Jasmina Tešanović

NEVIDLJIVA

KNJIGA

 

Kseniji

 

ANA KARENJINA U BEOGRADU

                                                    1991.

 

Život Ane Karenjine je skript u kome se, s vremena na vreme, nađe svaka žena, danas kao i nekad, i koji pethodi romanu. Kažu da je Tolstoj mislio na sebe pišući o Ani; prema tome, skript verovatno važi i za mnoge muškarce, ali, u svakom slučaju, za mene je Ana Karenjina stvorila Tolstoja a ne obratno, i njeno postojanje je nešto stvarno i blisko dok se priče o Tolstoju sad već kreću u sferama naučne spekulacije. Svaki čovek ostavi u nečemu savršenstvo za sobom, makar to bio jedan pojeden ručak: Ana Karenjina je humanizovala Tolstoja, pisca „Rata i mira“, veleposednika i mislioca. Evo kako se to odigralo, na primer, u Beogradu.

 

Kada je Vronski odlučio da ostavi Anu na duži period da bi otišao da ratuje po Srbiji, Ana je doživela nervni slom, pogoršanje svoje paranoidne depresije koja će je ubrzo dovesti do nama poznatog kraja. (Nema železničke stanice na svetu na kojoj se Ana Karenjina nije bacila pod voz, uključujući i ove najmodernije po novim kontinentima.) Ono što zaista deluje zastrašujuće sa tačke gledišta svake zaljubljene duše to je da ona druga strana u jednoj kobnoj vezi koja remeti ne samo lične već i društvene zakone, živi još jaču kob koja ne nosi ništa novo već nešto najstarije na svetu – ubijanje, i zarad toga žrtvuje sve privatne revolucionarne pomake i dobrostanje. Ana Karenjina verovatno nije ni znala gde je Srbija niti šta Srbiji preti da bi se njenom spasavanju Nešto Najbolje Na Svetu podredilo. No Tolstoj je znao, znao je o istorijskom pravoslavnom bratstvu Rusa i Srba, ali svoje znanje Ani nije preneo, što je nju koštalo života, a njega, Tolstoja, dovelo do saznanja čemu vodi getoizacija i zaštita onih koje najviše volimo, kao i ignorisanje nauka najslabijih.

Na železničkoj stanici u Beogradu svaki dan je pijačni dan. Šverc ljudima i stvarima cveta. Crevima i metlama skuplja se smrdljiva prljavština natopljena dimovima iz starinskih vozova, ali je stanica i dalje najzagađenije staro i lepo zdanje u Beogradu. Najviše liči na pljuvaonicu, a često podseća na infektivnu bolnicu. Naporan je raspon doživljaja čoveka koji treba iz svog koliko toliko urbanizovanog stana da kroči, prvo na upljuvanu razrovanu beogradsku ulicu a potom da se spusti do najniže tačke uz reku zajedno sa zagađenim dimovima, na železničku stanicu. Kao i u svim drugim gradovima u svetu, uz stanicu cveta kriminal i taj kvart postaje istovremeno folkloran i opasan: duša grada. Da je Tolstoj nekim slučajem izigrao Anu Karenjinu u Beogradu, prepuštajući je njenim neurozama i da je ona pojurila u opisanom stanju na beogradsku stanicu, možda se ne bi ni ubila. Možda bi, gledajući regrute od devetnaest godina kako samrtno euforično odlaze na front, praćeni rodbinom koja manje-više lažira patriotizam, shvatila da rat i nije neka stvar kao što ga Vronski predstavlja: za uzvišene muške porive. Već da je to ćorsokak frustriranih, inferiornih sistema i ljudi koji god bili sveti razlozi. Ta svest da ona zna više od njenog mladog ljubavnika zato što je duplo starija, i kao žena i kao muškarac, naterala bi je da se strese i da shvati da nema drugi oslonac do svoj pijedestal (s koga je vratolomno uspela da siđe), onaj isti koji će biti vrlo koristan i svima onima koji zavise od nje, njenoj deci na primer, ili deci uopšte.

