ZAPAMTITE NAŠU RAZLIČITOST

Podtema: etničke, nacionalne i rasne manjine; lezbejke, žene koje žive same i žene koje ne žive sa muškarcima; invalitkinje; žene u godinama; žene u zatvoru;

Ciljevi:

Posle čitanja ovog poglavlja, treba da budete u stanju da:

1. Definišete "manjinu" u smislu koji se koristi u međunarodnoj zajednici, ne kao negativan pojam, već u smislu označavanja grupe koja ima pravo na posebnu zaštitu.

2. Objasnite zašto su žene kao deo tih "manjina" ovlašćene na sva ona prava o kojima se prethodno razgovaralo, na jednakoj i poštenoj osnovi kao i ostale žene.

3. Razumete da su sva ljudska prava "opšta, nedeljiva, međusobno uslovljena i međusobno zavisna" - reči Bečke deklaracije.

4. Razgovor da li "jednak i pošten" tretman u uživanju sopstvenih prava znači obavezno ISTI tretman.

5. Identifikujte neka od prava koja se odnose na etničke, nacionalne i rasne manjine.

6. Identifikujete neka od prava koja se odnose na lezbejke, žene koje žive same i žene koje ne žive sa muškarcima.

7. Identifikujete neka od prava koja se odnose na invalitkinje.

8. Identifikujete neka od prava koja se odnose na žene u godinama.

9. Identifikujete neka od prava koja se odnose na žene u zatvorima.

10. Razgovarate o pravima koja se odnose na druge grupe žena koje nisu posebno uključene u izlaganje u ovom poglavlju.

 

ZA POČETAK: RAZMIŠLJANJE O NAŠOJ RAZLIČITOSTI

Imenujte sve grupe koje možete da identifikujete u svom životu. Da li ćete uključiti rasne, etničke, verske, polne grupe, zatim grupe nastale po seksualnoj orijentaciji, građanskom statusu, razlici između onih koje imaju status građanina od onih koje imaju status izbeglice?

Svaka knjiga koja se bavi ženskim pravima, trebalo bi da obuhvati sve grupe žena, i ne bi trebalo da bude potrebe za bilo kakvim "posebnim" poglavljem. Konačno, takvi "posebni" odeljci služe samo da marginalizuju interese nekih žena. Imajući tu opasnost u vidu, u ovoj knjizi smo pokušale da u svim poglavljima pominjemo posebne vrste žena. Ali važnost potrebe da se uvek ima u vidu različitost, naterala nas je da poslednje poglavlje posvetimo posebno našim različitostima.

Ponekad ljudi govore o nekim ženama kao o "manjini" a ponekad kao o "većini". Šta pomislite kada čujete reč "manjina"? Nacrtajte krug i napišite unutar njega reč "manjina". Koje su grupe unutar kruga? Koje su napolju? Šta podrazumevamo pod pojmom "manjinske" žene? Da li se taj pojam u vašem društvu koristi u negativnom smislu? Ako da, kako?

Kada međunarodna zajednica koristi pojam "manjina", to se obično odnosi na brojčane manjine. Često se reč "manjina" upotrebljava na pogrešan način, jer te takozvane manjinske grupe ustvari obuhvataju većinu stanovništva. U nekim državama, etničke, nacionalne ili rasne manjine brojno premašuju "većinsku" grupaciju. U mnogim delovima Sjedinjenih Američkih Država, na primer, takozvane rasne manjine (pripadnici "ne-belih" rasa), nadmašuju brojčano pretpostavljenu većinu (belci). Tako se u stvarnosti reči "većina" i "manjina" ne odnose samo na brojčanu veličinu nego takođe na one koji imaju više političke, vojne i/ili ekonomske moći.

Ponekada države koriste pojam "manjina" na negativan način, da označe koje su grupe opresirane i koje nisu na vlasti. Ali upotreba toga pojma u međunarodnim organizacijama nema taj negativan prizvuk. Pojam "manjina" se pre koristi da se opiše kojim je grupama potrebna zaštita od dominantne većine, i koje grupe imaju nejednaku moć u poređenju sa tom većinom.

Postoji još jedan problem sa upotrebom pojma "manjina", a to je samo postojanje neke većine u odnosu na koju sve treba da bude mereno. Zašto bi i jedna grupa trebalo da bude merilo za bilo koju drugu? Možda je nama ustvari potreban bolji termin od pojma "manjina"?

Ako je tako, koji biste vi pojam predložile?

