Back                            Home                                     Next

 

sLUČAJ BROJ 9

 

 

U plavoj haljini od krep-satena koji je očajno šuštao pri svakom pokretu, stajala je ispred slike Boga na plavom oblaku, naslikanog uljanim bojama iz tuba.

Jednog jesenjeg popodneva je u izlogu prodavnice videla te boje, istresla poslednje pare iz novčanika i zavijene u debeli papir ponela ih ka kući.

Sedela je u svojoj sobi, punoj prašine i zvuka, za stolom punim stripova, sa čašom soka od višnje u ruci, i tom prilikom mislila šta bi sa tim bojama mogla da naslika, jer boje su za slikanje.

U narandžastom frotirskom ogrtaču, sa prekrštenim nogama, vunenim čarapama, sivim, nije izgledala kao neko ko ume da slika ili radi bilo šta tome slično.

Složeni pojam nadahnuća je u njenom slučaju došao u vidu želje za posedovanjem deset uljanih boja, od kojih su čak dve bile bele, i koje je sasvim slučajno ugledala u izlogu, jednog običnog jesenjeg dana.

Težak problem se stvorio u njenoj glavi jer je ipak sa bojama trebalo nešto da uradi, a kako je bila jako lenja, obaveza da se boje iskoriste, mogla bi se nazvati njenom potrebom za stvaralaštvom.

Sedela je satima, jer ona, da kažemo i to, celog tog dana nije imala šta da radi, pa je možda i to razlog što je bilo šta ostavila na papiru.

Mislila je s naporom, ili bolje rečeno, terala je sebe da misli, jer kako odavno to nije pokušavala, postojala je opasnost da je sasvim zaboravila kako se to radi.

Bila je jako debela i mnogo je jela, čak i dok je mislila o slici gušila se gutajući kikiriki jer joj preterana želja da popuni želudac i oseti se na taj način ispunjenijom, nije dozvoljavala da dobro žvaće.

Najzad, u jednom trenutku joj je bilo muka od mnogo misli, od mnogo kikirikija, od mnogo sebe same u narandžastom ogrtaču, kao i od tog jesenjeg dana, pa je skoro besno zgrabila četkicu i počela da slika.

Nije slikala dugo i strpljivo, kako to neki čine, nego kratko i nervozno, kako je to jedino ona i mogla da radi, jer u suprotnom slučaju, sve bi joj bilo isuviše naporno, dosadno, beznadežno.

Na belom papiru, ispod četkice koju je pokretala rukom koja začudo nije bila debela, ispod te ruke se ukazivalo nešto plavo i žuto, nešto masno i nejasno, što je posle izvesnog vremena počinjalo da dobija neki prepoznatljiv oblik.

Tog jesenjeg predvečerja je završila sliku na kojoj se ukazao neki plavi, anemični mladić, sa ženskastim crtama lica, ćosav, u haljini boje peska, kako gotovo izgubljeno i tužno sedi na ogromnom plavom oblaku.

Neko, ko bi kojim slučajem ugledao tu osobu izgubljenu u plavetnilu na koje je potrošila čitavu tubu, nikada ne bi mogao da pretpostavi o čemu je ona mislila dok je ostavljala ovaj zapis.

Umetnost je složena, vrlo lična i iznad svega relativna, pa s obzirom na sve to nije ni čudno da nikada niko ne bi posumnjao da se njoj, tog jesenjeg popodneva, ukazao Bog u sivkastoj haljini, baš tako žućkast i izgubljen, na velikom plavom oblaku.

Ona je zaista bila obradovana svojom tvorevinom, toliko da je smesta skinula frotirski, narandžasti ogrtač i obukla plavu haljinu od krep-satena koji je očajno šuštao pri svakom pokretu njenog ogromnog, belog tela.

Tako svečana, zadovoljna, zamišljena toliko da čak nije bila ni gladna, stajala je pred svojim čudnim Bogom i smešila se kao nekada, za šta je inače mislila da je zaboravila da radi.

