5.

GENSKI DAVALAC

 

Kaže ona:

– Od svih sportova najviše volim pecanje.

Kaže on:

– To i nije sport.

– Od svih sportova najviše volim tucanje.

– Tek to nije sport.

Okrenula se prema njemu ravnodušno.

– Ti ćeš to da mi kažeš.

On se okrenuo prema njoj besno i uvređeno.

– Šta si time htela da kažeš?

Obradovala se ali i uplašila njegovog besa. Njegov bes bio je nepredvidljiv valjda kao svaki bes. Ali njegov je imao jasan cilj uvek: nju, a drugi besovi su je mimoilazili. Ne svi, neki su je i stizali po sili po kojoj je privlačila i njegov, ali ponekad bi je mimoišli te bi se osećala tada promašenom uopšte.

– Hoću da kažem da si ti sportski tip u seksu, a ja nisam. Uostalom, o tome smo već pričali. I sam si mi to priznao.

– A kakvi su bili tvoji drugi ljubavnici?

– Kako koji. Za svakog pristaje druga reč. Sa svakim sam ja bila drugačija a to je onda mimo reči. Uostalom, prošlost ne postoji. Postoje samo naše priče.

– Možda tvoja prošlost ne postoji zato što mnogo pričaš.

Ona je rešila da sipa još jedno piće. Razgovor je kretao ka tački usijanja posle koje sledi katarza. Bila je napeta od trodnevne ravnodušnosti koja je zavladala u njihovom odmoru. To je valjda od urednog života, dovoljnog sna i nepijenja.

– Mrzim kad ne mogu da pijem.

– Pijemo suviše. Postali smo alkosi.

– Možemo to sebi da priuštimo. Imamo love i nerava a nemamo decu. Provodimo se, zar ne shvataš?

– Ja se ne provodim. Ja volim zdrav život.

– Provodiš se iako voliš zdrav život. Ustalom da voliš zdrav život, vodio bi samo zdrav život. Ja sam uvek vodila zdrav život kad bi mi nešto falilo, ali volim da se provodim. Alkohol je provod, gore-dole, emocije, praznina. Bolje to nego ništa, kako mama kaže.

– Ti si neiživljena.

– Naravno da sam neiživljena. Gde sam mogla da se iživim. Hoćeš li ili nećeš ovo piće.

On uze piće mrzovoljno. Od kada su došli na sneg, neki nov besmisao zavladao je njegovim raspoloženjem. Besmisao života umesto besmisla nezahvalnog rada. Besmisao zdravog i luksuznog života umesto besmisla svakodnevnog života bez zadovoljstava. Ona to nije razumevala ako je uopšte bilo nečega da se razume. Život je za nju inače bio jedno besmisleno neurotično tkanje ka pobedi u smrti. Kad prođe zimovanje, doći će u grad, ući će u njihov besmisleni stan, pozvati svoje besmislene drugarice i pričaće im kako joj je bilo bezveze na zimovanju. Njoj je uvek bilo svuda bezveze osim kad je kod svoje kuće u blagoj depresiji. Ali uvek voli da putuje protiv svoje intuicije. Valjda dokazuje još uvek sebi da je neka druga.

– I da znaš, lažno se predstavljaš. Kad smo se sreli, rekla si da hoćeš decu, da je tvoja najveća želja da se osetiš svoje telo kao majka.

– I bila je. Sada me je prošla. Sada i nemam želja, naročito ne tako velikih.

Ustade sa klupe u sauni i zagleda svoje pocrvenelo telo i nabrekle vene.

– Godine su nas nekako pretekle.

– Ti još uvek možeš da imaš decu, muškarci u tvojim godinama prave genijalnu decu sa mladim ženama. Ili maloumnu sa matorim. I meni bi bilo lakše da znam da će neka žena da ti rodi dete i da se smiriš, da mi više ne prebacuješ. Ili možda hoćeš našeg malog mongoloida koga ćemo da kandidujemo za predsednika kad poraste?

– Stvarno si kreten, a ja sam samo hteo dete sa tobom.

– Kasno, kasno si rešio da postaneš odgovoran, i opet ne do kraja. Nećeš mongoloida. A ja više nisam spremna. Rizikujemo da dobijemo dete sa Daunovim sindromom. Zar ne bi bilo zabavno gledati dete kako raste a liči sve više na foku.

