Back                            Home                                     Next

 

sLUČAJ BROJ 13

 

 

Gospođa Dubinski je odgovorila na telefonski poziv u ponedeljak ujutro. Kada je spustila slušalicu bila je bogatija za dvesta pedeset hiljada funti u kešu, oslobođenog poreza. Bila je to jedina igra na sreću koju je ikada igrala. Pomislila je da je znala da će se tako nešto desiti.

U prvom momentu gospođa Dubinski nije mogla da diše. Kada je disanje uspostaavljeno, obrazi su počeli da joj gore. Zatim je i to prestalo i gospođa Dubinski je gledala oko sebe kao da predmete u kući po prvi put vidi. Stvari su u momentu promenile boju, postale za nijansu ishabanije.

Kako nije mogla sve to da gleda, i kako svemu tome više nije pripadala, gospođa Dubinski je otišla u prodavnicu i kupila četiri flaše šampanjca.

Gospodin Dubinski je srećnu vest takođe čuo telefonskim putem, lično od svoje žene, čiji je glas na momente prelazio u vrištanje.

Kada je sat vremena kasnije gospodin Dubinski ušao u kuću, zatekao je gospođu Dubinski u svilenom vešu koji je oblačila samo u specijalnim prilikama. Buljila je u praznu šampanjsku bocu.

Dalje je sve ličilo na san. Kupljene su haljine, odela, cipele i marame, a jedan ogromni crni šešir sa ljiljanima je završio na glavi gospođe Dubinski.

Nova odeća se nije sasvim privikla na tela Dubinskih kada su sa srećnim osmesima na licima umarširali u restoran pred kojim ranije ne bi zastali čak ni jelovnik da pogledaju. Restoran je bio francuski i kelner je bio Francuz, a violinista je bio Ciganin.

Par Dubinskih se trudio da uživa u svakom zalogaju i gutljaju. I uživali su blaženo, čak i momenat kada su napustili restoran i ostali nasamo sa svojom srećom. Momku koji je dovezao kola ostavili su pet funti i rekli: – Hvala, hvala vam na svemu.

U kolima su ćutali, a gospodin Dubinski je u mašti već vozio svoj novi, bolji, lepši i brži auto. Po grudima gospođe Dubinski se širila neka toplina pri pomisli na sve što dvesta pedeset hiljada funti može da olakša u životu. S nežnošću je pogledala svog muža, uhvatila ga za ruku i rekla:

– Drago mi je da je sve prošlo.

Gospodin Dubinski se s istom takvom nežnošću zagledao u tople oči svoje žene. U tom momentu je auto skrenuo s puta.

 

 

*  *  *

 

Rođaka Dubinski, u dubokoj crnini, duboko je uzdisala i samo ponavljala:

– Tragedija, tragedija.

Sestrić Dubinski je filozofski zaključio da su umrli srećni.

Komšija Dubinskih je neumesno rekao:

– Ovakav lep i bogat sprovod može da se izvuče samo u nagradnoj igri.

Svi su ga zapanjeno pogledali i rešili da ne komentarišu, već da se prepuste svojim suzama. Pogrebna muzika je bila tako tužna i, naravno, padala je kiša.

Sestričina Dubinski je zapalila sveću, prekrstila se i rekla:

– Bože, kako je sve brzo prošlo.

 

London, 1995.

 

 

 

 

sLUČAJ BROJ 14

 

 

– Izdajice, kako možeš da me napustiš? – vrištala sam i čupala ostatke kose. – Kako možeš da odeš bilo gde kada leto prestaje i kada nam preostaje da čitavu godinu čekamo sunce?!

– Treba mi odmor, a ti me zamaraš – rekao je i popravio uvojke na svojim brcima.

– Samo preko mene mrtve. Raširila sam ruke i noge što sam bolje mogla. On me je lagano odgurnuo i nestao uz baštensku stazu da ga moje oči ne vide čitave dve nedelje.

 

*  *  *

 

Dve čitave nedelje sam smišljala osvetu. Neko ko me razapne k’o krpu nasred prozora, da regulišem jesenje vetrove i sačekam svaki pljusak, taj neko me istinski ne razume. Ili ću biti krpa kojom će obrisati svoje cipele uprljane blatom puteva koje je prešao bez mene, ili ću biti krpa koja će se zavezati u omču i obesiti ga o sopstvenu grešku. Izbor je moj.

*  *  *

 

Rešavam, čvrsto rešavam da ga dočekam u svojoj najcvetnijoj haljini, sa svojim najhladnijim osmehom. Rešavam da kroz kuću ne koračam, nego da letim kao vetar i unosim nemir u zavese na prozorima. Rešavam da mi oči budu krvave i pomalo vodnjikave, da mi reč ne napušta usta i da samo pokretom ruku kažem da ili ne.

Kada sam bolje razmislila o ovom rešenju učinilo mi se previše sudbinsko. Sudbinska poza može zaista da me pretvori u krpu kojom će on obrisati svoje cipele a potom je iskoristiti kao uže kojim će se obesiti o luster. Mrtvac sa cipelama koje blistaju i ja življa nego ikad. Ne vredi.

 

*  *  *

 

Rešavam da ga dočekam u ljubičastom penjoaru, s čipkanim čarapama i nakarminisanim bradavicama. Sedeću na krevetu kao velika kurva i pustiti ceo repertoar skarednih reči da mi se otrgne sa usta.

