ŽENSKO LJUDSKO PRAVO NA ZAŠTITU OD NASILJA

Podtema: Porodično nasilje

 

Ciljevi ovog poglavlja

Posle čitanja ovog poglavlja treba da budete sposobne da:

1. Prepoznate postojanje nasilja prema ženama i objasnite njegove posledice.

2. Ispitate uticaj oružanih sukoba na žene.

3. Identifikujete nasilje prema ženama kao široko rasprostranjenu pojavu na svim društvenim nivoima, među svim društvenim klasama, a ne kao pojedinačni događaj.

4. Spoznate odgovornost koju ima vlast u zaštiti žena od svih oblika nasilja.

5. Identifikujete važnost postojanja ženskih grupa koje nastoje da podrže žene koje su žrtve i koje su preživele nasilje.

6. Kritički razmotrite svoje sopstvene i predrasude drugih u pogledu žrtava dugogodišnjeg nasilja.

7. Definišete termin "privatnost" kada je u pitanju porodično nasilje (u kontekstu porodičnog nasilja) i objasnite kako se taj pojam koristi da onemogući poštovanje ženskih prava.

8. Objasnite važnost priznavanja nasilja prema ženama kao problematike iz oblasti ljudskih prava.

9. Shvatite ulogu Posebne izveštačice kao organa međunarodne zajednice, postavljene radi ostvarivanja ženskih ljudskih prava na zaštitu od nasilja.

10. Napišete sopstveni zakon za zaštitu ženskog ljudskog prava na zaštitu od nasilja i uporedite ga sa Deklaracijom o eliminaciji nasilja prema ženama.

 

ZA POČETAK: RAZMIŠLJANJE O NASILJU PREMA ŽENAMA

1. Vaše iskustvo sa porodičnom nasiljem: opišite neki slučaj koji se desio u vašoj porodici, susedstvu, kod rođaka, ili prijatelja.

2. Opišite ličnost nasilnika koga lično poznajete, ili neki lik nasilnika iz nekog romana ili filma.

3. Zamislite sebe u ulozi zakonodavca, da li biste napravile razliku između ulične tuče u kojoj učestvuju dva muškarca i dugotrajnog prebijanja žene koje vrši njen muž u kući? Objasnite.

4. Zamislite sebe u ulozi sudije, zanemarujući, trenutno, aktuelne zakonske propise, da li biste isto osudili muškarca koji je učestvovao u javnoj, uličnoj tuči, kao i izvršioca dugogodišnjeg premalaćivanja supruge kod kuće? Ako da, zašto? Ako ne, zašto?

5. U ulozi oftalmologa (specijalistkinje za očne bolesti), uočili ste modrice i ogrebotine na rukama i vratu pacijentkinje. Rekla vam je da ju je tukao muž/partner. Šta ćete uraditi? Da li ćete prijaviti slučaj policiji, ili nadležnom odeljenju vaše medicinske ustanove? Ili ćete možda pomisliti da je ceo događaj izvan vaših ovlašćenja i stručnog polja rada? Da li je potrebno da postoje neke zakonske odredbe koje bi regulisale šta treba uraditi u takvom slučaju? Ako da, šta bi trebalo u tom zakonu da stoji?

 

Prva vežba: Prepoznavanje nasilja prema ženama

1. U malim grupama ili same: načinite listu svih vrsta nasilja prema ženama. Kako biste vi definisale pojam "nasilje prema ženama"? Da li vaša definicija obuhvata nasilje učinjeno od strane predstavnika vlasti, kao što su vojnici, policajci, zatvorska straža? Da li vaša definicija obuhvata nasilje učinjeno od strane supruga, očeva i muške dece, koje se dešava u kućama? Kako biste definisali "zaštitu od nasilja"? Pravo na ličnu bezbednost i život su osnovne garancije ljudskih prava. Smatrate li da su ta prava kršena u nasilnim situacijama koje ste nabrojale? Objasnite.

NASILJE IZVRŠENO OD STRANE DRŽAVE - ŽENE U NEMIRNIM VREMENIMA

Žene se u sukobima retko posmatraju kao žene. One se računaju kao Palestinke, Ruanđanke, Bosanke, ali retko kao žene. Kršenje ženskih ljudskih prava u sukobima se često smatra previše specifičnim za žene da bi bilo kršenje "ljudskih prava", ili previše opšte za ljudska bića da bi se smatralo kao kršenje "ženskih prava". Tako, mada žene trpe mnoge vrste nasilja koje trpe i muškarci, one takođe podnose i one vrste nasilja koje muškarci ne trpe, i tu se postavljaju ozbiljna pitanja iz domena ljudskih prava.

Vojnici siluju žene da ih slome, da ponize njih i "njihove" muškarce. Mada se dešava da i muškarci budu silovani ili podvrgnuti nekom drugom vidu seksualnog nasilja, žene su posebno na meti. Silovanje i seksualno nasilje mogu u sukobima biti deo planirane strategije terorisanja stanovništva, strategija korišćenja žena radi zadovoljenja seksualnih prohteva vojnika, ali i individualni akti pojedinih vojnika za koje nije neophopdno da su prethodno bili planirani (mada su obično oprošteni). Treba reći još i to, da kada su žene ispitivane i mučene u zatvorima, to mučenje može biti posebne seksualne prirode.

Osim direktnog nasilja prema njima, žene moraju da podnose i nasilje učinjeno prema onima koje vole, njihovim muževima, roditeljima i deci. Kada su muškarci proganjani/zatvarani, obično su žene te koje su ostavljene da se same staraju o porodici i da same nastoje da izbave muške članove svojih porodica iz zatvora. U društvima u sukobu, one moraju biti još domišljatije i to su vremena kada moraju da preuzmu lične rizike da bi obezbedile neophodno svojim porodicama.

Konflikti dovode u pitanje integritet porodice. Žene mogu biti prisiljene na nove privređivačke uloge u situaciji konflikta, posebno kada su njihovi muževi poginuli, nestali ili zatočeni. Te nove privređivačke uloge mogu dovesti u pitanje tradicijom određene uloge polova u tim zajednicama. Krize mogu doneti ženama moć, iako postoji opasnost vraćanja nazad na prethodne pozicije ako zajednica ili država ne shvate u dovoljnoj meri prirodu promena koje su se desile i ne obezbede neophodni okvir da bi se one održale. Ako se muškarci ne prilagode svojim ulogama u novonastalim uslovima, postoji opasnost da se ženama jednostavno dodaju nove obaveze usled kojih one postaju sve više preopterećene.

Strah od nasilja ima direkatn i poseban uticaj na žene. Strah od silovanja i strah da se nađu uhvaćene u unakrsnoj vatri prisiljava žene da ostanu kod kuća ili skrivene. Strah od nasilja ograničava mogućnost žena da idu na posao, rade u polju, odu na pijacu, čekaju u redu za humanitarnu pomoć, i sl. Za žene sa decom, strah od nasilja povlači stalni stres vođenja računa o kretanju dece, ograničavajući im vremenom kretanje ili ih čak držeći sakrivene.

Druga vežba: Uticaj oružanog sukoba na živote žena

Uočite da iako se dole navedena priča ne može smatrati opštevažećom za sve zajednice i sve žene u sukobima, ona ipak ilustruje suštinu problema. Vežba je preneta iz "Activity 60, Oxfam Gender Training Manual (Oxford UK 1994)".

