojanstvo i da se to postavi u odnosu na prethodne koncepte i ugovore o ljudskim pravima. To uključuje i reinterpretaciju sadržaja ljudskih prava i stvaranje novih teorija, mehanizama i konvencija. Glavni ugovor o ženskim ljudskim pravima, stvoren kao odgovor na ženski pokret iz sedamdesetih godina je Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena (CEDAW). Ali čak i ova konvencija ne imenuje nasilje nad ženama kao takvo, budući da je veoma dugo nasilje bila nevidljiva pojava. Dalje, vlade su stavile mnogo više rezervi kod ratifikacije CEDAW-a nego prilikom potpisivanja bilo kog drugog ugovora o ljudskim pravima. Tako da su ga ratifikovale mnoge vlade ali su zadržale toliko prava da je, kad se to stavi u praksu, to kontradiktorno samoj svrsi ugovora, iz čega postaje jasno da države nemaju nameru da ga primenjuju. Trenutno se na više načina ulažu napori da se ovaj ugovor ojača i da se više primenjuje.

S obzirom na toliki otpor današnjih vlada prema stvaranju novih konvencija, često je korisnije raditi na reinterpretaciji Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i drugih prihvaćenih ugovora o ljudskim pravima iz perspektive života žena. Na primer, formulacije kao "svi ljudi imaju pravo na život, slobodu i ličnu bezbednost, bez obzira na rasu, boju kože, pol, jezik...", ili "niko se ne sme podvrgavati torturi ili okrutnom, nehumanom ili degradirajućem tretmanu ili kažnjavanju", jasno se mogu tumačiti tako da pokriju mnoga ženska pitanja, koja jednostavno nisu bila imenovana zbog toga što oni koji su bili u poziciji tumača ljudskih prava i oblikovali instrumente za njihovu primenu nisu bile žene i nisu razmišljali šta to znači sa stanovišta pola, iako je nasilje koje žene svakodnevno doživljavaju čist oblik nehumanog, degradirajućeg tretmana i okrutnog kažnjavanja kojima je ženama negirano pravo na život, slobodu i ličnu bezbednost. A najjasnija pitanja ljudskih prava su silovanje i prisilna trudnoća u ratu.

Rodno specifično nasilje jasno se preklapa sa mnogim kršenjima ljudskih prava koja svi prepoznaju kao takva. Na primer, prebijanje žena u porodici često je tortura uz koju često ide zatočenje u kući na koje je žena psihički ili fizički prisiljena. Žene se često drže protiv svoje volje u ropstvu u cilju prostitucije ili pornografije, a neke žene koje rade kao služavke, tučene su, silovane i nasilno zadržane u kućama svojih gazda, što se otkrilo u veoma teškom položaju mnogih azijskih žena u Zalivu i latinoameričkih žena u S.A.D. Prisilne trudnoće i ubijaju žene i teraju ih na rađanje protiv svoje volje; ugovoreni brakovi i nametnuta heteroseksualnost osporavaju ženama fizički integritet i pravo na bračni izbor i dovode do samoubistava žena ili do prostitucije da bi pobegle od prisilnog braka.

Žene su izložene terorizmu kroz seksualne napade na ulicama i na radnom mestu gde mogu biti seksualno ucenjene platom. Specijali izvestilac UN o torturi prihvatio je silovanje kao oblik torture kad su počinioci policajci ili drugi službenici vlasti. Ali silovanje je isto tako često tortura kad je počinilac privatno lice i silovanje se koristi kao seksualni terorizam da bi se žene držale na određenom mestu, da ne zalaze u teritoriju koju muškarci smatraju svojom, bilo da je to bar ili državna kancelarija. Kao i kršenje drugih ljudskih prava, to se čini u cilju kontrolisanja žena i da bi se sprečile da iz straha neke stvari ne rade.

Smrtnost ženske novorođenčadi i neuhranjenost devojčica su oblici genocida nad ženama. Izveštaji Svetske zdravstvene organizacije govore da su u nekim zemljama devojčice lošije uhranjene i da ih ređe vode kod lekara nego dečake. Devojčice umiru, i od početka života ih fizički i mentalno sakate uskraćujući im sve, od hrane, medicinske pomoći, do obrazovanja. Amartia Sen (Amartya Sen), vodeći ekonomista na Harvardu, pokazao je statistički da u svetu danas nedostaje nekih 100 miliona žena. Poredeći razmeru žena i muškaraca u različitim regionima, on je proračunao da bi trebalo da ima mnogo više ženskog stanovništva, naročito u Aziji. Te su žene "desaparecidos" (nestale) sa stanovišta pokreta za ženska ljudska prava. Ko zahteva da vlade polože račune za genocid nad tih 100 miliona žena?

