Back                            Home

sLUČAJ BROJ 22

 

 

Posle četiri godine zajedničkog života, smatrala sam da moramo da zastanemo. Nije slučajno što su izbori za vladajuću partiju četvorogodišnji. To je, valjda, period u kome se ljudi umore i osete potrebu da se preispitaju. Doduše, u komunizmu postoji petogodišnji plan. Možda je u stvari pravilno preispitati se svakih četiri godine i četiri meseca. Šta je, tu je.

Dok ovo pišem, moj ispitanik ulazi u kuhinju i pita da li su pitanja gotova. Kažem mu da pišem uvod. On bi da mu ispričam o čemu je uvod, a ja kažem da je to opšte. Prosto uvod.

Prelazim na pitanja. Zapisujem i odgovore.

 

y Koliko bi dece želeo da imaš sa mnom?

y Troje.

 

y Da li bi pristao da jedno dete damo crkvi, da bude pop?

y Ne, neka sam odluči. Nemam pojma. Dalje, dalje.

 

y Da li više voliš onog čoveka na uglu što prodaje pljeskavice ili mog nestalog mačka Teodoroviča?

y Čoveka s pljeskavicama. Ne, menjam u Teodoroviča.

 

y Da li misliš da bih još uvek mogla da nađem mladog švalera privlačne spoljašnjosti i unutrašnje obogaćenosti?

y Ne.

 

y Da li postoji san koji ti se ponavlja?

y Ne.

 

y Da li te još uvek iznenađujem? Primer, molim.

y Odbijam da odgovorim. Patetično.

 

y Hoćeš da ideš sa mnom u bioskop, u nedelju?

y Ajde, hoću...

 

y Šta misliš o špagetima večeras?

y Odličan, pet.

 

y Hoćeš li da ti nešto izrecitujem, ili bi više voleo da ti ispričam vic?

y Vic......znam fazon.

 

y Kako bi voleo da te pamte?

y Kao čoveka iz Sparte.

 

y Najomiljenija hrana, vrsta psa i grad?

y Tvoj recept za pileće grudi, harlekinska doga, Beograd.

y Opiši mi jedan dragi trenutak.

y Naša večera večeras. Ne, to je suviše patetično. Dobro, kada sam izgubio baletanku.

 

Umesto zaključka ću opisati slučaj izgubljene baletanke:

Bili smo na moru i kupali se na udaljenom delu plaže gde nije bilo ljudi ali je bilo ježeva. Trebalo je nekako ulaziti u vodu. Ja sam imala gumene sandale. On je pretražio sve prodavnice morskog mesta, u nadi da će pronaći nešto bolje od plastičnih papuča sa natpisom Surf ili Sun. Odlučio se za male, bele, kineske patike, koje su neodoljivo podsećale na baletanke.

Veliki čovek, u belim baletankama, srećno ulazi u vodu. Sedim na obali i gledam. Izranja zabrinuto lice. Baletanka je nestala. Zatim je neko vreme trajalo uranjanje i izranjanje, sa sve nesrećnijim izrazom lica povodom gubitka. Kažem da nema veze i da nema šanse da se nađe na dnu mora. Smejem se, valjam se po pesku od smeha. Na površini vode, posle nekog vremena, pojavljuje se baletanka, ruka i onda širok osmeh. Trenutak velike pobede.

 

Sada je svima sve jasno.

 

London, petak 13. septembar 1996.

 

 

 

sLUČAJ BROJ 23

 

 

Večeras je možda veče. Tu, sada, iza ugla. Desiće se nešto lepo.

I ono veče je bilo takvo.

Prepoznaćemo se. Ponekad ljudi koji žele isto mogu da se prepoznaju.

Tako bih da mi se večeras desi neki susret. Potpuno sam spreman.

One večeri, krv mi je brže tekla telom. Prepoznao sam ga iz daleka.

I sada neko luta. Samo je pitanje slučaja da li će nam se putevi ukrstiti. Ako ne večeras, onda neke druge večeri. Toliko ljudi se jednako oseća.