Zatim bih ga zaplela između nogu, dok se sasvim ne umori, i vrlo hladno, uz psovku, poslala na pod.

– Na kolena – vikala bih – na kolena, kurvo muška, ljubićeš mi tragove. Dabogda umro naslućujući me i nikada ti nijedna pička ne bila tako slatka kao moja. Prokleta izdajice!

Potom duboko udahnem vazduh i pomislim koliko moja misao može da bude surova. Suviše surova za ono što pokazujem od sebe svetu.

*  *  *

 

Pomislih da, u stvari, ne treba biti neobično osvetoljubiv jer će obična, vekovima znana osveta sasvim obaviti posao. Jednostavno ću kupiti veliku kesu masnih prženih krompira i dve boce kečapa. Obući ću najružniju spavaćicu i najtoplije čarape i leći na krevet. U stvari, neću uopšte ni ustajati iz kreveta od prethodne noći i ostaviću krmelje i jutarnji zadah da govore za mene. Napuniću usta prženim krompirom i kobasicom. Staviću masku od krastavaca na lice i menjaću masnim prstima programe na televizoru dok mi kosa raste i kovrdža se u svim pravcima.

– Gde si bio, propalice? – reći ću glasom ogrubelim od cigareta i sve ću to propratiti sočnim češanjem dupeta.

Naravno, noge će mi biti dlakave i lak na noktima poluoljušten. Ispod očiju će se slivati slojevi maskare od pre neki dan, a tepih će biti pun mrvica od mog najomiljenijeg keksa.

 

*  *  *

 

Kakva lepa, doduše pomalo lagana osveta.

Niko nije istinski povređen dok treća osoba ne uđe u igru. Recimo, neki muškarac sa brkovima dužim od njegovih, s pogledom usmerenim na moje sise i uvom spremnim da čuje moju najmanju želju. Recimo, sačekati ga u zagrljaju nekih dlakavih ruku i naivno reći: – O, sasvim sam zaboravila da baš danas dolaziš.

*  *  *

 

Ma sve je to bez veze. Treba biti jednostavan. Kao vetar, kao cvet, kao nebo. Treba ostaviti veliko lepo pismo nasred stola, spakovati nešto stvari i nešto uspomena i hrabro, dostojanstveno otići. Treba pismo završiti rečima poput: Odlasci su zarazni....

Tako lepo i sudbinski. Tako inspirativno za njegov sledeći korak koji je konzumiranje boce žestokog alkohola i zamišljeno gledanje u ništa.

Veoma ubitačno, ali bez istinske prilike da se uživa u njegovom očaju. Želim da mu vidim lice koje pati.

 

*  *  *

 

Najbolje je ćutanje. Samozadovoljni osmeh i ćutanje. Pristojnost do krajnje granice. Ljubazno odgovaranje na sva njegova pitanja. Istinska pažnja bez emocija, kao na bilo kom šalteru ovoga sveta.

– Koliko kašičica šećera želite u vašem čaju? – pitala bih ga a zatim zadovoljno rekla nešto tipa: – Danas je lepo vreme, vrlo sam zadovoljna paradajzom koji sam juče pazarila, idem u bioskop večeras, ne hvala, ne treba mi društvo, vidimo se, noć je duga...

 

*  *  *

 

Čemu ćutanje i pristojnost. Treba biti iskren i reći sve što nam je na pameti.

– Nedostajao si mi i samo sam htela da me voliš, a ti si nestao u pravcu juga, bez da se okreneš i pokloniš mi jedan jedini dan.

– Sama sam, tužna sam, slaba sam. Nemoj da me ostavljaš sada da se družim sa sobom, sada kada se najmanje volim.

– Hoću da radimo obične stvari, da popijemo kafu, odemo do pijace i kupimo lubenicu, da naručimo picu preko telefona, da se siti najedemo i odemo u bioskop, pa do reke, pa do kreveta, pa do neba....

– Hoću da me slušaš dok pričam, da uživaš u mojim rečima, da se smeješ, da mi postavljaš pitanja i moliš me da ti i dalje pričam.

– Hoću da zaspimo zajedno i borimo se za parče ćebeta i ...

Mnogo reči. Suviše mnogo reči. Hoću da mu ništa od ovoga ne kažem a da on sve to zna.

 

*  *  *

 

Okrećem broj i zovem prijatelja iz raznih i dugih vremena. Prijatelja koji će me pomilovati tužnu i opsovati razmaženu.

– Šta da radim? – pitam.

– Svi smo mi nepripremljeni – kaže.

– Od hiljadu lica koje poseduješ, treba da odabereš ono koje on nikada nije video.

Sečem šiške i nokte i bojim obrve u žuto. Vežbam pravljenje balona od žvake i nemarne pokrete ruku. Stavljam kačket na glavu i osmeh na lice. Učim da pevam jednu prigodnu pesmicu. Ne izgledam ni lepo ni ružno, izgledam drugačije.

Nestrpljivo gledam na sat i u momentu kada ga vidim lepog i brkatog usred aerodroma, s punim torbama u kojima je sigurno neki poklončić za mene, kažem:

– Da li je prošla čitava večnost od kada se nismo videli ili se to meni samo učinilo?

– Učinilo ti se – kaže on, i ruku pod ruku, nas dvoje zakoračismo u sledeću priču.

 

London, 1994.