Beleške

 

 

Poglavlje 1. Termini i ciljevi

 

1. Za elegantno moderno upućivanje u odnos između ove mitske slike i ovog uvida, vidi ilustraciju korica koju je uradio Lenard Baskin (Leonard Baskin) za broširano Enkorovo izdanje Frojdovog dela Civilizacija i njena nezadovoljstva iz 1958.

 

Poglavlje 2. Ljudski projekat polne slobode

              

1. Na izvestan način previše je jednostavno pretpostaviti da su se kod žene razvile „urođene“ karakterne osobine koje pogoduju njenom obavljanju tih zadataka dok je diskvalifikuju za druge. Stručnjaci koji imaju konzervativne stavove u pogledu polova u velikoj meri se oslanjaju na tu pretpostavku kada tumače laboratorijske i druge nalaze koji bi inače izgledali više dvosmisleni nego što bi oni želeli da ih prikažu.

Kao što je ranije već mnogo puta rečeno, ova pretpostavka sama sebe održava: sve dok se društvena praksa i dalje bude zasnivala na njoj, ona se ne može proveriti. Kako, na primer, u sadašnjim okolnostima možemo izmeriti funkcionalnu dubinu, ili obim mogućih posledica u drugim uslovima razvoja, razlika u ponašanju koje se mogu primetiti kod muške i ženske novorođenčadi? Etikete poput „muške agresivnosti“ ili „ženske društvene osetljivosti,“ primenjene na kvantitativne mere takvih promenljivih veličina kao što su ukupna motorička aktivnost ili epizode očnog kontakta, pretpostavljaju i imaju socijalni efekat ohrabrivanja kasnijih obrazaca razvoja koji nikako nisu neizbežni. Možemo biti sigurni da je svaka prosečna razlika u „karakteru“ kod dva roda koja se može primetiti posle postnatalnog perioda rezultat snažnog oblikovanja životne sredine. 

Štaviše, čak i u današnjim okolnostima (uprkos svim životnim pritiscima koji sada usmeravaju lični razvoj muškaraca i žena različitim putevima), varijacije među pojedincima mnogo su veće nego prosečne razlike između dečaka i devojčica, ili žena i muškaraca, tako da postoji ogromno preklapanje polova u onim crtama kojima se deca i odrasli mogu (malo legitimnije nego tek rođene bebe) označiti kao „agresivni“ i „društveno osetljivi.“ To preklapanje koje stvara socijalne kategorije zasnovane na rodu, poput onih zasnovanih na rasi, ne samo da je okrutno i štetno na nivou pojedinca, već je i, u socijalnom pogledu, smešno.

Pored toga, moram reći da, ako se razlike u ponašanju kod polova koje možemo videti kod novorođenčadi zaista svode na ono što konzervativci kažu (kad bi one stvarno bile predvidljivi pokazatelji nečeg što bi se razumno moglo nazvati biološkim, polom uslovljenim, crtama karaktera), bilo bi poželjno da ih smatramo atavizmima, razlikama uslovljenim neprilagođenošću koje treba da se „iskorene,“ genetski, u procesu prirodne selekcije koji će društvene promene podstaći.

Tako „muška“ ratobornost i „ženska“ empatija, za koje se kaže da su do sada pristajale polovima u stvaranju istorije i gajenju dece, brzo obrću svoja socijalna značenja. (Vidi Makobijevu /Maccoby/ Psihologiju polnih razlika radi uravnoteženog naučnog pristupa tim pitanjima, i Tobakov /Toback/ rad „Neki evolutivni aspekti ljudskog roda“ koji u vezi s njima pruža lucidnu teorijsku diskusiju.) Empatija je sada korisnija za stvaranje istorije nego ratobornost. Ljudi oba pola koji imaju ovu „žensku“ osobinu bili bi u prednosti u pogledu opstanka u budućnosti i zato što bi im ta osobina pomogla da postanu vaspitači dece.