Proičitajte/razgovarajte: Zemlja Berenika samo što je izašla iz serije građanskih ratova i totalitarnih režima koji su trajali tokom dvadeset godina. Pre no što je započeo period sukoba, odnosi polova u Bereniki su se karakterisali jasnom podelom između muških i ženskih poslova i sredstava potrebnih za njihovo ostvarenje kao što su stoka, seme, farmerska oprema i novac. U načelu, muškarci su kontrolisali sva ta sredstva. Ogroman broj muškaraca i manji, ali značajan broj žena, izgubili su živote u ratovima, a mnogi od preživelih muškaraca su sada migrantski radnici u susednim zemljama. Preživele žene učestvuju mnogo više u poslovima svojih zajednica, mada još uvek imaju ograničenu kontrolu nad sredstvima.

Neke od preživelih žena su silovali vojnici za vreme ratova. Mnoge od tih žena pate od dugotrajnih zdravstvenih posledica samoizazvanih ili nesterilno izvedenih abortusa. One koje su rodile decu začetu silovanjem, prezrene su u svojim zajednicama.

Nasilje je u Bereniki u porastu od kraja sukoba. Lopovi već nasrću i na žene koje se danju kreću same; muškarci u kući zlostavljalju žene po alarmantno visokoj stopi; revolveri doneti iz rata prodaju se i kupuju na ulicama a majke su veoma zabrinute da se njihova deca ne pridruže "omladinskim bandama" koje su sve popularnije. U nekim krajevima, žene postaju "pratiteljke logora" - žene koje se, nemajućih drugih sredstava za život, priključuju vojnim logorima u kojima se bave pružanjem seksualnih usluga.

Ipak, mir je ženama doneo neke pozitivne promene. Žene su sve više prisutne u javnim poslovima. Nastupajući da popune mesta koja su ranije popunjavali muškarci, žene su sada uticajne u lokalnim organima vlasti a ženske grupe imaju sve veću ulogu u životu zajednica.

Kako ste se osećale dok ste čitale ovu priču? Možete li identifikovati zloupotrebu ljudskih prava u priči? Možete li razdvojiti zloupotrebe žena do kojih je došlo usled rata, običaja i nedostatka zdravstvene zaštite? Koje se od tih zloupotreba direktno odnose na rat? Koje su mogle da se dese i bez obzira na postojanje rata? Da li žene u vašoj zajednci preduzimaju bilo šta da pomognu ženama koje su žrtve i koje su preživele sukobe? Šta motiviše žene da pružaju tu pomoć? Šta sprečava njihove napore? Postoje mnogi dokazi da sukobi doprinose povećanju nivoa domaćeg nasilja prema ženama. Prema nedavnom izveštaju Oksfama: "Režimi koji vrše vlast podrivajući ljudsko samopoštovanje i samoizražavanje, podstiču i jačaju odnose polne dominacije, kao i dominacije između klasa i etničkih grpacija." Žene su oduvek nesklone prijavljivanju slučajeva porodičnog nasilja, a u situacijama sukoba, ta nevoljnost žena može biti još veća zbog dodatnih društvenih tabua. Društva u sukobima su mnogo spremnija da previđaju porodično nasilje posebno kada su nasilnici i sami žrtve nasilja. Žene se usled toga, mogu osećati još obaveznijima da ćute i tako čine deo jedinstvenog fronta protiv agresora, a žene koje govore o slučajevima porodičnog nasilja u društvima u sukobu mogu biti žigosane kao izdajnice.

Uprkos dalekosežnim posledicama sukoba na žene, njihovi glasovi se ućutkuju na svim nivoima na kojima se donose odluke o vođenju rata, od Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija do međunarodnih mirovnih snaga. Premda su žene poznate po svojim naporima u pogledu mirnog razrešenja sukoba, i često su u prvim redovima antimilitarističkih i mirovnjačkih grupa, one su retko uključene u službene aktivnosti vlada u pogledu rešenja sukoba. To znači da ženski glasovi nisu obuhvaćeni razgovorima koji se odnose na njihovu sopstvenu bezbednost. Žene su takođe rutinski isključivane iz svih naknadnih zbivanja, kao što su npr. mirovni pregovori, posmatrači za održanje mira, sudovi za ratne zločine, grupe za pomoć izbeglicama (videti Poglavlje....naslov...), i sl.

Treća vežba: Žene kao glasonoše mira

1. Razgovarajte u maloj ili kompletnoj grupi: Koji je rezultat isključivanja žena iz donošenja odluka o vođenju rata? Da li bi žene unele neke razlike? Zašto da ili zašto ne? Kako se ponašaju žene iz vaše zajednice u pogledu rata, oružja za masovno uništenje, državnog nasilje prema ženama?

 

PORODIČNO NASILJE

Žene doživljavaju različite oblike nasilja, kao što su seksualna zloupotreba i ucena na radnom mestu; napad na javnim mestima, ulicama, autobusima (za žene su noću najopasnija mesta neki (svi) parkovi i ulice; bezobrazno dobacivanja na ulicama (ulično zlostavljanje), koje ženama čini neprijatnim/nemogućim da same posećuju određena mesta bez muške pratnje, kao što su neke kafane, utakmice i druga javna mesta; napad na autostoperke; napadi, silovanja i ubistva prostitutki, i sl. Ali većina najučestalijih napada na žene je nasilje koje se dešava praktično svakodnevno kod kuće, od strane ženama dobro poznatog nasilnika - nasilnik je obično muž, momak, bivši muž ili verenik, otac, očuh, usvojitelj, brat, sin...Ti događaji su poznati kao slučajevi PORODIČNOG NASILJA.

Porodično nasilje obuhvata slučajeve fizičkog, psihičkog i seksualnog nasilja, ekonomske eksploatacije i kršenja reproduktivnih prava. Porodično nasilje izbija, kako sam pojam ukazuje, među članovima porodice, ili članovima istog domaćinstva. U tim slučajevima jedna osoba ostvaruje nadmoć i kontrolu nad drugima, korišćenjem fizičke ili emotivne prisile. Porodično nasilje ne poznaje granice. Ono se može dešavati između muža i žene, bivših supružnika, odrasle dece i starijih članova porodice, dece i novih partnera njihovih bioloških roditelja, u istopolnim parovima, među roditeljima i decom, usvojiteljima i usvojenom decom - rečju, u svim oblicima domaćinstva.

 

Četvrta vežba: Definisanje pojmova

Pročitajte i razgovarajte: Sledeće definicije proizlaze iz sopstvenog ženskog iskustva sa nasiljem i iz njihovog rada sa onima koje su ga preživele. Pročitajte svaku definiciju kritički. Da li biste nešto dodale? Da li biste nešto promenile?

FIZIČKO NASILJE obuhvata: batinanje; šamaranje; udaranje pesnicama; pljuvanje; bacanje na zid ili pod; šutiranje; davljenje; vezivanje; zaključavanje u zatvoreni prostor; paljenje cigaretama, peglama ili nekim drugim vrelim predmetima; udaranje metalnim ili drvenim šipkama/palicama; izbacivanje iz zajedničkog stana (posebno noću, posebno za vreme zime, nevremena i sl.).

PSIHIČKO NASILJE obuhvata: pretnje batinama ili drugim oblicima fizičkog nasilja; omalovažavanje nečijeg karaktera, izgleda, inteligencije, prijatelja ili rodbine; ispitivanje i optuživanje za neverstvo; izolacija od prijatelja, rodbine; pretnja oduzimanjem dece; zabranjivanje posedovanja ličnih i predmeta od značaja za osobu kojoj se ta zabrana nameće; uništavanje nameštaja ili predmeta u ličnoj svojini; nedavanje novca i onemogućavanje raspolaganja njim (čak i u slučajevima kada žena zarađuje sopstveni novac); pretnja izbacivanjem iz stana; pretnja slanjem na psihijatrijsku kliniku, i sl.

