 |
 |
 |
Vanda
Perović
Ema
Goldman kao inspiracija u 2000. godini
(1869.
Litvanija, Carska Rusija – 1940. Ontario, Kanada)
Ema
i ja
Izazovnu
ponudu feminizma kao teorije u koricama otkrila sam u
svojoj 35. godini u knjižari
Čikaškog univerziteta. Poželela sam da vekovne ženske strategije uporedim
sa svakodnevnim savremenim taktikama. Istovremeno sam osetila pojačanu
nelagodnost u odnosu na suprotan pol. Tu nelagodnost nisam mogla da osvestim,
ali privukla me je velika polica sa knjigama iz Ženskih Studija. Posegla sam
za zbornikom Feminističke teoretičarke,
kupila je, pročitala sve eseje i zbližila se sa Emom Goldman. Ona, ljuta
anarhistkinja, bila mi je najbliža.
Šta nas je
zbližilo, šta mi se toliko svidelo? Njena hrabrost da sledi svoje ideale i
svoje srce. Izabrala je da zastupa radikalnu utopijsku društvenu teoriju koja
je najburnije reagovala na postojeće vrednosti društva i mizoginiju koja iz
njih proizilazi, sledila ju je do kraja života uvek spremna da uloži svu
svoju energiju i slobodu. Radikalnost i beskompromisnost su tako privlačne za
one koji žive u svetu kompromisa. Ema je bila strastvena žena koja je
iskusila svu lepotu i gorčinu strasti i ljubavi. Smatrala je da joj pripadaju
mnoge stvari: ljubav, zadovoljstvo, zabava, lepe stvari.
Većina žena uopšte nije svesna da ima pravo na bilo šta. Ema je
verovala u sebe. Nije bila lepotica ali je bila šarmantna i harizmatična ličnost,
veoma komunikativne prirode, koja je sticala prijatelje i obožavaoce iz svih
slojeva društva, od radnika do bogataša. Lepota ne mora uvek biti jedini ženski
ulog za uspeh.
Dug je put od
Čikaga ‘85, putujemo tako Ema i ja ovih 15 godina, ja
starim, sve više upoznajem feminističku teoriju, menjam svoju dušu i svest,
ali mi nedostaje Emina hrabrost, trudim
se da delam unutar zadatog sistema i da ga sitno podrivam – iznutra, a
sanjam Eminu slobodu i hrabrost da živi svoj život, anarhistički utopijski
ideal potpune samorealizacije ličnosti u slobodi.
Ona
i anarhizam
Poznato je da
je jedan broj žena u Americi, Rusiji i Španiji
bio veoma aktivno uključen u anarhistički pokret. Skoro sve su, osim
Eme Goldman, zaboravljene i izgubljene u istoriji i još čekaju da budu
ponovo otkrivene.
Mnoge ideje
koje su izvorno anarhističke, danas su deo pokreta civilnog društva, a naročito
ih koriste ekološke, feminističke, gej i lezbejske grupe. Ali ono što već
160 godina povezuje generacije ljudi koje su sebe smatrali anarhistima, (a
anarhista je “revoltirani pojedinac koji odbacuje društvo kao takvo”)
jesu ideje o kojima je Ema
Goldman pisala u eseju “Anarhizam, za šta se stvarno zalaže”.
U njemu
objašnjava da je anarhizam protiv
svih hijerarhijskih odnosa vlasti i autoriteta, a za individualnu slobodu i
autonomiju ličnosti. Smatra da je hijerarhijska vlast oličena u: državi
koja propisuje zakone koji teže da ograniče individualne slobode a sprovodi
ih preko sudstva, policije i vojske i na taj način sprovodi i nasilje nad
pojedincem i stvara društvo nepravde i nejednakosti; crkvi koja teži da
dominira ljudskim umom i sprečava ljude da misle svojom glavom; kapitalu koji
uskraćuje pravo čoveka da zadovolji svoje potrebe i stvara uslove da manjina
dominira nad većinom i eksploatiše je stvarajući društvo neravnopravnih
građana; i patrijarhatu koji dovodi ženu u podređeni položaj u odnosu na
muškarca i ograničava joj slobodni razvoj ličnosti.
