Back                            Home                                     Next

 

sLUČAJ BROJ 17

 

 

Ustanem tog jutra, a svet se promenio. Sija sunce, magnolija se šepuri u dvorištu. Počistim stazu od opalih latica i primetim da mi nije hladno, pa mi se zbog toga osmeh širi. Pljunem u šake, pa istresem tepihe.

Do podneva, sve stvari u mojoj kući dobiše drugu boju. Još sam samo prašinu sa stola rastresla, kad na vratima neko zakuca. Moja prva mušterija.

Zovem se Hrisula i živim od proricanja sudbine. Kao mlada otkrih da tu i tamo ponešto o ljudima mogu da osetim. Mladost i jeste to – osećaj a ne znanje. Stoga sam se u ranim godinama svog života snebivala da od toga hleb zarađujem. Mi smo stvoreni svoj put da sledimo. Šta je to naš put nije teško otkriti, mnogo je teže sa njim se pomiriti.

Sudbinu proričem tako što skuvam tursku kafu, poslužim je mušteriji i sebi, u šoljama samo za tu namenu. Kafa mora da se popije polako i s uživanjem. Zatim se šoljica okrene u tacnu naopačke, a dno se tri puta prekrsti. Za vreme celog rituala mora reč da teče. Nešto lako i prijatno o čemu mušterija voli da priča. To je početak, jer mnogi ljudi vole da porazgovaraju a nemaju s kim.

Moja prva mušterija je muško, vodoinstalater. Toliko o sebi kaže. Meni je to dovoljno. Narogušen je, od onih što kada su povređeni, rađe se posvađaju nego zaćute.

Pričamo o tome kako je šteta što čovek u ovo lepo jutro nema vremena da prošeta nego mora da trči za parom. Ljudi su zbog novca sasvim zaboravili na sebe. On mi se žali navodeći primere, a i ja ponekim uzvratim.

Za to vreme se u šolji formiraju šare i figurice. Kada se vodoinstalater malo opustio, počnem da pričam.

– Nije sve toliko daleko, kao što ti misliš. Nisi ti za sve kriv, a grešio si. Nešto se desilo u prošlosti, ti bi sad napred, a neko, lepo vidim ovde, drži te za kaput.

On se smeška i kaže da zna na koga mislim.

Kažem mu da je to neka ženska ljutina što ga vuče.

Vodoinstalater se meškolji u stolici.

– Jeste, tačno je – kaže – ona je htela da idemo u Nemačku, a ja zapeo Engleska il’ ništa.

Kad ućuti, ja nastavljam.

– Porodičan si čovek. Mislio si, ja sam pomagao koliko sam mogao, pomoći će i mene koliko mogu. To koliko te je pomogla rodbina u Engleskoj je bilo vrlo malo. Shvatio si da mora teško da se radi.

– Sve je tačno – kaže čovek. – A šta ću dalje?

– Vidim, mnogo te pritislo. Teret ženinog nezadovoljstva godinama nosiš. Moj ti je savet da se setiš kako si ženu gledao kad ste se upoznali. Pokušaj sada da je na isti način vidiš. Teško je, al’ probaj. Hvala Bogu, da jedete imate, deca su vam zdrava.

Čovek preko puta mene, duboko misli. Sva mu je briga porodica. Njegov put u bolji život je vodio u beli svet. Čak na ostrvo englesko. Usred tog sveta koji je vredno izgradio, njegova nesrećna žena.

– Prestao si da mariš za druge stvari. Retko se smeješ, a nikakva ti opasnost ne preti. Tvoj put je čist. Posao nećeš izgubiti, jer si vredan radnik. Još samo da ti kažem, nije svaka ženina reč optužba, nego ti to kao optužbu čuješ. Pre nego što uzvratiš, promisli.

– Sve si mi lepo rekla, a šta za budućnost imaš da mi kažeš? – pita čovek.

Zagledam se još jednom u crno-bele šare od kafe, u dno šolje – koje je kuća, u rub kruga – koji je ono što nam dolazi, u figure između – koje povezuju naše sadašnje i buduće.