SEKSUALNO NASILJE obuhvata svaku prisilnu seksualnu aktivnost kao što je bračno silovanje; prisiljavanje jednog partnera od strane drugog da učestvuje u seksualnim aktivnostima koje ne želi, koje su degradirajuće, ponižavajuće; fizički nasrtaji na pojedine genitalne/seksualne delove tela; prisilno milovanje; incest; prisiljavanje drugog na gledanje porno filmova ili čitanje porno časopisa; i sl.

EKONOMSKA/MATERIJALNA EKSPLOATACIJA obuhvata nasilno, direktno oduzimanje ili uskraćivanje novca ili drugih vrednih stvari; kontrolisanje sveg novca, zarada i primanja, od strane nasilnog partnera; uzurpiranje prava na odlučivanje u pogledu svih kupovina; nezavisno trošenje sopstvenog novca na provod, davanje novca svojim roditeljima, ili drugoj rodbini, prijateljima, dok se celo domaćinstvo izdržava od njenog novca; određivanje dnevnih iznosa novca, nedovoljnih za dnevne potrebe; prisiljavanje žene na neplaćeni rad u njegovim privatnim, poslovnim aktivnostima; vođenje sve zajedničke imovine na njegovo ime, kao što je npr. kuća, stan, vikendica, automobil, umetnički predmeti, i sl; insistiranje sve vreme da je ona neodgovorna osoba koja neprestano troši bezrazložno novac: uskraćivanje mogućnosti donošenja autonomnih, samostalnih odluka u pogledu traženja posla, prihvatanja, napuštanja ili promene radnog mesta, uzimanja bankarskog kredita, i sl.

 

Peta vežba: Između mitova i činjenica o nasilju

Lista: Nabrojte što je moguće više mitova (predrasuda) o nasilje koje znate. Uporedite vaše znanje sa listom "mitova" i "činjenica" koja je navedena dole.

Mit: Domaće svađe, batine i tuče su karakteristika života siromašnih i neobrazovanih ljudi, pripadnika nižestatusnih društvenih slojeva, Cigana, onih koji žive u nehigijenskim naseljima. Kod ljudi višeg ekonomskog, obrazovnog i kulturnog sloja takvi događaji su retki.

Činjenica: Nasilje prema ženama ne poznaje granice. Ono se dešava svuda, u svim društvenim klasama i grupama.

Mit: Domaće nasilje je nova pojava prouzrokovana novim promenama koje nosi savremeni život, ubrzanim načinom življenja, i društvenim stresovima.

Činjenice: Običaj da se tuče žena je star koliko i sama institucija braka. Za vreme ranih istorijskih perioda, batinanje žena je podsticano i dozvoljavano i zakonima. Isto tako, i svi drugi oblici nasilja prema ženama imaju dugu istoriju.

Mit: Porodično nasilje je sada retka pojava. Ono se dešavalo nekada, u prošlosti, kada su ljudi bili nasilniji i kada su žene smatrane muškarčevim vlasništvom.

Činjenice: Porodično nasilje se dešava veoma često u naše doba. Pravne stručnjakinje i pobornice ženskih prava u svim zemljama, smatraju da je to jedno od najmanje prijavljivanih krivičnih dela.

Mit: Žene provociraju batine svojim ponašenjem i držanjem. One zaslužuju da budu tučene jer ne slušaju svoje muževe, ili čine "pogrešne" stvari.

Činjenica: Ovo opšte uverenje samo ilustruje činjenicu da je problem pretučenih žena društvenog karaktera i da je duboko ukorenjen u način na koji su muškarci i žene odgajani u pogledu samih sebe. Taj način razmišljanja takođe pokazuje kako društvo povezuje brak, svojinu, vlasništvo, seks i nasilje. Stvarnost je da nijedna žena ne zaslužuje da bude bijena, a da će nasilnici već naći neki, bilo koji izgovor za nasilne radnje, bez obzira šta žrtva radila ili ne radila.

Mit: Ako bi žena htela da ode, ona bi i otišla od nasilnika. A ako ostaje, onda mora biti da nalazi mazohističko uživanje u tome da bude tučena.

Činjenice: Žene ne odlaze, zbog sramote, straha od batina ili od eskalacije nasilja, zbog ekonomske zavisnosti, nedostatka materijalnih sredstava, nedostatka mesta gde da odu ili stanuju - ili, što je najčešće, kombinacije nekih ili svih tih faktora.

Mit: Zakoni obezbeđuju dovoljno zaštite ženama koje trpe nasilje.

Činjenice: Zakoni su tradicionalno nedovoljni u ovoj oblasti. Policija celog sveta okleva da interveniše kada je u pitanju ono što oni nazivaju "privatnom raspravom", ili "privatnim odnosima". Krivični zakonici mnogih zemalja nemaju posebnu zaštitu žena od porodičnog nasilja. Mnogi pravni sistemi sagledavaju problem maltene kao takmičenje između dve strane jednake snage (što u stvari nije slučaj - muškarac je obično mnogo jači na više načina, fizički, društveno, ekonomski, pa čak i zakonski). Silovanje u braku se u mnogim zemljama uopšte ne smatra krivičnim delom. I mnoge sudije smatraju batinanje žena kao normalni deo porodičnog života.

Mit: Batinanje žena je povezano sa muževljevom sklonošću ka alkoholu i u mnogim slučajevima pravi uzrok nasilja je upravo alkohol.

Činjenice: Opijanje može prethoditi premlaćivanju žena, ali ga uopšte ne izaziva. I premaćivanje i opijanje imaju zajedničke korene u nasilnoj prirodi nasilnika i u prirodi odnosa u kojima se nalazi. Neki nasilnici se napiju pre no što počnu da biju žene s namerom da sebi pribave izvinjenje što su to uradili, da se posle "ne bi sećali", ili što se "nisu kontrolisali".

Mit: Tučene žene su neobrazovane i nekvalifikovane.

Činjenice: Tučene žene su žene s uspešnom profesionalnom karijerom, isto kao i fabričke radnice ili domaćice. Čime god se one profesionalno bavile, to uopšte ne može da promeni nasilni karakteri njihovih partnera.

Mit: Nasilnici nikada nisu drage i šarmantne osobe.

Činjenice: Nasilnike njihove sopstvene žrtve često opisuju kao male dečake sklone zabavi, onda kada nisu nasilni. Oni su često pažljivi, osećajni, uzbudljivi, privlačni partneri.

Mit: Tučene žene zaslužuju da budu tučene.

Činjenice: Nasilnici gube unutrašnju samokontrolu iz svojih sopstvenih razloga a ne znog nečega što je žena uradila ili nije uradila. NIKO NE ZASLUŽUJE DA BUDE TUČEN - TO JE PROTIVZAKONITO.

Mit: Premlaćivanje se ipak dešava jednom malom procentu stanovništva.

Činjenice: Iako je tačan broj nasilnih veza nepoznat, jer je mnogo žrtava nesklono da prijavi nasilje ili traži pomoć, po nekim stručnjacima za domaće nasilje, čak 50% svih odnosa ima nasilne elemente.

Šesta vežba: Posledice porodičnog nasilja nad ženama

Lista: Načinite listu posledica koje porodično nasilje ostavlja na žene.