Ana i Vronski živeli su zajedno niz godina pre no što su se sreli. Nekad bi se to reklo „bili su suđeni jedno drugom“, ali nisu. Bilo je izvesno dugo vreme kad nisu živeli zajedno pre no što su se sreli, a kad su se sreli nisu bili jedini koji su mogli od susreta da naprave Ljubav. Još nekolicina muškaraca i žena vrzmalo se oko njihovog zajedničkog uporišta, razvodnjavajući ga, i koncentrišući ga. Svima je bio dostupan izvor promene, ali su ga samo Ana i Vronski iskoristili. Ne iz hrabrosti već iz očaja, iz kukavičluka da im život ne nastavi tim bledunjavim, dobro poznatim tokom bolesti koji je plavio ljude kao magla grad. Neki tvrde da su svi ljubavnici očajnici i da se prepoznaju po zlu, nalaze po zajedničkom belegu bede, bez obzira na stalež ili prirodne darove. Neki drugi, opet, kazaće, da samo kad si dovoljno jak dozvoliš sebi da se oklizneš i padneš u tuđu ličnost: da se zaljubiš. Čini mi se da važi i jedno i drugo, i to istovremeno. Mada se vrlo brzo uloge podele: jedan pada, drugi se čupa iz provalije, uglavnom žene padaju sa neke fiktivne visine princeze u još fiktivniji ponor svoje biološke svakodnevice, dok se muškarci iz ponora „nežne osobe koju niko ne razume“ uzdižu do „tiranina koga niko ne želi da sluša“. Može i obratno, može i naizmenično, ali dinamika diktira sadržaj pa onda i onu nesagledivu formu zvanu ljubav. Naravno tu se pojavljuje i erotika kao gajtan produživač: od tročasovne ljubavne afere pravi doživotni ili gotovo doživotni brak sa više dece: čemu, uostalom, vredi posvetiti život ako ne ljubavi sa dobrim erotskim provodom. Možda ratu? Vronski zna za to, za kombinaciju više uzvišenih elemenata, Ana vuče samo na jednu stranu, na sukob, a Vronski to obrće u erotiku. Ona kroz sukob iskazuje nezadovoljstvo što ne ume da se ispolji. Ona je kolo struje, on se hvata za nju, kao najautentičniji doživljaj i pored vratolomne karijere ratnika koja mu pruža alternativni život. Moglo je i obratno, ali tek u drugoj polovini života kad bi Ana samoubivši svoj prethodni život počela da piše a Vronski da čuva kućni prag u vreme velikih ratova.

Da li je čist račun duga ljubav? Čist račun eliminiše kategoriju ljubavi kakvu mi poznajemo. Naročito kod žene, kao češće izrabljivane strane. Kad bi sela i napravila račun, žena bi vrlo lako došla do zaključka da je niko nikad nije voleo niti će je voleti, ako prethodno mora da isplati njene račune. Gotovo svaka koja nije slobodni strelac. A ako je, po Odnovom savetu, važnije biti onaj koji voli nego biti voljen kad već ljubav nije obostrana, onda je žena na dobitku. Međutim, ako ljubav jeste uvek obostrana, kako tvrdi Lakan, a sve drugo nije ljubav, onda se ponovo vraća u igru pitanje računa. Dakle, žene su predodređenije da sa svešću pokupe i škrtičluk, onaj bolesni, koji dovodi do anoreksije, samouskraćivanja, kao i onaj drugi koji vodi u askezu. Opet dobitak, svetački. Da li ljubavlju težimo ka čistom računu? Neprekidno, znajući da joj nema kraja, kao u partiji šaha u beskraj u kojoj se kod ravnopravnih partnera pomeraju pravila igre.

