Back                            Home                                     Next

 

sLUČAJ BROJ 5

 

 

 

Po ulici jelke šarene. Sve se sjaji, cakli. Još samo sneg da padne. Ja nogu pred nogu, od izloga do izloga. Tražim.

Volela bih da sretnem nekoga. Da se zagrlimo prijateljski, da me potapše po ramenu i uštine za obraz. Volela bih da uskladimo korak, pa pravo u kafanu, na vino kuvano, s karanfilićem.

Nogu pred nogu, idem. Snega nema. Okitili ulice sjajnim jelkama. I ledene čike pride. Priđem jednom, stoji na skveru, k’o semafor. Kucnem ga po ramenu, a on leden, ne osvrće se. Stegnem mu ruku, da se kao ljudi rukujemo, ostanu mi njegovi polomljeni prsti na dlanu. Bacim ih u đubre.

Idem dalje, tražim. Stoji drugi ledeni ispod drveta. Pitam ga što se baš tu smestio. Kaže, ladovina mu. Čudna mi čuda, ali poštujem tuđe razloge.

Stoji treći ledeni čika, kezi se. – Osmeh za javnost – reče, ućuta, pa kad vide da nameravam dalje, zavapi – Zar nije divan moj osmeh za javnost? – Nisam mu odgovorila, bio mi je nekako nesimpatičan.

Nogu pred nogu, naletim na četvrtog. Stoji ispred hotela. Otpeva mi:

 

„Ako te ko pita,

 ledeno mi srce,

 i ledena kita.“

 

– Perverznjak – pomislih i odskakutah.

Jedan čika ledeni stoji ispred pozorišta. Ledeno me pogleda.

– Iš, od pozorišta! – viknuh.

Nije se zbunio. – Ja sam ovde službeno – napravi od prstiju rogove – čuvam pozorište.

Idem, ne zastajkujem. Od izloga do izloga. Jedan ledeni seo u izlog. Sav se topi. Neki upiru prst u njega i smeju se: – Vidi, otopio mu se nos! – Ostavih te smejaće da prate zbivanje. Ne volim da posmatram topljenje, deprimira me.

Jedan ledeni čika sedi na mermernom postolju.

– Molim lepo, šta vi tu radite? – pitam.

– Odmah da vam kažem, ja sam spomenik, spomenik prošlosti slavne.

Ovo mi se već dopalo. Apsurdi mi ponekad vraćaju energiju. Sa viškom iste nastavih.

Osmi stoji ispred realne gimnazije. Pitam ga šta radi. Kaže da ukrašava prostor ispred hrama znanja. I još me upita da li ga podsećam na sovu.

– Nikako – rekoh.

Mic po mic, ledeni se čika popeo na autobus, pa juri avenijama. Spade mu šešir s glave i udari me da me je silno zabolelo.

Jedan se šćućurio u zoološkom vrtu, nasred bazena za labudove. Plače bešumno. Vidim da mu nije ni do čega, pa se udaljih.

Deseti ledeni stoji usred crkve. Pomolih mu se. Ne htede da me blagoslovi.

Malo dalje, ledeni čika peva ariju iz neke opere. Reče da peva po porudžbini. Naručih jednu milu mi pesmu. Korektno je otpevao. Doduše, na nekim mestima je preskakao, te videh da je ovaj čika pri kraju. To me rastuži.

Korak po korak, kad eto dvanaestog. Stoji ispred moje kuće. Taj je bio najledeniji.

Stepenik po stepenik, i eto me u mojoj sobi. Za stolom pisaćim, ledeni čika, po redu trinaesti sedi i čita.

– Vidi, vidi, i moju sobu iskitiše u ove pretprazničke dane – pomislih.

– Deder, ledeni, da se porazgovaramo. Otkud da vas je ove zime trinaest, kada vas je uvek bilo dvanaest? I otkud baš ti u mojoj sobi?

– Moralo je ponešto i da se promeni, tolike godine su prošle – reče.

– A što baš ove godine da se menja? – baš me je zanimalo.

– Zato što je još tako malo vremena ostalo.

– Ti, umesto da me obraduješ, plašiš me. Dabogda se otopio.

– Šta je, tu je – reče ledeni – daj bolje da nešto popijemo. Osećam se smrznuto.

– Važi, ali samo mi kaži, da nisi ti onaj trinaesti, onaj što je izdao – odvažih se.

– Ili si došao po zamenu?

Ne haje on za moje reči. Ne hajem ni ja. Koliko puta sam ostajala bez odgovora na razna pitanja.

Srčem kuvano vino, gutljaj po gutljaj. Nije mi hladno, a smrzavam se. Verovatno sam predviđena da sledeće godine ukrašavam ulice. Imam čitavu godinu da razmislim o mestu i ulozi. Pre nego što se sasvim smrznem.

 

Ma, ne, ne, sve ovo ja uobražavam.

Beograd, 1987.

 

 

 

 

sLUČAJ BROJ 6

 

 

Kao dete sam verovala da je duša jedan od organa, kao mozak ili srce. Mislila sam da se nalazi negde u grudnom košu zato što je moja baka uvek prinosila ruku grudima kada je govorila: „Boli me duša.“

Kasnije sam shvatila da drugi ne misle tako i da dušu smeštaju na razna mesta. Neki misle da uopšte ne postoji. Ja sam i dalje sigurna da je moja duša negde ispod rebara.