Koja su prava "manjinskih" žena? Žene koje pripadaju manjinskim grupacijama ovlašćene su na ista prava kao i sve druge žene. One treba da budu u stanju da uživaju podjednako sva prava o kojima smo već razgovarale u ovoj knjizi. Sve žene imaju pravo na zaposlenje, zdravstvenu zaštitu, učešće u političkom životu, zaštitu reproduktivnog zdravlja, pravo odlučivanja u porodici, pravo na zaštitu od nasilja... Jedina razlika koja je od suštinske važnosti, je kontekst u kome različite žene ostvaruju svoja prava, kao i uticaj drugih diskriminirajućih i/ili obezvlašćujućih faktora.

Neki ljudi misle o diskriminaciji kao nečem "dodatnom". Po tom načinu razmišljanja, Jelena je diskriminisana jer je žena, plus jer je invalidno lice, plus pripadnica nacionalne manjine. Ipak, neki drugi ljudi tvrde da je diskriminacija nešto mnogo kompleksnije. To nije jednostavno stvar "dodavanja" pojedinih diskriminatornih faktora jednih drugima, pa ni njihovo umnožavanje. Naprotiv, diskriminativni faktori funkcionišu svi zajedno, na način koji ih čini neodvojivima. Jelena ne može da odvoji invalidni deo sebe, od svoga ženskog dela, niti nacionalnog dela sebe. Niti ljudi koji je diskriminišu mogu da razdvoje sve te delove, ni svesno niti nesvesno. Šta vi mislite o tome?

 

Druga vežba: Oslikavanje odnosa diskriminišućih faktora

Načinite listu svih načina na koji neko može da vas diskriminiše ili da vas tretira kao inferiornu. Oslikajte kako ti različiti diskriminativni faktori međusobno utiču. Da li biste nacrtali nešto kao presecanje puteva? Ili ukrštene krugove? Paučina? Zamršeno klupče konaca? Objasnite.

 

BEČKA DEKLARACIJA O LJUDSKIM PRAVIMA ZA SVE

Kao zaključak Svetske konferencije o ljudskim pravima održane u Beču, juna 1993, predstavnici 171 zemlje su usvojili važan dokument poznat kao "Bečka deklaracija i program aktivnosti". Ta Deklaracija posebno predviđa (u čl. 5):

"Sva ljudska prava su opšta, nedeljiva, međusobno uslovljena i zavisna. Međunarodna zajednica mora da tretira ljudska prava globalno na pošten i jednak način, na istim osnovama i sa istim ciljevima."

Šta to sve znači? Sva razna ljudska prava koja imamo kao žene i članice različitih grupa su važna i moraju se poštovati. Na primer:

- Rasizam je kršenje ljudskih prava.

- Seksizam je kršenje ljudskih prava.

- Homofobija je kršenje ljudskih prava.

- Loš tretman zatvorenika je kršenje ljudskih prava.

- Diskriminacija hendikepiranih lica je kršenje ljudskih prava.

- Starosna (uzrastna) diskriminacija, "ejdžizam", je kršenje ljudskih prava.

JEDNAKOST ZA SVE ŽENE

Da li podjednak pristup za sve znači ISTI tretman za sve žene? Ne mora da znači. Upravo kao što ni jednakost između žena i muškaraca ne podrazumeva isti tretman, jednakost među ženama takođe ne mora da znači isti tretman. Žene koje pripadaju posebnim grupacijama, mogu da imaju dodatne potrebe koje iziskuju RAZLIČIT tretman, ako one treba uopšte da u krajnjoj instanci budu izjednačene u svojim pravima. Bez tog različitog tretmana, nejednakost društvene moći, i nejednakost mogućnosti uživanja prava, ostaće kakve jesu, nepromenjene.

Međunarodne konvencije postoje da u nekim slučajevima zaštite prava nekih grupa ljudi; za neke grupe ljudi ne postoje međunarodne konvencije. Mi smo već razgovarale o specifičnim potrebama i pravima migrantkinja, izbeglica i raseljenih žena...Ono što sledi je kratak uvod u ta ista prava drugih grupa žena. Naravno da bi nam bila potrebna još jedna posebna knjiga za temeljnu raspravu o toj temi. Ipak su sve te grupe ovde obuhvaćene, čak iako se potrebe i prava nekih od grupa mogu međusobno varirati.

Pre ispitivanja donjih podnaslova, potrebna je reč oprez.

Ne zaboravite da su žene kompleksne. Žene, baš kao Jelena, često pripadaju različitim grupacijama, i zbog toga se istovremeno suočavaju sa različitim diskriminativnim faktorima. Šta ako bi Jelena bila invalitkinja, žena u godinama, lezbejka, pripadnica nacionalne manjine X, koja se nalazi u zatvoru? Ona bi tada dolazila pod sve podnaslove navedene dole!

