DRUGAČIJE PRIČE

 

 

20.

MAŠA

 

Feministkinje kažu: “Voleti drugu”, da ne kažu voleti drugu ženu ili upravo to da kažu još značajnije. Kao kad obučeš dugu suknju sa dubokim šlicem. Maša nije bila feministkinja ali u poslednje vreme životni put ju je navodio na grupe žena, raznoraznih, s kojima se uglavnom nije slagala, ali koje su mislile da su feministkinje. Važno je šta čovek misli da jeste, ionako niko ne zna šta zapravo jeste.

Maša se strmoglavo zaljubila u Željku jednoga leta dok su zajedno išle na kurs nemačkog jezika. Željka je bila dosta mlađa od nje ali veća i hrabrija, ne kao mlađa osoba već kako to umeju da budu muškarci u odnosu na žene koje vole.

Maša je bila povučena i opsednuta devojka puna skrivenih ambicija za koje nije imala istrajnosti, znala je, ali koje će u grob poneti sa uverenjem da je upravo ona posedovala talente koji su ovaj svet mogli da promene, oplemene. Uopšte, Mašina crta ili problem bila je tajnovitost. Ako nešto ne bi bilo tajno, za nju ne bi imalo smisla, odnosno složenih smislova i emocija. Sve što je zamislila, Maša je proživela, a sama stvarnost nudila joj se neprekidno kao neki pregrub, pojednostavljeni monstruozni izazov. Kao građa u odnosu na umetnost, tako je i njena mašta činila njen život osmišljenim, svrsishodnim, poučnim... Ko je to još mogao reći za sopstveni život, osim poneki usamljeni jahač u sopstvenoj glavi.

Početak tajnovitosti ležao je u zabranjenosti. Nekako, još od malena, da li zbog strogog oca ili zbog pedantne majke sklone estetskom doživljaju, tek Maša je stekla utisak da se kao živ čovek ne treba mnogo mrdati. Naprotiv, za živog čoveka poželjna je nepomičnost u vidu nirvane i savršenstva. S obzirom da su zarazne mobilne sile, u vidu vetra, drugih ljudi i raznih istorijskih zbivanja težili ka rasulu, anarhiji i kretnji, za svesnog čoveka, sasvim je bilo dovoljno da izabere neko svoje mesto, da čvrsto stane na svoje tlo pod nogama i da odoleva vremenu u vremenu. Zapravo, to je bila Mašina duboka religija, koja je vrlo strogo uzimala u obzir sve ostale svetovnije vere koje su krile za nežne duše razne ponore.

Dugo dugo umela je da gleda ispred sebe u more, u pučinu; dugo, i uspravno mogla je da stoji na jednoj nozi, kao čaplja dok je drugu držala obavijenu oko prve, posve neprirodno. Umela je da ne jede danima, da ne pije, da ne razgovara, da ne bilo šta, samo da to bude neko beskrajno ne koje kolotečinu bez ikakvog vidnog razloga osporava. Znala je da tek kad postigneš savršenstvo, možeš da ga slomiješ, zapravo i moraš jer ne postoji drugi izbor. Zato su ljudi nevoljni da ruše uvek birali nemoguće životne opcije, one koje ne postižu svoj cilj. Mali muškarci krote velike žene, male žene hoće da zavole velike muškarce. Uopšte ta podela sveta na muškarce i žene činila je Mašin životni plan komplikovanijim nego da postoji na primer samo jedan androgini pol. No, bože moj, nije se sve moglo kontrolisati stvoreno pre nas, ali ono posle...

Pročitavši “Orlanda” Virdžinije Vulf i nekoliko knjiga Karen Bliksen, u kojima se ne zna ko pije a ko plaća kad su polovi u pitanju, rešila je da nema razloga da stvari ovoga sveta prihvata u stanju u kome ih zatiče. I s obzirom da ju je ta podela polova, iako fiziološki dokazana, najviše zabrinjavala kao nepremostiva društvena prepreka za konje koji ne preskaču, odlučila je da koncentriše svu svoju pamet i veru ka tom problemu. Tako i bi. Kao prvo, dugo je odbijala da ima menstruaciju, a kad ju je dobila redovno, rešila je da sa onim delom planete koji od te njene osobine može da napravi nešto treće, ne dolazi u situaciju koja to omogućava. Njena velika ljubav prema nekoliko mladića sa kojima je odrasla, pretvorila se u odbojnost punu praktičnosti, samokritičnosti, u nešto problematizovano što nikome nije bilo jasno. Tako iznenada, kao prolećna kiša.

Usred savršenog nemanja ništa sa suprotnim polom i velikom bujnom pričom u glavi sa istorijom celokupnog svog pola kao nečeg odvojenog od suprotnog pola, srela je Željku, veliku mladu devojku u koju se zaljubila. Šta to znači zaljubiti se za jednu ženu kao što je tada bila Maša koja je stigla bila do korena heteroseksualne ljubavi kao pojma ljubavi bez ljubavi, kao priče bez priče, mašte bez imena... Značila je crvenilo, znojenje, ljubomoru, stidljivost, dodir... Značilo je identitet i sujetu. Onda bol i ekstazu, bol kao neka neprekidna zubobolja koja kad mine osetiš ekstazu.