U svakom slučaju, ne smemo opravdavati našu aktuelnu muško-žensku simbiozu argumentom da bi njeno menjanje značilo menjanje značajnih, biološki nesavitljivih, bihevioralnih predispozicija. Čak i kada bi ta mogućnost (koja se u ovom času ne može proveriti) bila onoliko snažna kako bi konzervativci želeli da mi verujemo da jeste, ona bi bila skoro beznačajna, jer uzdržati se od takvog menjanja znači izložiti se daleko jasnijoj i neposrednijoj opasnosti: naši odnosi među polovima deo su opštijeg društvenog stava koji upravo sada preti da nas uništi. Naša sposobnost da to vidimo – drugim rečima, sklonost da koristimo mozak i razmišljamo o našem sveukupnom položaju – svakako je suštinski, nedvosmisleni aspekt našeg biološkog nasleđa. Ima li ikakve sumnje da je ta sposobnost više suštinska, i manje dvosmislena, od nekih hipotetično urođenih sklonosti: kod žena, da budu ljupke i kod muškaraca, da budu hrabri?

2. Zaista (vidi Poglavlje 9) jedan deo ogromne muške uznemirenosti na samu pomisao o formalnom ženskom učešću u istoriji potiče od jedne nepriznate činjenice: muškarci, uglavnom u potpunosti nesvesni svog duga, zavise od posebne perspektive koju žene (kao i ostali marginalci niskog statusa) daju formalnoj istoriji.

3. Iako spor među proučavaocima praistorije u pogledu odnosa između lovca i skupljača plodova ne menja najšire okvire tog „fundamentalnog odnosa“ koji je opisao Vošbern, niti uticaj tih širokih okvira na suštinu moje argumentacije na ovom mestu, on je značajan za pitanja o kojima raspravljam u Okviru B.

Prisustvo obrađenog alata od kamena pored ljudskih fosilnih ostataka baca svetlost ne samo na postojanje tih alata po sebi, već na nivo mentalne aktivnosti koju oni podrazumevaju, aktivnosti čiji bi drugi proizvodi odavno istrulili zajedno sa telima svojih tvoraca. Alatke koje su stvorili skupljači plodova mogle su takođe da budu izraz istog nivoa maštovite, zajedničke kreativnosti kao što je slučaj kod lovaca, ali materijali od kojih su bili napravljeni nisu po prirodi trajni. Na taj način, primitivni upotrebni predmeti koje su arheolozi pronašli mogu da vode prenaglašavanju značaja (muške) lovačke aktivnosti u praistorijskom kulturnom razvitku koji je pospešio oblikovanje našeg tela.

U svakom slučaju što se tiče naših predaka (kao i savremenih primata biljojeda) bilo bi tačno reći da su za odbranu teritorije na kojoj jedna grupa živi od suparničke grupe kao i za odbranu te grupe od krvoločnih zveri, morali primarno biti odgovorni muškarci jer su za rađanje i dojenje mladunaca morale da bude odgovorne žene. Žene su dakle imale postojaniju odgovornost, neprestani odliv individualne energije koji ih je ostavljao manje slobodnim da postanu zaokupljene dugotrajnim, sporadično iscrpljujućim, nepredvidivim i izvanredno zahtevnim inicijativama druge vrste. Izvesni značajni zadaci u stvaranju sveta morali su, prema tome, da pripadnu uglavnom našim muškim precima.

Međutim, skupljanje hrane i s njom povezana tehnologija bila je za žene izvodljiviji posao od lovačkih prepada koji su zahvatali široku teritoriju i mogli dugo da potraju. Dakle, u toj meri da su pronalasci posuda za čuvanje hrane, štapova za kopanje i tehnika za sušenje, vejanje ili tucanje žita bili od većeg ekonomskog značaja nego što Vošbernov opis nagoveštava, a da su koplja i alati za pravljenje kopalja kao i veštine otkrivanja plena, prikradanja plenu i iscrpljivanja plena od manjeg značaja, što znači da je ženski doprinos počecima ljudske kulture verovatno bio značajniji.