Da li se sve ovo može nazvati slučajnim nadahnućem, nastalim iz dosade i beznađa, koje je je izazvalo iznenadno prikazivanje Boga jednoj inače pustoj osobi i, ako ništa drugo, promenilo joj bar taj jesenji dan?

Ona je inače jedno drago stvorenje, kome je vrlo malo potrebno da bude srećnije, ali i to malo je tako retko stizalo, bilo zbog sudbine, lenjosti ili straha da se bilo šta traži.

Posle je danima, skoro čitavu jesen, ta slika Boga stajala na sredini njene sobe, obešena o stolicu sa visokim naslonom, a ona je sedela preko puta, u plavoj, širokoj haljini i često se smejala tako da je sve šuštalo od krep-satena, pucalo pod težinom njenog tela, orilo se od jačine njenog glasa, kao da je pošto-poto htela da je neko, bilo ko čuje.

 

Beograd, 1988.

 

 

 

sLUČAJ BROJ 10

 

 

 

U mojoj bašti je procvetala bela trešnja. Uoči Uskrsa. To je bilo vreme susreta.

Postoji jedna bašta za koju malo ko zna. Usred grada, iza zida.

Ja živim u baštovanskoj kući i imam crnog mačka.

Kad procveta trešnja, dolaze mi prijatelji. Svake godine u isto vreme. Na kraju meseca aprila.

Ispečem hleb veliki i paprike zelene. Umesim đul-pitu. Na sto stavim stolnjak od damasta i poslužim slatko i vodu.

Naš susret se zove „Nikad ne veruj očima“. Latice trešanja liče na sneg. Nikad ne veruj očima jer napolju duva južni vetar i zima je konačno otišla.

Prijatelji sa kojima se srećem imaju obična imena. Zato je prva tačka našeg razgovora „Nikada ne veruj nazivima“. Njihova imena ne govore ništa o njima.

 

 

*  *  *

 

Prvo je stigao Čovek koji kontroliše vetrove. ]elav je, što je posledica duvanja. Kosa mu je vremenom odletela na sve četiri strane sveta.

Zatim se pojavila Žena s licem s kojeg ništa ne može da se pročita. Ranije je bila nesrećna zbog toga, ali je vremenom naučila da namešta svoja lica. U skladu s potrebama.

Čovek koji vlada malim magijama je stigao treći po redi. Njegovom dolasku sam se najviše obradovala jer mi je na poklon doneo ružu s mirisom kokosa. On je inače predložio drugu temu naše diskusije „Nikada ne veruj svom njuhu“.

Već smo ispijali drugu čašicu rakije kada se pojavi Čovek koji jede reči. On proždire sve nepotrebne reči naglas izgovorene, a ponekad, u zavisnosti od sadržine, opustoši i celu knjigu. Isključivo njega radi, kao treću tačku razgovora uvedosmo: „Nikad ne veruj svom sluhu“.

Napokon, kada smo već ispijali tursku kafu, pojavi se Žena s večitim osmehom. Mirisala je na susret.

Četvrta tema o kojoj bi uvek raspravljali bila je „Lepota verovanja“. Peta tačka je zaključak i menja ime iz godine u godinu.

Skoro da zaboravim moju ulogu u doba sastajanja. Ja vidim kroz reči. Zbog toga sam zapisničarka. Ovo što sad čitate je uredno zabeleženi tok prolećne razmene misli.

 

*  *  *

 

Pre nego što bi prešli na teme našeg susreta, razmenili bi kompimente. To nam je pomagalo da se bolje osećamo.

Žena s večitim osmehom se okrenu Čoveku koji kontroliše vetrove i reče:

– Doživeh nekoliko prekrasnih oluja ove godine. Haljina mi je letela preko glave a dugmeta su se otkopčavala. Kosa mi je bila divlja, čak su mi se i misli uskovitlale.

Čovek koji kontroliše vetrove ne reče ništa ali uzdahnu od zadovoljstva, od čega se prosu sneg od trešnjinih latica po bašti. Istočnu stranu svoje glave okrenu prema meni i reče mi da je slatko od ruža bolje nego ikad.