Ludovala je po kući razmišljajući o zamci u koju je zapala, kao o nekoj slabosti gotovo savršenog sistema u kome je zanemaren presudni detalj da sistem proradi. Kao razotkriveni prorok gledala je zapanjeno u svoj porok u svoju slabost, pitajući se, bože moj, da li će ikad proći. Nadajući se, bože moj, sve prolazi i ono lepo i ono ružno. A moleći, bože moj, ne daj da ikad ovo prođe: neka ja prođem, ali neka ona živi umesto mene. Život je bila spremna da da za njenu riđu kovrdžavu kosu, pegave ruke i noge, sitne smeđe i kose oči i krivudava nasmejana usta. Kako je samo patetično saznanje da si spreman da sopstveni život daš nekome drugome kome on ne treba jer već ima svoj. Koji to ne sme nikad da sazna da ne bi pobegao i zato moraš da mu ga daješ u sitnim dozama kao drogu, i da umireš kao Kafka, kao bolesnik sopstvene duše.

Željka je pred njom stajala, vitka i visoka, kao vetrenjača na vetru i lepa kako samo ljubav može da je stvori. Maša se setila svih svojih najnežnijih osećanja, pre svega prema svojoj krhkoj majci pored koje nikad ružnu reč nije čula. Radost življenja njene majke koju je kasnije izgubila pred svojim teškim filosofskim genima koje je nasledila od primitivnog oca, ponekad bi joj se javljala kao neka muzika bez početka, kraja, razloga i porekla. Maša je odlagala dan svoje smrti, samo kad bi se ta muzika pojavila, a muzika je sada postala Željka.

Svakoga dana su se čule telefonom, zatim viđale i onda razne stvari radile zajedno, da bi se na kraju dana rastale, vratile svaka svojoj kući i opet čule telefonom više puta duboko u noć.

U jednom trenutku poželele su da žive zajedno, da iskoče iz svog detinjstva u neku budućnost koja u gradu na Balkanu ništa ne obećava. Jedna njena drugarica objasnila joj je šta je to stabilnost ili sreća: raditi što više svari koje voliš koje ti prijaju. Tako jednostavno uzevši život, zajednički život makar na Balkanu mogao je da bude izvor još veće sreće od tajnog ženskog života na Balkanu gde javnost žena nije poželjna, ni nužna, a kad se ispolji, onda biva samlevena.

Maša je, kao starija, odlučila u ime njih obe da ne žive zajedno, da ne izađu iz tajnosti, a Željka je u ime te tajnosti nestala. Obe su imale najbolje namere. Maša je, s pravom, verovala da će javnost razneti vezu dveju žena koje se vole više nego što je izmereno kao dozvoljeno. A Željka je verovala, opet s pravom, da veza koja nema javnost zapravo nema ni tajnost, da zapravo ne postoji.

Maša nije mogla da veruje svojim čulima kad bi videla da je nema na klupi na Tašmajdanu pored česme, kad bi čula da neko drugi diže telfonsku slušalicu, njenu, kad bi sve po redu što ide u životu rastajanja...

 Željka je negde živela i dalje svoj tajni zivot, tajni kao i pre, i nesvesna da je mogla da iskorači i postane neko drugi zauvek, neko sa identitetom. A Maša, ona je s tim završila, kao svi oni koji jednom kad prođu kroz kapiju ljubavi. Dok je tumarala gradom sa idejom da će da umre, neko joj je došapnuo, preko ramena, neki anđeo-klošar: sad kad nema više tajne i naših zavera, ostao je čitav svet sa tuđim zaverama, možda vredi pokušati.

 

 

 

21.

BEZ IDEJA

 

Sama, potpuno sama, kao tikva na đubretu prošla je kroz ovaj provincijski svet. Koliki je kosmos a ja živim na ovoj besmislenoj planeti koja ništa ne zna o sebi, mislila je kad god bi pogledala u mesec ili sunce. Noću nije mogla da spava kao ni danju. Kao mala plakala je od nesanice dovodeći sebe do histeričnog napada, a sada kao odrasla luda žena gledala je u nebo.

Majka ju je napustila još pre njenog rođenja: umrla je na porođaju, a prisutan otac lekar rekao je kolegama, bacivši svoj mantil preko tela mrtve žene: neću da vidim stvorenje koje mi je ubilo ženu. Do sudnjeg njegovog dana taj odnos prema njoj nije se promenio.