Nasilje nad ženama može prouzrokovati:

- Trajni invaliditet.

- Izazivanje društvene izolacije, zbog straha da će nasilje biti otkriveno ili da će se nastaviti.

- Psihološke stresove koji se manifestuju raznim hroničnim bolestima.

- Teškoće u nalaženju posla, njegovom zadržavanju i prilagođavanju radnim uslovima, usled napetosti zbog nasilne atmosfere, nemogućnost obavljanja poslovnih obaveza zbog povreda, ili sramote/straha od nasilja.

- Depresija - žrtva može biti skamenjena od stalnog straha i napetosti.

- Smrt prouzrokovana samoubistvom.

- Smrt prouzrokovana ubistvom (bilo učinioca, bilo žrtve).

Posledice porodičnog nasilja nad decom

- Deca u porodicama u kojima se dešava porodično nasilje takođe su fizički maltretirana ili ozbiljno zanemarivana po stopi koja je petnaest puta veća nego kada su u pitanju druga deca.

- Deca iz nasilnih kuća često doživljavaju "indirektne" povrede, na primer kada se koristi oružje ili se delovi pokućstva bacaju u nasilnim scenama.

- Starija deca su često povređivana usled pokušaja da zaštite majke.

- Domaće nasilje emocionalno oštećuje decu, prouzrokuje strah, anksioznost, krivicu, stres. Oni takođe mogu da imaju problema sa govorom, učenjem, kašnjenje u razvoju i fizičke posledice, kao što su, glavobolja, stomačni probemi, mucanje i sl.

- Dečaci koji su bili svedoci porodičnog nasilja verovatnije će i sami u svojim porodicama postati nasilni partneri kad odrastu, nego dečaci koji su odrasli u nenasilnim domovima.

- Devojčice koje su doživele batinanje svoje majke, verovatnije će i same kad odrastu biti tučene.

Mnoge žene stvarno odu. Gdegod postoje skloništa, ona su uvek prepuna. Ali, ipak, mnoge žene stvarno ostaju sa svojim nasilnim partnerima godinama. Razlozi za to su kompleksni. Prvo, moramo biti svesni da mnogi ljudi, uključujući nas same, reaguju odbojno prema žrtvama nasilja bilo koje vrste. One kod nas izazivaju osećaj neugodnosti, krivice i straha. Možemo se osećati zbunjeno, nesigurno u pogledu toga šta je "ispravno" da uradimo. One (žrtve) nas u stvari prisiljavaju da se suočimo sa sopstvenim slabostima i ranjivostima. Ako ne možemo tolerisati sopstvene slabosti i strah, počinjemo da se ljutimo na žrtve.

Dole smo opisale neke od tipičnih situacija u kojima se nalaze tučene žene. Kad god pročitate neku od njih, pitajte se: "Zašto je ostala?"; "Šta bih ja uradila da sam ona?"; "Šta bih joj rekla da sam njena advokatkinja ili prijateljica?". Vrlo je važno razumeti zašto žene ostaju sa nasilnicima, pre no što razgovaramo o njihovim pravima. SVE ŽENE ZAVREĐUJU SVOJA PRAVA.

1. SEĆANJE NA "STARA, DOBRA" VREMENA

Svaki odnos ima svoju sopstvenu istoriju i mnoge žene žrtve nasilja nisu birale nasilnike. Mnogi budući nasilnici su bili nežni i pažljivi ljubavnici u periodu pre braka, i za vreme prvih godina braka. Onda dođe do iznenadnog izbijanja nasilnog čina, koji je za nju potpuno neočekivan i šokantan, ali još uvek postoji među njima cela ljubavna priča koja ne može tek tako da nestane. Čak i kada nasilje nastavlja da se dešava, postoje mnogi periodi normalnog življenja i mirni momenti, kada on uopšte nije nasilan i kada oboje imaju lepe trenutke.

2. POGREŠNO TRAŽENJE UZROKA NASILJA

Žene koje trpe nasilje veruju da nije moguće da je problem u stvari u nasilniku. Umesto toga, one pronalaze probleme na njegovom radnom mestu, u njegovim roditeljima, u deci, a posebno, u sebi samoj, jer tobože, nisu u stanju da budu "dobre žene", i da ispune njihova očekivanja. Zbog svega toga, one veruju da bi oni mogli da se promene, samo ako bi one imale malo više strpljenja. Dalje, veruju u to da je u stvari njihova dužnost da ih podrže i da im pomognu da prevaziđu ono za šta one veruju da je privremena kriza, a ne stalna situacija.

3. TRETIRANJE NASILNOG PARTNERA NA IDEALIZUJUĆI NAČIN

Ona često veruje da on nije "od takve vrste ljudi", i da su ga samo neki spoljni faktori doveli do nasilja. Kada bi samo mogao da se odupre tim spoljnim silama, on bi opet "postao onaj stari". Ponekada žene veruju da bi on morao da se leči, od alkoholizma ili psihijatrijski. Ona ponekada veruje da bi nasilje prestalo ako bi on počeo da posećuje bračno savetovalište. One izgube mnogo energije pokušavajući da ostvare takva svoja verovanja ali, obično, njihovi napori ne daju rezultate. Čak i ako oni prihvate neki vid lečenja, uskoro se vraćaju starim nasilnim praksama.

4. VEROVANJE U NASILNIKOVA "NIKAD VIŠE" OBEĆANJA

Posle svakog nasilnog čina, on izražava duboko žaljenje, grižu savesti, i obećava da se "to" više nikada neće dogoditi. Prihvata svu odgovornost za ono što se desilo i moli je da mu oprosti, "samo još ovaj put". Ona mu poveruje - i uskoro, nasilje se nastavlja.

5. IZAZIVANJE OSEĆANJA KRIVICE ZBOG ŽELJE ZA NAPUŠTANJEM

Nasilnik uopšte ne želi da izgubi svoju žrtvu i zbog toga nastoji iz sve snage da je spreči da ode. Preti da će da izvrši samoubistvo, da će prekinuti s lečenjem, da će prestati da uzima lekove, da će napustiti posao, početi da pije, prodati sve u bescenje, skočiti u reku, i sl. Mnoge od tih pretnji se i ostvare. Žene se već osećaju krivima, i bez tih dodatnih pokušaja i manipulacija. Počinju da se pitaju: "Pa kako uopšte mogu da odem u takvoj situaciji?"

6. STRAH OD PRETNJI UBISTVOM ILI JOŠ VEĆIM NASILJEM

Ipak, najjači pritisak ne dolazi od izazivanja osećanja krivice, već od pretnje još većim nasiljem. Nasilnik joj preti da će je ubiti, unakaziti, osakatiti, pobiti sve po kući, uključujući decu, da će decu baciti u reku, zapaliti kuću, itd. I sama pomena razvoda ili pokušaj bekstva čine ga mnogo nasilnijim i opasnijim. Čak i kada žena uspe da pobegne, nikada nije sigurna i nikada ne zna šta će se desiti. Ustvari, najozbiljnije nasilje se dešava pošto je žena otišla. Od strane suda određen razvod za mnoge nasilnike ništa ne znači i oni nastavljaju da terorišu svoje bivše supruge. Razvod za žene ne znači put ka sigurnosti, jer njihovi nasilnici uvek mogu ponovo da upadnu u njihov život, da ih napadaju kad god to žele. Mnoge žene postaju svesne da su njihovi napori da pobegnu loši i one rešavaju da ne rizikuju samo još veće nasilje.

