LJUDSKA PRAVA ŽENA MIGRANTKINJA, IZBEGLICA I RASELJENIH LICA

Podtema: Azil

 

Ciljevi ovog poglavlja:

Posle čitanja ovog poglavlja, treba da budete u stanju da:

1. Razumete razliku između "izbeglica", "raseljenih lica" i "migranata".

2. Objasnite zašto su žene i deca najčešće raseljena lica.

3. Objasnite zašto su migrantkinje, izbeglice i žene raseljena lica posebno ranjiva kategorija.

4. Uočite propust institucija da prepoznaju i adekvatno odgovore na kršenja ljudskih prava migrantkinja, izbeglica i žena kao raseljenih lica.

5. Spoznate važnost međunarodne regulative prava migrantkinja, izbeglica i žena kao raseljenih lica.

6. Načinite listu prava migranata, izbeglica i raseljenih lica.

7. Razgovarate o obavezama zemalja prijema koje se odnose na realizaciju tih prava.

8. Razgovarate o obavezama zemalja porekla, u pogledu realizacije tih prava.

9. Razgovarate o načinima na koje bi nevladine organizacije mogle bolje da pomognu izbeglicama i drugim ženama u sukobima.

10. Spoznate važnost obuhvatanja kategorija žena izbeglica i raseljenih lica u sadržinu i primenu humanitarne pomoći i drugih programa.

11. Kritički se osvrnete na ponašanje sopstvene vlade u pogledu zaštite prava migrantkinja, izbeglica i raseljenih lica.

 

ZA POČETAK: RAZMIŠLJANJE O ISKORENJENIM LICIMA

U celom svetu broj iskorenjenih lica drastično je porastao tokom poslednje decenije. Zašto ustvari ljudi napuštaju svoje domove?

Načinite listu svih razloga. Neki od razloga, ali ne svi su:

- Rat.

- Nasilje (ne samo ratno).

- Glad.

- Kršenje ljudskih prava.

- Bedni ekonomski uslovi.

- Nemogućnost tržišta da održi razvoj.

- Ozbiljni oblici diskriminacije.

Sve mi možemo jednom postati iskorenjena lica, a posebno žene - preko 80% svetskih izbeglica su žene i deca. Sve mi možemo imati ključnu ulogu u pomoći izbeglicama, bilo direktno ili kroz zagovaranje politika koje najbolje odgovaraju potrebama izbeglica. Koje vrste odluka morate doneti u pogledu iskorenjenih lica? Koji je vaš odnos prema njima?

1. Osećaćete se ugroženom; izbeglice se moraju hraniti, smestiti, mora im se obezbediti medicinska pomoć - a vi i ostali građani Laudomije to nekako morate da platite.

2. Osećate da vaša vlada ima dužnost da prihvati i pomogne što je veći broj izbeglica moguće.

3. Bićete vrlo ljuti jer ste vi kao i drugi građani Laudomije miroljubivi, vredni, štedljivi i skromni ljudi, i sada ste se našli u situaciji da morate da rešavate nečije tuđe probleme, koje niste niti prouzrokovali, niti ste za njihov nastanak na bilo koji način odgovorni.

4. Uočićete da su većina izbeglica žene, deca i bolesni ili na drugi način nemoćni ljudi, koji imaju velike potrebe da im se pomogne, jer su ranjivi i bez osnovnih sredstava za preživljavanje.

5. Odbijate u potpunosti da mislite o tom problemu, jer to pitanje treba da bude rešavano od strane posebnih organa i humanitarnih organizacija koje su za to obučene u dovoljnoj meri i koje znaju sve o tome kako se rešavaju takvi problemi.

6. Shvatićete da svako, pa i vi same, možete postati izbeglica, usled krajnje neočekivanog toka događaja izvan vaše lične, građanske, pojedinačne kontrole.

7. Smatraćete da se razumnom i ograničenom broju izbeglica u Laudomiji mogu obezbediti smeštaj, hrana i medicinska nega, ali ništa više od toga, posebno da sva ta pomoć može biti pružena samo izbeglicama smeštenim u određenim centrima za izbeglice; izbeglicama mora biti zabranjena svaka vrsta mešanja u svakodnevni život Laudomije - vlada mora zabraniti svaki pokušaj izbeglica da nađu posao, pokrenu svoja preduzeća ili se upišu na univerzitete.

8. Možda ćete smatrati da je dolazak izbeglica baš u vašu zemlju najbolji dokaz da u njoj postoji međuljudsko poverenje i tolerancija, mir i blagostanje, pa ćete vi sa svoje strane preduzeti sve napore da osigurate da Laudomija stvarno pokaže takvo lice izbeglicama, prihvatajući ih vremenom kao sopstvene građane.