Niko ne voli zaljubljene žene jer su one dosadne. Dosadne su, pre svega, onima u koje su zaljubljene, čega su one svesne, i zbog čega postaju dosadne svima ostalima. I najvažnije: dosadne su same sebi, još najviše, jer po ko zna koji put ponavljaju istu priču, iz glave, naučenu, stvarnu ili umišljenu. Dosadne su jer su slabe više nego inače, ranjive, pa zato poročne, bez ideja pa zato vesele, opsesivne i prividno zainteresovane za raznovrsnost. Sve vreme, isključivo se razvlači jedna teža u suprotnim smerovima, u ime neke neodržive ravnoteže: večne i savršene ljubavi, osećanja sigurnosti i savršenosti, svoje i predmeta želja. U to vreme one su otporne na viruse, na decu, na pakosti: njih ništa ne može dotaći do pogrešni ton neke melodije koja do gluvoće trešti u njima. A svako jutro ustaju s jednom mišlju: gde sam, ko sam i ko to pored mene spava. Sekund kasnije grle predmet svojih želja, uranjajući u topao svet „iluzije koja traje“ i guraju do zalaska sunca: ko zna, možda sutra neće biti? Uglavnom se mrze, kao što mrze reči koje izgovaraju: izbegavaju ljude koji ih podržavaju jer ovi javno pokazuju da znaju o čemu je reč. Doživljavaju svoj unutarnji svet kao porok, a spoljni kao ogledno polje prevazilaženja osećanja krivice. Još ako se namesti, što je neretko slučaj, da se spoljni svet postavi protiv unutarnjeg poroka, ceo proces fiksira se u nedogled, mnogo posle prestanka javnog interesovanja. Vrlo često on ostaje fiksiran za sva vremena, kao nužda, ili osnovni oblik ljubavi koji se prenosi sa predmeta na predmet, čak sa kolena na koleno. Voli se, osim u tehničkim detaljima, na način na koji je naš predak voleo. Onaj prepoznatljiv, topao, gotovo memljiv zadah koji nas čini sretnim uz voljeno biće, pre svega u jazbinama.

Zaljubljene žene mogu postati i flertuozne, promiskuitetne. Upravo one koje to nikad nisu bile niti zapravo mogu to zaista da postanu. Jer njihov svet postaje monoteističan: svi muškarci, svi ljudi postaju On, svi dodiri, sve reči mogu imati smisao samo u odnosu na Njegove. One su sveštenice, i pale žrtve Onome Drugome, sebe su predale, prema tome, moralno, druge i veće izdaje ne može biti. Istovremeno taj monoteističan i panteističan svet, ogledalo njihove histerične napetosti emanuje erotičnost kroz maslačke, muškarce, komarce. Sve ih pecka, svemu su rezonansa. Zaljubljena žena je, uvek i samo, bez obzira na društvenu konvenciju i njen položaj u okviru nje, pre svega, pali anđeo.

Ali valjalo bi početi od kraja: danas, Ana Karenjina, posle odlaska Vronskog u rat da brani Srbiju, ne bi se bacila pod voz, već bi regularnim tokovima samoosvešćivanja stala na svoj ženski pijedestal sa svojim ženskim detetom, došavši do saznanja koje nijedna žena, silom isterana iz privatnog domena, svrgnuta kraljica, ne može da izbegne: da zbog vaspitanja svog ženskog deteta iz dvostruko rasturenog doma valja poći od pomanjkanja idealizma u ime zdravog razuma. Toliko o kraju, koji ne bi bio hepiend, već poziv na razotkrivanje, toliko drugačiji od onog Skarlet O’Harinog ipak konzervativnog optimističkog „Sutra je novi dan“, što podrazumeva „udaću se opet za pravog muškarca“, „biću opet lepo obučena“ ...Ana Karenjina, posle odlaska Vronskog u daleku Srbiju u ime pravoslavlja i srpstva, znala bi da ni sutra niti ikad više neće moći da se uda jer, u osnovi, svi muškarci, pre svega, pripadaju nekoj drugoj a ne ljubavnoj veri, a ako zanemarimo ljubav, onda taj posao ona i sama još bolje zna i obavlja.

A što se tiče podvojenosti njenog materinskog instinkta, dvostruko frustriranog u odnosu na sina koga ne može da ima, i u odnosu na svog ljubavnika koga takođe ne može da ima, morala bi danas da je obrne u svoju korist tako što bi sama sebi uskratila ulogu majke kao jedini oblik ispoljavanja svog bogatog i složenog emotivnog života: postala bi pisac, svetica, aktivistkinja nekog humanitarnog dobrovoljnog društva. Uostalom, žene iz nižih staleža ili takozvane surogat majke koje pozajme svoju utrobu na devet meseci za deset hiljada dolara vrlo dobro umeju da odvoje materinstvo kao materijalni čin od materinstva kao društvenog oblika postojanja.