Od 1889.
do 1940, ime Eme Goldman
je bilo poznato širom Amerike,
Rusije i Evrope. Napravila
je veliki iskorak iz privatne u javnu sferu, i to u radikalnu politiku u
zemlji gde je to bilo i ostalo za ženu izuzetak. Kao fabrička radnica, ruska
emigrantkinja jevrejskog porekla, prihvatila je borbu američkih radnika
protiv kapitala, duboko potrešena montiranim sudskim procesom i izvršenom
kaznom vešanja nad nevinim radnicima emigrantima i anarhistima u Čikagu
1886. Ema, tada podstaknuta ličnim nezadovoljstvom i sopstvenim iskustvom
radnice i razvedene mlade žene, odlučuje da posveti život borbi za
stvaranje pravednijeg društva i, kako ona kaže, ostvarenju “lepe ideje”
. Postaje, kako je tadašnja štampa naziva, najopasnija žena svog doba.
Anarhizam,
kao i svi društveni pokreti tog doba, bio je pokret u kome su dominantnu
ulogu imali muškarci, mada su svi anarhisti osim Prudona zastupali pravo žena
na jednakost. Ali bazični mizoginični stav patrijarhalnog društva imao je
toliko dejstvo, da je tako snažna ličnost koja je dala veliki doprinos
teoriji i praksi anarhizma, ličnost kakva je bila Ema Goldman, bila skoro
potpuno zaboravljena do sedamdesetih godina. Postala je podsmešljivi
stereotip stare babe čije su ideje doživele poraz, a Džordž Vudkok
(George Woodcock), autoritet za anarhizam, u svom cenjenom zborniku The
Anarchist Reader (1970) nije mogao da je zaobiđe i ona je jedina žena čiji
je članak citiran. Ipak, u
kratkoj biografskoj crtici, Vudkok ne propušta da kaže kako se ona u svojoj
biografiji Živeći svoj život “otkriva kao veoma egocentrična žena”.
Kada su početkom sedamdesetih godina američke feministkinje drugog talasa,
tražeći svoju prethodnicu u američkoj istoriji, ponovo otkrile Emu Goldman,
njene govore i eseje, i ona kao ličnost i njene ideje imale su veliki uticaj
na razvoj feminističkog pokreta, mada ona sama sebe za života nije smatrala
feministkinjom jer nije mogla da se identifikuje sa pretežno pokretom žena
srednje klase toga doba.
Ema
– ona sama
Diskontinuitet
i zaborav su odlike ženske istorije. Poneke žene naprave iskorak iz privatne
sfere – u kojoj su im uloge ograničene na supruge, majke, sestre, kćerke
ili bake – i zablistaju u javnoj sferi kao umetnice, političarke,
revolucionarke ili žene od karijere, da bi posle smrti nestale za potomstvo,
prekrivene zaboravom i namernim ili slučajnim izostavljanjem iz istorije.
Razlozi za
zaborav i diskontinuitet kao i za
iskorak pojedinih žena u javne sfere su različiti, ali po mom mišljenju,
jedan od važnih razloga je način na koji će same žene reagovati na
mizoginiju. Edrijan Rič je formulisala mizoginiju
kao organizovanu, institucionalizovanu mržnju, neprijateljstvo i nasilje nad
ženama. Koreni mizoginije su duboki i sežu u davna vremena i razne
civilizacije, a prisutni su do dana današnjeg. U judejsko-hrišćanskoj
kulturi naše civilizacije, koreni mizoginije su postavljeni u Starom Zavetu.
Adam je dopustio da ga Eva prevari i čovečanstvo je zbog žene isterano iz
raja. Muškarci
su od tada konstruisali svet po svojim potrebama, a sebi su dali pravo
da ga po potrebi i menjaju. Žene su im, stvorene od Adamovog rebra, potrebne
u tom važnom poslu, ali uglavnom kao nevidljive
pomoćnice zadužene za prizemne praktične stvari.