 

Poglavlje 3. Ljuljanje kolevke

 

1. Kako nam etnografi kažu, ne sputavaju sve kulture, kao naša, erotski telesni dodir u periodu od najranijeg uzrasta do puberteta: kod nekih grupa, taj dodir se odvija kroz celo detinjstvo. U tim godinama je, bez sumnje, poriv ka takvom kontaktu iz bioloških razloga najlakše potisnuti, i bilo bi dragoceno znati više o stvarnim karakteristikama tog kontakta onda kada se on bez zabrane ostvaruje tokom tog relativno mirnog perioda. S obzirom na to da su to godine u kojima dete preduzima vitalne korake ka sticanju statusa kompetentnog i odgovornog člana društva, postavlja se pitanje kakve posebne posledice to sputavanje koje se vrši u našoj kulturi (čak i ako ga je moguće bezbolnije doživeti u toj fazi nego ranije i kasnije) može imati na konačnu socijalnu pokornost odraslih. Vidi Poglavlje 4, stranice 74-77.

 

Poglavlje 4. Higamus-hogamus

 

1. Stepen u kome seksualno voljeni muškarac za ženu predstavlja majku iz ranog perioda, oko koje se usredsređuju strast i posesivnost, razlikuje se u velikoj meri od slučaja do slučaja i zavisi od velikog broja emocionalnih faktora. (Ljudi se, očigledno, razlikuju; moj opis je neizbežno šematski i uprošćen.)

Još jedna važna razlika ogleda se u snazi ženinog ličnog osećanja kontinuiteta sa majkom iz ranog perioda. Ako je, na primer, negativno osećanje prema majci u detinjstvu i odmah zatim, bilo previše jako da bi dozvolilo identifikaciju sa njom koja bi ženi omogućila da se sada oseća kao središte prvobitnog materinskog bogatstva, suparništvo bi bilo manje podnošljivo. Isto tako, homoerotsko osećanje bi kod takve žene moglo biti oštro potisnuto kao što je još tipičnije potisnuto kod muškarca – samo iz različitih razloga – i njena ljubomora bi, shodno tome, mogla da bude prožeta posebnim gnevom pothranjivanim iz dubine njenog bića kako je to ponekad slučaj kod muškarca.

2. Mužjaci kod nekih drugih vrsta primata takođe pokazuju tendenciju ka stvaranju čvrstih isključivo muških grupa. Ovo zapažanje može posmatrača dovesti u iskušenje da zaključi (vidi, na primer, Tajgerovu /Tiger/ knjigu Muškarci u grupama) da segregacija žena, njihovo isključivanje iz domena javne inicijative, predstavlja mušku potrebu da od njih pronađu utočište u sopstvenom druženju, tako da je ta segregacija nekako „ugrađena“ u naš genetski sastav; da se te sklonosti prenose s kolena na koleno još od vremena naših predaka i da su iz praktičnih razloga trajne, s obzirom na to da se mogu prevazići (da li?) samo kroz proces fizičke evolucije koji je previše spor i postepen da bi se odrazio u svakodnevnom životu.

Popustiti pred tim intelektualnim iskušenjem znači prevideti, specifično ljudski, psihološki sadržaj poriva ljudskog mužjaka ka pojavi koju etnolozi zovu „udruživanje“; to znači podržavati neznanje u pogledu načina na koji taj poriv biva oblikovan zategnutostima specifičnim za sada promenljivu strukturu porodičnog života kod naše vrste – vrste čiji se kontinuitet sa životinjskim srodnicima može krajnje pogrešno tumačiti kada se posmatra spoljni okvir njegovog diskontinuiteta sa tim srodnicima.

(Popustiti pred tim iskušenjem takođe znači, uzgred rečeno, izbeći zanimljivo pitanje kako se ne-ljudski oblici muškog „udruživanja“ u stvari razvijaju. Kao i svi zaključci zasnovani na konceptu instinkta – ili na nekoj savremenijoj, podjednako neprozirnoj, novoj verziji tog koncepta – i ovaj koncept uništava, pod teretom ogromne nedokučive apstrakcije, zdrav poriv naučnika da postavi podrobna pitanja o tome kako se određeni oblik ponašanja stvara u određenim okolnostima u kojima se posmatra.)