Nikada ne idem na mesta gde ljudi dolaze da bi se sreli. To treba da je iznenadno. Tako je lepše.

One večeri je bilo magično. Iz sporedne ulice izlazi muškarac u crnom, dugom kaputu. S rukama u džepovima.

Svi mi tragamo. Neprestano tragamo. Teško mi je da to opišem rečima. To je jedan osećaj. Toplina, uzbuđenje, trema.

Možda će me ove večeri neko pogledati onako kako me je on pogledao. Kao da se dugo poznajemo. Počeli smo da pričamo i nastavili zajedno niz ulicu.

I večeras rade prodavnice pića, duže nego druge radnje. Ljudi ulaze i izlaze.

One večeri smo ušli zajedno u prodavnicu i kupili pivo. Izašli smo napolje i nastavili da šetamo.

Nad parkom je padao mrak. Sećam se da sam se obradovao parku kao maloj oazi. Sedeli smo na klupi.

Nije bilo potrebno da pričamo, zato što smo se slično osećali. Ipak razgovaramo, razmenjujemo imena, osnovne podatke. Kao da ćemo time prebroditi neki jaz.

Dotakli smo se. Prvo vrhovima prstiju. Vrhovi prstiju su tako osetljivi.

Oči mu sijaju u mraku. Vlažne su. Daje mi i drugu ruku. Ostajemo tako spojeni dlanovima, raširenih šaka.

Mi smo ljudi iz istog sveta, koji nam je jednom bio oduzet a sada nam je ponovo vraćen.

Ispituje mi prstima lice. Prelazi preko jagodica, nosa, očiju. Žmurim. Zaustavlja prste na mojim ustima. Hteo bih da mu ljubim prst po prst, ali se ne usuđujem. Ako se pomerim, napravim bilo kakav pokret, sve ovo će nestati.

I sada vidim tu sliku iz parka. Kao da sam i onda, negde sa strane, posmatrao tu nepomičnu skulpturu. Dva mlada čoveka koji liče, na klupi, u parku.

Polako sam pomerio ruku. Pomilovao sam ga po kosi, skliznuo prste niz obraz do brade. Popeo sam ih do usana. Iznenadio sam se koliko su bile nežne.

Spustio je ruke na moja ramena. Kao da me zaustavlja.

Povukao sam ruku i stajao nepomično. Plašio sam se da će sve prestati. Širom sam otvorio oči. Još uvek je bio tu.

Poželeo sam da sve drugo zaboravim. Ostao bih večito u ovom trenutku, blažen i ispunjen.

Zapalio je cigaretu i čvršće umotao kaput oko sebe. Stajali smo poluokrenuti leđima jedan prema drugom. Pušili smo istu cigaretu i doticali se samo dok smo je dodavali. Negde kod filtera, opet se uhvatismo za ruku. Smejali smo se.

Okrenuli smo se u istom trenutku i zagrlili snažno, kako se grle ljudi koji se odavno nisu videli, a tako su jedno drugom nedostajali.

I večeras bih taj zagrljaj. Da me usreći, ponese, da dâ smisao ovom danu i mnogima posle njega.

Šetali smo stazom i neprestano se doticali. Njegovi prsti su prolazili kroz moju kosu, preko lica, duž leđa. Ja sam klizio jagodicama preko njegovog vrata, duž tople skrivene linije iza uveta. Zaustavljao sam ruku na njegovoj slepoočnici i osećao ritam pulsa.

Stali bi da se zagrlimo. Tako bih da večeras nestanem uronjen u nečiji kaput.

Ne znam kako smo stigli do metroa. Ušli smo u vagon i seli. Kolena su nam se dodirivala. Ovo je bio drugačiji svet od mračnog parka. Neonske lampe, zvuci, ljudi koji prolaze.

Jedva mogu da zamislim sledeću sliku. Dva muškarca, usred metroa koji juri, ljube se kao da im je poslednji put. Kao da su jedini ljudi na ovom svetu koji će takođe nestati, zajedno s vozom koji žuri. Osim tog poljupca, više nikada ništa neće postojati, i on je ono čime su rešili da ispune svoje poslednje momente.