Kao aktivnost, vi biste izabrale: (možete izabrati više od jedne)

1. Podršku političarima i grupama koje nastoje da ako treba i uz upotrebu sile vrate sve izbeglice u zemlju njihovog porekla, ili u najkraćem roku da ih prebace u neku treću zemlju.

2. Podršku političarima i grupama koji nastoje da organizuju prihvat izbeglica u vašu zemlju i njihovo snabdevanje najpotrebnijim.

3. Podršku izbeglicama da se samoorganizuju, da se ostvare radni i socijalni programi koji bi izašli u susret njihovim potrebama.

4. Formiranje grupe za pomoć izbeglicama, koja bi skupljala hranu, odeću i druge potrebne stvari.

5. Putovanje u izbegličke centre da biste predale robu i da biste pitale izbeglice šta im je najpotrebnije.

6. Smatraćete celu stvar kao nešto što vas se ne tiče i nećete prihvatiti uticaj bilo čega u vezi sa izbeglicama.

7. Nešto drugo - šta?

 

DEFINISANJE POJMOVA

Međunarodno pravo i međunarodne organizacije prave razliku između migranata, izbeglica i raseljenih lica. IZBGELICE su ljudi koji su prisiljeni da napuste svoju domovinu iz straha od progona na osnovu određenih, ograničenih osnova (o kojima će potpunije biti reči dole). RASELJENA LICA su ljudi koji su napustili svoje domove da izbgenu progon, ali koji su ostali u okvirima svoje domovine. Pod pojmom MIGRANTI podrazumevaju se ljudi koji odlaze iz ekonomskih razloga, ili iz nekih drugih razloga, koji nisu obuhvaćeni ograničenim pojmom "izbeglica".

Sve tri kategorije iskorenjenih žena suočavaju se sa istim problemima, kao što su diskriminacija i nedostatak autonomnog pravnog subjektiviteta. Pa ipak, njihov status se razlikuje na više različitih načina. Migrantkinje su pravno zaštićene u svojoj domovini, a izbeglice i raseljena lica nisu. U dodatku treba reći da međunarodne konvencije, iako nedovoljno, postoje da zaštite izbeglice. Međunarodne konvencije o migrantima su potpisane od strane nekoliko zemalja; ali ne postoji nijedna konvencija o raseljenim ženama. Štaviše, u slučaju raseljenih lica, ponekada upravo one vlade koje su prouzrokovale njihovo raseljavanje imaju primarnu odgovornost za njihovu zaštitu. Kako ovo poglavlje ima izbeglice u žiži interesovanja, migrantkinje i raseljene žene su delimično takođe uključene.

 

Druga vežba: Model izbeglice?

Kako biste definisale "izbeglice"? Šta vam je palo na pamet kada ste prvi put pomislili na reč "izbeglica"? Postoji li nešto kao "model izbeglice"? Da li je taj model žena?

Iako su većina svetskih izbeglica žene, grupe za humanitarnu pomoć najčešće tretiraju muškarce kao model za izbeglice - izbeglička oprema obuhvata predmete koji su potrebni muškarcima; ono što je potrebno ženama, kao što su sanitarni ulošci i tamponi, smatraju se kao nešto "ekstra" ili "posebno". Žene su najčešće napadane u političkim i vojnim sukobima kao pripadnice neprijateljske strane, ili "drugih" (definisane po nacionalnosti, rasi, religiji, političkom uverenju) i kao žene. Žene su silovane, mučene seksualno i izložene nasilju posebnih vrsta, rezervisanom isključivo za žene. U dodatku, kao što je dole objašnjeno, žene su povremeno izložene progonu samo ili uglavnom zbog SVOGA POLA. Ipak, pol se uopšte nigde ne pominje, ni u jednoj od glavnih konvencija koje se odnose na izbeglice.

 

ULOGA VLADA I IZBEGLIČKA KONVENCIJA

Glavne obaveze vlada prema izbeglicama se nalaze u glavnoj međunarodnoj izbegličkoj Konvenciji o izbeglicama iz 1951.g. i u Protokolu iz 1967.g. Ova Konvencija, ipak, ne navodi pol među mogućim razlozima koji ovlašćuju neko lice na izbeglički status. Ta Konvencija definiše izbeglicu kao lice koje:

1. se opravdano plaši progona

2. iz razloga rasne, verske, nacionalne pripadnosti ili pripadnosti nekoj posebnoj društvenoj grupi ili političkom uverenju

3. i nalazi se izvan zemlje svoga porekla.