3. U drugom slučaju, on bi mogao da prenese neka od loših osećanja na oca. Ali, ako bi to učinio u većoj meri, to bi moglo da spreči stvaranje bilo kakvih pozitivnih veza sa roditeljem istog pola i hendikepira ga kao člana šire muške zajednice. Starija i za život suštinska veza sa majkom može da izdrži veći pritisak i ostane u nekom značajnom smislu netaknuta.

 

Beleške za Poglavlje 5

 

1. Ili čak za pavijane ili gorile: izabrala sam ekstremniji kontrast samo zbog jednostavnosti izlaganja. Proučavanje mentalnih sposobnosti i društvenih interakcija tih naših srodnika je fascinantno i možda bi moglo dodatno da osvetli mogućnost da su neke od naših emotivnih funkcija u okviru muško-ženskih odnosa već postojale kod naših inteligentnih čovekolikih predaka koji su učestvovali u procesu stvaranja kulture. Međutim, niko od naših živih srodnika primata nije za sebe počeo da stvara onu kumulativnu zajedničku kulturu (uključujući i jezik) koja naše sopstvene interakcije čini tako komplikovanim a obrazovanje naših potomaka tako masovnim, dugotrajnim i složenim procesom. To znači da – bez obzira na to koliko pavijani i gorile mogu biti pametniji od mačaka ili pacova – skoro se ništa od onog što govorim o tenzijama u našem životu kao roditelja, o ulozi predviđanja ili pamćenja u njemu, ili o njegovoj promenljivosti, ne može u značajnijoj meri odnositi na pavijane i gorile nego što se odnosi na mačke i pacove: njihova pamet, kao i njihova sličnost nama u drugim pogledima, samo bi komplikovala to poređenje i udaljila nas od naše glavne teme.

 

Poglavlje 5. „Deca, eto šta su!“

 

1. Ova analiza ni na koji način nema nameru da odbaci druge razloge za detinjasto ponašanje. Najopštiji od svih razloga jeste jednostavno naša nevoljnost da se odreknemo zaštićenog položaja iz detinjstva koji pruža beskrajne povlastice radi preuzimanja odgovornosti i ograničenja koje status odrasle osobe podrazumeva. Štaviše, dečje fantazije o moći i slobodi odraslih trajne su, i u poređenju sa njima stvarni život odraslih, viđen sa tačke gledišta odraslih, neizbežno se doživljava kao lišen moći, dvosmislen i neizvestan. Teškoća verovatno ima svuda, ali one variraju u pogledu kulturnog sadržaja i brzine kojom se odvijaju kulturne promene. U stabilnijim i tehnološki jednostavnijim društvima od našeg, ljudi se u izvesnom smislu osećaju odraslijim (iako manje arogantno moćnim u odnosu na prirodu) zato što su potpunije ovladali veštinama potrebnim za obavljanje zadataka koji spadaju u ljudski delokrug. Za nas su, mnoge stvari koje zahtevaju ljudsko snalaženje, mnoge stvari koje su očigledno zadatak koji treba da uradimo, suviše nove i/ili suviše velike i složene da bi njima ovladao i najsposobniji odrastao čovek.

Postoje takođe neki dodatni izvori detinjastog ponašanja kod odraslih koji su na poseban način deo naših odnosa među polovima čiji je značaj jasan. Na primer, svakako je tačno da majčina infantilna javna potčinjenost mužu i očeva infantilna sujeta, čiji su svedoci njihovi sin i ćerka, doprinose da se kod te dece oblikuje odgovarajuće ponašanje kao odraslih ljudi (vidi Sampsonovu /Sampson/ Psihologiju moći). Želim ovde da ukažem da postoji manje očigledan skup emotivnih faktora, iz veoma ranog perioda, koji bi funkcionisali čak i kada bismo mogli da uklonimo sve druge razlike između majke i oca – što je potpuno nemogući podvig, naravno – pod uslovom da ženski monopol nad odgojem dece ostavimo netaknutim.