Mizoginija je
predmet proučavanja feminističke teorije iz raznih aspekata: psiholoških,
bioloških, socioloških, ekonomskih i rasnih. Ona može biti proizvod straha
od žene, ljubavi prema ženi, zavisti prema ženi. Mizoginiju manifestuju
kako muškarci tako i žene. Zatečene u stanju mizoginičnog okruženja,
mnoge žene prihvate taj stav kao prirodni i lakši. Za neke žene je lakše
mrzeti samu sebe i svoj pol i tako se identifikovati sa poljem moći kojim
vladaju muškarci, nego boriti se za takvu poziciju u kojoj je moguće imati
moć, a ne mrzeti samu sebe. Ema je bila veoma uspešna, čak bi se moglo reći
i najuspešnija anarhistkinja u muškom svetu, koja se snagom svoje ličnosti,
rečima i delima nametnula, kako svojim drugovima, tako i javnosti. Medijski
uspeh Eme Goldman je odigrao dvostruku ulogu u razvoju mizoginije prema njenoj
ličnosti. Sa jedne strane je
pokazao da jedna žena može da bude snažna ličnost koja snagom svoga
delovanja utiče na ljude u podržavanju najsuberzivnije
ideje protiv organizovanog društva. Ako ne baš da preobrati ljude,
onda da ostavi veoma snažan utisak na njih. Smatra se da je ona bila jedna od
najuspešnijih govornica u američkoj političkoj istoriji. Sa druge strane,
njen uspeh je izazivao još veću mizoginiju jer, iako je delovala u
muškoj sferi, nikada se
nije odricala svoje ženstvenosti, ni u privatnom ni u javnom životu.
Štaviše, insistirala je na njoj.
Ema je vodila bogat javni i privatni život, izabrala je za ženu težak
put koji joj se ne oprašta, ostvarila je ono što se teško ostvaruje –
”živela je svoj život”.
Ceo život
Eme Goldman bio je reakcija i borba protiv mizoginije sa kojom se suočavala
od rođenja i kojoj se posvetila do smrti. Ona se od detinjstva razlikovala po
tome što se suprotstavljala društveno prihvaćenoj mizoginiji, koja se
smatrala sasvim prirodnom. Ema je bila buntovni duh, svaki put je aktivno
reagovala na mizoginični stav kojem je kao žena bila
izložena.
Sled događaja
u njenom ličnom životu se prepliće sa javnim životom i pokazuje
njenu svest da je mizoginični stav društva odgovoran za dvostruku
ugroženost žene u nepravednom društvu: prvo kao ljudskog bića ženskog
pola, a onda kao građanke.
Od oca
tiranina, koji joj detinjstvo i mladost pretvara u moru, do muža nesposobnog
da preuzme klasičnu ulogu supruga; od životne veze sa Aleksandrom Berkmanom,
kolegom anarhistom sa kojim je planirala i izvela atentat, ali koji večno
ostaje njen mlađi dragi Saša jer nije mogao da prati razvoj ličnosti kakva
je bila Ema Goldman, do prve zrele ljubavi, Edvarda Bradija sa kojim je usavršila
svoje obrazovanje i upoznala dubine ljubavne strasti – ali koji je tražio
da se odrekne svog javnog rada i posveti porodici – do šarmatnog, nevernog
i nestalnog Bena Rajtmana koga je strastveno volela, i na kraju mnogo mlađeg
švedskog anarhiste koji joj je pomogao da se oporavi od teškog iskustva
Lenjinove Rusije.