7. PREŽIVLJAVANJE KROZ ODBIJANJE / "SLEĐENE OD STRAHA"

Ponekada smo zbunjene ličnošću tučnih žena: one izbegavaju poštene odgovore, štite nasilnike, ne žele da pričaju o nasilju koje im se dešava, ne retko ga umanjuju, tražeći u svemu "svoje sopstvene greške". To su sve strategije preživljavanja. Kada je žena u traumatičnoj situaciji ili u situaciji u kojoj je njen život u opasnosti, ona često iz sve snage nastoji samo da izbegne njegov gnev, da ga nekako potkupi i primiri. Ona nastoji da ne pokaže sopstvena jaka osećanja, jer je mogu dovesti u još opasniju situaciju. To stanje se naziva SLEDJENE OD STRAHA. To je dobro poznata, opšta taktika preživljavanja koju imaju sve žrtve svih vrsta nasilja. Nije važno da li žrtva priznaja da trpi nasilje ili ne, i da li je uplašena ili ne...ona to zaista jeste. Ali ako ona ne prizna postojanje nasilja, ne može da preduzme ništa da bi ga uklonila.

8. GUŠENJE U SOPSTVENOJ NEMOĆI

Žene se u nasilnoj situaciji često osećaju bespomoćno; godine trpljenja čine ih pasivnim, nesamopouzdanim, preplašenim. Ona čak ne može ni da govori o svom iskustvu. Jedna od stvari koje se dešavaju kada nasilje dostigne strašne razmere, je da žrtva postane depresivna, potpuno onemela, nepokretna, paralisana od straha. Ona postaje fizički i psihološki nesposobna da ode.

9. NEDOSTATAK SAMOPOŠTOVANJA I SAMOPOUZDANJA

Mnoge žene nemaju dovoljne rezerve samopouzdanja i samopoštovanja da se odluče na odlazak na vreme. Sve žene, povrh toga, odrastaju u mizoginoj kulturi: one su odgajane da se uvek osećaju krivima, da se pitaju gde su one načinile grešku. Kada se nađu u nasilnoj situaciji, prirodno je da prvo krive sebe a ne nasilnika. A kada se ne uočava pravi uzrok problema, onda se on ne može rešiti. ALI NASILJE NIJE NEŠTO ŠTO SE DEŠAVA U "NJENOJ GLAVI" - I ONA NIJE KRIVA ZA TO ŠTO JOJ SE ZBIVA.

10. BARIJERE NASTALE USLED "POTPUNE KONTROLE I IZOLACIJE"

Porodično nasilje nikada nije "samo" fizičko nasilje. Ono je lanac događaja i radnji, sistem kontrole sproveden nad ženama, lanac ograničavanja i smanjivanja njenog prostora, napada na nju, i trošenja njenog psihološkog bića. Nasilnik izoluje žrtvu od njenih prijatelja i rodbine. Kada je poseti njena najbolja prijateljica, nasilnik flertuje napadno sa njom, ili se ponaša na tako prostački način da se ona nikada više ne vrati. Nasilnik otvara njenu poštu i baca je, postižući tako da ona vremenom gubi kontakt sa mnogim, ili svim svojim prijateljima. Njene roditelje i rodbinu takođe loše tretira, i svađe izbijaju posle svake njihove posete. Svi ti kontakti vremenom prestaju. Nasilnik optužuje onda žrtvu da flertuje sa poštarom, kolegama s posla, prodavcima u radnji, pa čak i sa nepoznatim osobama na ulici. Ona sve poriče, ali se uskoro ne usuđuje ni da gleda bilo koga u oči, da ne govorimo da sa nekim razgovara. Na tom nivou izolacija je potpuna: ona nema više nikoga kome može da se obrati za pomoć.

Kontrola se takođe vrši i u pogledu i putem novca. Na primer, on joj uvek daje manje novca nego što joj je stvarno potrebno za vođenje domaćinstva, propitujući je detaljno koliko šta košta, okrivljujući je stalno da troši novac, uskraćujući joj svaku mogućnost donošenja odluka. Sve njene posete frizeru, prodavnicama, ili posete prijateljicama se strogo mere; ona se stalno okrivljuje za bezrazložno "šetkanje" okolo. Okrivljuje je da ustvari ima tajnog ljubavnika, da ne vodi računa o deci i domaćinstvu, da se "pristojne" žene ne ponašaju na takav način, itd. Taj krug potpune kontrole i izolacije stvara debele zidove oko nje, koji joj onemogućavaju odlazak.

11. STRAH OD SAMOĆE I STAROSTI

Žene se, uopšte gledano, plaše samoće i starosti. One misle da njih niko neće hteti kao stare žene ili žene sa decom. One smatraju zato da je možda bolje trpeti u jednoj nezadovoljavajućoj zajednici, nego biti izvan bilo kakve zajednice. One se samopotcenjuju, ne verujući da će moći da se snađu, da zarade dovoljno za život. (I u nekim slučajevima taj strah može biti realan, posebno uzimajući u obzir visoku stopu siromaštva među ženama zbog oskudnih mogućnosti zaposlenja, što je još više otežano diskriminacijama prema ženama.) One se, konačno, kao i većina ljudi, boje neizvesnosti.

12. FIZIČKA I PSIHIČKA ISCRPLJENOST

Druge prepreke za odlazak obuhvataju bolesti i ozbiljnu iscrpljenost, koje se javljaju kao rezultati dugogodišnjih pokušaja preuzimanja kontrole nad sopstvenim životima. Odlazak bilo kuda zahteva energiju. Napuštanje doma sa decom je neizvesna i opasna situacija koja zahteva ogromnu energiju, koju ponekada tučene žene jednostavno nemaju, posle svega što su preživele.

13. SIROMAŠTVO I NEZAPOSLENOST

Za napuštanje nasilnika često je neophodna zaposlenost i mogućnost ekonomske nezavisnosti. A, u ova vremena, naći posao je izuzetno težak zadatak za svakoga, a posebno za nezaposlenu ženu. I nasilnik i diskriminacija na tržištu rada, svako na svoj način, održavaju to stanje nezaposlenosti i ekonomske zavisnosti. Njoj je posebno teško da prekine s ekonomskom zavisnošću, ako je njena zemlja u situaciji ekonomske krize, ako je ona već u srednjim godinama ili starija, ako je njena obučenost zastarelog tipa, i ako nema programa obuke koji bi joj bili dostupni. Čak i ako nađe posao, zarade su često nedovoljne da izdržava sebe i decu. One koje napuste nasilnike, obično se suoče sa siromašenjem. Mnoge se vrate nasilnicima jer, po njihovim rečima, "bar će deca imati šta da jedu".

14. ZAMKA VERSKIH, OBIČAJNIH I PORODIČNIH TABUA

Ponekada žene pripadaju određenim religioznim zajednicama čija je doktrina striktno protivna razvodu. Jaki društveni običaji i porodična tradicija mogu se takođe suprotstavljati razvodu. Takođe, mogu postojati duboko ukorenjena verovanja da npr, "deci treba otac", "deca, posebno dečaci, ne mogu normalno da se razvijaju bez oca", i sl. Porodice mogu takođe govoriti svojim kćerima, "dobila si ono što si zaslužila", "sama si to tražila", "i ja sam trpela, možeš i ti", "niko se u našoj porodici nije razvodio". Žena se plaše da će je deca kasnije okrivljavati da ih je odvojila od oca, ili da će deca biti loše vaspitana bez očevog autoriteta, tako da se mnoge od tih žena jednostavno ne usuđuju da prihvate rizik razvoda. Za te žene, ostanak sa mužem je neophodan uslov za život.

