Back                            Home                                     Next


sLUČAJ BROJ 3

 

 

– Prodajem zlatne vilice, šarene otirače za noge, pastu za spiranje crnog obraza, mast za visoki sjaj, časopise za niske strasti, nove vesti, stare pouke, mustre za vezove, daske za tarabe...

Vičem iz glasa. Sneg me zasipa. Na cipelama mi puca koža od hladnoće. Ruke mi se greju u rukavicama belakafa boje. Stojim.

– Prodajem nakisele jabuke za đul pitu, presovane lale i gerbere, sadnice za japanske trešnje, ašove za kopanje bazena, sporogoreće cigarete, mirišljave dunje za držanje na ormaru, ključeve za spomenare...

Pijačni je dan. Nedelja traje. Jednoj staklenoj balerini na mojoj tezgi desila se nesreća. Usled pada na zemlju, slomila je svoju zelenu nogu. Među robom nemam lepka i ne mogu da joj pomognem.

– Prodajem balerinu slomljene noge. Prilika da učinite dobro delo. Kupite defektnu balerinu i njenu nogu posebno. Bićete tvorac kompletne umetničke osobe. S malo lepka, sreća za drugog, sreća u vama. Jedinstvena prilika!

Neki čovek me sumnjičavo gleda. Strelja očima, pokušava da me prozre. To je njegova redovna nedeljna igra, traženje i prepoznavanje pravih stvari.

– Lutko, kol’ko staje balerina? – pita me kroz zube, ne bi li ko slučajno čuo njegovo pitanje i zainteresovao se za isto, oteo mu tu najzad pronađenu stvar.

– Čiko, svega trista... – kažem i uzvraćam mu pogled isto onako pronicljiv.

– Nije to za mene – šapuće, a korak mu je već u odlaženju.

– Nije to za vas – kažem, jer kupac je uvek u pravu. Nastavljam neumorno da uzvikujem:

– Sat sa roze kazaljkama, knjiga na koju možete upisati sebe kao autora, jastuci za pod kičmu, krema protiv mucanja, sveske za zapisivanje snova, Nikola Tesla izvezen na goblenu, milje za na televizor, sprava za potkresivanje dlaka u nosu...

Skupljala sam robu mesecima. Skupljala sam savete za dobru trgovinu i potirala lenjost. Evo me ovde, na gradskoj pijaci, s nadom da svetu mogu da ponudim nešto što mu treba.

Sati odmiču i meni se čini da svi prodaju a niko ne kupuje. S tugom pomišljam da stvari činim tek kada im prođe vreme, kada nikome od mene više ništa nije potrebno.

– Da li vam ponekad nedostaje ponos, odvažnost, snaga, volja? Prah od ladoleža rešava probleme. Na deci kipuće vode, pola supene kašike...

Prekida me brkajlija s karo kačketom. Pita za breskve. Iz nekog razloga su mu potrebne, usred zime. Pita kratko i gubi se među tezgama. Verujem da će ih na ovoj pijaci pronaći.

– Prodajem sprej protiv habanja garderobe, miris za zavaravanje tragova, lek protiv mržnje, herbarijum iz tridesetčetvrte, kacu za kupus, palice za bubnjeve...

Prolazi vreme, i ja gubim nadu. Upućujem bespomoćni pogled vašaru na mojoj tezgi. To je, u stvari, samo deo mog sveta. Ima mene i ničeg više.

– Volite li slutnje? Igle za akupunkturu i plan tačaka na telu gde ih treba ubosti, da bi izazvale slutnju...

Vičem, uz ozbiljni napor glasnih žica, s odlukom da pogledom ne tražim kupce. Puštam oči da prate sneg, i to me smiruje.

– Pardon, gospođice, mogu li da pitam? – kaže čovek i stoji mirno iza tezge, s rukama uz telo. Odmah sam pogodila ko je.

– Šta vam je nužda, vojniče? – rekoh, a on me upitno gleda. Kako ja znam da je on vojnik? Pa on je čovek koji strpljivo stoji ispred tezge, s kosom u porastu, otporan na grip, željan slatkiša, spreman na trpljenje.

– Treba mi odelo – kaže.

– A u šta biste se vi presvukli? Raspolažemo raznim vrstama ličnog opisa.

– Znate, vi ćete bolje znati šta meni pristaje – gleda me s puno poverenja, spreman da pogine za uslugu koju ću mu učiniti.

S trgovačkim ponosom, koji sam tog jutra prvi put osetila, počinjem da vadim i nudim stvari. Širokim pokretima ruku razvijam pred njim tkanine, unosim mu se u lice, hvalim svoje, kudim tuđe, po svim pravilima „Trgovačkog priručnika za mlade“.

– Možete biti kicoš i zavoditi žene. Zeleni sako, prugaste pantalone, francuska kapa, nakrivljena ulevo... Ako želite, imamo i maramice za džep koje besplatno namirišemo „Pokošenim senom“... Ozbiljniji izgled traži crni sako i belu košulju, plus mali dodaci, šešir miš boje i šal u kompletu...