Ema je, u
skladu sa svojim anarhističkim pogledom na društvo i iz svog ličnog
iskustva, kao izvorište mizoginije koje rezultira ženskom potlačenošću i
nejednakošću, identifikovala patrijarhat i patrijarhalnu porodicu u kojoj
dominantnu ulogu igra muškarac. Vekovima držana u podređenom položaju, žena
postaje nesamostalna, parazit koji robuje fetišima porodice, doma i boga i
mada zbog njih trpi, ona svim fetišima odano služi. Kao jedan od ključnih
izvora nejednakosti i mizoginičnog stava Ema identifikuje seksualni život
koga smatra veoma bitnim delom života. Dupli standardi morala, kroz
vaspitanje i obrazovanje, propisuju život potpunog seksualnog neiskustva ženi,
a seksualnog iskustva muškarcu, seksualno obrazovanje za muškarce i potpuno
neznanje za ženu koja nespremno ulazi u brak,
jedini društveno prihvatljiv cilj njenog života.
Kao radnica
koja manje zarađuje od svog kolege radnika, Ema daje otkaz kada joj vlasnik,
na njen zahtev da joj se poveća plata, jer ne može da kupi knjigu ili ode u
pozorište, kaže da to radnice i ne treba da rade.
Kada joj
drugovi anarhisti prebacuju da suviše voli da ide na igranke i pleše i da to
nije primereno jednoj revolucionarki, ona im odgovara “šta će mi
revolucija ako ne mogu da plešem”.
Na kraju svih
tih veza Ema zaključuje da je svaki muškarac koga je volela želeo da ograniči
njenu slobodu i da je natera da napusti javni angažman i postane samo supruga
i majka. “Oni se i prema meni – meni,
Emi Goldman, ponašaju samo kao prema ženi”.
Ona
i one
Koreni
potlačenog položaja žene
Kao jedan od
najboljih govornika u američkoj političkoj istoriji, ona je neumorno
putovala Amerikom i na javnim predavanjima, mitinzima i sastancima govorila o
svim relevantnim društvenim temama, ali nikad nije propuštala da govori o ženskom
pitanju i da javno istupa protiv mizoginije. Ta razmišljanja su danas opšte
mesto u feminizmu, a tada su bila veoma revolucionarna i za američko društvo
provokativna, pa i zakonom kažnjiva: o pravu žena na seksualno obrazovanje,
pravu žena na kontracepciju, pravu na seksualni život van braka i pre braka,
protiv braka kao institucije, o pravu žena na seksualno uživanje, pravu žena
na materinstvo van braka, o prostituciji, o trgovini ženama, o onom što bi
danas nazvali seksualno uznemiravnje na poslu, o ljubomori i kako je lečiti,
o obrazovanju, o pravu glasa. Njeni pogledi na žensko pitanje ostali su
zabeleženi u pet eseja: “Ljubav i brak”, “Ljubomora, uzroci i mogući
lek”, “Tragedija ženske emancipacije”, “Žensko pravo glasa”,
“Prodaja žena”.
Anarhisti su
zastupali ideju slobodne ljubavi. Brak je za Emu ekonomska zajednica u koju žena
unosi svoju slobodu i fizički izgled kao ulog, on predstavlja njen ugovor o
životnom osiguranju, kako Ema kaže, ugovor koga žena plaća više nego što
vredi, plaća ga svojim životom. To nije prostor u kome žive dvoje ljudi
koji se istinski vole, jer prava ljubav može da opstane samo u slobodi, a ne
sputana propisima države i crkve. Prava ljubav ne trpi ni ljubomoru, to
“zelenooko čudovište”, koje je izvor toliko ličnih nesreća, jer niko
nema pravo vlasništva nad telom i dušom partnera/partnerke. Zajednica u
kojoj su muškarac i žena vezani “dok ih smrt ne rastavi” i gde postaju
“jedno telo i duša” predstavlja za Emu mesto gde ljubav ne stanuje, a
institucija braka koja navodno štiti ženu i potomstvo je lažna. Ljubav
smatra najvećom pokretačkom snagom, ali s obzirom na to da su muškarci i žene
ljudi sa istim manama i vrlinama, nema boljeg ni lošijeg, moralnijeg i manje
moralnog pola. Vekovima su živeli odvojeno u različitim sferama: žena u
privatnoj a muškarac u javnoj, i ako se istinski nađu u ljubavi, makar i na
kratko, treba biti zadovoljan. Brak
ne štiti ni ženu ni decu jer su zakoni u muškim rukama.