15. PORODIČNA ISTORIJA NASILJA

Mnoge žene žrtve nasilja su takođe odrasle u nasilnim porodicama. Mnoge su takođe žrtve očevog ili dedinog nasilja prema njihovim majkama ili deci. Takve žene imaju povećan stepen tolerancije prema nasilju, smatrajući ga za "normalni" deo svakodnevnog života. One ne znaju kako da mu se suprotstave, pa čak i ne shvataju da imaju prava da budu zaštićene od njega. Ako žene ne poznaju svoja prava, one ne mogu čak ni da zamisle odlazak radi zaštite svojih prava.

16. NEDOSTATAK EFIKASNIH ZAŠTITNIH INSTITUCIJA

Policija, razne zdravstvene institucije, centri za socijalni rad, sudovi, tužilaštva, advokati, psihološka savetovališta, službe za razvod, i slična tela, svi oni su zapravo nevoljni da pruže pomoć onima koje su preživele nasilje. Bez poznavanja nekoga na pravim mestima, tj. bez "veze" često je nemoguće uraditi bilo šta u institucijama; njihov rad je birokratski i formalistički, a njihove procedure su spore i neefikasne. Često su i žene koje imaju čvrste namere da napuste nasilnika onemogućavane i vraćane upravo od strane onih institucija koje su stvorene da im pomognu. A često alternativne institucije, autonomne u odnosu na službene institucije (kao što su SOS telefoni koje vode žene ili ženska skloništa), ne postoje.

17. NEDOSTATAK LEGITIMITETA ŽENSKOG ISKUSTVA

Naše društvo retko čuje i veruje iskustvu žena. Umesto toga, glas žena se često prima s podsmehom, omalovažavanjem, iza čega sledi okrivljavanje žrtve, ili svrstavanje žrtve u kategoriju "ludih", "histeričnih", "hipohondričnih" ili "paranoičnih". Žene koje razmatraju mogućnost napuštanja svojih nasilnih muževa, to dobro znaju. Mnoge od njih ne žele da postanu samo još "jedna luda žena".

18. NEDOSTATAK INFORMACIJA

Mnoge žene, čak i one visokoobrazovane su nedovoljno informisane o svojoj situaciji, zakonskim pravima i dužnostima, itd. Mnoge od njih zaista veruju da ako odu, biće im zabranjeno da viđaju decu, da će automatski izgubiti pravo na alimentaciju, da će izgubiti pravo na zajednički stan. One jednostavno ne poznaju zakone, a nemaju ni pristup informacijama koje im mogu pomoći da saznaju svoja prava. To često podržavaju nasilnici, jer oni imaju koristi od neznanja i zbunjenosti žena.

Postoje razne situacije u kojima je teško ili nemoguće napuštanje nasilnog partnera. Jednostavno, za njih ne možemo da okrivljavamo ženu. Umesto toga, možemo da skrenemo pažnju na zvanične institucije, od kojih se očekuje da pomognu ženama i da poboljšamo i unapredimo žensko pravo da budu zaštićene od nasilja.

Deveta vežba: Zaštita od nasilja kao ljudsko pravo

Razgovarajte: Da li je zaštita od svih oblika nasilja ljudsko pravo? Kad mislite na "zaštitu od nasilja" kakav vam prizor pada na pamet? Ko je nasilnik a ko je žrtva? Gde se to dešava? Koja je odgovornost države u pogledu nasilja? Kada je država odgovorna?

Aktivistkinje i pobornice ženskih ljudskih prava zahtevale su da se zaštita od svih oblika nasilja SMATRA kao osnovno ljudsko pravo. Dok međunarodne konvencije već dugo vremena zabranjuju od strane države izvršeno, naručeno ili oprošteno nasilje, one su retko primenjivane na mnogo uobičajenije slučajeve nasilja prema ženama, kao što je porodično nasilje. Razlog je jednostavan. Te konvencije su imale u vidu jedan drugi tip nasilja - obično je u pitanju politički zatvorenik, podvrgnut mučenju u nekom javnom prostoru (kao što je npr. zatvor), od strane zatvorske straže, ili pripadnika paramilitarnih jedinica pod okriljem države. Naravno, i žene mogu biti i jesu političke zatvorenice. Ali, kao što je gore diskutovano, žene mnogo češće doživljavaju nasilje kada su kod svojih sopstvenih kuća (u tzv. "privatnom prostoru") od strane učinioca koji je član porodice. Drugi uobičajeni slučajevi, kao što je npr, uznemiravanje na ulici, silovanje, napadi i silovanje autostoperki i žena koje se noću kreću same, takođe se ne uklapaju lako u model "političkih zatvorenika". Kad do napada dođe na javnom mestu, retko je u takvim slučajevima učinilac država.

 

ODGOVORNOST VLASTI

Protivnici svrstavanja nasilja prema ženama u problematiku ljudskih prava, tvrde da tu nema ničega što bi bilo u vezi sa ljudskim pravima. Dolazeći iz središta tradicije ljudskih prava i imajući ograničen pogled na ljudska prava, oni zastupaju mišljenje da se ljudska prava odnose isključivo na odnos države i pojedinca; šta ljudi rade međusobno u svojim "privatnim životima" nije time obuhvaćeno. Po tom mišljenju je, jednostavno, "veoma loše" to što su žene tučene kod kuća; ali one treba da se žale na učinioca a ne na državu.

Aktivistkinje ženskog pokreta su odbile da usvoje to mišljenje. Država ZAISTA IMA ODGOVORNOST da postupa čak i kada se radi o privatnim oblicima nasilja. Održavajući uslove koji dozvoljavaju muškim nasilinicima da zlostavljaju žene, i da nastavljaju s tom praksom, odbijajući da ozbiljno reaguju na pritužbe žena, sponzorišući državne institucije koje ignorišu potrebe žena, države saučestvuju u nasilju. Država je odgovorna, kako za svoje AKTIVNOSTI tako i svoje NEAKTIVNOSTI.

Ovo poslednje mišljenje je pobedilo. Jedan od najvećih uspeha međunarodnog ženskog pokreta je bilo što su prisilile Ujedinjene nacije i druga međunarodna i nacionalna tela i organe, da priznaju ZAŠTITU OD SVIH VRSTA NASILJA, UKLJUČUJUĆI PORODIČNO NASILJE, KAO LJUDSKO PRAVO. Taj uspeh je postignut kroz lokalnu, nacionalnu, regionalnu i međunarodnu mobilizaciju aktivistkinja ženskog pokreta. Sve to je imalo i ima presudnu ulogu u akciji da javnost postane svesna postojanja nasilja nad ženama, i u zahtevu da države i međunarodna tela više ne saučestvuju, svojim apatičnim držanjem, sa nasilnicima.

 

VAŽNOST PRIZNAVANJA NASILJA PREMA ŽENAMA KAO LJUDSKOG PRAVA

Priznanje nasilja kao problema iz oblasti ljudskih prava stavlja moć u ženske ruke, čini vlade i međunarodna tela odgovornim, i uskraćuje opravdanja i moć nasilnicima. Žene sada mogu reći da imaju pravo na zaštitu od nasilja - tako da sada ima mnogo više izgleda da njihove reči podstaknu vlade da nešto preduzmu. Vlade su obavezne da odgovore na ženske zahteve da budu zaštićene od nasilja, da preduzmu korake da spreče nasilje, i da preduzmu mere radi kažnjavanja nasilnika onda kada su ženska prava prekršena. Više ni država niti nasilnici ne mogu da tvrde da je to "sve samo privatna stvar". Postavljanjem ovog pitanja u domen ljudskih prava, svetska zajednica je glatko odbacila taj argument.