 

RASNE, ETNIČKE I NACIONALNE GRUPACIJE

Četvrta vežba: Prava rasnih, etničkih i nacionalnih manjina

Načinite listu svih rasnih, etničkih i nacionalnih manjina u vašem društvu. Načinite liste svih zahteva/potreba/interesa tih grupacija. Koje su odgovornosti države u pogledu tih zahteva?

Neki od zahteva/potreba koje se odnose na rasne, etničke i nacionalne grupacije mogu obuhvatiti:

- pravo na jednak tretman pred svim sudovima.

- pravo na ličnu sigurnost i zaštitu države protiv nasilja i telesnih oštećenja.

- politička prava - posebno aktivno i pasivno pravo glasa.

- pravo slobode kretanja i boravka u granicama države.

- pravo da se napusti svaka zemlja, uključujući i sopstvenu, kao i pravo povratka u svoju zemlju.

- pravo na sklapanje braka i izbor bračnog partnera.

- pravo da se samostalno ili u zajednici sa drugima poseduje sopstvena imovina.

- pravo na slobodu mišljenja, savesti i verskog uverenja.

- pravo na sobodu mišljenja i izražavanja.

- pravo na slobodu mirnog okupljanja i udruživanja.

- pravo na rad.

- pravo udruživanja i osnivanja sindikata.

- pravo na stan.

- pravo na javnu zdravstvenu i medicinsku zaštitu, socijalno osiguranje i socijalne službe.

- pravo na obrazovanje i školovanje.

- pravo na jednako učešće u kulturnim aktivnostima.

- pravo na zaštitu od državno sprovedene rasne segregacije i aparthejda.

Sva gornja prava su izvedena iz glavnog međunarodnog dokumenta o rasnoj diskriminaciji, Međunarodne konvencije o eliminaciji svih oblika rasne diskriminacije. Da li su, po vašem mišljenju, ona sva zasnovana?

Drugi zajednički zahtevi/potrebe/prava rasnih, etničkih i nacionalnih grupacija, koji mogu i ne moraju da budu smatrani kao pomoćni ili delovi gore nabrojanih prava, obuhvataju:

- pravo na upotrebu sopstvenog jezika.

- pravo na obrazovanje na sopstvenom jeziku.

- pravo na sopstvenu kulturu.

- pravo na nošenje tradiconalne odeće.

- pravo na održavanje tradicionalnih ceremonija.

- pravo na zaštitu od nasilja prouzrokovanog rasnim, etničkim ili nacionalnim identitetom.

- pravo na vaspitavanje dece u skladu sa sopstvenim tradicijama.

Koja su, po vašem mišljenju, od tih prava razumno osnovana? Koja je državna odgovornost u pogledu tih prava?

 

DEFINISANJE RASNE DISKRIMINACIJE

Šta je rasna diskriminacija?

Konvencija o rasnoj diskriminaciji široko definiše rasnu diskriminaciju kao:

Svako razlikovanje, ograničenje, isključenje ili davanje prednosti koje se bazira na rasi, boji kože, poreklu, nacionalnom ili etničkom poreklu, a koje ima za cilj ili rezultat, poništavanje ili ugrožavanje priznavanja, uživanja ili vršenja na jednakoj osnovi ljudskih prava i osnovnih sloboda u političkom, ekonomskom, društvenom, kulturnom ili bilo kom drugom domenu javnog života.

Važni aspekti ove definicije uključuju:

Ona se primenjuje na diskriminacije zasnovane na nacionalnom ili etničkom poreklu. Ali uočite da se ona ne primenjuje na diskriminaciju koja se dešava na osnovama verskog uverenja ili nacionalnosti. "Nacionalnost" je različita od "nacionalnog porekla". "Nacionalno poreklo" se odnosi na mesto rođenja nečijih predaka, a ne na sadašnju nacionalnu pripadnost te osobe.

Ta Konvencija izričito dozvoljava državama da prave razliku između građana i onih koji to nisu (Čl. 1 (3)).

Da bi diskriminacija bila "rasna diskriminacija" po ovoj konvenciji, aktivnosti koje je čine moraju imati kao "cilj ili rezultat" smanjenje mogućnosti uživanja ljudskih prava. Kako je to veoma široko, morate zasigurno utvrditi da se zaista radi o uticaju na ljudska prava. Tu mogu postojati problemi sa socijalnim ili ekonomskim pravima, kao što je pravo stanovanja, zdravstvene zaštite i pravo na zaposlenje, kada se ne smatraju kao ljudska prava od strane države. U takvim slučajevima, šta god da preduzima država povezano sa time, ne dolazi u domen tih propisa.