Ta definicija je veoma važna jer pruža orijentacione kriterijume mnogim zemljama i organizacijama koje imaju posla sa izbeglicama. Izbeglice koje mogu dokazati postojanje ta tri elementa po - u svakodnevnom govoru nazvanoj "Izbegličkoj konvenciji" - obično imaju prava na više određenih koristi i veću zaštitu po međunarodnom pravu. Tako, bez obzira da li se slažemo ili ne sa tom definicijom, važno je razumeti je, da bismo je mogle primenjivati.

 

KROZ DEFINICIJU POJMA "IZBGELICA" - KORAK PO KORAK

PRVI KORAK - Izvan zemlje porekla

Ovo je najlakši korak. Osoba koja nastoji da ostvari izbeglički status mora da dokaže da je pobegla izvan državnih granica. Ako je ona samo napustila svoj dom, ali ostala u svojoj domovini, neće se smatrati izbeglicom, već "raseljenim licem". Ne postoji nijedna međunarodna konvencija koja obezbeđuje prava raseljenih ljudi, pa su, prema tome, lica koja su prešla državne granice, po međunarodnom pravu u mnogo boljem položaju.

DRUGI KORAK - Osnovani strah od progona

A - dokazivanje postojanja "progona"

Ne postoji univerzalna definicija o tome šta čini "progon". Pojedinačni zahtev za izbegličkim statusom mora biti zasnovan na tome da se lično ona plaši progona, ili da ima legitimno zasnovan strah od progona, s obzirom na iskustvo lica u sličnim situacijama. Na nadleženom organu za izbeglice ili onome ko donosi odluke je da odredi kada je loš tretman dovoljno loš da bi se smatrao "progonom".

Da li je silovanje "progon"? A prisilna trudnoća? (Kada je žena koja je silovana prisiljena da protiv svoje volje ostane trudna?) Da li je "progon" i seksualna diskriminacija? Zašto da, ako da, ili zašto ne, ako ne?

Nema utvrđenih odgovora na ta pitanja. Mučenje se definitivno smatra progonom. Pošto JE silovanje mučenje (ili u krajnjoj liniji, SILOVANJE JE ISTO TOLIKO ZLO KAO I MUČENJE), moglo bi se tvrditi da je silovanje progon. Isto tako, prisilna trudnoća bi trebalo da se smatra progonom jer je ona takođe mučenje (a neke žene tvrde takođe da je prisilna trudnoćai oblik ropstva). Iskaz o seksualnoj diskriminaciji je manje jasan. Shodno UNHCR priručniku za izbeglice, diskriminacija može predstavljati progon ako dovodi do "posledica od suštinski predrasudne prirode za osobu o kojoj se radi." Šta se pod tim mislilo, nije najjasnije, ali makar ta definicija, ipak, otvara vrata za tvrdnju da je i seksualna diskriminacija progon.

B - dokazivanje odnosa sa državom

Ne može bilo ko da učini progon. Ustvari ta radnja mora biti učinjena od strane države ili nekoga ko ovlašćeno radi u njeno ime. Ako privatno lice učini štetnu radnju, to će predstavljati progon po definiciji izbeglice, samo ako dokažete postojanje jasne veze između tog privatnog lica i države.

 

Šta ako mediji naširoko obaveštavaju o napadima civila, a država ništa ne preduzima da popravi situaciju? Da li će država biti odgovorna za takve radnje civila? Shodno UNHCR-ovim pravilima, državna aktivnost može postojati onda kada jedan deo stanovništva nanosi ozbiljne štete drugom delu stanovništva, a vlasti su nevoljne ili nemoćne da kontrolišu takvu situaciju.

TREĆI KORAK - Osnova za progon

Nije dovoljno dokazati sam strah od progona - strah mora biti zasnovan na posebnim "osnovama za progon". To konkretno znači da progon mora biti povezan sa rasom, verskom pripadnošću, nacionalnošću, sa pripadnošću nekoj posebnoj društvenoj grupi ili grupi posebnog političkog opredeljenja. Nijedan drugi razlog nije obuhvaćen odredbama tog dokumenta.

Uočite da je pol isključen. Da li Konvencija trebalo da bude dopunjena unošenjem pola? Neke aktivistkinje pokušavaju da dodaju i pol kao moguću osnovu za progon. Da li je neophodno promeniti Konvenciju da bi se uključio pol? Neke aktivistkinje tvrde da ne mora da se dodaje pol, jer je uobičajeno da žene imaju argumente bazirane na drugim osnovama pomenutim na toj listi. A druge aktivistkinje tvrde da se postojeće osnove mogu tumačiti tako da se među njima može naći i pol. Kako?

Možete da tvrdite:

- Možete biti napadnuti zahvaljujući svojoj rasnoj ili etničkoj pripadnosti (Leandranka). To može da štima ali se tu ne uočava polno zasnovana priroda vašeg progona. (Oni vas napadaju jer ste Leandarka, ali biraju kao vrstu napada silovanje, jer ste žena.)