Proširivanje uobičajenog koncepta ljudskih prava i reinterpretacija njegove prakse iz perspektive ženskih života nije semantičko pitanje. Reč je o životu i smrti žena, svakodnevno. Ugovori o ljudskim pravima i njihovi instrumenti otvaraju širok put suprotstavljanju sistemskom zlostavljanju žena u celom svetu. Kada međunarodna zajednica ljudskih prava prepozna nasilje nad ženama kao raširen i podmukao oblik kršenja ljudskih prava, moguća je šira akcija. Ako bi međunarodna zajednica mogla da računa na vlade u primeni zakona protiv rodno zasnovanog nasilja i na senzibilnost faktora koji menjuju te zakone, uzela bi stvar mnogo ozbiljnije. Samo kroz takvu odgovornost lokalnih zajednica suzbijali bismo, dan za danom, mesto po mesto, masovno kršenje ženskih ljudskih prava u svetu.

 

Nasilje nad Ženama u ratu i ratnim konfliktima

 

Važan deo borbe za ženska ljudska prava je zahtev da se prepozna nasilje nad ženama u ratu i ratnim konfliktima, da žene dobiju odštetu i da se nasilje prekine. Ima mnogo specifičnih načina na koje su žene pogođene ratom. Problemi kao što su silovanje, prisilna trudnoća i seksualno ropstvo imaju različite karakteristike koje treba sagledati kroz posebne uslove i kulture koji su takođe uključeni u konflikt. Ali nasilje u ratno vreme nije potpuno razdvojeno od drugih oblika nasilja i diskriminacije u životima žena. Dok ratovi mogu da stvore jedinstvene pojave koje određuju posebna kultura ili vreme, oni često samo pojačaju ili nadgrade svakodnevne probleme sa kojima se žene suočavaju. Na primer, kada jedna od zaraćenih strana siluje žene da bi provocirala drugu stranu, to nasilje se bazira na statusu žena kao vlasništva "njihovih" muškaraca. Dalje, dok su ratna dejstva često propraćena retorikom o zaštiti "naših" žena, u stvarnosti takvo vreme intenzivnih sukoba obično dovodi do povećanja nasilja muškaraca i nad ženama u svojoj sopstvenoj grupi.

Rat često povećava nasilje u životima žena, ali za mnoge žene to što ne žive u ratu ne znači da žive u miru. Kao što ukazuju Kamla Bhasin i Nighat Khan u članku o feminizmu u Južnoj Aziji, i mi moramo da se pitamo ko živi u porodici u miru? Tek odnedavno su statistike počele sistematski da se vode, ali negde između 40 i 85% žena (prema izveštajima iz različitih zemalja) je više puta iskusilo periode nasilja od članova porodice. Moramo da se upitamo da li žene uglavnom žive u stanju mira – kod kuće ili na ulici? Za mnoge ljude, ne samo za žene, već često za rasne manjine, siromašne, lezbejke i gejove, cigane etc., uglavnom nema mira. Dok ratovi postaju sve lokalizovaniji, vode se i među civilima i protiv civila sa strašnim posledicama po žene.

Nasilje nad ženama, i kući i u ratu događa se vekovima. Danas je novo jedino to da se ovoj temi posevećuje više pažnje i da su žene prekinule ćutanje o posledicama takvog nasilja. Feministkinje su u poslednjoj deceniji usredsredile mnogo rada na podizanje svesti o tim problemima i oni su postali vidljiviji. Sledeći korak je da se od vidljivosti stigne do odgovornosti – preduzimanje akcije da takvo nasilje postane neprihvatljivo i da se postignu značajne odštete i pravda za žrtve nasilja.

 Problem silovanja i prisilne trudnoće u Bosni je izbio u pažnju svetske javnosti u većoj meri nego ikada ranije. Ipak još uvek čekamo da se vidi šta će svet uraditi sa tim nasiljem. Zatim, čak i pošto je u svetu prepoznato silovanje kao centralni deo rata u Bosni, u prvim mesecima konflikta u Ruandi nije data nikakva medijska pažnja rodno specifičnom nasilju i njegovim posledicama po žene. Čak i sada, kada su ženske grupe i grupe za ljudska prava počele da dokumentuju rodno zasnovane probleme žena koje su preživele rat i probleme žena izbeglica u Africi, svet o tome malo zna a još ga je manje briga.

