Muško-ženska saradnja u sluđivanju istorije

 

Frojd je ženu nazvao „neprijateljem civilizacije“ što je u izvesnom smislu tačno, ali je i radikalno pojednostavljeno gledište. Žena je lojalni protivnik, neophodni, bezopasni, pripitomljeni kritičar stanja koje je sam muškarac označio suštinskom i neposredno smrtonosnom bolešću civilizacije. Bez ženine sabotaže, civilizacija takva kakva jeste ne bi mogla da se nastavi. Ta sabotaža je bezopasna u pogledu cilja koji tvrdi da napada. Ona, u stvari, raspršuje osećanje koje bi efektno moglo da eksplodira, tako što potencijalno subverzivnu emocionalnu energiju prazni na frivolne i nemoćne, domaće i komotne načine. Ona kanališe unutrašnji pritisak koji bi u suprotnom uzdrmao društveni sistem. Žena nije neprijatelj civilizacije: ona je njena dvorska luda bez čijeg bi se podsmeha dvor srušio.

Taj podsmeh ima postojani tok. (Kada žena pretera, muškarac joj to stavlja do znanja; i, kao dvorska luda, ona se povlači, jer nije njegov pravi neprijatelj već kućna posluga koja dobrovoljno prihvata vlast kojoj se podsmeva.) Taj podsmeh uporno daje oduška intuiciji (vidi Okvir O) da je proces ljudskog samoizgrađivanja po svojoj suštini destruktivan; da je racionalno, kontrolisano planiranje koje je, korak po korak, stvorilo specifično okruženje u kome se naše specifično telo, korak po korak, razvijalo (vidi Poglavlje 2) po svojoj suštini iracionalno, nekontrolisano i haotično; da sposobnost za inicijativu i ovladavanje koja nam stvara primarno osećanje ponosa i radosti – sposobnost čija upotreba oličava naš suštinski napor da prevaziđemo svoj najraniji bol; sposobnost koju ima naš najdistinktivniji organ za osećanje i pružanje zadovoljstva, centralni nervni sistem višeg reda – koji se suštinski razvija nauštrb druge vrste ponosa, druge vrste radosti sa čijim gubitkom nikada ne možemo da se pomirimo.

Kao što sam ukazala u pregledu Poglavlja 4-8 na početku ovog poglavlja, emotivni kontrasti i komplementarnost između žene i muškarca, koji izrastaju iz njene istovetnosti rodu i njegove različitosti od roda, u odnosu na najranije prisutnu odraslu osobu koja ih je odgajala, odgovaraju ženi u oličavanju te intuicije kao što odgovaraju muškarcu u preduzimanju istorijskih poduhvata na čiju patologiju ta intuicija ukazuje. Međutim, u suštini i muškarac i žena zavise od te patologije i oboje žele da postojano i bezopasno daju oduška toj intuiciji. Muškarac je sposoban za intuitivno osećanje koje s vremena na vreme artikuliše. Žena je sposobna da stvara istoriju i s vremena na vreme se u tom smislu angažuje. Ali, ako bi muškarac sebi generalnije dozvolio da se bavi intuicijom, da joj prizna punopravni status u svom obrascu svesnih interesovanja, on ne bi mogao da i dalje stvara istoriju kakvu stvara. Ako bi se žena generalnije uključila u tu vrstu istorije, ona bi morala da se odrekne intuicije.

 

 

Okvir O

 

Ženino rezignirano, implicitno zavereničko davanje oduška opšteprihvaćenoj intuiciji da je svet kojim vladaju muškarci ubilački sumanut predstavlja centralnu temu u folkloru, književnosti i drami.

Setite se, na primer, poslovice koja grupiše ženu sa vinom i pesmom kao neophodni kontrapunkt bici, kontrapunkt koji muškarcima omogućava da se nakratko povuku iz borbe da bi se u nju ponovo vratili sa još jačom željom za ubijanjem. Ili se setite izreke: „Muškarci moraju da rade a žene moraju da plaču.“ Drugim rečima, ženske suze zbog ubilačkog elementa u muškom poslu deo su sveta koji večno funkcioniše na isti način. Ovaj način izgleda večan i samoodržavajući zbog činjenice da svrha suza nije u tome da muškarca odvrate od onoga što radi već da mu pomognu da nastavi svoj posao, s obzirom na to da žena plače umesto muškarca dok muškarac radi nje čini ono zbog čega žena plače.