Ona se primenjuje kako na međunarodnu tako i na diskriminaciju ne - međunarodnog karaktera.

Ta Konvencija zahteva od država da preduzme aktivnosti kako u pogledu javnih tako i privatnih lica. Države su obavezne da obezbede da njihovi javni organi ne vrše "rasnu diskriminaciju" (Čl. 2(1)(a)) a i da zabrane privatnu "rasnu diskriminaciju". To znači da su države odgovorne da spreče diskriminaciju od strane policije, državnih službenika, i bilo kojih lica koji postupaju u ime države; države su takođe obavezne da pokrenu upravne i/ili sudske postupke protiv bilo kog privatnog lica koje vrši diskriminativne radnje.

Mnoge države su potpisale tu Konvenciju, ali se u praksi ona retko primenjuje u celini i permanentno.

Da li je afirmativna diskriminacija (afirmativna aktivnost) dozvoljena po ovoj Konvenciji? Može li država, na primer, da zaposli više lica iz grupacije X u svojim državnim fabrikama da bi popravila njihovu raniju diskriminisanost? Ta Konvencija posebno predviđa afirmativnu diskriminaciju pod dva uslova: (1) "neće se nastavljati" sa primenom bilo kojih posebnih mera ako su predviđeni ciljevi ostvareni; i (2) sve dokle takve mere ne "vode ka održavanju nekih posebnih prava za različite rasne grupacije". Ono što se podrazumevalo pod drugim zahtevom je da te "posebne mere" ne treba da se koriste kao izgovor za davanje odvojenog kompleta umanjenih prava pojedinačnoj grupi.

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima i Međunarodna konvencija o građanskim i političkim pravima takođe podvlači prava "svih ljudi" i "svih pripadnika ljudskog roda". U dodatku, regionalne Konvencije kao što je Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, Afrička povelja o ljudskim pravima i Američka deklaracija o pravima i dužnostima čoveka, predviđaju specifična regionalna obezbeđenja.

 

ŽENE KOJE ŽIVE SAME, LEZBEJKE I ŽENE KOJE NE ŽIVE SA MUŠKARCIMA

Kako se procenjuje, jednu trećinu svih domaćinstava na svetu vode žene kao "glava kuće"; u oblastima u kojima se dešavaju sukobi, njihovo učešće se bliži cifri od 80 procenata. Neki od razloga zbog kojih su žene glava kuće su:

- Žene žive same ili žive sa drugim ženama ili sa drugim porodicama ili članovima zajednice.

- Žene su razvedene.

- Žene su udovice.

- Žene su napuštene.

- Žene su u dugotrajnoj migraciji i/ili ekonomskoj ili vojnoj krizi koje odvlače muške članove porodica.

- Žene imaju izbeglički ili migrantski status usled rata ili ekonomske krize.

Koji su neki od načina na koji se same žene, lezbejke ili žene koje ne žive sa muškarcima suočavaju sa diskriminacijom u vašem društvu?

U društvima u kojima se očekuje da žene žive sa muškarcima, same žene, lezbejke i sve druge žene koje ne žive sa muškarcima mogu se suočiti sa uznemiravanjem na ulica, diskriminacijama u pogledu obrazovanja, zaposlenja, korišćenja socijalnih službi (uključujući medicinsku zaštitu) i u političkoj oblasti. Države mogu sprovoditi napade na takve žene, ocrnjujući ih kao neprijatelje nacije jer odbijaju da žive podvrgnute društvenim pravilima i da rađaju podmladak naciji (mada mnoge same žene, lezbejke i žene koje ne žive sa muškarcima ustvari imaju decu). Ili države mogu pasivno da posmatraju kako privatna lica sprovode napade na takve žene.

Ekonomska situacija u kojoj se nalaze ženska domaćinstva su različite, ali su one vrlo često među najsiromašnijim porodicama. Same žene bez dece su često poslednje osobe koje će biti zaposlene a prve koje će biti otpuštene - konačno, one nemaju porodicu da ih podrži. S druge strane, same žene su često prve kojima se daje najviše obaveza i zadataka, jer one imaju najviše vremena na raspolaganju.

Lezbejke i žene koje se ne identifikuju kao lezbejke ali koje žive sa ženama, mogu se suočiti sa dodatnim problemima, kao što su teškoće oko dobijanja staranja nad decom, ulično uznemiravanje, diskriminacije na radnom mestu i nedostatak pristupa medicinskoj zaštiti.

