prvi deo

 

Sirena

i

Minotaur

 

1

 

Termini i ciljevi

 

Mitske slike poluljudskih bića poput sirene i minotaura izražavaju staru, fundamentalnu, zajedničku spoznaju do koje se veoma sporo stiže: da je unutrašnja priroda naše vrste nedosledna; da se naš kontinuitet sa drugim životinjskim vrstama na Zemlji, kao i naše razlike u odnosu na njih, nalaze podjednako u osećanju nelagodnosti koje imamo jer živimo na Zemlji i u mogućem pronalaženju načina da se na njoj osećamo kao kod kuće.1[1]

Dok se ova tajna spoznaja nalik na san postepeno pretvara u aktivni probuđeni jezik, pojavljuje se korpus ljudskih projekata od suštinskog značaja. Jedan od njih je (i ja ću kroz čitavu knjigu ukazivati na njegovo mesto među ostalima) projekat popuštanja i restrukturisanja krutih oblika simbioze, utvrđene psihološke komplementarnosti, koji su do sada dominirali u odnosima između žena i muškaraca.

Nemam nameru da taj projekat namećem čitaocu. Suštinski činilac mentalne aktivnosti koja takav projekat vodi napred svakako se ogleda u ličnom doživljavanju tog osećanja urgentnosti, tog moranja i njegovog saopštavanje drugima. Drugi suštinski činilac te aktivnosti sastoji se u ispitivanju prirode zajedničkog otpora tom osećanju moranja: u analizi konzervativnosti – u sebi kao i u drugima – koja blokira ostvarenje tog projekta. To je zadatak koji sebi postavlja ovo istraživanje. Ono nema nameru da podstiče već da ruši. Njegov cilj nije da osudi muško-žensku konzervativnost*[2] već da je podrije otkrivajući neke njene emotivne izvore.

Najsnažniji izvori polne konzervativnosti skriveni su u tihim, tamnim slojevima našeg mentalnog života: upravo ta skrivenost održava njihovu moć. Neophodan uslov za slobodni razvoj ličnosti predstavlja otvoreno artikulisanje i potpuno svesno sagledavanje tih izvora; drugim rečima, udaljavanje od prinudno i unapred određenih uskih načina osećanja i delovanja između žena i muškaraca. 

To nije dovoljan uslov – jasno je da društvene promene zavise od mnogo istovremenih procesa – ali je neophodan uslov. Bez njega ne možemo znati kako da, poštujući život, razmrsimo postojeće i izatkamo nove obrasce u složenoj mreži intimnih međuljudskih odnosa koji se preklapaju i na kojoj se zasniva ogromni uznemirujući društveni zastoj stvoren oko roda[3].

Ta se mreža stvarala dugo vremena. Ona je duboka i gusta – malo je pohabana, ali je i dalje zapanjujuće jaka i gipka. U svom sadašnjem obliku ona predstavlja otelotvorenje naše kolektivne neuroze koju želimo da zadržimo ali i da je prevaziđemo. Međutim, upravo nas ta mreža održava u životu. Njeno kontinuirano postojanje u nekom obliku – postojanje neke mreže koja trajno premošćuje generacijske veze između primarnih grupa – pitanje je od koga zavisi sama naša ljudskost.

              

Termini

 

Po mom shvatanju termin „odnosi među polovima“ označava podelu odgovornosti, mogućnosti i privilegija koje preovlađuju između ljudskih bića muškog i ženskog pola kao i obrasce psihološke međuzavisnosti koje ta podela podrazumeva. Specifična priroda takvih odnosa razlikuje se, često dramatično, u različitim društvenim uslovima. Njihova opšta priroda, međutim, potiče iz suštinske činjenice koja je do sada bila opšte prihvaćena: iz činjenice o primarnoj odgovornosti žene za staranje o odojčadi i maloj deci.

Termin „ljudska nelagodnost“ označava normalnu psihopatologiju naše vrste koja prožima našu kulturnu evoluciju a možda čak i skorije faze naše fizičke evolucije; to je hronično stanje neprilagođenosti ljudskog društva sebi i prirodi koje u ovom trenutku kritično ugrožava sam život.

U ovoj knjizi pokušaću da pokažem da naši odnosi među polovima obezbeđuju način za rešavanje nekih aspekata te osnovne ljudske nelagodnosti, način koji održava i produbljuje tu unutrašnju bolest dok samo na površini ublažava bol koji ona stvara. Ti odnosi predstavljaju deo jedne šire bolesti. Proces njihovog menjanja i proces prevazilaženja te bolesti neodvojivi su jedan od drugog.