2. Šahtelov (Schachtel) opis funkcionalne podele na pre-verbalni kognitivni proces i kognitivni proces na koji utiče jezik, u radu „O pamćenju i amneziji u ranom detinjstvu,“ značajan je za veći deo naše diskusije u Poglavljima 3 – 8 ove knjige. Autor smatra da je tokom našeg kasnijeg razvoja svakodnevni život u neprilagođenom stepenu postao lišen bogatstva kojim je obilovalo detinjstvo. Moja analiza se bavi područjem života koje jeste aktivno prožeto i obogađeno detinjstvom ali na pogrešan (neadekvatno integrisan) način. Obe diskusije odnose se na projekat pomirenja racionalnog sloja sa pre-racionalnim slojevima nače čulnosti.  

 

Beleške za Poglavlje 7

 

1. Mnogi ljudi, naravno, reaguju na ovu koncepciju tako što je odlučno odbacuju: zato što je poriv da se veruje u individualnu besmrtnost izuzetno snažan. Diskusija koju sada vodimo pretpostavlja da se ovo verovanje ne zasniva na činjenici već na potrebi da se otupi žaoka smrti što je samo jedan od njenih mnogobrojnih korena. Međutim, čitalac ne mora da se složi sa ovom pretpostavkom da bi se složio sa mojim argumentima. U svakom slučaju, jasno je da apstraktna vera u duhovnu besmrtnost – bar kada je u pitanju vera običnih ljudi u našoj sopstvenoj kulturi – ne može da ukloni problem prihvatanja jezivo čvrste i zagonetne činjenice konkretne fizičke smrti. Kad bi mogla, ona bi to učinila, i problemi koje istražujemo u ovoj diskusiji samim tim ne bi ni postojali.

2. Mnogi pravci religiozne misli nude metafore koje pokušavaju da ublaže ovaj aspekt bola koji nam smrt nanosi ukazujući na paradoksalnu činjenicu: dok smrt, koja nas odvaja od sveta, u stvari predstavlja odvajanja od majke, ona takođe ima i suprotno značenje. U smrti sopstvo, koje je bilo primorano da se definiše kao poseban entitet kada je došlo do razbijanja njegovog jedinstva sa majkom, ponovo nestaje: ono je oslobođeno užasa lične izolacije i tereta svoje volje. To nestajanje se može videti kao ponovno sjedinjavanje sa starom, izgubljenom, istinskom majkom koju na pravi način nikada nije mogla da zameni maćeha, odnosno svet.

Sve što je potrebno da bi se ostvarila ova utešna misao jeste ubeđenje da sopstvo na neki način uspeva da nadživi smrt tela (na koji način, to je, naravno, tajna ali, najzad, i iznenadno nepostojanje sopstva takođe je tajna) i biva vraćeno na grudi nekog prvobitnog i konačnog roditelja. (Zbog čega tolike religije označavaju tog Roditelja kao oca a ne kao majku drugo je pitanje. Objašnjenje koje se ponekad nudi – da muškarci imaju moć da prigrabe slavu kakvu požele, i da su posebno skloni da žele onu vrstu slave koja nadomešćuje njihovu nesposobnost da rađaju – svakako je deo tog odgovora: vidi, na primer, odeljak o patrijarhalnom despotizmu u Poglavlju 8.)

 

Poglavlje 7. Prljava boginja

 

1. Kada kažem „nama“ ne mislim svima nama, i kada kažem „da izbegnemo“ ne mislim da izbegnemo u potpunosti. Svi mi ulažemo izvestan napor da obavimo ovaj zadatak i svi mi imano izvesnog uspeha u tome. Bilo bi logički moguće da se, čak i u sadašnjim okolnostima, ova vrsta integracije u celosti ostvari. U principu, na primer, čovek bi čak i sada mogao da se vrati unazad i preradi sliku majke iz ranog perioda tako potpuno da ne ostane ni traga od neke podele. Mnogi od nas ostvaruju impresivan napredak u postizanju takvih ciljeva, a i mnogi drugi to žele. (Kada to više ne bi bio slučaj, psihoanalitičari, sveštenici i drugi specijalisti za lečenje bolesne duše bili bi, s jedne strane, masovno nezaposleni; s druge strane, prestala bi da postoji svaka kritika i borba protiv društvenog zla, osim one koja je najbliže povezana sa sopstvenim interesom.