Mnoge lezbejke ne posećuju ginekologe jer se plaše reakcije lekara. One NE koriste nijednu vrstu zaštite od trudnoće, neke su još uvek nevine, one ne žele da budu pregledane na uobičajeni način, i da moraju da lažu o tome koliko često imaju seksualne odnose sa muškarcima. Usled toga, kada im se desi neki ozbiljan problem, one su na smrt uplašene, ne znajući šta da rade.

U mnogim državama ne postoji nikakav zdravstveni program namenjen lezbejkama. A nepotrebno je reći da tamo i zdravstveno obrazovanje ne obuhvata lezbejke. Homoseksualnost se doduše pominje u medicinskim udžbenicima, ali je tamo najčešće tretirana kao bolest.

 

Sedma vežba: Razmišljanje o samim ženama u vašem društvu

Dole je naveden izbor tekstova napisanih od strane J., lezbejke iz Srbije, za međunarodnu knjigu sa Svetske konferencije 1995. u Pekingu. Da li vam to nešto znači? Ima li to nekog smisla u vašem životu? Za žene u vašem društvu?

"Biti lezbejka u Jugoslaviji znači da uopšte ne postojite. Ne postojite pravno, ali ni nelegalno.

Ali biti žena koja voli žene, sama žena ili žena koja ne živi sa muškarcem da stoji iza nje, znači živeti teško i u strahu. Lezbejke su gotovo potpuno izolovane, ne samo od spoljnjeg sveta, nego takođe i od samih sebe.

Žena u Jugoslaviji se vrednuje po muškarcu sa kojim je. Ako izabere način života koji ona želi, znači da samu sebe osuđuje na beskrajnu borbu za ostvarenje sopstvenog integriteta.

Sama žena je će uvek biti na rang listi iza udate žene kada konkurišu za isto radno mesto. Udate žene su naučile da slušaju i poštuju autoritete.

Sama žena će imati problema da nađe pristojan stan. Vlasnici stanova su sumnjičavi u pogledu moralnosti žene koja je sama.

Same žene će biti otpuštene sa posla uvek kada postoji potreba za smanjenjem osoblja. One jedu manje.

Sama žena će raditi u najtežim smenama. Ona nema nikakvih porodičnih obaveza.

Žene bez muškarca moraju da budu kod kuća pre mraka. One nemaju nikoga da ih zaštiti od napada, uznemiravanja i silovanja na ulici. Ako dožive bilo koju vrstu nasilja - pa one su to same tražile čim su bile same na ulici.

Sama žena nikada nije sama jer je to tako ona odlučila. Ona je uvek - napuštena, nesposobna da nađe muža, nemoralna, luda, ili nesposobna da ima decu. Zašto bi inače bilo koja namerno odlučila da ne bude udata?

Dve žene koje žive same uvek su pod sumnjom suseda koji ih uopšte ne vole. Ljudi više vole 'normalne' zdrave porodice sa decom i muškom glavom kuće".

 

Nijedna međunarodna konvencija izričito ne spominje prava samih žena, lezbejki i žena koje ne žive sa muškarcima. Ipak su te žene i žene u godinama među najmanje zaštićenima. Pa ipak, žene iz tih grupa mogu ukazati na široke pojmove jezika korišćenog u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima i regionalnim dokumentima o ljudskim pravima, tvrdeći da pojam "svi ljudi" obuhvata takođe i njih. Pokušavalo se sa dodavanjem lezbejki u međunarodnim dokumentima i konvencijama, ali čak i tada sa vrlo malo razumevanja za nepovoljan položaj samih žena. Čak i na međunarodnim ženskim sastancima, učesnice su obično nesklone i često pružaju aktivan otpor pominjanju samih žena, lezbejki i žena koje ne žive sa muškarcima. Zašto mislite da su žene na međunarodnim sastancima nesklone da razgovaraju o pravima samih žena i lezbejki?

Ženska konvencija ne spominje izričito lezbejke. Da li mislite da bi trebalo? Zašto da, ako da? Ili zašto ne, ako ne?

 

ŽENE SA INVALIDITETOM

Širom sveta žene čine disproporcionalno veći broj osoba sa nedostacima/invaliditetima, i posebno je slučaj u seoskim krajevima da broj žena sa invaliditetima daleko premašuje broj muškaraca. Pa ipak, malo se pažnje poklanja ženama invalitkinjama. Mali broj postojećih međunarodnih dokumenata o invalidima (a koji nisu istog nivoa i važnosti kao oni koji se odnose na rasnu diskriminaciju) nastoji da ignoriše potrebe žena koje se nalaze među invalidnim stanovništvom s jedne strane a, s druge, dokumenta o ženama takođe nastoje da ignorišu invalitkinje. Kao i druge grupe žena o kojima je već bilo govora u ovom poglavlju, žene invalitkinje su takođe nevidljive, i mada su ustvari potpuno u stanju da govore u svoje ime, sama njihova invalidnost ih sprečava da prisustvuju sastancima na kojima bi njihovi glasovi trebalo da se čuju.