- Možete takođe reći da se plašite progona zbog "političkog uverenja"? Prvo, mogli biste tvrditi da Klarišani napadaju Leandrane zbog njihovog političkog uverenja. Ali opet, tu se ne prepoznaje polno zasnovana priroda napada na vas. Drugo, možete takođe tvrditi da Klarišani napadaju Leandranke zbog njihovog opšteg stava prema ženama (a ne samo Leandrankama) da su one inferiorna grupa koja zaslužuje da bude silovana s ciljem ostvarenja političkih stavova muškaraca. Drugim rečima, postoji politika sprovođenja silovanja koja se ne zasniva samo na pripadnosti žena određenoj rasi ili etnicitetu Leandarki, nego na njihovoj polnoj pripadnosti. To je jedan od načina da se iznudi priznanje polne pripadnosti kao osnova za progon.

- Možete takođe tvrditi da ste napadani zbog svoje pripadnosti "drugoj društvenoj grupi". Drugim rečima, da "pol" predstavlja "društvenu grupu" po odredbama toga dokumenta. Samo šačica zemalja priznaje pol kao kategoriju pojma "društvene grupe", onako kako predviđa dokument o izbegličkom statusu.

 

Peta vežba: Odluka o azilu

Pročitajte i razgovarajte: 1991. jedna Salvadorka je tražila azil u SAD jer je bila više puta tučena i silovana tokom mladosti od salvadorskih gerilaca. Sud je odbio njen zahtev, nalazeći da "pol nije posebna društvena grupa". Oni su napisali da:

"Pojam društvena grupa se odnosi na skup ljudi, tesno međusobno povezanih...Centralno za razumevanje je da postoji odnos dobrovoljnog udruživanja među članovima, koji im daje neke zajedničke karakteristike, suštinske za njihov identitet kao pripadnika te zasebne grupe."

Sud je odlučio da "ta žena nije pružila dokaze da žene koje su prethodno bile seksualno zlostavljane od strane gerilaca poseduju neke zajedničke karakteristike - ali različite od karakteristika kao što je mladost i pol - takve da bi oni koji ih napadaju mogli da ih identifikuju kao članice ciljane grupe." Sudija je takođe odlučio da silovanje nije akt progona već, "to je bilo više zato što se kao žena našla na raspolaganju brutalnom vojniku koji se ponašao isključivo po sopstvenom interesu".

Razgovarajte o toj odluci. Da li žene imaju neke osobine, suštinske za njihov identitet? Mogu li se žene razlikovati jedna od druge ali da ipak imaju ista iskustva progona? Da li se slažete da pol ne može da predstavlja posebnu društvenu grupu? Zašto se silovanje ne smatra progonom? Da li je silovanje samo slučajni čin?

Razgovarajte o svakom delu ovog problema, korak po korak.

Žene kamenovane zbog toga što ne žive sa muškarcima. Šta je dovoljno da se dokaže progon? Mora li ta žena da dokaže da je ONA bila kamenovana? Mora li čekati da bude kamenovana? Šta je "osnova za progon"? Pol? Da, ako pol predstavlja društvenu grupu. Političko uverenje? Možda, ako biste želju da se ne živi sa muškarcima nazvale vidom političkog uverenja. Ali šta ako je ona kamenovana od članova svoje porodice a ne od strane državnih organa? Ne bi predstavljalo nikakvu razliku ako bi državne vlasti znale za takav običaj i ništa ne bi učinili da ga spreče?

Prinuda da se nose dugi, crni velovi i zabrana da se vozi automobil. Ovde imamo situaciju da pošto zakon propisuje takvu praksu, veza sa državom je potpuno jasna. Ipak, ta praksa nije dovoljno teška da bi uspostavila stanje progona. Da li vi mislite da je ta situacija ipak dovoljno teška da se nazove progonom? Ako da, koji je osnov za progon u tom slučaju? Pol? Političko mišljenje?

Praksa je da žene ne mogu da idu ulicom, a one koje to ipak rade, optužuju da su preljubnice i okrutno kažnjavaju. Postoji li tu "aktivnost države"? Kako je u ovom slučaju uključena država? Činjenica da žene ne mogu da idu ulicom, nije određena zakonom nego običajima pa, prema tome, tu nema državne aktivnosti. Sudski postupci su uvek državne aktivnosti. Da li žena u ovom slučaju može uspešno da se žali? Neki činioci koje bi onaj ko donosi odluku mogao da uzme u obzir su da li to postoji kao model zlostavljanja, ili je to samo ta žena doživela, i ponovo ceo slučaj zavisi od toga da li se pol smatra društvenom grupom ili da li bi se pol mogao tumačiti kao političko uverenje.