– Kako uopšte možeš da pomisliš da bi naše dete bilo takvo. Nemaš poverenja u mene kao genskog davaoca. Tako je, nisam dovoljno dobar. Nikad ti nisam bio dovoljno dobar.

– Meni niko nije dobar, pre svega ja. Uostalom neću nikakvo dete, ni dobro ni loše, jer kad ga rodim čuvala bih ga kao da je najbolje a čak i da jeste mislila bih da ima Daunov sindrom.

Ustala je besna i sela i ona na klupu. On je stajao ispred nje, go i crven, kao neki razjareni jarac na stranputici. Imao je erekciju. Od besa. Erekciju u visini njenog nosa. Ona je ignorisala njegovu fizičnost, takođe gola, ali diskretno. Mogla je i da ne bude gola, kao neki kip čija lepota prevazilazi očiglednu nagost.

– Uostalom, šta je to Daunov sindrom? Da li si uopšte videla da neko dete ima taj sindrom.

– Takva deca se kriju. Možda i ja imam Daunov sindrom a da mi to nisu rekli. Enciklopedija kaže...

– Zbog jebene enciklopedije ti nećeš da imaš dete?

Ispraznio je čašu sa votkom i čučnio pored nje.

– Mogli bi da se tucamo ako već nećeš da pravimo dete.

– Ne možemo, nemam kontracepciju.

On sede na klupu i nasu još jedno piće.

– Nekad nisi bila takva, lažno si se predstavljala.

– Nisi ni ti bio ovakav, nisi ni slušao šta pričam.

– Ti si htela dete. Žene hoće decu, da sam znao da nećeš decu, nikad ne bih bio sa tobom.

– Da sam znala da ne bi bio sa mnom da neću da imam dete sa tobom, ne bih ni ja bila sa tobom. A možda i bih.

 Njoj su tekle suze, a njemu ne. Splasnuo mu je bes kao i uzbuđenje. Ležao je kao neki odebljali sredovečan muškarac pušeći se od vrućine i alkohola. Ona je bila sklupčana i naslonjena kao neka vrlo, vrlo stara žena, stara nekoliko vekova. Dodirivala su im se kolena, prividno slučajno, ali su oboje bili svesni svakog svog nerva.

– Nisam neki frajer, neuspešan sam. Razumem te.

– Taman posla još i da si uspešan.

– Znači ti misliš da sam ja neuspešan.

– Ja ne mislim ništa.

– U ovoj situaciji ti ne misliš ništa?

– Kojoj?

– Kad ti nudim da napravimo dete. Misliš da se to dešava svakom svaki dan.

– Deca se rađaju svaki dan.

– Ali ne naša.

– Tačno, naša bi imala Daunov sindrom. To je prava retkost.

 

 

 

6.

ŠRAFCIGER

 

– Da li bi me pevario sa mnom?

– Da li postoji Deda Mraz?

– Moraš da mi odgovoriš.

– Da li postoji ljubav?

– Postoje zato zaljubljeni ljudi, bi li?

– Ne bih.

– Zašto, nisam ti dovoljno privlačna?

– Imaš opasne misli.

– Gde je moj šrafciger?

– Vratiću ti ga.

– Kada? Ne podnosim da mi uzimaš stvari.

– Tvoje stvari su uvek samo tvoje, a moje su naše. To je moj šrafciger.

– A dete?

– Onaj deo deteta koji je moj je moj. A moje dete je samo moje dok je moje. Kad nije moje, onda je čije hoće da bude.

 – Pa ipak to dete je naše, tvoje koliko i moje, u svakom trenutku.

– To je njegov problem.

– Neću da ti vratim šrafciger. To je naš šrafciger i on trenutno stoji kod mene, ako ti treba, traži. Šta će tebi šrafciger? Ionako sve ja popravljam po kući.

 Krenula je ka ulaznim vratima žustro. Suze su joj bile na ivici kapaka. Saplela se o rasparenu patiku deteta i poletela glavom ka ivici prozora. Rasekla je čelo ukoso: crvena brazda kao iscrtana posred čela ličila je na obeležje nekog indijanskog plemena: iz rane je tekla krv i mešala se sa suzama. Sedela je na podu. Dečija patika je bila prevrnuta između njenih raširenih nogu. Sunce je padalo na nju. Ceo prizor ju je zaslepljivao. Nije rukom brisala tekućine sa svoje glave koje su slobodne padale na parket. On ju je gledao zapanjeno i zadovoljno; nije morao i nije hteo da interveniše. Ona se osećala slobodno, iako nije stigla ni do ulaznih vrata. Rekla je:

– To je moj šrafciger i ako mi ga odmah ne vratiš uzeću ti dete zauvek.