Čuvala ju je baba, jedna baba koja ni sebe nije umela da čuva kao žensko čeljade i koja je samo čuvala zaborav uz pomoć vina. Od njenog ranog detinjstva zajedno su pile; ujutru bi jedna otišla na posao a druga u školu a uveče bi jedna legla u krevet a druga izlazila napolje da gleda u nebo hodajući po primitivnoj kaldrmi ovog glavnog grada jedne velike provincije. Ti noćni ispljuvci, sastanci i zvuci bili su topliji od dnevnih. Intimniji i iskreniji, pričali su priču o surovom bivstvovanju na suncu bića iskrslih iz rupa, ljudi insekata u svetu viših civilizacijskih rasa. Taj svet, naročito leti postao je njena intima, njena majka i smisao života. Kad bi pomislila na sreću, setila bi se vrućeg betona posle zalaska sunca na kome sedi sa uličnim pričama i puši neku jeftinu cigaretu, uvlačeći i ne uvlačeći dim dok joj talasasta kosa miriše na šampon za bebe koji koristi još uvek.

Sve svoje žrtve srela je noću na ulici. Bili su isprva mladi muškarci a potom svakojaki. Ona ih je učila zaboravu i neumerenosti a oni nju veštačkim pomagalima da se izađe iz svakodnevice koja inače ne postoji. Uvek su bivali fatalan par koji se razbijao kroz nasilje i fizičku propast obe strane: proces razaranja rađa se uvek posle procesa stvaranja, naročito ako jak ženski princip izostane. Jer ona nije bila vlasnica svog ženskog principa, izgubila ga je pošto se rodila posle smrti svoje majke. Sebe je nazvala Bez ideja i tada je počela da stvara.

Opasne, opasne kreacije izlazile su iz njenih ljudi. Bolest se širila svuda gde je ona stvarala, vrlo često i smrt ali i neka ogromna nežnost. Zaista je bilo lako zavoleti smrt pored nje.

 Bez ideja je imala nepunih četrdeset godina kada je umrla, na istom pločniku na kome je nikla i sve naučila. Bila je poslednja iz tog soja žena bez ženskog principa, bez ženskog imena, bez ideja. Posle nje nastupio je rat.

Kraj i mrak. Evo jedine priče koju je napisala:

 

Muzika trešti, jedna od onih koje se ne menjaju bez obzira na modu. Uvek preglasna, uvek fizički prisutna po ušima, kičmi, bubnim opnama.

 Ona ulazi u mračan podrum bez ventilacije, bez svetlosti, bez izlaza. Pomišlja, ako slučajno izbije požar u ovom trenutku sagorećemo kao veštice. Vest će biti objavljena u crnoj hronici Večernjih novosti, izgorela diskoteka lezbejki sa svim lezbejkama u gradu. Ako uopšte tako nešto i postoji, “To su samo nevine devojke koje nisu imale sreću da sretnu Pravog Muškarca” A one? Kako bi one umirale? Zajedno ili ponaosob? Da li bi neka pobegla ostavivši za sobom druge? da li bi se otimale za vazduh, gušile, pokušavale da probiju pesnicama zid podruma ili bi legle jedna preko druge na pod valjajući se kao tela koja se ne plaše leševa? Kao poklopac na ćupu sa ulovljenim pacovom, neki građanin iz Knina bi spustio roletne sa ulice s rečima: ja se pet godina borim na ratištu a one ne rađaju decu, već puše, piju, drogiraju se i brukaju ovaj narod.

Sanja, Sanja, bez ideja, šta ćeš ti tu, tako trudna sa mučninom u nosu. Začela si od pakosti nema ni dva sata: bez uživanja sa velikim bolom. Silovao te je čovek za koga si nekad htela da se udaš a kome si upravo rekla da ne želiš da imate decu zato što imaš devojku.

Tela se skupljaju i šire, na toploti i na promaji. Opušci se gase stopalima u štiklama, gojzericama ili patikama. Devojke su crne, plave, kratko podšišane ili sa kosom kao Ofelija. Ima ih užasno tankih i dugačkih kao nigde na ulici u ovom dvomilionskom gradu bez pravog grada. I ima ih debelih, četvrtastih mišićavih; iz provincije, marginalije i iz bogatih naduvanih porodica.

U kožu su često obučene ili svučene a često koriste i svilu. Ne razlikuju se mnogo od drugih devojaka negde u svetu, ali se razlikuju od samih sebe kakve šetaju gradom danju po fakultetima, po parkovima, po ćoškovima.

Ovo je kraj sveta kad devojke siđu pod zemlju i prestanu da rađaju muškarcima decu. Kraj svake civilizacije, najbolje kao i najgore, drevne ili neodređene, etnički definisane ili u nastajanju. Ovo je vrtlog i ćorsokak u isto vreme i one to znaju. One nose u svojim telima smrtnu presudu koju hrabro izriču. Spremne su da umru odmah samo ako muzika prestane. Spremne su da se uguše ako izbije požar. Nijedna ne bi izašla, čak ni trudna Sanja, bez ideja.