Vojnik ćuti, klima glavom i svesrdno se trudi da mu misao bude brza kao moja reč. Nastavljam:

– Možete biti boem za male pare. Obavezan je dugački mantil sa flekama od prvoklasnog vina. Zatim košulja od padobranskog platna, širokih rukava, zavrnutih manžetni. Uz to, svilena marama koju besplatno vezujemo u nemarni čvor...

Dok uzimam vazduh između dve rečenice, vidim kako mirno i bespomoćno stoji ispred mene. Trgovački ponos mi naglo opada. Zavlačim mu se u pogled i pitam ga odakle ide.

– Iz rata, gospođice... – skreće pogled u stranu, ne zna šta će s rukama pa ih odlaže u džepove. Na njega je red da priča. Kao da recituje pesmicu iz detinjstva znanu, na moje pitanje koji se to rat vodi, odgovara:

– Oslobodilački! Rat za ujedinjenje svih pozitivnih strasti, za stvaranje miline na svetu, za rušenje granica između sna i onoga što kažu da on nije, za vrline dedova, protiv poroka potomaka. Rat protiv ljudskih i drugih gamadi, protiv puzavaca, hladnokrvnih bića, zmija davitelja, otrovnih reči... Rat, gospođice, za izmirenje nejednakih težnji, posustalih ambicija, neostvarenih htenja, sprečenih namera, zaustavljenih koraka...

Deklamuje vojnik, pokazujući mi svu veštinu i lepotu svog zanata, kao i ja njemu nedavno.

– Ja sam veteran, gospođice, veteran!

– Dobro, sad mi je jasnije šta vam je potrebno, samo mi još kažite da li taj rat još uvek traje, ili je primirje sklopljeno? – pitam sa zanimanjem.

– Naravno da traje – skoro viče vojnik, i da nije tezge, čini mi se da bi mi ruke svezao u čvor. Zaboravio je kojim poslom stoji preko puta mene.

Više ništa neću da ga pitam. I ja polako zaboravljam zašto sam u ovo hladno jutro na gradskoj pijaci, uvijena u šal kašmirski, u nepoverenje, trgovačke ambicije, u svoj kaput dotrajale topline, u samoću.

Vidim svoj lik na parčetu ogledala sa tezge, koji bez reči pita čoveka vojnika, zašto je, kog vraga, napuštao svoj hleb, svoj zanat, svoj prokleto dobri rat.

– Umorio sam se, gospođice – kaže, i opet je onaj ćutljivi sa početka razgovora koji od mene traži da izvršim svoju dužnost prodavanja.

– Dakle, za vas bi najbolje bilo odelo od engleskog grubog sukna koje ne propušta vetrove, džemper bež boje od irske ovce na kojem se sneg topi, dugačke čarape za dugačke korake, čizme od tako tvrde kože da nećete pasti ni kada ste najpijaniji, rukavice sa dva prsta, reumin pojas za snažnu košavu, kapa sa štitnicima za uši... Za poboljšanje opšteg utiska, nudim vam mali češalj za zadnji džep, i kibic naočare gde su stakla ujedno i ogledala, kako bi svaka žena pred vama mogla da namesti svoje najlepše lice.

Vojnik je kupio samo odelo i cipele. Nije patio od luksuza.

Najzad dođosmo do plaćanja, onog dela mog zanata na koji čekam od jutra, nosa pretvorenog u ledenicu.

– Dvesta, sa popustom od dvadeset odsto za plaćanje u gotovom, plaćanje u ratama nemoguće.

Vojnik je prevrnuo svih svojih dvanaest džepova i položio mi u ruku sto trideset i dva novčića u metalu, i papirnu dvodinarku.

Rekoh – Hvala, u slast da nosite, sa zadovoljstvom da iscepate – i prećutah novčani nedostatak. On se okrenu sa zavežljajem u rukama, lupi cipelom o cipelu, i ravnomernim korakom ode. Ne znam gde.

Grejući prste jedinim zarađenim novcem, napuštala sam pijacu. Vukla sam svoje pune torbe i činile su mi se težim, kao da nisu olakšane za čitavo jedno odelo. Bila sam umorna od posla koji sam tek započela. U glavi mi vojnik, oslobodilački rat, njegova kosa u porastu. Čini mi se da je on meni nešto prodao. Suviše je teška ova torba koju nosim.

U prodavnici mešovite robe, kupujem bocu kiselog vina. Lagano ga ispijam, pušim sporogoreće cigarete i čitam časopise za niske strasti.

Na trenutke pogledavam svoju torbu, tek vraćenu sa bazara i prizivam u sećanje leđa vojnička koja odmiču između tezgi, neznano kud. Nekako mi milo kad pomislim da sve ovo što nikome nije bilo potrebno, meni je upravo neophodno. Žao mi je samo para datih za onu bocu suviše kiselog vina. Umesto toga sam mogla da na jutrošnjoj pijaci kupim nešto protiv uzaludnosti, klonulih osećanja, sentimentalnosti, jednom rečju, bilo šta za zaborav tužnih nužnosti, koje me brže stižu nego što umem da bežim.

 

Beograd, 1986.