– Nema ništa da se brineš – kažem mu – svi će ti u porodici po redu umirati. Smrt te neće iznenađivati. Sa nekim čovekom ćeš veći posao da započneš. Biće para, taman koliko treba, što znači, više nego sada. Sreća ti u deci leži. Lepo će da uspeju, ne baš kako bi ti hteo, ali videćeš, sve je kako treba.

Ustaje čovek kad ja ućutim, a ćutanje potraje. Zna da mi je njegova ispijena šolja samo to rekla, da ako i više znam, dalje neću reći. Novac je ostavljen na stolu dok sam ja išla po njegov kaput. Nikada ne proveravam da li je plaćeno, i nikada za novac ne pitam.

Čovek, vodoinstalater, izlazi, hoda kroz dvorište, prema kapiji. Verovatno misli da je bar ovaj dan bio drugačiji.

A drugačiji je. Sunčan i otvoren. Pukne u svojoj jasnoći posle polutame moje sobice u kojoj, uz osušene šare od kafe, pričam o sudbini. Danas će biti još dve, tri mušterije. Neki će se zahvaljivati, neki će zaboraviti da kažu hvala.

Rešavam da obučem svoj prolećni kostim i da se popnem na štikle. Zaključavam vrata za pauzu dužu nego obično. U znak poštovanja prema prirodi koja ni ove godine nije zaboravila da nam vrati toplotu.

Pustim se niz dvorište i, kao da klizam, nastavim niz ulicu. Napolju automobili brže jure i ljudi bez kaputa brže hodaju. Sve je dobilo neku novu boju. Čak i Cigančica na uglu, sa pruženom rukom jasnije izgovara jedinu rečenicu naučenu na engleskom: – Help, pliz.

– Kako danas ide posao? – pitam je, na srpskom.

Smeje se krezavo. – Bolje, mnogo bolje – kaže.

– Izmileli ljudi k’o gušteri. Željno je to sunca, pa ne žali ni pare da da, samo kad ga ima.

Škilji u mene, prepoznaje me, ne prepoznaje.

– Da ti gledam u dlan, gospođo, sve ću da ti kažem, za ljubav i ostalo.

Šta ja, Hrisula, čitač sudbine i profesionalna proročnica da joj kažem? Uvek mi je drag entuzijazam omladine koja bi da živi od istog posla kojim se ja bavim.

– Drugi put, sestro. Kad o tome budem htela da mislim. A sad, u ovaj lepi dan, kad ti je već do toga da vreme sa mnom provodiš, sedi da popušimo po cigaru.

Sedimo koleginica i ja, pušimo i žmurimo. Lepo je osećati toplotu na obrazima i na momenat zaboraviti sve što znamo. Ko smo bili i šta će biti sa nama i sa drugima oko nas. Kao tek rođeni, ponovo imati svoj život, neuprljan, sa čistoćom koju samo momenti donose. Momenti zbog kojih valja živeti.

Grejemo kosti.

 

London, 1992.

 

 

 

sLUČAJ BROJ 18

 

 

Dugo smo razmišljali šta bismo mogli da učinimo.

 

Zima se približavala neverovatnom brzinom a u kući je bilo hladno. Živeli smo u staroj kući. Podovi su škripali, a kroz prozore je prolazio vetar. Voda iz kupatila je poplavljivala kuhinju. Nedostajali su gelenderi na stepeništu, tepih je bio pocepan.

Mi smo ipak verovali da je baš lepo živeti na tom mestu. Niz skupih kuća je počinjao nešto dalje, u istoj ulici. Pijaca je bila blizu, kao i pab koji se zvao „Salata i puž“.

Jedino u prostoru nismo oskudevali. Kuća je bila velika, isuviše velika za nas. Kad kažem – mi, mislim na Slikarku, Brkatog i mene. Moje ime je Lala.

Razmišljali smo šta bismo mogli da uradimo. Zima se približavala i trebalo je prezimiti.

Brkati je jedne večeri rekao da bi najbolje bilo smanjiti se na veličinu pivskih flaša. Umanjena veličina je imala mnogo svojih prednosti. Mogli bismo lepo da živimo u fioci gde bi bilo toplo i gde kućevlasnik ne bi mogao da nas nađe. Tako malim, malo bi nam i trebalo.