Neke od ovih devojaka nikad nisu sišle do večeras 10. oktobra 1995. i u ponoć kad se izgubi nit sa ostalim danima i zazuji prostor od vreve, biće trajno obeležene, bez obzira šta posle odlučile da rade sa svojim telima. Žigosane memljivošću pokreta, opatice ovoga raja ponašaju se dosta slično likovima sa neke freske. Stalno su u pokretu, i misli im brazdaju čelo. Misli od želje ne pameti. Ne razgovaraju mnogo jer komuniciraju mirisima i telima.

 Sanja nije htela da se ubije posle silovanja: činilo joj se da je inače nešto slično doživljavala i onda kad je sve to zaista tražila, kad nije još bila sa ženama. Pomislila je da ga udari jače pepeljarom po glavi ali se onda setila njegove majke koju ne poznaje i rešila je da tu ženu poštedi bola. Svoju ne bi tako čuvala ali tu nepoznatu ženu morala je da zaštiti od strahote njenog biološkog sina koji ide svetom i unosi haos.

Sanji je prišla četvrtasta devojka sa lancem oko vrata koja je imitirala lik iz Moćnih rendžera. Čučnula je ispod nje i obema rukama se uhvatila za njena kolena. Svojevremeno, kad je bila veoma mala, videla je istu scenu između jedne vrlo mlade devojke i svog oca – njenog profesora. Isprva je nisu videli i ostali su dugo u tom položaju, a onda su se raspleli s mnogo nespretnosti, videvši je. Kasnije je tu pozu povezala sa razvodom svojih roditelja, ne tu devojku, i svojom kobi da ostane sama sa samom majkom koja se nikad ni od čega što je pretrpela u životu nije oporavila ili ojačala. Mrzim moju majku, mislila je dok se sad njoj devojka naslanjala na kolena. Mrzim je, mrzim i neka crkne... Devojka ju je milovala po butinama i njen dah ju je opijao. Neka izbije požar, neka crkne moja majka, neka sam i trudna, neka umre ovaj grad, ova zemlja, ovaj rat, ova civilizacija, ova planeta...

 

 

 

22.

KRAJ

Švajcarski vozovi i švajcarski satovi

 

Ovo je jedna posve istinita priča. Pokušaću da vam je ispričam ne štedeći svoje pamćenje i obuzdavajući svoju glavu, naročito maštu. Ovu priču želim da vam ispričam na kraju zato što je ova priča najpoučnija od svih drugih koje sam pokušala da napišem kao poučne, koristeći prvo ili treće lice nije bitno, jer ja sam sve vi i vi ste ja, zato što je ova knjiga napisana sa tezom, za vas čitateljke koje se nećete stideti banalnosti naslova i teme. Ove priče su nastale iz poriva da kažem nešto što drugde na jednom mestu nisam pročitala ili što sam možda napabirčila čitajući, a trebalo mi je tako bolno, i što može da pomogne svim onim ženama koje su u sličnim pričama sa sličnim glavama, da izbegnu ono što se u trenutku čini neizbežnim a što je zapravo gomila banalnosti, tako bljutavih, lepljivih i žestokih da upravo iz sujeverja postaju neizbežne i kobne. Kao slike suza uz smrt (stari ljudi znaju da smrt može biti i prirodna), bola uz sreću, materinstva uz brigu, ljubavi uz ljubomoru, sunca posle kiše. Sve ove priče pisala sam brzo i loše, bez stilskih i literarnih zamisli, bez materijalnog i društvenog okvira onako kako pravi pisci ne bi sebi dozvolili. One su najbremenitiji i najtegobniji deo mog prtljaga koga hoću što pre da se rešim i da ga nikada ne zaboravim: književnost mi je poslužila da spojim potrebu za pamćenjem i zaboravom, tako prirodnu u svakom osećanju iskustva, i da kao šuga moje misli na vas pređu koje ćete dalje igru da vodite kako znate i umete. I da ne bih plakala nad sopstvenim zanosom, ispričaću Vam ovu istinitu priču, za kraj, čija je tema dve žene koje su se volele.

Uvek sam se pitala, kao neki pravi muškarac, iako to nisam, šta ima čudno u tome što se dve žene vole: žene su se oduvek volele, još kao devojčice u zabavištu dok igraju u jednom ćošku, pa onda u školi dok se drže za ruke, pa onda na telefonu dok pričaju o svojim dečacima, pa onda o bebama: tek sa unucima počinju hvalisavost da pretpostavljaju intimi. Dečaci se za to vreme takmiče, takmiče i takmiče, uglavnom gubeći, s idejom da pobeđuju. Naravno, i devojčice – žene – babe se takmiče, i one gube misleći da pobeđuju ali u svakoj njihovoj priči koliko god da su tragične, kad je borba u pitanju, one više liče na imitaciju farsu sliku nadmetanja nego na pravu igru života i smrti: za ženski rod pitanje života i smrti leži u samom životu i u samoj smrti čije su one realne i simbolične starateljke, htele to one ili ne, uglavnom ne hoteći.