Drugi primer za ovu temu je – sasvim nasumično – priča Romena Garija (Romain Gary) o divnoj staroj Ledi L., koja ironično pruža podršku svojim muškarcima u njihovim umno poremećenim svetskim poduhvatima dok u međuvremenu tajno čuva raspadnuto telo koje je pripadalo najbolesnijem od njih, muškarcu koga je najviše volela, i koga je zato ubila, kada su bili mladi, u autonomnoj i istorijski bezopasnoj eksploziji besa protiv istorije.

Još jedan primer predstavlja roman Alberta Moravije (Alberto Moravia) Dve žene, čija se junakinja kreće kroz ratom razorenu Italiju s tužnim, podsmešljivim prezirom usmerenim na preživljavanje. Autor duboko poštuje lične, domaće i erotske vrednosti zbog kojih ona oseća takav prezir prema muškim razlozima za borbu. Međutim, to je antifašistički rat – Drugi svetski rat – čiju neophodnost sam autor ne dovodi u pitanje.

Najzad, prisetimo se scene iz divnog Altmanovog (Altman) filma Mekejb i gospođa Miler u kome junakinja, u pasivnom očajanju zbog junakove glupe odluke da pogine u neravnopravnom dvoboju, umorno i ljupko prasne na njega: „Jedi tu večeru. Ohladiće se.“

 

 

Nije reč samo o tome da je ova intuicija, ovaj skup sumnji i rezervi, suviše dobro razvijena kod žene da bi se mogla potisnuti onako kako je muškarci potiskuju. Ni žena nije voljna da je potisne. Njena nevoljnost delimično počiva na osećanju odgovornosti, na strahu kakav bi svet bio kada bi perspektiva koju ona oličava bila izgubljena za sve nas: žena zna, a zna i muškarac – odatle njegova ljutita uznemirenost zbog mogućnosti da žena uđe u istoriju – da strana života koju ona štiti, održava i zastupa jeste strana koja svet održava bar delimično mentalno zdravim. I ženi i muškarcu je potrebno da se ta strana života afirmiše. Međutim, ženina nevoljnost počiva i na jednoj mračnijoj potrebi, koja joj je zajednička sa muškarcem, da svet održi uglavnom ludim. Upravo zbog te mračnije potrebe, više nego zbog one svetlije (svetlija bi se mogla ispuniti na druge načine, i na nekom nivou svi mi to znamo), muškarac poštuje ženu, čak i kada joj se podsmeva, u njenoj ulozi dvorske lude zbog potrebe koja se nalazi u pozadini njegovog straha ispunjenog gnevom kada žena počne da se povlači iz ove uloge: potrebe da, kao vrsta, nastavimo iscrpljivanje našeg poriva za poricanjem smrti kroz poduhvat poricanja života a da istovremeno – jer bi u suprotnom to iscrpljivanje postalo nemoguće – nastavimo da iznosimo svoja lažna ubeđenja da to odricanje nije neophodno i da to samosakaćenje nije uzaludno, da nastavimo da pothranjujemo svoje lažne želje da bismo mogli da prestanemo da marširamo u susret smrti.

Žena ne može da uđe u istoriju, dakle, a da ne uzdrma saradnju između sebe i muškarca, saradnju koja obezbeđuje očuvanje načina na koji danas „savladavamo“, kako reče Frojd, nezadovoljstva civilizacije. Šta će se dogoditi kada se rascep u osećajnosti koji se oba pola sada trude da očuvaju poremeti ili nestane? Ne možemo biti sigurni šta će se dogoditi. Možemo biti sigurni jedino da će sve dok taj rascep bude očuvan sumanuta megamašina o kojoj piše Mamford neumoljivo rasti i umnožavati se, uništavajući i potiskujući defektni ali još uvek snažni ljudski život kojim se hrani.

Ovaj defektni život može još biti sposoban da na vreme prevaziđe svoje nedostatke koje je stekao rođenjem i da od izumiranja spase sebe i tkivo života u kome je ukorenjen. Nećemo znati da li je takvo prevazilaženje moguće sve dok ne uspemo da pomirimo taj rascep: da zadržimo te dve strane naše suštinske ambivalentnosti prema onom što mi jesmo – da ih zadržimo kao neposredne, nerazblažene, nedeformisane – unutar svakog pojedinačnog ljudskog bića, gde im je i mesto. To nećemo znati sve dok ne pokušamo da potpuno svesno, a ne kao kroz san glumeći u smrtonosnim farsama, iživimo osećanje ljudske nelagodnosti koje, između ostalog, sada stvaraju i naši odnosi među polovima.