Na takve stvari uvek reagujem velikodušno. Poslah mačka da ulovi kosa i donese ga živog kako bi nam otpevao neku pesmu. I to se desi.

Čovek koji vlada malim magijama, kao kompliment, skide šešir, a iz njega izleteše rode. Pratili smo ih pogledom dok se ne pretvoriše u šećernu vunu na štapiću i stvoriše se u našim rukama. Nikad ne veruj očima.

Žena čije lice nije ništa govorilo napisa nasred damastnog stolnjaka najdužu reč na svetu. Čovek koji je jeo reči pokusa napisano uz slast, toliko da se zagrcnu. Potapšali smo ga po leđima i on ispljunu čitavu jednu pesmu koja je bila toliko lepa da smo je svi doživeli kao kompliment.

Posle ovog incidenta, Čovek koji jede reči ispi još jednu čašicu rakije i s osmehom reče: – Znao sam da ćete mi samo vi pomoći da izbacim pogrešno progutano. Ova mi je pesma mučila želudac.

 

*  *  *

 

Pre nego što bi prešli na tačke dnevnog reda, svako je morao da podnese izveštaj o ovogodišnjim dostignućima. Samo po jedno i najznačajnije.

Čovek koji kontroliše vetrove reče da je poslao severac duž čitave Evrope u mesecu februaru. Neki odnosi su se zamrznuli, što je pomoglo da se neki drugi odmrznu. U februaru je sklopljeno primirje između pojedinih strana.

Žena čije lice nije ništa govorilo reče da je u mesecu junu nosila masku tolerancije. Tvrdila je da je to mnoge ljude inspirisalo na pomirljivost.

– Ja sam ljudima u oktobru pokazivao kako žuto lišće može da postane zeleno. Mnogi su se ponovo ponadali – reče Čovek koji vlada malim magijama.

Žena s večitim osmehom reče: – Ja sam se smešila.

– Zapamtila sam mnogo korisnih reči – rekoh ja.

– Pojeo sam mnogo beskorisnih reči – reče Čovek čiji su obrok bile reči.

 

*  *  *

 

Razgovor o prvoj tački susreta „Nikad ne veruj nazivima“ je imao uobičajeni tok. I ove godine su mnogi pravednici nazvani nepravednim, mnogi sveci budalama, mnogi oštroumni ludacima, mnogi svesni nesvesnima. Mnoge prevare su nazvane poslovima, dobra dela grehovima. Ubice su zvali oslobodiocima, krvnike dobronamernima, svete ljude zaludnima.

Pređosmo na temu „Nikada ne veruj svom njuhu“. Svi dadoše svoje primere. Učinila nam se od podlosti plemenitost, od siromaštva blagostanje, od jalovog plodno, od crnog belo, od šturog opširno, od smrdljivog miomirisno.

„Nikad ne veruj svom sluhu“ se nadovezalo na prethodno. Čuli smo toliko dozivanja, pretnji, molitvi, ispovesti, istorija, toliko ubeđivanja, da smo gotovo poverovali u njihovu istinitost i dobronamernost.

Tako smo došli do „Lepote verovanja“. Sva naša neverovanja su tako malena u odnosu na samo jedno verovanje. Treba verovati da će se desiti sunčani dan, na kraju aprila, i mi ćemo moći da sedimo u bašti, jedemo hleb domaći, porazgovaramo kao ljudi i zaboravimo da smo ikada bili prevareni.

Žena čije lice ništa ne govori je namestila izraz pijanstva. Čovek je poslao vetar razvigor kroz baštu. Žena se smejala s punim ustima hrane i prskala nas pljuvačkom. Niko se nije bunio, čak je Čovek koji jede reči rešio da ostane gladan ovog puta. Jedna mala magija nas je sve okupirala – vazduh je zamirisao na detinjstvo. A ja sam pisala i pisala.

Zaključnu tačku ovogodišnjeg susreta nazvasmo: „Hvala Bogu da smo se sreli“.

London, 1994.