Ana je rođena na selu: porodica joj je tamo i ostala. Kad je došla u glavni grad da studira nije znala ni htela zauvek u njemu da ostane. Nije htela ni da se vrati odakle je pobegla iako je volela boje i prirodu svog rodnog mesta kao i mekan način na koji su ljudi izgovarali slovo “r”, kao da je samoglasnik. Da tu nije rođena, da joj tu porodica nije vekovima boravila, jedna primitivna i dobrostojeća porodica u kojoj niko nije smeo pogrešnom nogom da kroči sa kreveta, verovatno nikad ne bi postala nešto drugo, biološki i društveno od onoga što je od prirode naučila da se zove prirodnim. I šta je to zapravo što čini srž ove istinite priče? Preobražaj? Anino saznanje o mogućnosti preobražaja? Ili nešto treće, u svakom slučaju vitalno, koje nas uči da nema te tragedije od koje se mora pobeći, kao od sebe, da realnost žrtve ne postoji sama za sebe, i da zato ne sme da postoji osoba koja živi sama kao žrtva.

Dolazeći u grad da studira, morala je da autostopira, jer nije imala ni dozvolu od oca da ode (trebalo je da počnu poljski radovi), ni dinara u džepu (i da je imala dozvolu, ovo stanje se ne bi promenilo). Stopirala je prvi auto, koji je odmah stao, ušla je bez reči, primljena ćutke. Imala je dugu ravnu plavu kosu, zabezeknut pogled i nosila je farmerke. Naravno, kao u lošim filmovima, vozač ju je silovao, pretukao i izbacio na autoput. Krv joj je curila iz nosa, jedno oko bilo joj je zatvoreno i odeća joj je bila sramno iscepana: za istragu bi to bili delimični dokazi da je pružala otpor, iako gotovo svi muškarci kažu da žene to vole, i seks i seks sa otporom i konačno da silovanje možda i ne postoji Ali to tada Ana nije razmišljala, razmišljala je da mora da stigne na prijemni ispit na likovnoj akademiji i da bi je svaka vrsta istrage, pravedna ili ne, omela u tome. Morala bi da se seti svega, da mu prida značaj, da plače. Verovatno je u tom trenutku progutavši kokošku kao neka zmija i svarivši je, postala otrovna. U stanju fizičkog rasula i maksimalne fizičke pribranosti opet je stopirala nekoliko kilometara bliže glavnom gradu. Automobil koji je stao imao je vozača koji je ništa nije ni pitao niti je silovao. Prošla je sledećeg dana na prijemnom ispitu i kada je sela da se isplače na popodnevnom suncu na zidiću barokne akademije, uz flašu piva, suze su tekle oštro i slabo, a slike uz njih bile su radosti i nade za budući život. Silovanja se gotovo nije sećala: bilo je toliko blisko i silovito kao neka sudbina upisana u prirodu njenog pola, staleža i uspelog pokušaja da iskorači iz njih. Da izađe iz opšte i nužne stvarnosti i da sama pravi svoje slike stvarnosti u kojima će živeti.

Udala se na četvrtoj godini studija, za jednog kolegu. Zajedno su slikali po ulicama, putovali, iznajmljivali stanove, gladovali i lumpovali ako treba. Voleli su se onako kako su oboje sanjali da se vole dvoje umetnika. Računali su i na nasilan kraj te veze, bez sečenja uveta po mogućstvu, bez upotrebe noža, ali nisu baš bili sigurni da mogu da izvedu pravilnu sliku sebe do kraja te veze bez žestine koju ona nameće. Nisu bili preterano ambiciozni, u tome je bio spas njihovih tela. Ali su bili dekadentni, naročito on: mlitavo, prozaično i hedonistički dekadentni. Jer dekadencija s kraja dvadesetog veka ne znači ništa specijalno osim truljenja u skladu sa opštim truljenjem, znači konformizam a ne bunt, vuče u malograđansku sreću a ne u veštačke rajeve. Ana je imala višak energije i zdravog razuma, možda zbog seoskog porekla. Mnogo se dosađivala povodom te stvaralačke dekadencije. Svog saputnika čim bi pogledala uhvatila bi je panika od dosade koja im je sledila narednog čitavog života. Nije htela ni umela da ga ostavi, isuviše je sve bilo savršeno, kao mrtva priroda. Otišla je na nekoliko dana, potom meseci, godina. Kad se vratila, on je bio oženjen, sa nekoliko dece. Nikad ga nije pitala da li mu je bilo teško, kroz šta je prošao i da li voli svoj život i svoju ženu. Od patnje bilo joj je dovoljno njeno osećanje krivice prema njemu a on je umeo da odvoji patnju od drugih osećanja. Videli su se mnogo godina kasnije na jednom pogrebu: osedeli i prolepšani prepoznali su se ali se nisu pozdravili. Takva je forma minulih velikih ljubavi.