On je rekao:

– Pozvaću hitnu pomoć.

Ona je rekla:

– Nema potrebe. Ja sve mogu sama.

On je rekao:

– Još jedno opšte mesto.

 Ona je zaista sama ustala, bez njegove pomoći i on se zaista osetio suvišnim i nevoljenim. Dok je gledao kako ispira ranu u kupatilu, raspliće kosu od usirene krvi i po grudima se briše peškirom od tragova crvenih suza, reši da vrati šrafciger na svoje mesto, ali da joj nista ne kaže o tome.

 

 

 

7.

UBIJENA
Svetlana

 

Kada ju je muž ubio, njeni najbliži rekli su “pokojna Svetlana”. Njen sin od dvanest godina, malo je plakao, rekao je: “Kako je tata to mogao da uradi”. Onda je puštao muziku, a baba se ljutila što pušta muziku kad mu je majka ubijena. Svetlanin otac bio je inžinjer, razuman čovek. Ostao je razuman i u ovoj nerazumnoj situaciji. Što se njene majke tiče, koja je jedina ispustila jedan dugi nerazuman krik saznavši za smrt svoje kćerke (koja po prirodi stvari za jednu majku ne može nikad biti nešto što se razume bez obzira na razumnost same majke), razumnost oca ju je vređala. I zato je unuku zabranjivala da pušta muziku, ocu da pominje Svetlanu, a rešila je u sebi crninu za života da ne skida.

Što se samog muža tiče, pošto ju je ubio nožem, pokušao samoubistvo, preživeo smrt voljene žene od sopstvene ruke, kao i sopstveno preživljavanje od sopstvene ruke: pošto se prijavio policiji, legao u bolnicu i pao u dubok san: i pošto se probudio, pitao je: Da li ste sahranili Svetlanu, kako mi je sin i da li je neko pitao za mene. Tražio je i advokata, skupog i poznatog, za političke slučajeve, ne za obična ubistva.

Svetlanina smrt obeležena je u celokupnoj dnevnoj štampi kao zločin iz strasti. Bila je mlada i lepa, u poslednje vreme i uspešna. On je bio mlad i lep i oduvek uspešan. U takvoj kombinaciji, izgleda nečija smrt ne gine. Jedna starija žena čitajući novine nepokretnom mužu na glas reče:

“Uvek prežive to samoubistvo. Nikad žena ne zna s kim sme da zanoći.”

Svetlanin brat bio je uspešan čovek koji živi u inostranstvu. Iako je i on bio inžinjer po struci, u ovoj specifičnoj situaciji ispoljio je neverovatnu psihološku pronicljivost i iznijansiranost. Bavio se detetom svoje pokojne sestre i o tome izveštavao porodične prijatelje koji su potom prepričavali ceo potupak zainteresovanoj javnosti. Jedan čovek srednjih godina čitajući naglas novine svojoj nervoznoj nevenčanoj ženi, rekao je: “Dobro je što se sve drži u granicama normale. Dobro je što dete postoji. To je sve zbog deteta”. Žena je pomislila: “Ja bih ga ubila, ali ja sam nervozna i pomalo divlja, i dobro je što nismo venčani. Kad ovako nešto kaže, ja bih njega ubila”.

Svetlane više nema. Neko je video njenu fotografiju u novinama dok je bila živa. Neko je čak pamti kao živu prijatnu ženu uz muža koji ju je potom neočekivano ubio. Predavala je u školi i vrlo rano se udala. Nosila je naočare. Njen muž koji ju je ubio najčešće je mislio na nju. Teško bi bilo reći da se osećao kriv. Osećao je da je s njom i njegov život otišao. I još više, osećao je da svi oko njega to znaju, čak i njeni najbliži. Osećao se rasterećen objektivne krivice iako je bio spreman do kraja života da nosi tu odgovornost na svojim leđima. Na slobodi ili ne. Svetlana živi kroz svog preživelog muža. Ko zna da li joj je to dovoljno. Da je mogla da bira, verovatno bi nešto drugo izabrala. Mada ima onih koji tvrde da je ona sama upravo to tražila. I sve to “zato što ga nije gledala pravo u oči dok joj je on nešto važno govorio, već je gledala negde daleko kroz prozor” (zvanični iskaz Svetlaninog muža).