Ne mogu tačno da se setim drugih ljudi u vagonu. Možda su prolazili, gledali nas, komentarisali. Nije mi bilo važno. Ponekad sve zastane.

Kada smo izašli napolje, vetar me je opomenuo da mi je lice vlažno od poljubaca. Bilo mi je hladno, i to je prvi osećaj koji je nagovestio prestanak čarolije.

Večeras šetam sam i grozničav. Ulice su puste i neprijateljske. Jedem vreme koracima. Iz sporednih ulica izlaze devojke koje se smeju, parovi koji glasno pričaju, žene s velikim torbama, muškarci u odelima koji pognute glave žure kući.

One večeri smo došli do vrata i on je izvukao ključeve. Stajao sam sam u mraku, u uskom hodniku dok je on nešto pričao nekim ljudima iza vrata. Stavio je prst na usta, govoreći mi da ćutim. Ja sam ćutao i peo se uskim stepenicama za njim. U polumraku sam razaznao minijaturnu sobu, punu predmeta, bez vazduha, s malim prozorom koji je gledao na baštu. Navukao je zavese i zavladao je totalni mrak.

Nisam pripadao onome što se dalje dešavalo. Bio sam svestan da mi smeta što sedim go na krevetu, da mi je hladno, još hladnije od njegovih vlažnih usana koje su klizile duž moje kičme. To više nije bila ni oaza, ni mračni park. Mi više nismo bili poslednji ljudi, nego obični ljubavnici u iznajmljenoj sobici londonskog predgrađa, čiji me je mrak tako boleo.

Večeras, kao i mnogih večeri pre ove, uronio bih u neku čaroliju. Uhvatio bih je, udahnuo duboko, zadržao je u stomaku, i ne bih joj dao da nestane.

 

London, 1995.

 

 

 

sLUČAJ BROJ 24

 

 

Zovem se Julijana i ovo je vrlo lična priča. Kad imam vremena, volim da se setim kako je nekada bilo. Tako se setim dana letenja ili dana neuspeha, pa dana blaženstva i dana tuge. Juče se setih dana lutanja.

Kad bolje razmislim, to i nije bilo loše vreme. Izgubiš kišobran, drugi kupiš.

 

*  *  *

 

Bilo nas je deset zaposlenih i prodavali smo Snove. Uglavnom preko telefona.

– Dobar dan, molim lepo, želite San? Kakav i koliko?

– Pet minuta straha.

– Ove nedelje imamo posebnu ponudu, vrlo jefitino. Nažalost, samo četiri minuta, u toku dana.

– Ne možete da spavate danju? E, u tom slučaju, za nešto višu cenu možemo da vam ponudimo nekoliko strašnih noćnih snova: Strah od pada (vrlo povoljno), Strah od budućnosti (skoro džabe), Strah od pasa, insekata ili vanzemaljaca, kao i Strah od sumraka i Strah od usamljenosti.

– A vi biste da u snu letite i plašite se letenja? U tom slučaju moram da vas prebacim u drugu sekciju.

 

*  *  *

 

Prodam po nekoliko Snova dnevno. Uglavnom strašnih, pošto mi je to bila specijalnost. Ljudi su ih kupovali da bi sve svoje strahove doživeli samo tokom spavanja.

Uveče odem kući, legnem ispod moje palme, uključim kvarcnu lampu i pustim „More“ da šumi iz kasetofona. Provedem tako neko vreme pa prosto zaboravim gde sam. Ponekad čak viknem: Dosta tog prskanja, može lopta i drugde da se igra!

U danima lutanja, Brkati me je redovno posećivao. Dođe onako visok i prav, stane ispred mene i s poštovanjem skine šešir. Malo govori a malo i misli. Donese mi kesu žele bombona i pojede sve zelene. Ja dokusurim ostatak. U to, i vreme prođe. Pomisliš, tek što je došao, a on već stavlja šešir i odlazi.