Poslodavci ne zapošljavaju žene. Da li diskriminacija u pogledu posla predstavlja progon? Da li je to "dovoljno loše"? To može biti smatrano "čisto ekonomskim problemom" i nedovoljnim da predstavlja progon.

Napadi od strane njenog muža. Da li silovanja i napadi njenog muža predstavljaju progon? Možete li nekako tvrditi da tu postoji "aktivnost države"? Kako? Koje su vam dodatne informacije potrebne? Države mogu smatrati bračno silovanje i zlostavljanje kod kuće kao "privatni" problem - a ne kao javnu stvar nad kojom država ima kontrolu. Izbeglički zakoni, slično mnogim drugim vrstama zakona, postaju bespomoćni u pokušajima da primene razliku privatnog/javnog. Naravno da kada su žene silovane od strane svojih muževa kod kuća, upravo ono što žele je da se država umeša - a ne da zanemaruje celu stvar. Definisanje doma kao tvrđave privatnosti u patrijarhalnim društvima je samo drugi način davanja muškarcima dozvole da rade šta god hoće. Kada država propusti da reaguje na odgovarajući način na prijave bračnog silovanja, ta državna NEAKTIVNOST može biti smatrana kao AKTIVNOST.

 

ŽENSKA ISKUSTVA IZ IZBEGLIŠTVA

Sedma vežba: Interesi izbegličkih žena

Razgovarajte u malim grupama. Koji su neki od interesa izbegličkih i raseljenih žena? Da li se oni razlikuju od interesa muškaraca? Ako ste izbeglica ili raseljena žena, kažite nešto o svojim sopstvenim iskustvima i osećanjima. Ako radite sa izbeglicama i raseljenim ženama, kažite šta ste naučile/čule/videle. Ako vi sami niste izbeglica, i nikada niste ni radili sa ženama u izbeglištvu, da li ste iznenađeni nečim što ste ovde čuli? Zašto jeste, ako jeste, ili zašto niste, ako niste? Ako u vašoj grupi nema ni izbeglica niti onih koje su radile sa njima, možete li ipak da zamislite njihove interese? Zašto da, ili zašto ne?

Žene izbeglice često stavljaju potrebe svoje dece i porodica pre svojih sopstvenih, ili opisuju potrebe porodice. Zašto mislite da je to tako? Neke od posebnih razloga za zabrinutost izbeglica ili raseljenih žena (a koji se često javljaju i kod migrantkinja) su:

Depresija, očajanje, osećanje bespomoćnosti. Niko ne očekuje da će postati izbeglica, a kada se to i desi, veoma mali je broj onih koji misle da će to biti dugotrajno. Kako se dani i meseci vuku, izbeglice postaju sve depresivnije - mali je broj onih kojima odgovarajuće socijalne službe ili savetovanje pomažu u prevladavanju osećaja bespomoćnosti.

Prekid ljudskih kontakata. Zbog iseljenja žene mogu izgubiti kontakte sa svojom zajednicom, prijateljima, članovima porodice. One možda više ne znaju kako da nađu svoje najbliže; one možda imaju muške članove porodice koji su "nestali" u borbi ili u bekstvu; one mogu i znati gde su neki od njihovih prijatelja ili članova porodice ali ne mogu sa njima da kontaktiraju iz praktičnih ili finansijskih nemogućnosti. To sve ima suštinskog uticaja na žensko zdravlje.

Neprijateljstvo i diskriminacija u zemlji-domaćinu ili u novom kraju. Zloupotrebe mogu imati oblik seksualnog uznemiravanja i ucenjivanja i seksualnog nasilja kao i neke druge oblike zloupotreba. To sve može ograničiti mogućnost žena da se kreću izvan svojih privremenih domova, da idu u nabavku za svoje porodice, da nalaze posao, i sl.

Nemogućnost da se nađe prihvatljiv posao. Neke zemlje onemogućavaju izbeglicama da se zaposle. Druge samo obeshrabruju zaposlenje ili predviđaju takve uslove da obučenost žena ne može da dođe u potpunosti do izražaja. Mnoge žene-izblegice naglašavaju da programi zapošljavanja (obezbeđeni od strane zemalja domaćina ili međunarodnih humanitarnih organizacija) često omogućavaju najunosnije poslove muškarcima - a žene su prinuđene da se bave loše plaćenim zanatima ili nekim drugim niskoplaćenim poslovima.