Čovek je uvek i inače sam i uglavnom mu to teško pada. Ali osoba koja se razvede i ostane sama kao što nikada nije bila pošto je bila neko vreme s nekim prinudno, usamljenija je od osoba koje voze svoju usamljenost na dva točka držeći ravnotežu. I te razlike među nama, nebitne su, neizmerne, nepopravljive i uvek iste. Priče su nam uvek iste u različitim kontekstima, u različitim uzrastima. Što kaže jedan filmski junak: važno je samo otkriti da li si pušač ili nisi, i onda to i biti.

Ana je lunjala po raznim slojevima raznih društava, hvatajući se za ruke, ramena, kolena, noge, usne i reči raznih gradskih mudraca. Njen grad je bio veliki i internacionalan, bilo je slojeva za provod koliko i za bezdan: zapravo bila je sve vreme očajna kad ne bi bila euforična: probala je drogu i zamalo pamet izgubila, probala je seks sa više ljudi raznih rasa i ništa nije osećala osim lepršave zaljubljenosti bez tela, probala je da radi svakojake poslove čak i one društveno priznate ali nije mogla da stane u tom obrtu: da sve postane ulog za ništa a potom nešto drugo. Pomislila je kako će da proba da poljubi drugu ženu. Probala je da poljubi u usta skandalizovanu prijateljicu i bilo im je obema grozno. Kao i sve drugo, i seksualnost, homo ili hetero, gradi se polako. Linijom manjeg otpora građenje te alternativne seksualnosti postalo je jedino trajno u tom njenom periodu života: sa vrlo malo emocija prošla je jedan pol na putu kao drugom i postala mutant: postala je lepša, osobenija i srećnija, ali svakako ne i mirnija ili pametnija.

Druga strana ove istinite priče nosi žensko ime na slovo S. Kako je ta dva lika teško dovesti u vezu, koliko je samo reči uzalud izrečeno, koliko sitno iseckanog povrća pojedeno ( jer žene koje žive sa ženama danas su uglavnom vegetarijanke) i koliko suza proliveno da bi nestao jedan svet priznat i nastao neki drugi još uvek nepriznat. Jer to je kao visoka politika zasnovana na sitnim nekotrolisanim potrebama anonimnih ljudi. Bračne institucije su kao Ujedinjene nacije, moćne pravno i nemoćne realno, zasnovane na tokovima drugačijim od zbivanja koja bi trebalo da kanališu.

S dolazi iz drugog sveta koji je izbrisala sa lica zemlje s teškom mukom: S ne pamti svoje detinjstvo, nema lične predmete po stanu, ne vezuje se za kućne ljubimce već za ceo svet. S ne voli nikoga, ni za čim ne žali i nema godina ni bora na licu. Kaže za sebe da je oduvek volela žene i samo žene, da nema iskustva bilo koje vrste sa suprotnim polom. I da je sve ostalo laž i konstrukcija kad je ona u pitanju. Pametna je, a istorijska, mogla bi da živi u šesnaestom veku koji iznutra reprodukuje. S je svetica i emotivna rupa bez dna: sve uvlači i prežvakava na svoj način. S je opasna za sve osobe u krizi identiteta jer ga sama nema. S je Slučaj: tako bezimeno zovu Tajnu nasilja na SOS telefonskoj liniji.

 

 Majka je žmurila, od samog početka kad je S imala neko lepo ime sa nadimkom koji su koristili i otac i brat. Otac je bio mnogo stariji od majke i S je imala brata polubrata iz očevog prvog braka, dosta starijeg od sebe. Sve je bilo i prirodno i neobično u toj bogatoj razuđenoj porodici u kojoj se glas nije podizao. S je bila tiha, nežna devojčica koju su svi od malena dodirivali. I onda ju je jednom taj dodir zaboleo, još pre stida, još pre ponosa. Jednostavno je telo reagovalo, a potom su usledile nežnosti i poljupci tako da je opet ništa nije bolelo. Opet je bila zagrljena, zaštićena, voljena, a Tajna. Rekli su joj da je to tajna. Prvo brat, pa otac, na kraju i majka. Svi su je dodirivali svuda i više nije ni bolelo. Tajna je bila i među njima, S nije znala da li znaju jedni za druge, vladalo je saučesništvo i ljubomora. S ih je sve volela na jedanak način i nikoga nije htela ni smela da povredi da ne bi izgubila Sve. Jer oni su njoj bili Sve: jaki, kompaktni i s sniženim glasovima. Onda je krenula u školu gde joj nije bilo dozvoljeno da se druži s drugom decom. I to je bilo prirodno i tiho i toplo i dugo. Onda je S počela da kašlje i da se guši noću. Uzimali bi je u krevet i davali sirupe od kojih bi spavala danima. Onda je S prestala da odlazi u školu od bolesti i učila je u kući sa ukućanima. Onda je S dobila menstruaciju, pozvala oca kad je videla usred noći krv u krevetu, misleći da će konačno i da umre, a onda joj je majka rekla: Sada moraš da paziš. Onda je S pitala majku zašto sada, onda je majka rekla da se tako prave bebe, onda je S rekla, zašto sada, onda je majka rekla da tako ne smeju da se prave bebe, onda je S pitala zašto tek Sada, onda je otac potvrdio da majka govori istinu i da tako ne smeju da se prave bebe, i onda je brat koji je već bio oženjen i živeo daleko od S objasnio S kako obični ljudi žive i prave bebe. Onda je S pogledala iza sebe, videla svoju mlađu sestru i pomislila: Ja sam Slučaj, ali ona to neće biti, jer ja to neću dozvoliti. Uzela je devojčicu za ruku i otišla u dom za siročad. Roditelji nisu krenuli za njima: devojčice su bacale novčiće sa sobom dok su išle u dom a narod, prizeman kakav jeste, sve je to pokupio. Više nisu umele da se vrate kući. Jednoga dana S je nasledila veliku svotu novca i nekretnina. Njeni bivši roditelji poginuli su nekako čudno a njen polubrat se svega odrekao u njenu korist, “kao priliku da stvori sebi nov život”, što je S, na opštu nevericu i učinila. Posle njene vrste smrti postoji život, postoji, postoji zaista postoji, postoji čak i radost, i još mnogo nekih drugih stvari...