Kada države nastave da odbijaju da reaguju adekvatno na nasilje prema ženama, žene treba da imaju saveznike u međunarodnoj zajednici. Ujedinjene nacije i njeni organi, kao i druga regionalna i međunarodna tela, su takođe obavezni da ozbiljno tretiraju nasilje prema ženama, kao problem iz oblasti ljudskih prava.

Aktivistkinje ženskog pokreta su decenijama radile na tome da ostvare međunarodno priznanje nasilja prema ženama kao problema iz domena ljudskih prava. Kada su Ujedinjene nacije prvi put počele da razmatraju taj problem, ni "žene" ni "ljudska prava" nisu se pominjali. Umesto toga, Ujedinjene nacije su govorile uglavnom u terminima "porodično nasilje" ili "nasilje u porodici". Prvi veći prekret nastupio je 1992. kada je Komitet Ujedinjenih nacija ustanovio monitorku za Žensku konvenciju (formalno Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije prema ženama) ali posebno za oblast nasilja koju pokriva Konvencija, kao i odgovornosti država da spreče nasilje.

Sledeći veliki korak je bio: izričito uključenje nasilja prema ženama u Bečku deklaraciju i Program aktivnosti (Izveštaj sa Svetske konferencije o ljudskim pravima održane 1993); Ujedinjene nacije su takođe usvojile posebnu Deklaraciju o nasilje prema ženama, takođe 1993; Komisija za ljudska prava je na svom zasedanju 4. marta 1994. postavila Posebnu izveštačicu za nasilje (njegove uzroke i posledice) prema ženama, u trogodišnjem mandatu. Specijalna izveštačica će raditi u okvirima Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i po drugim međunarodnim instrumentima ljudskih prava, uključujući Konvenciju o eliminaciji svih oblika nasilja prema ženama.

Njena ovlašćenja su:

a) da traži i prima informacije o nasilju prema ženama, njihovim uzrocima i posledicama, od vlada, ugovornih tela, specijalizovanih tela, drugih posebnih izveštača odgovornih za različita pitanja iz oblasti ljudskih prava, međuvladinih i nevladinih organizacija, uključujući ženske organizacije, i da efikasno odgovori na takve izveštaje;

b) da predloži mere, načine i sredstva, na nacionalnom, regionalnom i internacionalnom nivou radi eliminacije nasilja i uzroka nasilja prema ženama i sprovođenja pravnih sredstava u pogledu njegovih posledica;

c) da tesno sarađuje sa drugim posebnim izveštačima, posebnim predstavnicima, radnim grupama i nezavisnim stručnjacima Komisije za ljudska prava i Potkomisije za prevenciju diskriminacije i zaštitu manjina, kao i sa ugovornim telima, uzimajući u obzir zahtev Komisije da redovno i sistematično obuhvataju u svojim izveštajima dostupne informacije o kršenjima ljudskih prava koja se odnose na žene, i da tesno sarađuju sa Komisijom za status žena u vršenju njene funkcije.

Posebna izveštačica je takođe ovlašćena da vrši terenske misije, bilo odvojeno, bilo zajedno sa drugim posebnim izveštačima i radnim grupama, kao i da se periodično savetuje sa Komitetom za eliminaciju diskriminacije prema ženama.

Svi ti koraci su rezultat značajnog pritiska koje su žene izvršile na vlade i na sistem međunarodnih organizacija. Zbog njihovog velikog značaja, svaki od pomenutih koraka će biti izložen dole.

Deseta vežba: Odnos između nasilja prema ženama i drugih prava

Vrcanje ideja: Koji je odnos između nasilja prema ženama i drugih prava? Sastavite listu prava koje žene gube kada nisu zaštićene od nasilja. Sastavite drugu listu prava koje žene stiču kada SU zaštićene od nasilja. Konačno, sastavite i treću listu prava, koja bi pomogla ženama da budu zaštićena od nasilja. Vidite li krug?

Kao što smo videle u gornjoj diskusiji, nasilje prema ženama je prepreka za ostvarivanje jednakosti, razvoja i mira. Napori da se žene osposobe da ostvare kontrolu nad sopstvenim životima propašće ako se ne prekine sa nasiljem prema ženama. Putem primene nasilja, žene se drže "na odgovarajućem mestu" i njihova ljudska prava su kršena, ugrožena i izbrisana. Nasilje prema ženama slikovito prikazuje istorijsku neravnotežu moći između žena i muškaraca, koja vodi ka daljoj dominaciji nad ženama, generišući i pojačavajući diskriminaciju. Kako nasilje raste, žene gube jedno po jedno od svojih prava - svoje pravo govora, pravo donošenja reproduktivnih odluka, pravo na zaposlenost...praktično sva prava diskutovana u ovoj knjizi.

Takođe, kako je naglašeno gore, nasilje nad ženama ne poznaje nikakve prepreke, kao što je imovinski status, klasne ili kulturne razlike. Neke grupe žena su posebno izložene nasilju, kao što su manjine, domoroci, izbeglice, migrantske grupe, žene koje žive u seoskim ili udaljenim naseljima, siromašne žene, žene u zatvorima, kaznenim i sličnim ustanovama, ženska deca, invalitkinje, starije žene i žene u ratnim situacijama. Za te grupe žena (kao i za sve druge grupe), odgovor na nasilje i njegovo odstranjivanje su posebno važni radi ostvarivanja jednakosti. Dok s jedne strane zaštita nasilja ojačava žensku jednakost, s druge strane, ostala prava žena im mogu pomoći da se oslobode od drugih oblika nasilja. Ta prava obuhvataju:

(a) pravo na život; (b) pravo na jednakost; (c) pravo na ličnu slobodu i sigurnost; (d) pravo na jednaku pravnu zaštitu; (e) pravo na zaštitu od svih oblika diskriminacije; (f) pravo na najviši mogući nivo fizičkog i mentalnog zdravlja; (g) pravo na radne uslove koji su pošteni i donose korist ženama; (h) pravo zaštite od mučenja ili drugih nečovečnih, surovih ili degradirajućih postupaka i kažnjavanja.

Izaberite jedno od prava sa gornje liste i objasnite njegov odnos sa nasiljem prema ženama.

 

Jedanaesta vežba: Napisati sopstveni zakon

Piši, čitaj, pregledaj

PRVI KORAK. Same ili u maloj grupi, napišite svoj zakon koji bi štitio žensko pravo na zaštitu od nasilja. Budite što konkretnije. Budite sigurne da ste uključile i sopstvenu definiciju nasilja prema ženama. Da li to treba da bude međunarodni propis? Nacionalni ili lokalni zakon? Ili sve pomenuto?

DRUGI KORAK. Pročitajte izabrane odredbe o nasilju prema ženama iz Deklaracije o eliminaciji nasilja prema ženama (koju je usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija 1993):

Član 1: U smislu ove Deklaracije, pojam "nasilje prema ženama" označava bilo koju radnju polno zasnovanog nasilja koje izaziva, ili može da izazove, fizičke, seksualne ili psihičke patnje ili povrede ženama, uključujući i pretnje takvim radnjama, zatvaranje, ili arbitrarno lišenje slobode, bez obzira da li se dešava u javnom ili privatnom životu.