Promene u porodičnim odnosima nastale zbog iseljenja. Ako je porodica neokrnjena i muž je prisutan, žene često imaju posla sa muško/ženskim ulogama. Čest je slučaj da muškarac koji je radio izvan kuće, bude prinuđen da sedi kod kuće, bez ikakvih sredstava za život. Tu je čest slučaj da su sada članice porodice postale produktivne, one kuvaju, čiste, čuvaju decu, nabavljaju, sve vreme provodeći u zadovoljavanju osnovnih potreba porodice. Ta neravnoteža može (mada naravno ne obavezno) odvesti muške članove prodice u depresiju, alkoholizam, porodično nasilje.

Takođe se zbog iseljenja menjaju i odnosi roditelj/deca. Vrlo čest je slučaj da su upravo deca ta koja najbolje poznaju jezik zemlje domaćina, pa onda moraju da preuzmu uloge odraslih, kao što je sporazumevanje i pregovaranje sa grupama za humanitarnu pomoć, sa službenim licima koja određuju azil, i sl. I muškarci i žene osećaju gubitak kontrole i sopstvenu neadekvatnost kada do toga dođe, što vremenom vodi ka depresiji.

Nedostatak osnovnih potrepština za svakodnevni život. Sve izbeglice se suočavaju sa tim problemom. Ali za žene taj problem može biti još i teži jer obično one snose teret pribavljanja hrane i odeće za celu porodicu. Takođe je poznato da paketi humanitarne pomoći ne sadrže ono što je ženama neophodno za ginekološku negu, čarape, šminku. One žene koje rade sa izbeglicama, uočile su da takvi predmeti kao što su čarape i šminka uopšte nisu luksuz - i ako im se da mogućnost da izraze svoje potrebe i želje, žene-izbeglice ih često traže pre svega ostalog; to im je možda neophodno da bi održale moral.

Nemogućnost da ostvare izbeglički status i nesenzibilno ispitivanje kod utvrđivanja prava na azil. Kao što je gore objašnjeno, žene koje su progonjene na osnovu svoga pola, mogu imati problema prilikom ostvarivanja izbegličkog statusa. Tu takođe treba dodati da žene koje su bile žrtve vojnih napada mogu takođe imati prilično problema da dokažu da su žrtve progona a ne slučajnog krivičnog dela. Silovanje učinjeno od strane vojnika može da se računa kao slučajni čin. Ništa više od onoga: "momci su se samo malo zabavljali". Ipak, silovanje u ratu JE kršenje ustanovljenog međunarodnog prava. Na nesreću, mnogi službenici koji odlučuju o dodeli azila često vide silovanje i uopšte seksualno nasilje, kao pojedinačna/slučajna dela.

Mnoge žene-izbeglice govore o nesenzibilnim službenicima koji odlučuju o dodeli azila. Često su takvi službenici isključivo muškarci, i često postavljaju pitanja o zlostavljanju žena, na hladan, bezosećajan način. U takvoj situaciji žene mogu biti nesklone da uopšte govore o svojim iskustvima, posebno kada je službeno lice muškarac.

Službenici koji odlučuju o azilu često umanjuju ženski doživljaj ratnih sukoba kao nešto "što nije bilo u dovoljnoj meri ozbiljnog karaktera" da bi se tretiralo kao progon. Na primer, neke države daju prioritete samo onima koji su preživeli koncentracione logore i žrtvama mučenja - a te kategorije nesrazmerno obuhvataju muškarce. Iz tog razloga, mada su većina izbeglica žene, muškarci predstavljaju ogromnu većinu onih kojima je odobren azil.

Nepriznavanje nezavisnosti ličnosti sa punom pravnom sposobnošću. Kada žene stignu kao izbeglice u neku zemlju kao deo porodice sa prisutnim mužem, službenik zadužen za njihov prijem vrlo često razgovara samo sa mužem. Kada se desi da se žena ispituje, njeno iskustvo se prihvata na površan način. Neke zemlje odobravaju azil muškoj glavi kuće, dozvoljavajući ostalim članovima porodice da mu se pridruže, što znači da u daljem postupku imaju manju zaštitu od deportacije. Tako ženin izbeglički status ustvari zavisi od muževljevog. Ako bi se porodica raspala u takvim slučajevima, žena bi se suočila sa deportacijom.

Neke zemlje prijema registruju porodicu kao jedinicu. Ako je prisutan muški član porodice, može se desiti da samo on dobije potrebna dokumenta. U takvom slučaju je situacija kao da žena uopšte i ne postoji. Ako bi se taj muškarac, na primer, vratio u zemlju porekla da se bori ili, jednostavno, napustio porodicu iz bilo kog drugog razloga, žena se suočava se nerešivim problemom dokazivaja da je ona u toj zemlji legalno prisutna. Službena registracija je često neophodna da bi se ostvarila bilo koja vrsta pomoći. Žene koje nisu na taj način registrovane, ne dobijaju pomoć sem preko svojih registrovanih muškaraca.