Međutim, glavni deo tog zadatka pomirenja većina nas ostavlja neurađenim. Dovoljan broj nas ostavlja dovoljan deo tog zadatka neurađenim tako da je sveukupni pravac civilizovanog života u ravnoteži sa smrtonosnim pravcem na koji Braun (čije sam stavove rezimirala i citirala nešto ranije i što ću opet učiniti malo kasnije) ukazuje. Upravo se na tu ravnotežu odnosi moja diskusija o doprinosu naših odnosa među polovima. Taj pravac nije monolitan, jer u tom slučaju ja danas ne bih sve ovo pisala i vi to ne biste čitali. Sve dok nije monolitan, možemo se nadati da je reverzibilan. Ali, da bismo odlučno izvršili njegov preokret, svakako bismo morali da se lišimo podrške koju taj pravac dobija od sadašnje muško-ženske simbioze. To naravno nije – da ponovimo – dovoljan uslov za takav preokret jer ionako možemo da ne uspemo. Ali jeste neophodan uslov.

2. Vidi, na primer, članak Roberta Vajta (Robert White) „Koncept kompetencije.“ Ešova Socijalna psihologija, snažno se protivi frojdizmu s jedne i biheviorizmu s druge strane u cilju ponovnog vraćanja ljudske društvene aktivnosti – civilizacije – na mesto koje joj pripada kao izrazu naših biološki datih mentalnih sposobnosti. S druge strane, ni u Ešovoj knjizi ni u Vajtovom članku ne priznaje se snaga tih tajanstvenijih emotivnih upotreba civilizovane aktivnosti na koju je Frojd ukazao.

 

Beleške za Poglavlje 8

 

1. Na primer, 1919. godine, mase Amerikanaca smatrale su da je pravo žena da glasaju logičan nastavak principa univerzalnog prava glasa dok su mnogi bez sumnje smatrali da je dvostruki standard u odnosu prema polovima ili bogomdan ili privatna stvar neprikladna za političku diskusiju. Slično tome, danas postoje mase Amerikanaca koje smatraju da je princip ista plata za isti posao potpuno razuman socijalni zahtev ali zato devojke bez šminke i frizure smatraju neprivlačnim i/ili misle da one bespotrebno prkose običajima („One nanose štetu cilju za koji se bore!“); postoje ljudi koji misle da je u redu imati gradonačelnice, fizičarke i žene koje popravljaju telefonske linije ali ti ljudi ne veruju da ženama stvarno smeta – i/ili voleli bi da one zbog toga ne dižu uzbunu – kada im muškarci zvižde na ulici; postoje ljudi koji razumeju zašto žena želi da zadrži svoje prezime i svoj račun u banci ali ti isti ljudi reaguju mnogo oštrije prema ženi koja nije pažljivi slušalac i koja insistira da ona dominira u razgovoru nego prema muškarcu koji ima istu takvu ružnu naviku. Ova vrsta lične konzervativnosti kod ljudi nesklonih razmišljanju može izražavati istu onu ubeđenost u sopstvenu pravičnost kao što je može izražavati ideološka konzervativnost pravih seksualnih fundamentalista. U drugom slučaju, ta lična konzervativnost može imati ton samoopraštanja koji politički disidenti često imaju prema atavizmima u svom sopstvenom privatnom načinu izražavanja: „Pretpostavljam da sam ja zaista proizvod svog vaspitanja. Ali, iskreno rečeno, zar ne mislite da ima društvenih problema koji zahtevaju hitnije rešavanje od ovog?“