Šta mi podrazumevamo pod pojmom "žene-invalitkinje"?

Pojam "invalidnosti" se koristi u međunarodnoj zajednici na vrlo širok način. U okvirima tog pojma obuhvaćene su žene koje imaju urođene ili stečene fizičke, mentalne ili psihološke nedostatke koji mogu zahtevati posebne uslove da bi one mogle potpuno da učestvuju u društvenim zbivanjima. Pojam "invalidnosti" ili "umanjene sposobnosti" radije se koristi nego pojam "hendikepiranost" zbog istorijske negativnosti toga pojma. Treba dodati da te žene nisu obavezno "hendikepirane" - to je ustvari naše društvo koje je organizovano samo za jednu vrstu ljudskih sposobnosti, onemogućujući neke druge sa drugim sposobnostima da potpuno učestvuju. Različita, umanjena sposobnost ne treba da predstavlja prepreku sama po sebi.

Kao i druge vrste žena koje se susreću sa kompleksom interakcija diskriminativnih faktora, invalitkinje takođe ne mogu da odvoje diskriminaciju usmerenu na njihov invaliditet od diskriminacije zahvaljujući toj invalidnosti. Ta dva faktora, pol i invalidnost - ojačavaju jedan drugog, stvarajući složene predrasude.

Negativno držanje prema invalitkinjama često sadrži pol kao faktor. Na primer, jedna od najčešćih predrasuda prema invalitkinjama odnosi se na njihovu reproduktivnu sposobnost i ulogu majke: "TA ŽENA ne bi trebalo da ima decu!" Ali invalitkinje, baš kao i sve druge žene, imaju pravo reproduktivne slobode, koja uključuje nezavisno donošenje odluka o rađanju. Na nesreću, većina invalitkinja nema mogućnosti da koristi BILO KOJI vid medicinske zaštite uključujući reproduktivnu zdravstvenu zaštitu, a onda kada je zdravstvena zaštita čak i omogućena, to je često na prisilan način, kojim se invalitkinjama uskraćuje dostojanstvo, autonomija donošenja odluka i kontrola nad sopstvenim zdravljem i životima.

Društvo koje je strukturirano tako da udovoljava razlikama, može između ostalog da obuhvata i sledeće:

- rampe na svakom trotoaru koje vode do svakog ulaza.

- ulazi i pločnici su dovoljno široki za invalidska kolica.

- toaleti na svim javnim mestima, uključujući škole, vladine kancelarije, pozorišta i restorane, posebno su prilagođeni potrebama invalida.

- liftovi u javnom saobraćaju i u svim javnim zgradama.

- autobusi, vozovi i podzemne železnice u redovnoj upotrebi, koji su posebno prilagođeni ljudima u invalidskim kolicima ili na štakama.

- ako je moguće, proizvodne trake u fabrikama su napravljene tako da budu dovoljno niske da radnici mogu da sede dok obavljaju svoje poslove.

- javni i privatni telefoni za gluve i slepe (bez posebne doplate).

- titlovanje za gluve na svim televizijskim programima, video i običnim filmovima, pozorišnim predstavama i u svim drugim javnim zbivanjima.

- dnevna štampa, knjige i drugi štampani materijal na Brajovoj azbuci, po pristupačnim cenama, ili sa velikim slovima, i/ili na audio kasetama.

- zujalice u zgradama koje daju svetleći i zvučni signal.

- prijem dece različitih sposobnosti u razrede redovnih javnih obrazovnih ustanova, uz upotrebu svih razumno dostupnih sredstava.

- upotreba posebnih dečijih vrtića, sa ciljem da se ubrza uključenje različito sposobne dece u redovnu nastavu, uz ukidanje posebne nastave, kao sredstva "uskladištenja" različito sposobnih učenika.

- edukacija javnosti o pozitivnim doprinosima različito sposobnih ljudi u društvu.

- korišćenje kompjuterske tehonologije u školama, na radnim mestima, i u svim vladinim zgradama da bi se olakšala komunikacija sa različito sposobnim licima.

Da li vam sve to zvuči kao čista fantazija? Zašto da ili zašto ne?