U ovoj knjizi neću pokušavati da pokažem: a) da preovlađujući način psihološke međuzavisnosti polova zaista treba da se promeni ili b) da, u stvari, postoji neka suštinska patologija koja oblikuje stav ljudske vrste prema sebi i prirodi, patologija zahvaljujući kojoj su šanse da uskoro potpuno nestanemo zaista veoma dobre, ako prethodno ne uspemo da je prevaziđemo. Ova knjiga polazi od pretpostavke da je čitalac već u potpunosti ubeđen u istinitost dve prethodne tačke. One su u mojoj argumentaciji uzete kao aksiome i odnose se samo na ljude koji su spremni da ih tako shvate. Čitalac koji na to nije spreman imaće problema da prati moju argumentaciju, s obzirom na to da ovde ne mogu da se pozabavim rešavanjem tih problema.

Slike sirene i minotaura utiču ne samo na ljudsku nelagodnost uopšte (to im je zajedničko sa svim bićima iste vrste – sa harpijama i kentaurima, vukodlacima i sfingama, krilatim nimfama, faunima sa kozjim ušima itd. – koja su opsedala maštu ljudskog roda) već i na odnose među polovima pojedinačno. Opasna sirena, zavodljiva i nedokučiva žena, oličenje tamnog i čarobnog podvodnog sveta, iz koga potičemo ali u kome ne možemo da živimo, namamljuje putnike u propast. Strašni minotaur, divovski i večno infantilni izdanak neprirodne požude jedne majke, koji nezasito proždire živo ljudsko meso, muški je predstavnik moći i pohlepe lišene razuma.

Naslov ove knjige, u celini gledano, treba da podrazumeva: a) našu dugotrajnu opštu svest o nelagodnom i dvosmislenom položaju ljudske vrste u životinjskom carstvu i b) jednu više specifičnu svest: da sve dok ne ojačamo dovoljno da možemo da se odreknemo ubitačnih oblika saradnje između polova koji sada preovlađuju, i muškarac i žena će ostati poluljudi, čudovišta.

 

 

Ciljevi

                        

Muško-ženski odnosi razvijali su se pod pritiscima – telesnim, tehnološkim, emotivnim – koji su deo prošlosti ljudske vrste. Ti odnosi predstavljaju ogranke jedne suštinske činjenice – dominantno ženske odgovornosti za ranu negu i podizanje postnatalno nezrelog, inteligentnog mladunca čiji je razvoj spor – koja je naizgled ugrađena u našu istoriju od kada su se prvi put pojavili ljudski oblici života. Iako je mnogo životnog zadovoljstva bilo utkano u te odnose, oni očigledno ni za jedan pol nisu bili u celosti lagodni i blagotvorni. U stvari, oni su uvek bili glavni izvor ljudskog bola, straha i mržnje: osećanje duboke zategnutosti između žena i muškaraca prožima život ljudske vrste od davnina tako da nam proučavanje mitova i rituala iz tih vremena omogućava da upoznamo ta ljudska osećanja.[4] Međutim, mi nikada, do sada, nismo imali razloga da o njima razmišljamo kao o sastavnom delu velike neposredne opasnosti za budućnost života na zemlji niti smo ikada, do sada, bili u položaju – telesnom, tehnološkom ili emotivnom – da pomislimo da se u njih umešamo.

Sada je, sasvim iznenada, takvo mešanje ne samo ostvarivo već hitno potrebno. Dilema koju smo uvek doživljavali kao statičnu i neizbežnu („Ne možeš da živiš sa njima ali ne možeš ni da živiš bez njih“ koju su duhovito ponavljali odrasli mnogo pre nego što sam mogla da shvatim šta time hoće da kažu) izgubila je svoju auru neizbežnosti. Eksplozivno ubrzanje tehnoloških promena doprinosi da naše drevne polne simbioze – u onim delovima svetske populacije čiji su život te promene revolucionarano promenile i u principu za sve nas – postaju sve očitije zastarele. Porast naše kolektivne senzibilnosti koji prati ovaj proces doveo je do toga da te zajednice postanu krajnje nepodnošljive. Početno, staro, hronično osećanje zategnutosti iznenada je postalo akutan problem.