Još bolje bi bilo kada bi postojao neki eliksir koji bi nas vraćao u prirodnu veličinu. Tako bismo bolje mogli da uživamo plodove svog umanjenog života. Na primer, mali bi ulazili u radnje, krili se do noći, a onda opet postajali veliki i lepo se zabavljali.

Meni je ova ideja bila poprilično tužna. Teška mi je pomisao na smanjivanje. U ovom svetu sam se već osećala veoma malom, tako da mi se bilo kakvo smanjivanje, čak i u korisne svrhe, činilo strašnim.

Slikarka je imala drugačiju ideju za preživljavanje. Smatrala je da treba da se maskiramo. Maske bi menjali u zavisnosti od prilika. Jedan dan bi ličili na cvetove. Imali bismo velike šarene šešire, raznobojne kapute i crvene cipele na visoku petu. Bili bi prijatni za oko, sebi i drugima. Možda bismo zato bili bogato nagrađeni.

Maske bi postajale sve bolje i sve luđe. Možemo da ličimo na polje žita, na avione, palme ili svetiljke.

Meni je i ova ideja bila pomalo tužna. U ovom životu sam se već toliko puta maskirala i menjala lica, u zavisnosti od prilika. Uvek da bi se to nekom drugom svidelo.

Moje ideje za preživljavanje su bile raznorazne i menjale su se iz dana u dan. Prvo bih u njih poverovala, a onda bi mi se učinile neostvarljivim.

Želela sam da kupim kravu i čuvam je u kupatilu. Pazila bih je i mazila i pila njeno mleko. Od mleka bih pravila sir i jogurt i prodavala ga na pijaci. Ispostavilo se da su krave vrlo skupe.

Mislila sam da bi bilo dobro da se lepo najedemo i prespavamo celi period. Tako bi prespavali loše stvari. Ja nikada nisam uspevala da prespavam loše. Budila sam se i ranije nego što treba.

Pomislila sam da bi bilo lepo da postanem slavna. Tako bih postala bogata i cenjena, pa ne bi važno bilo koje je godišnje doba. Nisam nikako znala u čemu bih mogla da se proslavim.

Pomislila sam da bi bilo dobro da sam nečiji pas.

Čak sam mislila da bi bilo dobro utopiti se u reci Temzi. To sam, doduše, samo jednom pomislila.

Htela sam da nabavim staklenu kuglu i proričem sudbinu ljudima. Ne znam gde bih našla te ljude.

Poželela sam da odem u manastir i zauvek tamo ostanem.

Pomislila sam da bi bilo lepo da se jednog jutra probudim bolesna od zaborava i počnem sve iz početka.

 

Ništa od toga nisam uradila.

 

*  *  *

 

Jednog jutra smo otišli zajedno na pijacu i kupili mnogo povrća. Vratili smo se kući i skuvali veliku supu. Kada smo je pojeli, osećali smo se sasvim drugačije. Bili smo siti, i bilo nam je toplo. Smejali smo se, čak i zapevali. U čast ostvarljivih ideja.

Vetar je i dalje šišao kroz prozore. To nas uopšte nije uznemiravalo. U tom trenutku ništa nije moglo da poremeti naš mir zato što smo bili ubeđeni da smo napokon pronašli formulu protiv zime koja je pristizala neverovatnom brzinom.

 

London, 1991.

 

 

 

sLUČAJ BROJ 19

 

 

Često svratim na seosko groblje. Odem tamo da se odmorim i opomenem samu sebe da život mora da bude drugačiji od mojih uobičajenih dana koje velikom brzinom trošim.

Groblje raste, kao drveće. Ne vidno, ne svakodnevno. Samo posle nekog vremena primetim da se širi u livadu, prema njivi kukuruza.

Novi deo groblja je drugačiji od starog. Trava je pokošena. Svuda ostaci venaca i suvog cveća. Šarenije je nego donji deo gde o poseti živih govori tek po neka poluizgorela sveća. Posle nekog vremena, pokojnicima prestaju da donose cveće. Ponekad poneko svrati, zapali sveću, postoji kratko i ode.

