Home                                     Next

 

Mirjana Danilović

 

 

SLUČAJEVI

 

 

Mom ocu Mihailu Daniloviću, koji je ove priče odavno naslutio

 

 

Pamtim samo sličice.

Ove su priče nastale u vremenu.

Jedna drugu su rađale, a kada su bile završene, jedna za drugu nisu marile.

 

Zato im je trebalo mnogo vremena da se dogovore i počnu da postoje zajedno, u ovoj knjizi.

 

 

sLUČAJ BROJ 1

 

 

Da ti ispričam jednu priču.

 

*  *  *

 

Bila jednom dva čoveka. Dugo su se poznavali, a postali su prijatelji tek mnogo kasnije. Možda su se zato i upoznali, jer su osećali da će im koraci jednom krenuti u istom pravcu. Možda su krenuli skupa zato što su se dugo poznavali. Ko će to znati.

Uglavnom, dva čoveka krenuše na Put. Da bi priču bilo lakše pratiti, daćemo im imena. Lala krenu na jednu, a Gerber na drugu stranu okeana. Razmenjivali su pisma. U njima se dogovoriše o susretu. Obradovali su se jedno drugom, siti se ispričali i rešili da Put nastave zajedno.

Imali su veliki američki automobil, srebrne boje, sa prozorima koji su se otvarali na pritisak dugmeta. Levo leptir-staklo je bilo polomljeno, ali je auto vrlo lepo izgledao sa desne strane. U njemu su prošli hiljade kilometara. Putovali su, pa su se zaustavljali da se odmore. Usput su zarađivali neke pare. Čisto da se opstane. Jedini cilj im je bio Put.

Kada su se zasitili drumova s jedne strane okeana, rešiše da pređu vodu i neko vreme putuju s druge strane. Imali su mala crna evropska kola na kojima su postojali svi prozori, ali se nisu otvarali na pritisak dugmeta, nego na navijanje. Rešili su da neko vreme putuju po Ostrvu.

Ostrvo je daleka tačka na mapi, okružena vodom. S obzirom gde je i šta nudi, Ostrvo je bilo prenaseljeno. Ta činjenica se jedino može objasniti ljudskim inatom. Okruženo žutom, neprijateljskom vodom, često posećeno od strane kiša i vetrova, Ostrvo je bilo izazov. Ko tamo dospe i još uspe da preživi, dobija titulu putnika, veterana.

Prijatelji su jedno vreme lutali Ostrvom i pitali se zašto je sve tako lepo i sređeno. Tada još nisu znali da ljudi od najneprijateljskijih mesta prave najlepše kutke, da bi dokazali Prirodi da su jači od nje. Sever je oduvek služio kao primer raja jugu.

Lala i Gerber se nastaniše u velikom gradu. Možda najvećem na svetu. U jednom od onih gradova gde su svi oduvek bili potrebni, a istovremeno je sve funkcionisalo i bez njih. Tu je živelo suviše mnogo ljudi sa sličnim idejama. Jednu od tih ideja su uvek mogli da ostvare – preživljavanje.

U tu svrhu su prvo morali da nauče kako da se sporazumevaju s drugim stanovnicima Ostrva. Naučili su dovoljno, nikada potpuno.

Onda su se trudili da uče kako da budu što sličniji svima drugima. To je veoma pomagalo. Različitost se nije cenila, jer u mnogoljudnim gradovima, ona samo otežava življenje. Uostalom, postojali su oni koji su bili zaduženi da budu drugačiji. Sve je bilo perfektno organizovano.

Zatim su učili mnoge stvari koje ranije nikada ne bi primećivali. Da se raduju suncu, koga je retko bilo, slobodnom vremenu koje su dobijali na kašičicu, susretima koji su se samo ponekad dešavali, odlascima do mora koje je samo mirisalo na more.

Posle je sledila potreba za krovom nad glavom. Na severu se bez njega nije moglo. Prijatelji su lutali ulicama i trudili se da među kućama koje su izgledale kao nacrtane, nađu onu koja bi ih primila. Nisu mnogo marili koja će to kuća biti, jer je ionako, za putnike, sve privremeno.