Stara simbioza se raspada – otvoreno, tamo gde je njena tehnološka zastarelost najočitija i, suptilnije, u mislima ljudi gde god shvate da ona u principu može da postane zastarela. Ta simbioza se, ipak, raspada uprkos snažnom otporu. Mi smo se saživeli sa njom pod poslovičnom prinudom; a ipak, suočeni sa praktičnom mogućnošću da živimo bez nje, skloni smo da izgubimo hrabrost. Dugotrajna obmana je otkrivena – ono što smo oduvek smatrali neizbežnim zlom na koje se možemo žaliti ali koje moramo trpeti, sada mora ili da se okonča ili da se brani – i mi na tu činjenicu reagujemo sa užasom. Taj užas bi se brže prevazišao kad bi bio potpunije shvaćen. Moj zadatak u ovoj studiji sastoji se u davanju doprinosa tom razumevanju.

Dakle, da ponovim: moj cilj nije da pomognem da se detaljno opiše šta nije dobro u odnosima između polova. Drugi teoretičari su se tim zadatkom zaista dobro bavili neko vreme. Pretpostavljam da je čitalac upoznat sa suštinom njihovih stavova. Tome nemam ništa da dodam. Moj cilj je da pomognem u razjašnjavanju razloga iz kojih ljudi i dalje pristaju na takve odnose.

Mislim da najbitnije razloge, u celini gledano, ne prepoznaju ni savremeni protivnici ni savremene pristalice promena u našem polnom statusu kvo. Protivnike razumljivo privlači ideja da su ti razlozi isuviše duboko usađeni u ljudsku prirodu da bi uopšte mogli da budu promenjeni dok pristalice smatraju da je sve što je potrebno za njihovo menjanje dovoljno snažna i odlučna akcija. Ljudi konzervativnih načela u vezi sa polovima, u skladu s tim, skloni su da misle da je ljudski pristanak na takve odnose urođen, da je nekako „prirodan.“ Njihova tendencija (pošto je objašnjenje da je „Bog tako rekao“ postalo intelektualno zastarelo) svodi se na precenjivanje činjenice da su koreni ljudske vrste u biologiji: oni taj proces smatraju istinski manje reverzibilnim nego što on u stvari jeste. Šampioni promene, na drugoj strani, skloni su da protumače da je taj pristanak ljudima nametnut i/ili je „naučen“. Oni imaju sklonost da u psihopatologiji ljudske vrste potcene složenost korena tog pristanka: oni ga smatraju više spoljašnjim, direktnim, mehanički reverzibilnim nego što on u stvari jeste.

Ono što nas u ovom trenutku iz osnova primorava da damo taj pristanak, predstavlja, po mom uverenju, nešto mnogo promenljivije nego što bi branioci postojećih odnosa među polovima, amateri ili profesionalci, želeli da mislimo: u osnovi tog pristanka nisu ni anatomija ni hormoni. Nije reč o nekom misterioznom genetski determinisanom ostatku mehanizma koji usmerava ekološki prilagodljive odnose između muških i ženskih gorila, šimpanzi i pavijana kao ni o nekom čarobnom i svetom odnosu prema potrebama odojčadi i male dece: u stvari, taj pristanak narušava neke od tih najvitalnijih potreba.

U isto vreme naš pristanak je daleko teže povući nego što bi većina feministkinja želela da poveruje: zakoni, običaji, ekonomski pritisak, obrazovna praksa i ostalo što stoji na putu promene – od suštinske je važnosti da budu identifikovani da bi se protiv svakog vodila borba na njegovom frontu – samo su simptomi, a ne uzroci, poremećaja koji moramo da izlečimo. Preovlađujuća simbioza između muškaraca i žena više je nego proizvod socijalne prinude. Ona je deo sveobuhvatnog neurotičnog položaja pomoću koga ljudska bića, muškarci i žene, pokušavaju da se izbore sa ogromnim psihološkim problemima koji leže u biti položaja u kome se nalazi ljudska vrsta. U aktuelnom stanju tehnološkog razvoja specifični socijalni mehanizmi koji podržavaju status kvo polova i dalje se smatraju neophodnim, pre svega zato što nam pomažu da održimo taj položaj koji je osuđen na propast. 