Sledeći dan je kao i prethodni. Prodajem Snove. U međuvremenu, zurim kroz prozor ili pušim na klozetskoj šolji. Nekada šapućem poluglasno, uglavnom bezobrazne reči. Zapevam. Očešljam kosu i pojedem ratluk. Ponekad pomislim: zašto su meni koja prodajem Snove Snovi uskraćeni.

*  *  * 

 

U to vreme se išlo na klizanje na veštačko jezero u parku. Klizači su kružili ledom i nisu pričali. Sve je bilo osvetljeno i izgledalo je kao mala proslava tišine. Posle toga se lepo spavalo i sledeći dan bi lakše kliznuo.

Ljudi su želeli mnogo Snova. Sanjali su o Snovima. Najviše su kupovali Snove o uspehu. Naš izbor je bio zavidan. Uspeh socijalni se posebno tražio, iako bi se svi zbunili pred pitanjem šta pod time podrazumevaju.

– Stil pre svega.

– Kakav stil želite: američko-bogataški, umetničko-avangardni, dobrostojeće-intelektualni, malograđansko-udobni?

Uglavnom su želeli puno roze boje.

 

*  *  *

 

U to vreme sam izabrala miša za kućnog ljubimca, jeftino vino za zabavu, šarene magazine za informisanje. Promenila sam raspored knjiga na policama. Promenila sam i prijatelje.

Brkati je obećao da će nam priuštiti San, koji sam ja mogla vrlo povoljno da nabavim. Dugo sam na to čekala i na kraju se umorila.

Šta će mi Snovi koji tako kratko traju i nestanu bespovratno u Javi. Nisam više želela nijedan San koji prodajem jer su se svi ishabali u priči o njima. Kao što kuvar ne jede jelo koje je dugo spremao, odustala sam od Snova i odlazila u krevet ne nadajući se ničem posebnom.

Tih dana primetih da mi se ruke produžuju, noge otežavaju i da se krećem ne od volje, nego iz navike. Kupcima Snova počeh da nudim sumnju:

– Koliko ste Jave potrošili za vaše parče Sna?

 

*  *  *

 

U to vreme sam ručala pivo iz konzerve, na uglu ulice, na trotoaru, usred buke gradske. Rešila sam da ne pričam s ljudima, nego samo s pticama. U danima lutanja nisam uspevala da se pridržavam svojih odluka.

Na tom istom uglu upoznah Sonju i popričah sa njom. Rekoh da prodajem Snove. Ona je odavno prestala da ih kupuje. Kaže da bi dala sve Snove za samo jedan Smisao.

Posle dugo vremena sam ponovo bila iznenađena nekim rečima. Zaćutala sam, zaustavila disanje i čekala da čujem nastavak koji će biti nešto sasvim novo, ili će čarolija prestati.

Sonja mi ispriča da joj mladost prođe u kukanju nad samom sobom. Ništa se više nije volela, još manje se poštovala, i samo joj je bilo žao sebe. Nijedan San nije uspevao da je učini srećnom.

– Onda sam rešila da sebi priuštim Smisao – reče i zadovoljno podrignu od piva.

 

*  *  *

 

Odlučih da i ja sebi obezbedim isto. Ostalo mi je samo da razmislim koju vrstu Smisla želim. Bilo ih je nekoliko.

U čast odluke zapalih dugačku cigaretu. Brkatom poklonih vrlo bezobraznu noć. Pevala sam ispod tuša i čak napisala jednu pesmu.

Prodavnici Snova se približavao kraj i jednog dana je i došao.

 

*  *  *

 

Moja Julijana, nije to bilo tako loše vreme kad bolje razmisliš. Lutaš, lutaš pa pronađeš vrata na koja zakucaš.

Kao prvi korak ka Smislu, reših da se volim i poštujem.

Pošto je ovo lična priča, dodaću nešto što meni lično znači.

U to vreme kestenje je nobično dobro rađalo, pomorandže su bile sočne, a ulice su mirisale na lipu. Nosila sam razdeljak sa strane, kaubojske čizme i vezenu maramicu u džepu. Brkati me je voleo i šaputao gluposti kojima sam se mnogo smejala.

Ljudi su kao ludi kupovali Snove o bogatstvu.

 

London, 1993.