Ona nije mnogo marila za svoje mlađe dete, ćerku, koju je dobila u svojoj fatalnoj vezi od svoje fatalne ljubavi. Iako nije normalno da majka zanemari dete, ovakvo Anino ponašanje deluje normalno. Pre svega, Anina veza sa Vronskim je erotska veza, a Anina veza sa decom takođe je i erotska. Čini mi se da je nemoguće da istovremeno postoje dve ravnopravne erotske veze ili više njih u osobe poštene prema sebi. Ana je bila i više nego poštena, i ogoljena pošto je rodila svoje drugo dete. Iz unutarnjeg života prešla je u spoljni, od žene sa utrobom postala je žena sa kožom, odranom. Društvena euforija i transgresija koje su bile njen neželjen pogon nisu mogle da se preobrate u stabilnu unutarnju snagu žene koja nije ni gospođa od utrobe ni fatalna ljubavnica odrane kože već osoba od razuma, možda skromne (kako Tolstoj, čini se, o njoj misli) ali autentične pameti.

Život Tolstojeve Ane Karenjine jeste život princeze a njeni problemi nose tragičnost i težinu carskog značaja. Svrgnut može biti samo onaj ko je sedeo na prestolu: zaista je teško identifikovati se, osim kroz poeziju, sa vladarima, ako to nisi. Međutim, žena to može gotovo uvek, jer joj nikad ne preti da potpuno zavlada iako je vrlo često na samom izvoru vlasti. Ana Karenjina bila je kraljica. Što bi moja majka rekla, „da je samo malo bolje umela da se pritaji, mogla je sve da ima“. Karenjinova je htela i to da ne mora da se pritaji da, kao moja majka, ne zaradi astmu. Želja vredna poštovanja koja ju je potom odvela da sledi nivo zahtevnosti tog prvog u lancu poteza: da ne želi da bude samo majka, da ne želi da bude nečija supruga, da ne želi da aminuje želju za ratom koju ne razume kod voljenog čoveka. Tolstojeva Ana žrtva je svog kukavičluka. Bilo bi to kao da se Ibzenova Nora posle najavljenog odlaska ipak vratila kući zbog dece. Ana je napravila revolucionarni potez koji je izmenio život na hiljade žena a onda ju je pojeo talas izazvan težinom njenog kretanja.

Kada je Ana Karenjina došla u situaciju da mora da bira između svoje dve jedine ljubavi, sina i ljubavnika, ona je već tada bila u nepovratnoj tragičnoj sprezi između dve lažne i nemoguće opcije: međutim, dva jedina stvarna predmeta njenih želja. Postoji niz izreka koje se tiču ćorsokaka: bolje jedan loš put nego dva dobra, ako nemaš odgovor na pitanje promeni pitanje, itd. Sve to nije pomagalo Ani Karenjini jer je već njena suština ležala izvan nje same: ona nije želela da bira, da preuzima odgovornost za život za koji nikad nije podelila ni trunku autorstva, niti je postojao odgovor na pitanje koga više voli žena koja ima zadatak pre svega da bude voljena. Međutim, odlazak od kuće nije izbor jednog od dvojice, već slobodan pad osobe bez specifične težine. Za mnoge žene život bi tada počeo, za nju je počeo samo kraj jer nije mogla da oprosti čoveku što je dozvolio da upravo zbog njega ona ispolji svoje nemanje stava, svoje slepačko držanje za gelender tuđe ljubavi. I uostalom, kako je ona doživljavala ljubav sem kao bol, ekstazu, zaborav, kategorije poroka, prosvetljenja, konačnosti? Smrti, uvek i zauvek: šine voza kao prored za ovekovečenje nepismenog autora. Svaka žena je anonimni pisac, Ana Karenjina je najslavniji anonimni pisac svih vremena, moj uzor. Na svakom koraku, misleći ili ne misleći na nju pojavi se neka bora iz njenog života kao kalup, prepoznatljiv motiv neke moje sasvim autentične emocije. I da razvodnim onda tu autentičnost do kraja: ona ne postoji za sebe, kao oni elementi koji su nevidljivi kad su sami, moraš da im dodaš neki drugi da bi se iskazali, ili neke svoje najbitnije osobine. Ana Karenjina je lakmus: na svako bitno savremeno žensko iskustvo primenjuje se njen život, kako nam ga je Tolstoj ocrtao, tako da iskustvo postaje istorijski sagledivo i trenutno savladivo na mnogo različitih načina. Koliko ima puteva do šina, pomislite na Merlin Monro, na njenu poeziju i ljubavno-politički život!