Jedan od argumenata protiv prilagođavanja potrebama invalida je visina troškova promene društva u "multi sposobno" društvo. Ipak, istraživanja su dokazala da se, gledajući na duže staze, prilagođavanje potrebama invalidnih lica isplati. Kada određeno drušvo propušta da koristi ljudske mogućnosti, kao što su one koje poseduju invalidi, ono gubi doprinos koji bi takvi ljudi mogli da pruže društvenoj proizvodnji. Umesto da invalidi budu samo teret, ako bi im se pružila prilika, mogli bi da budu čisti dobitak. Istraživanja su već dokazala da su invalidi među najvrednijim radnicima, naproduktivnijim zaposlenima!

Glavne međunarodne konvencije o diskriminaciji uopšte ne pominju invalide. Pa ipak, invalidi bi mogli da pokušaju da ostvare zaštitu shodno Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, i drugim instrumentima koje priznaju i štite prava svih ljudskih bića. Ženska konvencija ne obuhvata izričito invalitkinje. Da li bi trebalo da ima odredbe o njima? Zašto da, ili zašto ne?

Jedna od grupa žena koja se najčešće previđa su starije žene. Preovlađujuća većina svih starijih ljudi širom sveta su žene. Naravno da ta kategorija žena u godinama obuhvata žene svih rasa, etničkih i verskih pripadnosti, seksualnih orijentacija, izbeglice i sl. Ali žene u godinama se suočavaju i sa specifičnim problemima koji se odnose na njihova ljudska prava upravo kao starije žene. Dok u nekim društvima ljudi u godinama uživaju visok status i veliko poštovanje, u mnogim drugim ljudi u godinama su najčešće siromašni i dobijaju najgoru medicinsku zaštitu.

ŽENE U GODINAMA

Jedanaesta vežba: Briga o starijim ženama

Pročitajte i razgovarajte: Članica Udruženja starijih stanovnica Londona piše:

"Šezdeset pet procenata žena starijih od 60 godina su ispod linije siromaštva...većina starijih žena su depresivne, ali se njima retko daje neka terapija - jednostavno im se prepišu sredstva za smirenje; žene u godinama moraju dugo da čekaju na operaciju kukova; žene starije od 64 se ne upućuju na skeniranje radi otkrivanje kancera; lezbejke u godinama su diskriminisane i ne dozvoljava im se da budu sa svojim partnerkama u skloništima ili domovima za stara lica;...ustanove za obrazovanje odraslih smanjuju časova namenjene starijim ženama; silovanje starica je u porastu, a problem je i porast njihove izlolacije."

Razgovarajte o tome što je rečeno. Da li su i u vašem društvu prisutni ti problemi? Koje su predrasude protiv starijih žena? Kako ne biste voleli da budete nazivani kad biste bili žena u godinama?

Koji su neki problemi starijih žena u vašoj zajednici? Načinite listu tih problema.

Ti problemi mogu obuhvatati:

- nemogućnost pribavljanja zaposlenja s punim ili delimičnim radnim vremenom.

- penzije neadekvatne visine.

- penzioni sistem ne priznaje starijim ženama one godine koje su provele negujući članove porodice.

- teškoće da se nađe pristupačan stan u sigurnom kraju.

- problemi sa korišćenjem sredstava javnog saobraćaja.

- nedostatak glasova u telima u kojima se donose odluke u pogledu planova za smeštaj starih lica, zdravstvenoj i drugoj zaštiti.

- nezastupljenost u vladi, vladinim i nevladinim organizacijama.

- neadekvatna zdravstvena zaštita.

Imigrantkinje i invalitkinje u godinama suočavaju se sa složenim teškoćama.

U mnogim zemljama postoji niža starosna granica kao penzioni uslov za žene, od onog za muškarce. Odnedavno se takvi zakoni, ipak, počinju smatrati diskriminišućim, jer ograničavaju ženama pravo na rad. Da li se slažete?

Trinaesta vežba: Manifest za žene u godinama?

Lista: Napravite listu svih prava žena u godinama. Pregledajte svaki deo ove knjige i uljučite najmanje po jedno od prava iz svake oblasti na toj listi.

ŽENE U ZATVORU

Međunarodni propisi o ljudskim pravima odavno posvećuju veliku pažnju tretmanu zatvorenika. Jedna od najšire poznatih grupa za ljudska prava, Amnesty International, po tradiciji se gotovo isključivo bavi slučajevima koji se odnose na zatvorenike savesti (kažnjene zbog svojih uverenja), zaštitom od lošeg postupanja u zatvorima i smrtnom kaznom. Model zatvorenika, kako kod grupa za zaštitu ljudskih prava, tako i zatvorskih vlasti, uvek je muškarac. Gotovo svuda, muškarci se zatvaraju po daleko većoj stopi od žena. Pa ipak, žene zatvorenice zaista postoje, često u znatnom broju, i žene su kategorija sa najbržim porastom u zatvorskoj populaciji u gotovo svim delovima sveta. Kratkovido orijentisanje na muškarca kao zatvorenika, ignoriše i zanemaruje posebne potrebe žena zatvorenica.