Nepostojanje zaštite od nasilja i drugih oblika zloupotrebe i eksploatacije. Iseljene žene su posebno osetljive na uznemiravanje, seksualnu zloupotrebu i druge vrste fizičke eksploatacije. One su ranjive ZA VREME ČITAVOG PROCESA ISELJAVANJA - tokom bekstva iz zemlje porekla, u zemlji domaćinu, kao i prilikom eventualnog povratka u zemlju porekla. A potpuno je uobičajeno da personal UNHCR-a, Crvenog krsta i drugih humanitarnih organizacija nije svesan problema s kojima se suočavaju žene-izbeglice, niti su u dovoljnoj meri obučeni da ih rešavaju. Činjenica je da ženama te organizacije, ustvari samo otežavaju situaciju, određujući prihvat i smeštaj izbeglica na način koji nije u dovoljnoj meri senzitivan za ženske potrebe za sigurnošću, pretpostavljajući da su žene i deca sigurni kada su smešteni sa muškim članovima porodica.

Nedostatak privatnosti. Izbeglice su prisiljene često da žive u veoma prenatrpanim uslovima. Žene u kolektivnim smeštajima možda moraju da dele sobu sa ljudima koje ne poznaju ili sa muškim srodnicima sa kojima obično nisu imale takvu bliskost. U nekim situacijama, položaj toaleta ili zajedničkih WC-a može biti veoma nepovoljan ili žene mogu biti prinuđene da ih koriste sa muškarcima. Žene u privatnom smeštaju mogu takođe koristiti mali prostor sa mnogim članovima porodice i nemati fizičkog prostora za sebe.

Ovo su neki koraci koji mogu da se preduzmu:

- obuhvatanje žena-izbeglica u određivanju i primeni svih programa koji se odnose na rad sa izbeglicama.

- zapošljavanje žena na mestima službenika zaduženih za izbeglice i socijalnih radnica da rade sa ženama, radi obezbeđenja sigurnog mesta da žene razgovaraju jedne sa drugima, kao i da se omoguće pravna sredstva za žene koje su žrtve nasilja (a koje žele da o tome govore).

- omogućiti polno senzitivno i u kulturnom smislu odgovarajuće savetovanje ženama žrtvama. To savetovanje treba da vode obučene, iskusne žene-savetnice za koje je najbolje da i same potiču iz iste kulture kao i izbeglice ili iz njihovih zajednica.

- podržati rad SOS telefona i "sigurnih kuća" za žene-izbeglice u kojima je najbolje da rade žene-izbeglice i/ili savetnice koje potiču iz iste kulture kao i izbeglice ili iz njihove zajednice.

- obezbediti hitan premeštaj za žene-izbeglice koje su posebno izložene zloupotrebama, najbolje u skloništa koje vode same žene, (i posebno skloništa koja su već planirala ili radila sa izbegličkim ženama).

- uspostaviti efikasan mehanizam pravne prinude da bi se obezbedila indentifikacija i kažnjavanje onih koji su vršili zloupotrebe. Ti mehanizmi treba da uključe žene u svim svojim etapama, a najbolje same žene-izbeglice.

- obezbediti da žene-izbeglice ne budu prinuđene da ostaju dugo u zatvorenim izbegličkim kampovima ili sabirnim centrima u kojima postoji više izgleda da budu izložene nasilju.

- obuhvatiti informacije o ženama-izbeglicama, najbolje pisane od strane i za žene-izbeglice, u svim obrazovnim aktivnostima vršenim u programima za izbeglice; obuhvatanje informacije o iseljenim ženama u javnim medijskim kampanjama protiv zloupotreba i diskrmininacija prema izbegličkim ženama.

- obezbediti polno senzitivnu obuku za pogranične službe zemlje-domaćina, policiju, vojne jedinice, službenike koji rade na obezbeđenju azila, za personal humanitarne pomoći kao i druge koji su u kontaktu sa izbeglicama i raseljenim licima. Takvu obuku trebalo bi da vode žene (najbolje same žene-izbeglice).

- poboljšati organizaciju izbegličkih kampova da bi se unapredila povećana sigurnost u skladu sa potrebama izraženim od strane samih izbeglica. Takve mere treba da obuhvate bolje osvetljenje, patroliranje službe bezbednosti, poseban smeštaj za same žene, žene koje su glava porodica i one koje se brinu o mlađima.

- smestiti međunarodno osoblje koje je prošlo polno senzitivnu obuku u pogranične oblasti koje izbeglice moraju da pređu da bi ušle u zemlje prijema, kao i u prijemne centre, izbegličke kampove i naselja.