Član 2: Nasilje prema ženama će obuhvatiti ali neće biti ograničeno na sledeće:

a) fizičko, seksualno i psihičko nasilje koje se dešava u porodici, uključujući batinanje, seksualno zlostavljanje ženske dece u domaćinstvu, nasilje povezano sa mirazom, bračno silovanje, obrezivanje žena i druge tradicionalne, za žene škodljive prakse, kao i nebračno nasilje povezano sa eskploatacijom;

b) fizičko, seksualno i psihičko nasilje koje se dešava u društvu uopšte, uključujući silovanje, seksualno zlostavljanje, seksualno uznemiravanje, ucenjivanje i maltretiranje na radnom mestu, u obrazovnim ustanovama i na drugim mestima, promet ženama i prisilnu prostituciju;

c) fizičko, seksualno i psihičko nasilje izvršeno ili oprošteno od strane države, ma gde se desilo.

Član 4

Države treba da osude nasilje prema ženama i ne treba da se pozivaju ni na kakav običaj, tradiciju ili verska uverenja da izbegnu svoju obavezu u pogledu eliminacije nasilja. Države treba da nastoje svim odgovarajućim merama i bez ikakvog odlaganja na politici eliminisanja nasilja prema ženama i da bi to postigle treba da:

a) razmotre, gde već to nije urađeno, ratifikaciju ili pristupanje Konvenciji o eliminaciji svih oblika diskriminacije prema ženama...

b) se uzdrže od učestvovanja u nasilju prema ženama;

c) sprovedu s odgovarajućom pažnjom prevenciju, istragu i u saglasnosti sa nacionalnim zakonodavstvom, kažnjavanje takvih radnji, bilo da su učinjene od strane države bilo privatnih lica;

d) razviju krivične, građanske, radne i administrativne sankcije u domaćem zakonodavstvu radi kažnjavanja i nadoknade štete prouzrokovane ženama koje su bile izložene nasilju; ženama koje su bile izložene nasilju treba da budu omogućena po domaćem zakonodavstvu pravična i efikasna pravna sredstva u pogledu povreda koje su pretrpele; države takođe treba da informišu žene o njihovim pravima u pogledu tih mehanizama ostvarivanja nadoknade;

e) razmotre mogućnost razvitka nacionalnih planova aktivnosti radi promovisanja zaštite žena od bilo kakvog nasilja ili da obuhvate propise sa tom svrhom u već postojećim planovima, uzimajući u obzir, kada je to odgovarajuće, takvu saradnju koja može biti omogućena od strane nevladinih organizacija, posebno onih koje se bave problematikom nasilja prema ženama;

f) razviju na sveobuhvatan način preventivne mere i takve mere pravne, političke, administrativne i kulturne prirode koje unapređuju zaštitu žena od svih vrsta nasilja i obezbeđuju da ne dođe do ponovljene viktimizacije žena usled polno nesenzibilnih zakona, prinudnih mera i drugih intervencija;

g) rade na tome da osiguraju da žene podvrgnute nasilju i, tamo gde je to potrebno da njihova deca dobiju specijalizovanu pomoć, kao što je rehabilitacija, pomoć u dečjoj zaštiti i izdržavanje, tertman, savetovanje i zdravstvenu i socijalnu zaštitu...

h) uključe u vladine budžete adekvatna sredstva za njene aktivnosti koja se odnose na eliminaciju nasilja prema ženama;

i) preduzmu mere da službenici organa pravne prinude i javnih službi odgovorni za primenjivanje politike preventive, vođenja istrage i kažnjavanja nasilja prema ženama budu obučeni radi senzibilisanja za potrebe žena;

j) usvoje sve odgovarajuće mere, posebno u oblasti obrazovanja, radi menjanja društvenih i kulturnih modela ponašanja muškaraca i žena i radi eliminacije predrasuda, običajnih praksi i svih drugih praksi osnovanih na ideji o inferiornosti ili superiornosti bilo kog pola i stereotipnih uloga muškaraca i žena;

k) unaprede istraživanja, prikupljanje podataka i sastavljanje statistika, posebno onih koje se odnose na porodično nasilje, u odnosu na pretežnost različitih oblika nasilja prema ženama i ohrabre istraživanja slučajeva, prirode, ozbiljnosti i posledica nasilja prema ženama...

l) usvoje mere radi eliminisanja nasilja prema ženama koje su posebno ranjive na nasilje;

m) priznaju važnost uloge ženskog pokreta i nevladinih organizacija i sarađuju sa njima na lokalnim, nacionalnim i regionalnim nivoima...

Neka zapažanja:

1. Sveukupno, Deklaracija zahteva:

- jasnu i opsežnu definiciju nasilja prema ženama;

- jasno utvrđena prava koja treba da se koriste radi eliminacije svih oblika nasilja prema ženama;

- rešenost država da ispune svoje odgovornosti; i

- rešenost međunarodne zajednice da eliminiše nasilje prema ženama.

2. Ova Deklaracija definiše nasilje široko, kao i mi u gornjem tekstu. Ona uključuje i pretnje nasiljem, i ne pravi razliku između radnji koje se dešavaju u "javnosti" i "privatno".

3. Deklaracija posebno smatra vlade odgovornim za upotrebu svih mogućih i adekvatnih sredstva da odgovori na, i eliminiše sve nasilne radnje protiv žena, ponovo ne praveći nikakvu razliku između javne i privatne oblasti. Ona pominje dve vrste državne odgovornosti: (1) odgovornost za nasilje učinjeno od strane državnih organa, i (2) odgovornost za nasilje učinjeno od bilo koga drugog, kada državni organi nisu reagovali na odgovarajući način.

4. Vlade su upozorene da ne budu nevoljne u svom reagovanju protiv nasilja, zbog eventualnog poštovanja tradicije, verskih ili nekih drugih uverenja.

5. Ova Deklaracija posebno predviđa da vlade treba da uključe u svoje budžete adekvatne sume novca za finansiranje aktivnosti usmerenih ka eliminaciji nasilja prema ženama.

6. Ipak, samo kažnjavanje ne može u dovoljnoj meri da reši problem. Tako ova Deklaracija takođe predlaže da države članice razmotre detaljno sve mogućnosti razvoja nacionalnih planova aktivnosti u cilju zaštite žena od svih vrsta nasilja ili da unesu takve odredbe u već postojeće planove. U tim nastojanjima, države treba da uzmu u obzir iskustva nevladinih organizacija (NGO-ova), posebno onih iz oblasti nasilja prema ženama. I u izgradnji takvog sistema preventivnih mera, države su upozorene da vode računa da ne bi i same dalje viktimizirale žene, usvajanjem zakona i praksi koji nisu u dovoljnoj meri polno senzitivni.

7. Vlasti bi morale da sprovedu određene programe obuke u smislu senzibilizacije za pol (koje bi vodile žene sa iskustvom iz domena nasilja prema ženama) za sva službena lica odgovorna za prevenciju, vođenje istrage, krivični postupak i kažnjavanje nasilja prema ženama, a sve to da bi se učinili senzibilnijim za potrebe žena. Takođe, u javnim školama svih nivoa, države treba da usvoje programe zamišljene da dovedu u pitanje i promene modele muškog i ženskog ponašanja, kao i upotrebu nasilja u kući i na ulicama.

TREĆI KORAK: Uporedite zakon koji ste vi sastavile sa odredbama Deklaracije o eliminaciji nasilja prema ženama. Koliko su oni slični? Koliko se razlikuju? Da li biste sada promenile svoj zakon i, ako da, na koji način? Da li biste promenile Deklaraciju i, ako da, na koji način?