 

 

10

 

Na ivici

 

Nostalgija za poznatim predstavlja osećanje koje je do sada bilo primarno pokretano kao protivljenje društvenim promenama.[1] Izgledalo je da entuzijazam prema društvenim promenama (pa čak i mirenje sa njima) zahteva potiskivanje tog osećanja. Njegovo artikulisanje i iživljavanje je, dok se istovremeno odvija dobrovoljno kretanje ka nepoznatom, bolan i naporan zadatak koji se u celini izbegava. Zaista, smatralo se da to i nije nikakav zadatak, da nije posao koji zahteva snagu već preterano sentimentalan i samopovlađujući oblik ponovnog zapadanja u greh. U kontekstu istorijske aktivnosti, ljudi su se po pravilu odnosili prema otvorenom izražavanju nostalgije za poznatim kao prema ozbiljnom prekršaju: u najgorem slučaju kao prema aktivnoj, štetnoj sabotaži a u najboljem kao prema opasnom skretanju od napora u stvaranju sveta. Mi sada tek počinjemo da uviđamo[2] koliko je nostalgija neophodan činilac tog napora.

Za istoriju koja se kreće ovako brzo, kao naša istorija u skorašnjim vekovima, značajno je da se masa pojedinaca odriče korena koji dotiču magične slojeve ličnosti: na primer, korena u mistici takvih arhetipova poput ručnog pluga, jedrenjaka i vretena; svetla, mirisa i zvuka ambara i crkava iz detinjstva; mračne, fantazijom obojene privrženosti ispunjene ljubavlju i mržnjom između aristokrata i njihovih slugu. Istoriju je zloćudnom delimično činilo to što su se ljudi stvarajući je uglavnom odricali svoje nostalgije, ili su je predavali zaboravu, nostalgije za magijom koja je bila deo tih korena koje su odbacili. Ljudi su potisnuli tu stranu svojih osećanja, ili su je ogradili zidom, i na taj način stvorili nove odnose koji uopšte nisu uzeli u obzir njihovu najdublju vezanost za stare odnose. To je neizbežno ograničilo ljudsko razumevanje okolnosti koje su ih primorale da se otrgnu iz starih odnosa što je kao rezultat dovelo do pojave novih oblika životnog osiromašenja i stvorilo nove osnove za ugnjetavanje.

Suočena sa svojim zastrašujućim greškama, inicijativa za stvaranje sveta primorana je da se okrene razmišljanju o sebi. Kada se to dogodi jedna stvar postaje jasna – da ta posebna nostalgija koja prožima atmosferu stvaranja sveta mora da se iživi a ne da se potisne. Iživljavati je ne znači – po definiciji ne može ni da znači, ali to je lakše reći nego osetiti – ponovno potonuće u poznato. Nedostupnost te mogućnosti možda je ono što ljudima najteže pada da bi je konačno emotivno prihvatili: sve dok se nostalgija u celosti ne iživi, neće u potpunosti biti moguće osetiti ni zašto ostajanje kod kuće ne dolazi u obzir. Suštinski činilac te specifične nostalgije – njen distinktivni činilac – predstavlja znanje da u poznatom ima nešto smrtonosno pogrešno. Iživeti tu nostalgiju znači proniknuti u ta osećanja „prigovora“ koja idu sa tim suštinskim, neumoljivim znanjem; to znači poznavati i ta osećanja, i dovesti ih u vezu sa    onim od čega su bila odsečena, tako da postanu deo procesa koji oblikuje naše nove odnose.  

Sada je već sasvim jasno da preovlađujuća simbioza između žena i muškaraca ima u sebi nešto smrtonosno pogrešno. Prevazilaženje na rodu zasnovane podele konkretne odgovornosti za ljudski život čije je jezgro – preovlađujuće žensko staranje o potomstvu – nekada bilo, ali više nije, biotehnološka neophodnost; ova simbioza sada doprinosi da se ta podela održi, a nju sa svoje strane održava ta zastarela konkretna podela. U međuvremenu, ta podela podržava sve opasniji položaj u kome se društvo nalazi; ona dovodi do toga da, kao vrsta, istrajavamo u samoubilačkom stavu prema realnostima na kojima počiva naš kolektivni opstanak. U svakom pojedincu, takođe, nešto smrtonosno počiva u toj simbiozi; ona sakati, zakržljava i izopačava. Na oba nivoa, socijalnom i individualnom, njena funkcija je smrtonosna. Ali – setimo se onog „prigovora“ nostalgije koje smo se odrekli – ta simbioza ima i vitalnu funkciju. Jasno videti u čemu se ogleda ta smrtonosnost – a ona u velikoj meri zavisi od naše nesposobnosti da je jasno sagledamo – znači takođe identifikovati tu vitalnost. Pogledajmo srž te psihološke simbioze onako kako ona funkcioniše na magičnom nivou osećanja, nivou koji je potrebno integrisati u napor za stvaranje sveta.