Žene, siromašne radnice imaju dupli posao, u kući i van kuće, a žene
srednje klase samo zamenjuju ograničeni prostor roditeljskog doma za jednako
ograničeni prostor muževljevog doma.
Lek
za potlačeno stanje
Emin predlog
ženama za promenu svog položaja je radikalan i poziva žene da se prvo one
same odreknu mizoginije koja im je u patrijahalnom društvu nametnuta tako što
će više ceniti same sebe i postati ličnosti, subjekti, a ne samo objekti.
Smatrala je da emancipacija prvo mora da se odigra u ženinoj duši i svesti.
Žene prvo moraju da postanu svesne svog položaja i uzroka tog položaja, a
onda da same preuzmu odgovornost za menjanje svog života. Žena mora da
postane odgovorna i da snagom svoje volje prvo promeni svoju svest i onda
podrije sistem iznutra. Ona jednostavno treba da prestane da podržava sistem
koji joj ne odgovara, da prestane da vaspitava decu u patrijarhalnom duhu koji
omogućava reprodukciju sistema. Kada umesto onog čuvenog ženskog DA, žena
kaže NE: bogu, državi, porodici, muškarcu koga ne voli uskrati svoje telo,
prestane da rađa neželjenu decu – kada
postane ličnost, prestaće da bude seksualni objekt i tada će postati
istinski slobodna, a i muškarac pored nje. Stvoriće se uslovi za slobodne
zajednice ravnopravnih slobodnih pojedinaca. Njena jednostavna formula je bila
i u njeno doba kritikovana kao racionalna, ali u realnosti društvenih
okolnosti teško izvodljiva. Smatralo se da suviše insistira na volji
zanemarujući druge važne faktore koji uslovljavaju položaj žene, kao na
primer ekonomski faktor.
Društvene
okolnosti su se narednih 60 godina dovoljno promenile, pa su američke
feministkinje drugog talasa mogle da prihvate Eminu poruku tek
sedamdestih godina ovog veka. Kao posledica njenih ideja, počinju da se
pojavljuju grupe za podizanje svesti žena koje su odigrale veliku ulogu u
daljem razvoju američkog feminističkog pokreta, a
iz kojih su se kasnije razvile Ženske Studije čiji je doprinos
razvoju feminizma zaista značajan.
Američke
feministkinje ne samo da su prihvatile njene ideje da je prvo potrebno osvešćenje,
pa preuzimanje odgovornosti za promenu, tako što se više ne bi sarađivalo
sa sistemom lošim po žene, već
su pokušale da preuzmu i neke od
osnovnih ideja anarhizma kao što su odsustvo centralizovane organizacije,
nehijerarhijsko udruživanje i samopomoć u rešavanju problema svakodnevnog
života. Ovi koncepti postaju karakteristika feminističkih pokreta, ali tokom
godina doživljavaju razne transformacije i razvoj u raznim pravcima.
Ema
i mi danas
Ema nas i
danas, svaku posebno ali i kao pripadnice istog pola/roda, navodi da
promislimo – kako reagovati ako
po svojoj strukturi društvo ostane patrijarhalno i bazično mizoginično, a
samo se žene emancipuju. Tada će žene morati da se emancipuju od svoje
emancipacije, kaže Ema u svom eseju “Tragedija ženske emancipacije”.
Imamo zakonska prava na rad i obrazovanje, patrijarhalna matrica sa svojom
inherentnom mizoginijom je ostala, a emancipovana žena ostaje sama, lišena
muške ljubavi i seksualnog zadovoljstva jer ne može da nađe odgovarajućeg
muškarca sa kojim bi podelila ljubav i seksualno zadovoljstvo. Emino
upozorenje da emancipacija žene mora da se odvija uz transformaciju celog društva,
svih društvenih vrednosti, a to je poštovanje oba pola koji će zajedno i
ravnopravno učestvovati u vaspitanju dece.