Roman „Ana Karenjina“ ne može na isti način da se prepriča u dva životna razdoblja: filmske verzije svedoče o tome. Greta Garbo i Žaklin Bise, dale su kalauz za roman, više nego reditelji, koji su zajedno sa scenaristima postali kostimografi: da li je Ana neurotična ili smirena duša, autoritativna ili blaga, takvi detalji najviše daju smisao njenim rečima i delima, i priči uopšte. Prepričati roman znači prepričati Anu, znači zamisliti Anu, znači identifikovati se s njom. Proces koji u meni tinja otkad sam postala žena, od kad je svaki muškarac postao i žena.

Šta je Anu privlačilo kod Vronskog? Njegovo visoko mlado telo širokih ramena, s obzirom da podrazumevamo da nije dotle iskusila fizičku ljubav propraćenu strasnim doživljajem, ili njegova otvorena podatnost, psihička i fizička njenoj potencijalnoj ličnosti? Oboje, verovatno. Da je odbila njegovu iskreno velikodušnu ponudu na kojoj svaka žena i dan-danas može da joj pozavidi, na samom početku romana izvršila bi samoubistvo i sprečila promenu u toliko života zasnovanih na talasu njenog koraka. Gde je izgubila busolu i krenula ka tom istom koraku samo nešto kasnije? Izgubila se onda kad je shvatila da njoj treba najmanje nekoliko stotina godina da bi ponudu Vronskog mogla ravnopravno da prihvati, odnosno da u njoj uživa. Kao kad princ ponudi prosjaku carstvo, zanemarujući njegovu decu ili naviku da uživa jedući prstima. Biti iznad svog nivoa nije samo teško već i nemoguće: biti ispod svog nivoa nije za prezir već za zabrinutost. Ana je bila i jedno i drugo. Nije mogla da održi ulogu slobodne žene koja se slobodno kreće u društvu po sopstvenom izboru jer nijedna žena ni danas nije ni upola slobodna kao muškarci koji diktiraju stepen slobode: žene ili dominiraju javnom ili privatnom sferom u svom životu. Ne znam da li je neka uspela obe stvari da pobedi. S druge strane nije mogla da prihvati ni onu količinu slobode u sebi bez koje nije opstajala. Neprekidno se vraćala na zadatu joj sliku sebe: onu idealnu ili razbijenu. Ana je duboko bila podvojena, neizlečivo. Svaka senzibilna žena jeste, ali samo one najjače to iznesu do duboke starosti, ne napuštajući voz svog života, kupe generacije, sedišta uloge. Anini tokovi svesti, monolozi: koliko samo korenite darovitosti u njima klija i na tome sve i završava. Tolstoj, njen alter ego, znao je da će ubrzo svi muškarci postati i žene, zato je promenio pravac svog putovanja, tako što je u vozu seo na sedište prekoputa, uz vetar, leđima zavitlan u budućnost.