 

Srž muško-ženskih odnosa

 

Pravila lične simbioze između žena i muškaraca pružaju nam već gotov nemi jezik, prećutno formalizovan i stilizovan niz očekivanja, opažanja i veština oko kojih se organizuju neki neispitani ali suštinski aspekti emotivnog života.[3]

Upravo se zbog toga veliki broj ljudi koji tu simbiozu smatraju ugnjetačkom oseća uplašenim i ucveljenim na pomisao da bi mogli živeti bez nje. Taj strah i bol mogu nečemu da nas nauče: bila bi greška osloniti se na, po sopstvenom ubeđenju, pravičan gnev koji bi nas oslobodio posla na menjanju tih pravila; bila bi greška pokušati da ta pravila ukinemo a da istovremeno ne uložimo veliki napor da prihvatimo onu svrhu koju su, na pre-racionalnom nivou čulnosti, ta pravila imala. Ta svrha se može sumirati na dva načina.

Prvo, naša pravila koja se tiču rodova daju svakom polu sopstvene, utvrđene i vremenom uglačane obrasce mogućnosti koji se mogu ponovo proživeti i prepraviti, u interakciji sa drugim polom, fundamentalna osećanja koja su se prvi put oblikovala u prvobitnom odnosu beba-roditelj.[4] To znači – s obzirom na to da je visoko razvijeni osećaj za partnerov doživljaj suštinska karakteristika ljudske interakcije – da ta osećanja takođe svakom pružaju posredni pristup komplementarnim obrascima mogućnosti drugog pola.

Drugo, ta nam pravila omogućavaju takve načine saradnje koji prevazilaze granice roda (granice koje su otvrdnule i zadebljale, produbljene i razrađene da bi poslužile tom cilju) da bi se održale izvesne osnovne unutrašnje ambivalentnosti: utvrđeni, vremenom uglačani načini saradnje u cilju odbacivanja, unutar svake ličnosti, neophodnosti rešavanja nerešenih stavova u pogledu suštinskih uslova same ljudskosti.

Sva pitanja koja smo obradili u prethodnim poglavljima, kao i druga koja su usput bez sumnje čitaocu pala na pamet, mogla bi se ponovo razmotriti iz te dve perspektive. Međutim, svako ko želi može to uraditi bez mene. Nekoliko primera će biti dovoljno da pokaže kako se svaki od ovih načina sumiranja naših pravila u pogledu rodova odnosi na naš napor da prevaziđemo zastoj kome ta pravila pomažu da se održi.

Pre nego što se pozabavim tim primerima, trebalo bi ponovo da objasnim zbog čega se prema tom zastoju odnosim kao prema zastoju upravo onda kada on konačno počinje da biva radikalno podriven, zbog čega se prema tim pravilima odnosim kao prema pravilima baš onda kada su izuzeci od njih (koji su sve vreme bili brojni i živi) počeli tako žestoko da se umnožavaju. Evo mog razloga. Pravila o kojima diskutujemo pretpostavljaju – počivaju na potrebama koje je stvorilo – detinjstvo u kome dominiraju žene. Međutim, ta pravila sada dovode u pitanje – aktivne manjine su ga čak otvoreno ukinule – i ljudi koje je odgajila majka. Kao odgovor na događaje kojima ću se uskoro pozabaviti, onaj deo svake ličnosti koji je uvek govorio „ne“ tim pravilima (vidi Okvir P) u mnogima od nas sada to još glasnije ponavlja. Ali, ostaje jedan deo svake ličnosti koji im kaže „da“; deo na koji ona još uvek vrše uticaj; deo koji ih primorava da revidiraju – iznutra a ne samo spolja – posao koji vodi uzbrdo: i to je osnova za to „da“ koje sada mora u potpunosti da se oseti. To potpuno osećanje možda će u nekom površnom smislu učiniti težim taj posao koji vodi uzbrdo. Ali, to je način da budemo sigurni da će taj posao postati važan: da će nas dovesti na mesto koje je autentično drugačije od mesta na kome se sada nalazimo.