Ako do toga ne dođe, mnoge žene će svesno
praviti loše kompromise, ulaziti u brak u strahu da ne ostanu same,
sakrivaće svoje sposobnosti i
potiskivati ambicije ili će biti lišene ljubavi i materinstva za koje Ema
smatra da su najsnažnija i
najdragocenija ljudska iskustva.
Esej zbog
koga je često bila žestoko napadana od pripadnica ženskog pokreta, “Pravo
na glas”, odnosi se na žene i
politiku, to jest konkretno pravo žena na glas.
Ema je bila protiv tog prava u skladu sa svojim anarhističkim
principima prema kojima je
reprezentativni sistem lažno pravičan. Ema je svoje protivljenje objasnila i
time što je otvoreno iskazala neslaganje sa tada rasprostranjenim shvatanjima
sifražetkinja koje su smatrale da su žene moralnije od muškaraca i da bi
njihov ulazak u političku arenu očistio politiku i učinio je moralnijom.
Ema je argumentovala svoj stav time da žene nisu ništa moralno bolje od muškaraca
u politici i da njihovo prisustvo u političkom sistemu
neće moći da popravi sistem koji je sam po sebi loš, koji “ne
podleže čišćenju”. Smatrala
je da će se žene ponašati isto kao i muškarci i da nema ženskog pristupa
politici i to potkrepila primerima iz Australije i nekih država Amerike gde
su žene već imale pravo glasa, ali nisu doprinele promeni politike na bolje.
Danas žene imaju pravo glasa i
mogućnost da učestvuju u političkom životu. One su još uvek u velikoj
manjini u svim zemljama, a tamo gde ih ima, Emina predviđanja su se pokazala
potpuno tačnim. Žene političari vode politiku na isti način kao i muškarci.
U poslednjih 50 godina, retke su žene koje su bile u poziciji moći, kao na
primer dugogodišnja predsednica vlade Velike Britanije Margaret Tačer ili
Medlin Olbrajt, državni sekretar Sjedinjenih Americkih Država, žena koja je
u američkom konzervativnom društvu dostigla najveći stepen moći; Indira
Gandi u Indiji ili Benazir Buto u Pakistanu, žene koje su po porodičnom
pravu i moći oca, dosegle najviše pozicije – nisu, niti imaju neki poseban
ženski princip politike.
Prodaja žena
i prostitucija se danas smatraju trećom najunosnijom “privrednom granom”
na svetu, posle prodaje oružja i droge. Ema je među prvima govorila o
prostituciji i prodaji žena u belo roblje. U svom eseju “O prodaji žena”
zapaža da uzroci prostitucije leže u srži američkog društva, u
kapitalističkoj privredi koja nedovoljno plaća svoje radnice i duplom
moralnom standardu u vaspitanju dečaka i devojčica. Takođe je među prvima
govorila o seksualnom uzemiravanju na poslu, gde se žena uvek prvo ceni prema
vrednostima svog pola a onda rada. Skoro vek kasnije ta tema u određenim
klasama u Americi postaje dramatično aktuelna.
Danas, na početku
novog veka, možemo slobodno reći da je duh Eme Goldman, veoma prisutan i da
su njene ideje još sveže i relevantne i
još uvek predstavljaju inspiraciju
ženama širom sveta koje se bore za mnoga prava. Jedan vek je prošao,
pod pritiskom istorijskih zbivanja, ratova i revolucija položaj žene u društvu
i porodici značajno se promenio, poslednjih pedeset godina više nego ikada u
istoriji, ali globalno gledano, te promene su iskusile samo žene koje žive u
razvijenim demokratijama ili koje su živele u socijalističkim zemljama, pri
čemu su i one suočene sa velikim ličnim i društvenim dilemama.
Problemi na
koje je Ema ukazivala su ostali i njeno predviđanje da će emancipovanim ženama
biti teško ako se celo društvo ne tranformiše, obistinilo se. Mizoginija
koja je inherentna patrijahatu je ponegde prikrivena ali je još uvek
dominantna i to ne samo u muškoj već i u ženskoj svesti. To možda najbolje
znaju žene sa iskustvom života u društvima bivših socijalističkih zemalja.