Kratke periode su proveli u raznoraznim sobama, kuhinjama i kupatilima. Negde je bilo lepše, negde ružnije, negde skuplje, negde skoro za džabe. To sa kućama je uvek zavisilo od slučaja.

Vremenom su se umorili od silnih premeštanja i rešili da se na jednom mestu duže zadrže. Hteli su da u ono malo slobodnog vremena budu u prostoru u kojem će živeti sa nekim dragim stvarima. Možda više nisu bili dovoljni jedno drugom, a možda su pomislili da tako treba, zato što su ostali tako živeli.

Tako su prijatelji neko vreme živeli okruženi vazama i saksijama s cvećem, policama i stolicama. Sve to su napuštali rano ujutro i vraćali se kasno uveče. Zarađivali su pare za održavanje krova nad glavom. Kako su oni pre svega bili putnici, nikako nisu mogli da se oslobode osećanja da u celoj priči nešto nije u redu.

Razgovarali su sa raznim ljudima i polako počinjali da shvataju da su mnogi oko njih putnici. Čak i oni koji su oduvek bili na Ostrvu mislili su da je to samo privremeno mesto na kojem su se zaustavili, i da je Put još uvek otvoren i širok.

Tako su se Lala i Gerber tešili da je sve u redu. Ovo kako sada žive je u stvari kako treba živeti. Sve je uostalom ispred njih. Kada budu rešili da nastave dalje, sakupiće nešto stvari i produžiti.

Tu su vrlo grešili, zato što su zaboravili da vreme radi protiv njih. Kada su razmenjivali svoja iskustva sa drugim putnicima, nikada nisu pažljivo slušali kako su se dani, koji se neprestano smenjuju, umešali u priču. Ljudi su uspevali da pobede Prirodu, ali ne i Vreme.

Ono je letelo ogromnom brzinom. Na Ostrvu je sat trajao četrdeset i pet minuta. Još se ne bi navikli na utorak, a petak je već stizao. Vreme je bilo toliko moćno, da je stalno pretilo Putu. Ukoliko se nešto ne preduzme, to će biti kraj. Zauvek će ostati u jednoj tački.

Prijatelji su sve to shvatili i počeli su da se boje. Najjednostavnije im je bilo da jedno drugo optužuju za promašaj. Skretanje sa Puta učinilo im se nerešivim, i oboje su očekivali da će to onaj drugi uspeti da reši. Mrzeli su sve drage predmete oko njih, a krov koji ih je štitio videli su samo kao prepreku nebu i suncu.

Kako više ništa nisu mogli zajedno da urade, prijatelji su rešili da se odvoje. Jedan je krenuo na jug, a drugi na zapad. Sa sobom nisu poneli ništa osim ideje o Putu. Opet su bili na početku, ili su možda bili na kraju. Možda putevi i nemaju početak i kraj, zato što su krugovi. To je tek trebalo saznati.

Dok god se putuje, uči se. Lala i Gerber su putovali sami nekim drugim predelima i ponovo osećali da je sve ispred njih. Na momente ih je ideja slobode činila srećnim. Mislili su da su opet oni isti ljudi sa početka priče. Koliko god su odmicali, sve bliže su bili polaznoj tački.

Gerber je lutao, pa zastajo da se ogreje na južnom suncu. Lala je menjala krovove zapada, gradove i staze. Povremeno su nalazili saputnike ali su se plašili da se s njima sprijatelje, da opet ne bi skrenuli s puta. Ono što su naučili putujući je da su putnici uvek sami. Samo tako je lutanje podnošljivo.

Trajalo je to još neko vreme, dok i Lala i Gerber nisu uveli.

 

*  *  *

 

Da li ti se sviđa ova priča? Meni se ne sviđa kraj. Trebalo bi da se promeni, ali je možda lakše napisati sasvim novu priču.

London, 1997.