Back                            Home                                     Next

 

sLUČAJ BROJ 4

 

 

Ne kažem da za sve ljude važe ista pravila. Nekoga ništa ne dotiče. Život mu klizne, k’o sanke. Takoreći, ne razmisli dvaput, a već je u čamovom sanduku. Sit se naživeo i od starosti umro.

Drugi, opet, vrludaju. Krenu, pa zastanu, čas zaplaču, čas se razbole. Nesreća ih stiže češće od kiše. Za takve bi bilo lakše da su bili malo obazriviji, da su obratili pažnju na znake.

Svetlana Stanić se iz ljubavi udala za čoveka finih manira. Sve je bilo po redu, i kako treba, dok ga jednom nije zatekla kako sedi na krovu i peva internacionalu. Tom prilikom je grdio ptice što lete bez imalo poštovanja za taj svečani trenutak. Posle je jadnik završio u bolnici, a ona u samoći. Odnekud se u tim pustim danima setila kako je kao devojčica stalno pevala za stolom postavljenim za jelo. Kaže se: „ko za stolom peva, biće mu lud muž“.  Njena rođena baba joj je govorila da ne peva dok jede, al’ nije poslušala babu.

Drugi slučaj koji znam nije tako drastičan, ili bolje reći, kako za koga. Dara-Sisa je najviše na svetu mrzela svoje velike sise. Gde god je išla, one su išle ispred nje. Prvo vidiš sise, pa Daru. Zbog toga se ona propila, onako ozbiljno. Pijana je svašta lupetala, ali sam jednom iz nepovezanog uspela da povežem da je Dara celo detinjstvo provela zviždeći. Lepo su joj govorili da od zviždanja rastu sise, a ona ni pet ni šest, nego zviždi, po ceo dan. Sva ponosna.

Ovo su usamljeni slučajevi, al’ ima nekih koji se na sve odnose. Koliko mi je ljudi ispričalo da kad ih zasvrbi levi dlan, obavezno potroše pare. Kad zasvrbi desni, uvek bude neka vajdica. Zato ne razumem zašto oni koji imaju problema s parama uopšte izlaze iz kuće kada ih zasvrbi levi dlan. Treba, lepo, da se smire gde su, dok god se desni dlan ne javi.

Ista stvar je i sa očima, samo obrnuto. Kad svrbi levo, radovaćeš se. Kad zasvrbi desno, plakaćeš. Tu, naravno, ništa ne može da se uradi. To je tako.

Sasvim je druga stvar kad se u kući prospe so. Ako se ništa ne preduzme, zna se šta sledi – svađa. Treba tri puta uzimati prosutu so i baciti je desnom rukom preko levog ramena. Obično se ljudi toga sete tek posle teške svađe, ali bar shvate zašto se svađa desila.

Nisu svi znaci najava lošeg. Recimo, nikada se ne treba nervirati kad se čaša razbije. To znači da će skoro biti neka svadba. Ako se svadba ne desi, jasno je da je trapavost bila u pitanju. Slično je kad se udarite u lakat. Kad mi se to desi, obično opsujem, a neko kaže, biće para. U mom slučaju, to ne deluje. Biće da smo neosetljivi na neke dobre znake. Možda oni i nisu nikakvi znaci, nego su izmišljeni da nas uteše u pojedinim situacijama.

S druge strane, kad god me je nos svrbeo, veoma sam se ljutila. Ponekad, kad osetim svrabež, pokušavam da ga izbacim iz glave i ne počešem nos. Sve u nadi da se neću ljutiti. Ja se inače često ljutim, a često me i nos svrbi. Ko će me ubediti da te dve stvari nisu povezane?

Znam jednu Ljiljanu koja je mnogo propatila u životu. Čega god se dohvati, pođe joj naopačke. Zaradi pare, pa ih izgubi, zaljubi se u nekoga, a on oženjen. Pođe na put, izgubi voz, ode u radnju, nešto slomi. Čak kada na ulici pomiluje neko dete, majka se na nju izdere da drži svoje ruke što dalje. Radi tih problema, ona je svuda savet tražila. Doktori su joj govorili da preteruje, da je problem u njoj, da popriča s psihologom. Kako joj to nije pomoglo, obratila se vračarama koje su joj gledale u dlan, kafu i pasulj. Jednom je bila i kod hodže koji joj je nešto zavezivao i razvezivao, ali je nju terao maler kao i pre.

Na kraju, ona upozna neku Živanu, za koju su svi govorili da ima mušku pamet i može mnogo da pomogne. Ta Živana je došla kod nje, saslušala o čemu se radi, malo posedela, pa malo prošetala po kući i na koncu rekla:

– Tebe Ljiljana, sreća ne služi zato što šta god sa sebe skineš, ostaviš naopačke. Prevrći stvari na pravu stranu i lepo ih slaži, pa će i sreća da ti se okrene.

Tako se i desilo. Ta Ljiljana se čak udala za nekog doktora, koji ju je mnogo lepo pazio.

Ja se trudim da mnoge stvari izbegnem, a neke mi se ne dešavaju onoliko često koliko bih ja to želela. Mnogo volim da vidim kako maslačak leti po vazduhu. Kada ga uhvatim, znam da ću dobiti pismo. Kada mi buba-mara sleti na dlan, ja joj otpevam: – Leti, leti, buba-maro, donesi mi goste! – I stvarno, neko dođe da me poseti. Kad se ugrizem za jezik, kažu doneće ti tetka kolača. Ne donese mi baš tetka kolače, ali neko dođe sa slatkišem. Ja mnogo volim slatko.

Još bih da pomenem, da kad god štucam, znam da me neko pominje. Neko ko želim da misli na mene. Isto tako, opšte je poznato da kada se naglas priča o rukama, onako, gledaš ruke i komentarišeš – te lepe su, te ispucala mi koža, te vidi ovaj nokat, neko drugi nas u istom momentu ogovara. Zato nikad naglas ne pričam o rukama, jer ti što ogovaraju, uvek nađu neki razlog.

Što se mene tiče, ko hoće da me ogovara, uvek ima bar jedan razlog. Iako sam se čuvala svih loših stvari, i može se reći da sam u mnogim pogledima u redu, do dana današnjeg ostadoh neudata. Ti što ogovaraju, iznalaze razna objašnjenja. Samo ja znam šta je u pitanju.

Kada smo živeli u Pop Lukinoj, u kući smo imali mali sto, a bilo nas je petoro. Pošto sam bila najmlađa, uvek sam sedela na ivici stola. Toga se posebno treba čuvati, jer ko sedi na ivici stola, nikad se ne uda. Sada u kući imam samo okrugle stolove, ali ne pomaže.

 

London, 1995.