Ona nekada miriše na nešto lepo. Možda na svež hleb, zato što je moje baka govorila za hleb: „Kakav je lep i miriše kao duša.“ U nekim danima, moja duša zamiriše, ispuni mirisom sobu, toliko da i drugi mogu da osete.

Kad mi se duša razboli, privijam na nju listove zove. Kada nema zove, privijam bokvicu. Nje svuda ima, gde god sam živela. Iako je bokvica dobra za rane, ja verujem da pomaže i duši.

Jednom mi se duša teško razbolela. Danima nije mirisala, i samo me je probadanjem u grudima podsećala na svoje postojanje. Bokvica nije pomagala, pa čak ni zova. Alkohol takođe nije pomagao. Delovao je kao na bolesni zub, umrtvi bol na momenat, a posle kratkog vremena, sve boli isto kao i pre.

Zbog neke opšte pravde na svetu, u koju duboko verujem, stvari koje tražimo, same dođu odnekud. To mi se desilo više puta. Naravno, na to ne računam, i zbog toga i stiže ono što dugo čekam.

U lokalnim novinama, koje uglavnom saopštavaju šta se dešava u kraju grada u kome živim, a ostalo su oglasi, nađoh jedan oglas u kome je pisalo: „Da li ste ikada pomislili da je sve jednostavno. Javite se na telefon 600 3090.“

Da me nije bolela duša, nikada ne bih pažljivo čitala oglase u lokalnim novinama. Da me nije jako bolela duša, nikada ne bih okrenula taj broj.

Poruka snimljena na mašini je saopštila mesto, vreme i temu susreta: „Kako rešiti bilo šta što nas snađe? Ono što nam je potrebno je oduvek bilo tu, blizu, samo smo mi to zaboravili.“ Obukla sam svoj najbolji kaput, i pošla mnogo ranije, da ne zakasnim.

Na pomenutoj adresi nije bilo nikoga. Zvonila sam na vratima i već rešila da odem, kad spazih papir ispod vrata. Sitnim slovima je pisalo: „Zar vam nije dovoljno ono što ste već čuli? Kad ste već ovde, priložite nešto, ma koliko skromno to bilo.“ Ubacila sam deset penija u poštansko sanduče, okrenula se i otišla.

Duša me je i dalje bolela, pa sam zaboravila na san. Sedela sam u sobi i pokušavala da se lečim nekom muzikom. Ona mi je samo prolazila kroz uši.

Trebalo mi je nekoliko dana da shvatim šta je značila cela ona poruka. Došlo je samo od sebe, kao vetar.

Prvo sam se setila jedne pesme. Mislila sam da sam je zaboravila, a ona je sama krenula da se mota po glavi, sa svim rimama. Ponovila sam je nekoliko puta naglas i bilo mi je malo lakše.

Onda sam se setila majke i oca. Kad god mislim na njih, obradujem se.

Pročitala sam sva pisma koja su mi ljudi slali poslednjih nekoliko godina. Nije ih bilo mnogo, ali su neka bila jako lepa. Posle dugog vremena sam zaspala zdravim, dobrim snom.

Ujutro sam ustala i popila živo jaje. Veoma mi je prijalo.

Sela sam u voz i odvezla se izvan grada. Lepo je biti u vozu. Sediš, a kuće lete. Ceo svet prolazi ispred očiju. Vozovi su lekoviti.

Izvan grada je bilo puno zelene boje. Prvo sam, neko vreme, gledala u zeleno, a onda sam išla kroz šumu i provlačila noge kroz opalo lišće. Kao da hodam kroz vodu. Šuštalo je kao voda, bilo je mekano i fino je mirisalo.

Posle sam legla na zemlju i gledala u nebo.

Na povratku u grad sam primetila da su se kuće prolepšale. Kao da ih je neko ofarbao u mom odsustvu.

Nazad, u svojoj sobi, shvatih da mi ne nedostaju vozovi, trava, nebo. Sve je to postojalo u mojoj glavi, samo je trebalo da se setim.

Setila sam se snega i tišine kada sneg pada.

Pala mi je na pamet moja učiteljica likovnog vaspitanja i parkić oko osnovne škole.

Ređale su se slike: Badnje veče u stanu na Slaviji, stolica za ljuljanje u sobi na šesnaestom spratu, metalni krevet sa islikanim anđelima, vožnja u londonskom „duplom“ autobusu, kada je još uvek moglo da se puši na spratu...

Setila sam se prijatelja, pa nekih knjiga, mora, letnjih večera u bašti....

Kroz glavu su mi prošle zvezde sa svojim tačnim položajem na nebu, pa miris lipe i miris opranih jutarnjih ulica, gomile lubenica, sedenje u tami bioskopa, zvuk kiše na metalnom krovu, i razni drugi zvuci.....

Sve je jednostavno. Kada nas nešto loše snađe, ne treba ići mnogo daleko. Sve što nam je potrebno je tu negde, blizu, samo se treba setiti.

Bol duše je prošao. Samo još ponekad zaboli, pred kišu. Bolesti treba lečiti u početku. Opasno je kad postanu hronične.

 

London, 1993.