Da bi se razumeli najosnovniji razlozi našeg pristanka, moramo preispitati korene jednog specifično ljudskog zadovoljstva – zadovoljstva ispoljavanja inicijative i ovladavanja – kroz koje (kao što naglašava Frojd) svaki pojedinac ljudske vrste pokušava, dok istovremeno gaji duboku zebnju o vrednosti svog napora, da se uteši zbog specifično ljudskog gubitka – gubitka jedinstvenosti odojčeta sa svetom – kao i da se potvrdi naspram karakteristično ljudskog otkrića – da najvažnija obeležja postojanja izmiču kontroli. Moramo takođe shvatiti važnost činjenice da se svesna ljudska zabrinutost pruža začuđujuće daleko u prošlost i budućnost, da je to pružanje omogućeno (kako naglašava Solomon Eš u svojoj Socijalnoj psihologiji) ne samo specifičnom obdarenošću ljudske vrste za pamćenje i predviđanje, već isto tako njenim specifičnim sposobnostima da integriše znanje i gradi socijalne strukture zasnovane na međusobnom prožimanju subjektiviteta. Te kognitivne sposobnosti omogućavaju postojanje našeg jedinstvenog osećanja ranjivosti i usamljenosti, našu jedinstvenu svest o smrtnosti i jedinstvene emocionalne tehnike koje smo izmislili da bi ta osećanja i ta svest bili podnošljivi.[5]

Razmišljanje o tim pitanjima pretpostavlja potrebu da se napravi pregled izvesnih karakterističnih obeležja postnatalnog perioda i ranog detinjstva. Ono podrazumeva da se dobro osmotri zlokobno značenje tih obeležja za razvoj „normalne“ ljudske ličnosti. Ono takođe predstavlja početak sagledavanja svih implikacija naše egzistencije koja je do sada uzimana zdravo za gotovo: sagledavanja činjenice da je pokroviteljstvo pod kojim se odvijaju postnatalni period i rano detinjstvo ljudske jedinke pretežno žensko.

Besmisleno je, po mom shvatanju, da se preovlađujući muško-ženski odnosi opisuju kao „prirodni.“ Oni su, svakako, deo prirode ali ako bi oni uticali na iskorenjivanje naše vrste i ta činjenica bi bila deo prirode. Naš poriv da te odnose promenimo podjednako je prirodan kao i sami ti odnosi i u većoj je saglasnosti sa našim opstankom na zemlji. Da bismo te odnose promenili neophodno je, međutim, shvatiti ne samo socijalne mehanizme koji ih podržavaju već isto tako centralno psihološko „prilagođavanje“ čiji su oni izraz. Za nas je od suštinske važnosti da razumemo to „prilagođavanje“ zato što njegovo postojanje počiva na našem neuspehu da ga razumemo: to „prilagođavanje“ je naša ogromna zajednička zabluda stvorena da ublaži neposrednu nelagodnost, koja se na kraju krajeva – a tom se kraju sada približavamo – pretvara u samoubistvo.

 



[1] Napomene označene brojevima nalaze se u odeljku Beleške koji počinje na 284. strani.

[2] Neki čitaoci će zaista imati osećaj da ja u izvesnom smislu opravdavam tu konzervativnost. Ne opravdavam je već je suprotstavljam njoj samoj. Međutim, praštanje jeste, kao što i poslovica kaže, neizbežni nusproizvod razumevanja. Zbog toga se borci protiv društvenog zla često „previše“ plaše razumevanja. Oni, po mom mišljenju pogrešno, smatraju da je poseban gnev koji razumevanje razbija pravi i neophodni izvor energije za konstruktivnu borbu.

[3] Većina čitalaca ovakve knjige živi, naravno, u delovima našeg društva u kojima društvene forme organizovane oko roda danas nikako ne izgledaju statično. Takvi čitaoci mogu da posumnjaju u relevantnost razumevanja stanja koje sami ne doživljavaju. Međutim, od suštinske je važnosti za ono malo ljudi koji zaista žive u toj atmosferi akutne promene da prepoznaju šta im je zajedničko, u pogledu stava prema odnosima među polovima, sa većinom ljudi koji u takvoj atmosferi ne žive. Promena koja je do sada ostvarena u toj posebnoj atmosferi još je nesigurna i nepouzdana. Njen ishod će zavisiti od toga da li se kretanje ka razbijanju starih formi upravlja dovoljno jasnim uvidom u ono što je te forme do sada održavalo u životu.

[4] Vidi H. R. Hejs (H. R. Hays): Opasni pol u vezi sa mučno detaljnom dokumentacijom o ovom pitanju.

[5] Ovo je pitanje čiji stvarni značaj Frojd nije razumeo. Eš, koji je elokventan kada je reč o važnosti kognitivnih sposobnosti za jedinstveni karakter našeg društvenog života, ne uzima ozbiljno u obzir aspekte našeg položaja na koje je Frojd skrenuo pažnju.