 

NEVIDLJIVOST ŽENSKIH PRAVA U SUKOBIMA

Kao što je konstatovano u Odeljku o ženskom ljudskom pravu na zaštitu žena od nasilja, pod naslovom "Nasilje izvršeno od strane države-žene u nemirnim vremenima", oblici nasilja koje trpe žene su zanemarivani i na razne načine činjeni nevidljivim.

Radna grupa 70 nevladinih organizacija koje se bave problemima koji se tiču žena migrantkinja, izbeglica i raseljenih lica, u evropskom regionu, susrela se u Beču, oktobra 1994. (za vreme pripremnog sastanka za Svetsku konferenciju o ženama 1995) i zaključila je sledeću listu prava. Veliki broj učesnica bile su i same žene migrantkinje, izbeglice i raseljena lica iz različitih zemalja, kao što su Alžir, Hrvatska, Kipar, Iran, Irska, Filipini, Tibet, Turska, Srbija i Zair. Pročitajte tu listu naglas sebi ili celoj grupi. Da li biste i ako da, šta, dodali? Da li biste nešto, i šta, izbrisale?

Pravo na porodično okupljanje u kome bi žene zadržale svoju autonomiju. Žene kao i druge izbeglice, treba da imaju pravo da se spoje sa članovima svoje porodice koji žive u drugim zemljama. Ipak, i kada se to desi, žene treba da nastave da budu nezavisna lica sa punom pravnom sposobnošću shodno pozitivnim pravnim propisima. Niko, pa ni njihovi muški srodnici i muževi, u novoj zemlji ne treba da budu u mogućnosti da im oduzimaju njihovu pravnu sposobnost, niti donose odluke umesto njih. Promena bračnog statusa ne treba da rezultira promenama pravnog statusa. Na primer, ako se žena razvede u novoj zemlji, njen slučaj i odlučivanje o njenom izbegličkom statusu treba da nastavi da bude procenjivan nezavisno i nevezano sa njenim mužem.

 

Pravo na siguran povratak svojim kućama. Sve izbeglice imaju pravo na siguran povratak svojim domovima, ali to mora posebno da bude obezbeđeno u slučajevima žena-izbeglica i raseljenih lica, jer su one u situaciji povećanog rizika da budu silovane, izložene seksualnim napadima i drugim oblicima zlostavljanja.

Pravo na zaštitu od nasilja - za vreme napuštanja zemlje porekla, u zemljama gde su našle utočište, i po povratku u svoje domove, ako je taj povratak moguć. Radna grupa je napisala: "Sve vrste nasilja prema ženama u javnom i privatnom životu ugrožavaju takođe i žene migrantkinje, izbeglice i raseljena lica, bez obzira na lični status ili uslove. To je još više pojačano dezintegracijom tradicionalnih zaštitničkih struktura i nepristupačnošću i/ili nedostatkom jezički odgovarajućih službi".

Pravo na poštene, odgovarajuće i polno senzibilne postupke za dobijanje azila. Kako mogu postupci za odobrenje azila da budu "polno senzibilini"?

Radna grupa je predložila da žene treba da budu zaposlene na obavljanju intervjua i tumačenju dobijenenih podataka, posebno kada su u pitanju žene koje traže azil a koje su možda pretrpele seksualne napade, zloupotrebe i nasilje. Ženama takođe treba omogućiti da daju privatne i poverljive intervjue.

Takođe pol treba da bude uključen kao mogući "osnov za progon" -jedan od razloga za odobravanje azila.

 

Pravo na zaštitu od rasizma, diskriminacije i zloupotreba. Žene migrantkinje, imigrantkinje, izbeglice i raseljena lica, uključujući i dolazeću generaciju, čak i one koje su ostvarile građanski status, suočavaju se sa fašizmom, dirksiminacijom i zloupotrebama. Migrantski radnici su posebno često "žrtvena jagnjad" za ekonomske probleme koje bi vlade morale da rešavaju na mnogo adekvatnije načine. Vlade treba da donesu zakone i primenjuju mere da iskorene sve oblike rasizma, ksenofobije i homofobije, uključujući institucionalizovan rasizam, kao i da stvore puteve i načine da se nasilnici prijave, njihova dela istraže i da oni za njih budu kažnjeni.

Pravo na rad zaštićen od ropstva, ekonomske i seksualne eksploatacije u sigurnom ambijentu. Raseljene žene treba da imaju pristup potpunom učešću na tržištu rada i treba da imaju jednak tretman po zakonu.

Nisu sva gore pomenuta prava priznata ženama po međunarodnom i domaćim zakonima. Druga osnovna prava izbeglica koja su priznata po međunarodnom pravu uključuju pravo da se ne bude vraćen u zemlju porekla ako bi životi ili sloboda izbeglica tamo bili u opasnosti, pravo da se ne bude na silu mobilisan, kao i pravo na zadovoljenje osnovnih potreba.