Ideja o braku, o ljubavi kakvu je Ana morala da iznese svakodnevno u javnost, na visokom nivou – jer je to najmanje što se očekivalo od žene iz njenog staleža i njenog ranga – spada u onu starinsku ideju robovanja jednom muškarcu-autoritetu, čiji odnos, kakav god da je, spada u samodokazivanje sopstvenih vrlina. Ako traži vernost, daćeš mu je, ako traži nevernost daćeš mu, itd. Ta priča podele uloga zahteva apsolutno gubljenje ili potiskivanje identiteta sa ženske strane. Najviše što je dozvoljeno to je kreativna poslušnost za koju izvesna količina identiteta može da posluži, ali je u svakom slučaju nedovoljna da žena, jednom kad je izvan te uloge, može da opstane. Šta je Anu samlelo? Sve pomalo i sve polako, neka vrsta ostvarene sreće, sreće bez identiteta koja se može suprotstaviti nesreći bez želja koja joj je prethodila. Sreća, koja je Anu zadesila na kraju puta nesreće bez želja, izazvala je kod nje osećanje nesreće sa željom koja se nije mogla ostvariti: da se vrati unazad i da proživi neke stvari drugačije, a ne kao gubitnik da iznese samo živu kožu iz svog prethodnog života, u koju može da sruči neki nov bezlični sadržaj. Anu je uništio slobodan odnos prema neslobodnoj prošlosti: to što ništa nije mogla da spase ni od sebe ni od drugih njoj bliskih: sina, prijatelja, pa i muža. Nikakav sadržaj nije umela da im pripiše osim onoga koji je odbacila, a s druge strane, sa Vronskim je navrelo toliko sadržaja u njoj već poznatim oblicima, da ni to nije umela da klasifikuje i valjano odživi. S jedne strane, mrak i provalija prošlosti, s druge, haos i svetleće reklame budućnosti. Ostala je u sadašnjosti koja ne postoji, osim kao prazan hod. Tu joj se zaista niko nije našao. Niko i ništa, čini mi se da čak nije uspevala ptice da čuje kako pevaju. Naravno, našla joj se neuroza, da literarizuje i odloži njeno stanje koje prirodno vodi u samouništenje. Otuda zapleti ljubomore, erotske fantazije, izopačen odnos prema porodu i prijateljima. To su sve odlaganja ka konačnom otvorenom porazu. Međutim, nije postala psihotična, ostala je neurotična: stvarnosni gard držao ju je do kraja. Možda, da je poludela, možda bi i savladala taj vakuum u kome se našla, i ponovo ozdravila (kao Nikol iz „Blaga je noć“). Ludilo tome i služi da ljudi ostanu živi u nekom obliku i eventualno ozdrave ako imaju sreće da raspetljaju, za svoga života, osnovni vapaj. Jer život pojedinca nije nikakva merna jedinica za čovečanstvo, što ne znači da ne postoji Bog u vidu sudbine i koincidencije. Znači samo da sudbina ili slučajnost mogu ali ne moraju da se ispolje ili shvate u okvirima jednog ljudskog života. Kao što vlati trave na livadi pokošene vetrom govore o oluji, tako nedodirnuta vlat nije svedok protiv te iste sile.

Ana Karenjina je mogla, pre no što se ubila, da stavi tamne naočari, šešir širokog oboda i da u restoranu zdrave ishrane sedne za pregovarački sto sa svoja tri muškarca: mužem, sinom, ljubavnikom. Da im pripreti, lažno, da proba, da vidi da li su svesni da ona nema gotovo nikakvu pregovornu moć. Jer zanimljivo je da muškarci koji vrlo pažljivo vode računa da njihove žene ne vladaju više nego prividno, nikad nisu sigurni do kraja da je to zaista tako. Zahvaljujući tom blefu ili nesporazumu Ana je mogla sebi da spase život. Ali taj život koji bi spasla, bio bi onda neka sasvim druga priča. Kao na primer priča o Isak Dinesen-Karen Bliksen, ženi sa dva imena, sa dva života.

U Beogradu ovog desetog desetog, ne diše se: pluća služe kao prečišćivač a bol kao potvrda da si živ. Idući uzbrdo memljivom ulicom Balkana, izgleda da nema dana, da su od ljubavi ostali poljupci, od dana ljudi.

Danas, poslednjeg dana jedan mudri Englez uskliknu u parlamentu: Ima li išta gore na svetu nego kad čovek stoji na peronu a voz kasni?! Pozdravi ga buran aplauz časnog britanskog naroda.

Takva jedna aljkavost spasila bi život Ani Karenjini.