Sva prava su bila zvanično dobijena, a sve matrice društvenog ponašanja su
u suštini ostale iste. Žena je bila suočena sa emancipacijom u naizgled
emancipovanom društvu i sve je izgledalo, uz obilatu društvenu pomoć, rešeno.
Ali dupli standardi su funkcionisali i dalje, nametnula se nova tema –
iskorišćavanje – došlo je do eksploatacije ženskog, malo plaćenog
rada u prosveti i zdravstvu i besplatnog rada u kući – jer se u praksi od
žena očekivalo da uporedo obavljaju dva posla, u privatnoj i javnoj sferi. A
kolapsom socijalističkog sistema, žene su kao grupa bile prve koje su
izgubile posao i mnoga stečena prava, da bi se ponovo postavilo pitanje
nataliteta i obnove patrijarhalnih vrednosti. Mnoge žene, iscrpljene duplim
radnim vremenom, slabo plaćene, ponovo prihvataju patrijarhalne vrednosti
misleći da će im biti lakše, nesvesne koji sistem vrednosti to nosi.
Vekovni društveni
obrasci funkcionišu na svim nivoima – u društvu, porodici i svesti
pojedinca. Patrijarhalni sistem sa svojom mizoginijom se u suštini očuvao,
mada se polako razgrađuje u nekim društvima i u nekim klasama. Društva
razvijenog sveta se suočavaju sa novim obrascima suživota i krizom kako muškog,
tako i ženskog subjekta. Sa razdaljine od jednog veka Ema poručuje,
ohrabruje, daje utehu i ženama ostavlja poruku u amanet da će biti onoliko
slobodne koliko su hrabre i koliko su voljne da prepoznaju i bore se protiv
mizoginije u sebi i oko sebe.
Ema
u Beogradu
Održala sam
prvo predavanje o Emi Goldman na Ženskim studijama u jesen 1998. godine, u
starim prostorijama u ulici 7. jula (Kralja Petra I). Interes za anarhizam i
Emu Goldman je bio veliki, učionica je bila ispunjena ne samo studentkinjama,
već i mladićima koji pripadaju Liberterskom društvu i aktivistkinjama ženskog
pokreta.
Bila sam
veoma uzbuđena i zabrinuta da li ću uspeti sve da ispričam u predviđenom
vremenu od dva školska časa. Ema je imala sreće i predavačica koja je
trebalo da drži predavanje posle mene se razbolela, pa smo imali duplo više
vremena. U drugom delu nam se pridružila veteranka ženskog pokreta kod nas,
Sonja Drljević, koja za sebe kaže da je feministkinja i anarhistkinja već
skoro 30 godina. Studentkinje su postavljale pitanja, razgovor je bio dug i
jako zanimljiv.
Podelila sam
im dva prevedena članka Alix Kates Shulman, američke feministkinje koja je
zaslužna za ponovno otkrivanje Eme sedamdesetih godina. Prvi je bio “Ema
Goldman – anarhistička kraljica”, a drugi “Organi i orgazam” –
primer radikalno anarhističko – feminističkog razmišljanja o temi ženskog
seksualnog zadovoljstva i kakve veze država i društvo imaju sa tim.
Poslednji je dugo nedelja kasnije umnožavan i deljen na diskretne molbe
studentkinja.
Literatura:
Goldman,
E. (1970): Living My Life, Volumes I and II, New York: Dover Publication, Inc.
Shulman,
A. K. (Ed.) (1998): Red Emma Speaks, An Emma Goldman Reader, third edition,
New York: Humanity Books
Spender,
D. (Ed.) (1983): Feminist
Theorists, Three Centuries of Key Woman Thinkers, New York: Pantheon Books
Guerin,
D. (1980) Anarhizam, od doktrine do akcije, Zagreb: Naprjed.
|
|
|
|