S je Anu u dve večeri prožela i rasturila. Odmah su požele da žive zajedno i da se ne slažu. Rešile su čak decu da rode ili usvoje, zajednički stan su iznajmile... Tada... posle nekog vremena...

I šta nju briga za Van Goga: ni Van Goga nije bilo briga ni za koga osim za sebe i svoje slike, donekle. Imao je svoj život, svoju opsesiju, kao i ona. A ja idem na mesta gde je Van Gog bio, njušim tragove njegovih poteza, senke njegovih slika, jer ja nemam svoj doživljaj, moj doživljaj je jedan licencan doživljaj. A ona gleda svaki dan u Van Goga ako hoće i ne vidi ništa naročito ako neće.

Ana je srela svog bivšeg muža s tim mislima u centru grada u poznatom kafeu sa voćnim kupovima. Nisu pomenuli sahranu na kojoj se nisu pozdravili. Ona je sada već više ličila na muškarca nego na njegovu ljubav iz mladosti, ali je bila neobično lepa i mlada, preciznih pokreta i sjajnih očiju. Bele dlačice šljaštile su po njenoj pocrneloj koži, primetio je stidljivo, i imala je sede sjajne zaliske na gotovo ćelavoj od ošišanosti glavi. Bio je septembar: sve je blještalo od jasnoće nakrivog sunca, a ona mu je delovala kao dijamant. Nije se uopšte sećao svoje stare studentske veze. Dok mu je palila cigaretu mislio je uzbuđeno: Nju baš briga i za Džojsa a čita ga u originalu.”

 Biti sa muškarcem pošto si provela niz godina sa ženama gotovo je smešno: vrlo je lagano i komično: komična je bivša ozbiljnost đaka u osnovnoj školi i sva pravila igre stoje negde kao azbuka kod odraslih ljudi. Da li smo lepši i pametniji kad odrastemo i promenimo identitet, pitala se Ana dok je bila sa muškarcem kao muškarac, ili se samo bolje provodimo, samo ulazimo dublje u hladnije more sa nepoznatim dnom, ako uopšte postoji. Samo na tren je shvatila da i danas kao pre mnogo godina može da zatrudni, ali nije poverovala svom strahu zbog svih tih godina koje su tvrdile suprotno. Još kad je nadovezala nežnu misao gledajući svog bivšeg muža i sadašnjeg ljubavnika kako rogobatno brekće: neću valjda sa ovom budalom da zatrudnim, strah joj je gotovo sišao u polje nade: žena koja je postala muškarac samo sa dvorskom ludom i valja da zatrudni, sa onim ko će joj dozvoliti da bude i otac i majka.

I sada svaka priča prethodno napisana može da se nadoveže na ovu: priča o detetu, o dva deteta, o nasilju u braku, neuzvraćenoj ljubavi (da li tako nešto uopšte može da postoji ili je ljubav uvek obostrana?), o trouglu, o detinjstvu, o odnosu sa majkom, o smrti. Na sve ove koje sam zabeležila, koje su mi ispričane, koje idu u krug, dodaću vam još jednu, koja je kao vic, kao basna.

Muškarci i žene nose u sebi simbole životinja, cveća, kamenja i gradova. Kad se neki okupe na odabranom mestu, njihovi zajednički simboli zvuče kao neka rečenica sazdana od sklopa zajedničkih imenitelja ili srodnih značenja.