Jasno, svest o nasilju nad ženama u nekim situacijama ne prenosi se neminovno na rodnu svest u drugim situacijama. Delimično zbog toga što se ženska situacija često smatra podređenom i/ili samo produžetkom "šireg" pitanja etničkih konflikta ili genocida. Od žena se često traži da biraju između ženskog identiteta i pripadnosti drugim grupama, i njihova okolina često pokušava da ih ućutka o specifičnom nasilju koje trpe zato sto su žene. A takva podela je poricanje realnosti i složenosti života žena. Naročito u slučaju nasilja u ratu, nad ženama se vrši nasilje zato što su pripadnice određene etničke ili političke grupe a posebni oblici nasilja se vrše zato što su ženskog roda. Ta dva činioca utiču jedan na drugi i ne treba ih odvajati. Da bi se videlo šta se događa, važno je da se ne umanjuje ni rodna dimezija niti uloga rase, nacionalnosti, etniciteta itd. Naprotiv, što se više problem vidi i tretira vezano sa drugim faktorima koji utiču i doponjuju se, to će tačnija biti slika i efektniji lek.

Bilo je mnogo događaja u protekloj deceniji koji su doveli do veće svesti o problemima ratnog nasilja nad ženama. Tokom rata ranih sedamdesetih godina između Pakistana i Bangladeša koji je tada stvoren, u javnost je izašao težak položaj bengalskih žena koje su silovali vojnici neprijateljskih trupa. A ipak, iako je mnogo tih žena izvršavalo samoubistvo ili su ih rođaci ubijali da bi sačuvali porodičnu čast, nije bilo skoro nijedne države koja bi im ponudila azil jer takvi zločini nad ženama se nisu shvatali kao kršenje ljudskih prava. Slično tome, bilo je potrebno da prođe pedeset godina da bi "žene za utehu", koje su prisilno držali Japanci u Drugom svetskom ratu kao vojno seksualno roblje, našle prostor da javno govore i da se o njihovim zahtevima za ratne reparacije diskutuje na Komisiji za ljudska prava Ujedinjenih nacija.

Suštinski prvi korak je dokumentovanje, podizanje svesti i rekonceptualizacija nasilja nad ženama u ratu kao teme ljudskih prava. Žene su isto tako počele da stvaraju različite službe za podršku ženama koje su preživele ratno nasilje i sad neke međunarodne organizacije reaguju na rodno zasnovanu podršku. Ali, na dnevnom redu su i pitanja odgovornosti i pravde za žene. Ako žene i dalje budu govorile javno o tim zločinima i ako budu verovale da je nekome do toga što govore stalo, neka značajna akcija mora iz toga proizaći. Stoga je delanje Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju postalo tako važno. Poruka koju taj sud nosi reći će ženama da li svet misli da je to nasilje važno, da li može da ga kazni i da li će kažnjavati počinioce. Glasnije nego na bilo koji drugi način, time će biti rečeno da li su ženska ljudska prava shvaćena kao osnovna ljudska prava.

Coordination of Women's Advocacy i druge žene koje rade u ovoj oblasti identifikovale su jedan broj tema koje će biti indikatori preko kojih žene dobijaju tu poruku. Jedan od indikatora je koliko se jasno rodni aspekt kao dimenzija ratnih zločina u ovim ratnim sukobima integriše u pravne procedure. Dve najveće teme su suđenje za silovanje kao torturu i sposobnost Suda da obezbedi zaštitu svedokinjama, da te žene ne bi bile izložene daljem nasilju u procesu svedočenja ili po povratku kući. Takođe je kritično pitanje da li će Sud tražiti kompenzacije i reparacije za pretrpljenu ličnu štetu i za oporavak, ili će se usmeriti samo na gubitak imovine. Po takvim detaljima će žene videti da li ih uzimaju za ozbiljno kao punopravne građane koji zaslužuju poštovanje i naknadu za drastično kršenje njihovih ljudskih prava.

Naravno, tema odgovornosti za ratne zločine i kršenje ženskih ljudskih prava daleko premašuje ovaj Sud. U njoj ima mnogo aktera. Pre svega, svet i strane koje su umešane u bivšu Jugoslaviju moraju da odluče da li traže mir sa pravdom ili će prodati žrtve za mir bez odgovornosti za počinioce ovih ratnih zločina.