Kraj novijih grobova, ljudi duže sede. Popričaju s pokojnikom, donesu kafu i rakiju. Pre nego što sami popiju, nekoliko kapi izruče na zemlju. Zapale cigarete, svoju popuše a drugu ostave na ivici groba.

Kraj novijih grobova, preturene rakijske čaše i šoljice za kafu koje je čovek za života najviše koristio. Vremenom nestanu. Razbiju se ili ih odnese vetar. Niko se ne potrudi da ih zameni. Pokojnik je suviše davno otišao.

Ja dođem i sednem kraj groba. Gledam kako oblaci lete po nebu i kako u daljini seljaci rade na polju ili teraju stoku. Sve to liči na dečiji crtež soske idile. Preko puta groblja traje istinski svet sa crvenim krovovima, zelenom travom i žutim suncem.

Ništa neobično. Različiti svetovi su oduvek postojali jedan kraj drugog. Svaki se kretao na svoj način. Eto, groblje raste, ljudi dolaze sa cvećem i svećama, piju rakiju i puše. Preko puta teče neki drugi život.

Dođem na groblje da bih mislila o čoveku koji mi je bio mnogo drag i koga više nema. Dok sedim kraj njegovog groba ne osećam da mi je bliže. Samo je više u mojim mislima koje posvetim sećanju. Sve ovo i nema veze sa njim. To je samo poslednje mesto na koje je otišao. Dok posmatram idilični svet preko puta, sigurna sam da ga tamo više ima. Njegove misli, pogledi, ljubavi su bile tamo. Ovde je stigao tek na kraju svega. On i svi oko njega.

Gledam slike na spomenicima i pitam se kako su ti ljudi istinski izgledali i da li bi se složili da ih baš ta fotografija predstavlja posetiocima ovog mesta. U tom pogledu, svakako su bili srećniji oni koji „.....podigoše spomenik za života“.

Nekada moju samoću prekine po koji posetilac. Žena koja vredno pere spomenik i struže ptičji izmet sa krsta ili slova. Glanca sliku, baca uvelo cveće i stavlja novo. Kada sve to tako lepo pospremi, valjda oseti da je bar nešto učinila za pokojnog i da je i njemu sada malo ugodnije i bolje. Postoji još trenutak, zadovoljna svojih ruku delom, pa se izgubi među spomenicima noseći đubre i suvo cveće da ga na izlasku baci.

Ponekad sretnem starice koje brzo brišu suze i nešto šapuću sebi u bradu. Ili muškarca u crnoj košulji koji puši zagledan u sliku svoje saputnice. Kuća je ostala bez domaćice. Pantalone su mu nepopeglane i kao da ga prekriva sloj prašine.

Takav jedan čovek često dolazi i sedi na drvenoj klupici, tačno preko puta groba koji ja posećujem. Dolazi sam. Popuši cigaretu i pognute glave ode.

Pre neki dan, dok sam sedela zagledana u svet preko puta večnih kuća, videh crveni automobil strane registracije kako se zaustavlja na putu. Iz njega izađe onaj čovek i mlada žena. Nosili su veliku torbu. Počistiše i pospremiše oko spomenika i upališe sveće. Zatim su na mermernu ploču prostrli karirani stolnjak. Na njega su stavili bombone, rakijske čašice i plastične šolje za kafu. Stavili su i tanjir sa parčićima gibanice i drugi sa lenjom pitom.

Uredna i čista trpeza na grobu. Plastične čaše, kao na pikniku. Zajednička zakuska sa pokojnom Radmilom, koja bi verovatno bila zadovoljna prizorom. Kada su sve spremili, ostalo im je da sede na klupici i čekaju druge. Povodom ćerkinog dolaska iz Francuske, napravljen je mali pomen na majčinom grobu. Da svi budu zajedno.

U jednom trenutku čovek me je primetio. Mi smo već poznanici, kad god se sretnemo klimnemo jedno drugom glavom. Kada me je video kao da se obradovao. Obrati se ćerki:

– Ajde, ćero, posluži gospođu, ona će nam biti komšinica na onome svetu.

Popih rakiju za dušu pokojne Radmile sa svojim budućim komšijama sa onoga sveta, koje sam, eto, imala priliku da na vreme upoznam.

 

Selo Banja kod Aranđelovca, 1996.