Ana se vratila svom bivšem mužu ovaj put kao muškarac, blistavih očiju i zaliska, kako je on nju i prihvatio. Rodila je dete bez osećanja mučnine u toku trudnoće, bez osećanja napuštenosti posle porođaja (kao što piše u knjigama da svakoj porodilji hormonalno sleduje) i bez bitnih promena u svakodnevici samo zato što doji (jer mnoge babe tvrde da majke koje doje ne smeju ni da razmišljaju da se dete ne bi odbilo pre vremena). Možda zato što je bila muškarac, a bila je muškarac utoliko što je svojevremeno bila sa ženom kao muškarac te je onda postala majka pošto je bila sa muškarcem kao žena. Zaista neobično, govorili su upućeni u njenu priču, dok je njena beba zadovoljno sisala ne pitajući se šta joj je roditeljka. Da nije prošla sve to što jeste, nikad se ne bi usudila da prođe kroz sve što se od nje kao žene očekuje. Da nije preskočila iznad i preko dozvoljene granice, ne bi svoju granicu nikad saznala. Neke žene nekad i ostanu izvan društvenog poseda, kao S, radujući se svakodnevno što nisu zarobljene, što ne gledaju u mesec iza ograde kao bolesni pesnik velikog lirskog dara Leopardi. Opet neke druge će to doživeti kao promašaj, božiju kaznu, propast i u skladu s tim doživljajem, nastradaće.

S. je krenula sama po svetu na put pošto ju je drugarica zavela, ostavila i vratila se mužu s kojim je dojila dete i prala pelene, i pošto je još prethodno ostavila svoju porodičnu jazbinu, svoje nasledstvo svojoj sestri koja nije postala Slučaj, svoju zemlju i smršala deset kila. Ali je zato prestala da se guši i da muca.

Stajala je sada na železničkoj stanici u Luganu jedne nedelje. Čekala je voz za Cirih gde je imala nadu da počne svoju zapadnu priču: jezero, ženske grupe, bicikli, sitno seckano povrće, švajcarski satovi, banke...

S njom na peronu te sunčane i tužne nedelje (ušla je u Švajcarku preko Italije, bez vize, sedeći nepomično u lokalnom vozu maskirana u Italijanku držeći italijanski dnevni list otvoren na stranici na kojoj se Papa izvinjava ženama zbog neravnopravnosti među polovima – 26. 6. 95) stajale su dve američke tinejdžerke sa ruksacima, jedan stariji Švajcarac sa džepnim satom na lancu. Veliki sat ispred perona označavao je u minut vreme dolaska i polaska voza za Cirih. S je stajala bez prtljaga (jer je i to bio deo prerušavanja) i niko nije slutio da se oseća kao belo roblje bez vlasnika. Izgledala je svetski, između Italijanke i Švajcarkinje bez prtljaga, one koja se svuda oseća kao kod kuće jer i jeste kod kuće: njen broj cipela je univerzalan a i marka odražava solidnu srednju klasu za koju nije politički korektno da kupuje ispod cene koju može da plati.

Gleda u sat na kome veliki minuti prolaze. Dugački, tanki i zlatni kao taj sunčani dan. Amerikanke se smejulje, izgledaju pospano i gladno, kao da ni ne znaju u kojoj su zemlji: sve je to za njih Evropa, izvadiće kartu u vozu i nešto prodiskutovati uz najjeftiniji sendvič i piće koji mogu da se kupe u vozu, pretvarajući sve u dolare i govoreći glasno kako je život skup u Evropi. One imaju toliko privilegija ovog trenutka u svetu da ne moraju da troše, svi znaju šta one mogu. Čovek sa džepnim satom neprekidno vadi svoju mašinu za vreme i s nevericom odmahuje glavom. On je debeo i crven u licu a naočari mu stoje na pola nosa. Okreće se ka S i priča joj nešto dubokim glasom koji zvuči nemački iako je verovatno italijanski. Šef stanice utrčava na peron i prilazi gospodinu sa satom klanjajući se i idući unatraške, šireći ruke, i on crven u licu. Prilazi Amerikankama i priča im na komičnom engleskom da se smerno izvinjava zbog zakašnjenja voza, da u ovoj njihovoj maloj i urednoj zemlji ima ko da im nadoknadi ovaj gubitak vremena i novca. S se okreće od njega i beži u obližnji restoran: shvatila je da švajcarski vozovi i satovi nikad ne kasne i da mogu da je otkriju da je slepi putnik bez vize u državi u kojoj dobra dela čine da zakon otkriva prekršaj a ne obratno. Ali još važnije za S: da nije bilo tog zakašnjenja, nikad ne bi saznala da neki ljudi dolaze pod sunce pravde i zakona tek onda kad ga prekrše. Naročito ljudi zvani Žene.

Sada je 20. 10 sati, 16. oktobra 95, i ova priča na kraju ostalih koje se mogu slobodno premeštati, diskutovati, dopisivati i odbaciti, s moje strane je, završena. Sve te priče pričale su razne anonimne žene a zapisala sam ih ja, Jasmina Tešanović koja sam zahvaljujući tome postala pisac ove knjige.