Pored Bosne, svaka nacija sa vojnim trupama ili organizacije koje pružaju pomoć bilo gde u svetu, takođe imaju odgovornost za ponašanje u pogledu ženskih ljudskih prava. Od vojnika Sjedinjenih Država, do mirovnih trupa Ujedinjenih nacija, pa sve do organizacija koje se bave razvojem – svima je potrebna edukacija o ljudskim pravima i obuka za rodno senzibilne teme u domenu ženskih ljudskih prava, sa posebnim naglaskom na silovanje i seksualno uznemiravanje. I kao što je američka vojska naučila na Okinavi, počinioci moraju biti kažnjeni za prestupe, ili je ova edukacija bez ikakvog smisla.

Sve vlade i organizacije koje rade sa izbeglicama i prognanicama, uključujući i Kancelariju Visokog komesarijata UN za izbeglice (UNHCR) takođe treba da obuče svoje osoblje da bude rodno senzitivno. Oni mogu da koriste i da prošire UNHCR-ove Smernice za rad sa ženama izbeglicama, ali takođe treba da nadgledaju da li se to primenjuje na terenu. Za žene izbeglice koje su pretrpele seksualno nasilje potrebna je fleksibilnost koja im omogućava pravo da biraju da li će se vratiti u svoju zemlju ili će podneti zahtev za azil ako je povratak za njih težak s obzirom na nasilje koje su pretrpele. Međunarodni sistem isto tako mora da nađe bolje mehanizme za odštetu i pravni lek za prognanice, naročito u građanskim ratovima gde su stalno izložene seksualnom nasilju.

Integrisanje rodno senzitivnih aspekata u mehanizme ljudskih prava u Ujedinjenim nacijama je krucijalno. Ne može se uključiti samo svest o nasilju nad ženamam koje je specifičan problem, već je takođe važno kako se nasilje nad ženama preklapa sa drugim temama ljudskih prava, kao što su verski progoni ili sloboda govora. Takav pristup dodaje vitalnu dimenziju ispunjenju potreba žena u ratnim situacijama.

Konačno, na žene se ne sme gledati samo kao na žrtve kršenja ljudskih prava, već i kao na akterke ljudskih prava koje imaju prava na puno i ravnopravno učestvovanje u svim procesima koji se tiču građanskih prava, uz uvažavanje veština i iskustava koje one mogu uneti u ovu sferu. A najveći potencijal žena je u sferi stvaranja i očuvanja mira. Žene imaju dugu istoriju pregovaranja u konfliktima i pravljenja kompromisa u privatnoj sferi i u širim zajednicama. A ipak se retko uključuju žene kada su u pitanju oružani sukobi i ratovi. Zamislite kakve bi bile mogućnosti u Somaliji da su žene uzete za ozbiljno, jer svakodnevno održavaju život uprkos ratovima, i da su ih zbog toga UN i vodeće države legitimisale kao ključne činioce rešavanja sukoba.

Da bi mnoge žene koristile svoja puna građanska prava i mogućnosti kao aktivistkinje za ljudska prava, moraju se ukloniti prepreke za njihovo učestvovanje u javnom životu. Mnoge žene nisu nikada imale šansu da se politički angažuju jer su još uvek vezane za kuću zbog postojanja kulturnih ili čak zakonskih predrasuda prema ženama aktivnim u javnosti. Dalje, često postoje praktične prepreke na tom putu, kao što su porodične obaveze ili nedostatak bezbednog prevoza, čak i ako nema iskazanih zabrana za političku aktivnost žena. Često se ti stavovi zadrže čak i kad društvo deklariše otvorenost i ravnopravnost. Potrebni su posebni napori da bi se žene uvele u različite aspekte javnog života.

Važan deo ovog procesa je da se obezbede mogućnosti da se žene uključe u udružene aktivnosti nasuprot svetskim podelama na Sever i Jug, Istok i Zapad, presecajući takođe razne rasne, verske i kulturne podele. Kad žene rade na većem razumevanju sa svih strana, veće su nam mogućnosti da pomognemo da se promene okolnosti koje dovode do ratova i do nasilja nad ženama. To je jedan od izazova pokreta za ženska ljudska prava koji traži naknadu, pravni lek i prestanak nasilja koje žene trpe u ratu i ratnim sukobima. 

 

(Charlotte Bunch: "Women's Rights as Human Rights in War and Conflict"; iz In the Aftermath of Rape, ed. by the Coordination of Woman's Advocacy, 1997)