Žene zatvorenice kao i muškarci zatvorenici, ne treba da se oproste od svojih ljudskih prava kada uđu u zatvor. Pre bi trebalo da zadrže sva svoja prava, osim onih koja su nužno ograničena činom zatvaranja. Međunarodni standardi zahtevaju od država da zatvorenike tretiraju na human način, zaštićene od mučenja, ili drugih, surovih, nehumanih i ponižavajućih tretmana ili kažnjavanja, da im omoguće adekvatne životne uslove, da ne diskriminišu zatvorenike po osnovi pola ili po bilo kom drugom osnovu.

Međunarodni standardi o pravima zatvorenika se mogu naći u:

- Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima

- Minimalnim pravilima Ujedinjenih nacija o tretmanu zatvorenika (1955)

- Međunarodnoj konvenciji o građanskim i političkim pravima (1965)

- Konvenciji protiv mučenja, drugih surovih, nečovečnih i ponižavajućih tretmana ili kažnjavanja (1984)

- Osnovnim principima o tretmanu zatvorenika (1990)

Regionalne konvencije o ljudskim pravima takođe obezbeđuju prava zatvorenika, i različita međunarodna dokumenta se odnose na posebne probleme s kojima se zatvorenici suočavaju, kao što je širenje HIV/AIDS-a u zatvorima, tretman maloletnih delinkvenata, zaštita zatvorenika sa mentalnim oboljenjima i od štrajkova glađu. Nijedan od tih međunarodnih instrumenata se ne bavi posebno pravima zatvorenih žena.

Koje su neke specifične potrebe zatvorenih žena?

Koje su posebne teškoće sa kojima su se suočile te žene zbog svoga pola? Koje su druge teškoće, koje nisu pomenute u ovom problemu ali takođe postoje kod žena u zatvoru?

Neki od problema sa kojima se suočavaju Petra i Alena obuhvataju:

- seksualnu zloupotrebu.

- nesposobnost zatvora da omogući materinstvo (neki zatvori čak dozvoljavaju ženama da imaju svoju malu decu sa sobom).

- diskriminacija protiv žena-zatvorenica: neadekvatnost smeštaja za žene u poređenju sa smeštajem koji je predviđen za muškarce (nedostatak otvorenog terena za rekreaciju, nepristupačnost biblioteke i obrazovnih mogućnosti).

- nesigurni uslovi boravka zahvaljujući propustu zatvora da odvoji potencijalno opasne zatvorenice od onih koje su manje opasne (što je taj zatvor učinio kada su u pitanju muškarci).

- propust zatvorskih vlasti da ozbiljno uzmu u obzir žalbe žena na seksualnu zloupotrebu i seksualno nasilje.

- (u slučaju Petre) zatvorska kazna za ženu za delo za koje muškarac nije zatvoren.

Sledeći ozbiljan problem u zatvoru je neadekvatna mentalna i fizička zdravstvena zaštita žena. Na primer, teško da bi Vantoks mogao da ponudi Petri bilo kakvo odgovarajuće, polno-senzitivno savetovanje namenjeno ženama koje su preživele incest i silovanje. Takođe je vrlo malo verovatno da Vantoks obezbeđuje ženama odgovarajuću ginekološku zaštitu, sanitarne uloške, tretman za seksualno prenosive bolesti i drugu specifičnu medicinsku zaštitu žena. Štaviše, Vantoks, slično mnogim drugim ženskim zatvorima, verovatno nema žensko zatvorsko osoblje. U Vantoksu, kao i na drugim mestima, kada zatvorska straža muči ili na drugi način zloupotrebljava zatvorene žene, to sve ima prizvuk seksualnog nasilja.

Dok je međunarodna zajednica odavno priznala prava zatvorenika, ženska međunarodna zajednica to još nije učinila sa pravima zatvorenica. Ženska konvencija ne obuhvata zatvorene žene, i bivše zatvorenice i advokatkinje retko pozivaju da govore na ženskim skupovima. Zašto mislite da je to tako? Koje sve strahove ljudi mogu da imaju (uključujući i vas same), u pogledu sastajanja i razgovora sa zatvorenicama?