Tekst koji sledi nije, dakle, rezime argumentacije ove knjige. (U stvari, on neće u celosti biti razumljiv onom čitaocu koji, sasvim razumno, čita prvo poslednja poglavlja; da bi ga u potpunosti shvatio, čitalac će morati da ide napred i nazad). Tekst koji sledi je, tačnije, ilustrativni vodič ka takvom rezimeu. On pokazuje, dajući primere, kako se sve što je prethodno rečeno može ponovo razmotriti: kako se preovlađujući odnosi među polovima mogu ponovo preispitati, u duhu poštovanja složenosti našeg sopstvenog emotivnog položaja, kao deo procesa povlačenja našeg pristanka na te odnose.

 

Komplementarni obrasci ponovnog pristupa ranom iskustvu

 

Razmotrimo ponovo samo jedan primer iz Poglavlja 4: naš dvostruki standard u erotskom ponašanju pruža muškarcu priliku da direktno ispolji ranu želju da poseduje ženu (ili preciznije, biće za koje se kasnije ispostavi da je bilo žena) i da uživa u isključivom pristupu njenom erotskom potencijalu, dok istovremeno – obrćući prvobitnu situaciju – on ostaje slobodan da se po želji okrene drugim ženama da bi dobio ono što žena, sada, može dobiti jedino od njega: primitivni kontakt od koga je on zavisio i koji je samo žena mogla da mu pruži. U međuvremenu, posedovana žena može da uživa u toj prilici samo posredno, zamišljajući kako se on oseća, kako je njemu da poseduje nju a da i dalje bude slobodan; u isto vreme ona kroz njega može da uživa u pristupu drugoj ženi, u telu poput njenog koje je i ona sama volela u početku.

     

 

 

 

Okvir P

 

Stare odnose među polovima uglavnom dovode u pitanje žene. Međutim, u tom procesu mnoge od nas tvrde – kao što sam ja ovde tvrdila u više navrata – da pritisci koje ti odnosi vrše na muškarce i njih bar isto toliko sakate, izvitoperuju i ponižavaju koliko i nas. Ako je to tako, potrebno je objasniti zbog čega su ti odnosi mnogo manje podnošljivi nama nego muškarcima.

Postoji izvestan broj razloga koji tu činjenicu objašnjava. Jedan akutni razlog koji se tek sada pojavljuje jeste eksplozivni ženski problem o kome se diskutuje nešto niže. Hronični razlog je posebna ženska seksualna veza o kojoj smo raspravljali u odeljku „Ishod“ u Poglavlju 4 (stranice 73-77). Još jedna hronična razlika je poseban pritisak koji se vrši na muškarce da se osećaju povlašćenim i neokrnjenog ugleda o čemu smo diskutovali u Okviru N (stranice 220-222). Ali, glavni i najveći razlog zbog koga žene dovode u pitanje muško-ženski status kvo upornije nego muškarci jeste jedna hronična razlika koju sam dotakla u Okviru J (stranice 176-177), i koja zaslužuje potpuniji opis od onog koji je tamo dobila.

Žena, koja nas je uvela u ljudsku sudbinu i koja nam je u početku izgledala odgovorna za svaku manu te sudbine, postaje zauvek za sve nas nosilac pre-racionalnog bremena konačne krivice i odgovornosti. To breme kome nema ravnog – tako je teško i tako nepravedno da ga žena mora držati izvan središta svesti ako želi da ostane mentalno zdrava: ovo bukvalno neizrecivo i nezamislivo breme – održava radikalno osećanje snažnog „Ne!“ u svakoj devojci i ženi čije jezgro lične afirmacije nije njime u potpunosti slomljeno. To osećanje je obično sahranjeno, ali živo sahranjeno. Ono postoji kao neartikulisani izvor – i verujem, najdublji izvor – tog odbijanja da se prihvati postojeće stanje stvari koje ključa neposredno ispod naizgled mirne površine naše zajedničke svesti.

Kada se Frojd, poput drugih muškaraca, ogorčeno zapita „Šta žene hoće?“ on reaguje na dubinu i snagu te sile – nezadržive a ipak nikada jasno pokrenute – tog najogorčenijeg od svih ljudskih protesta: žene hoće da prestanu da budu žrtvena jagnjad (svoja sopstvena kao i žrtvena jagnjad svojih muževa i dece) zbog ljudske ozlojeđenosti ljudskom sudbinom. Njihova želja je tako bolna i tako sveprožimajuća, i do skora je bila tako beznadežna, da žene nisu bile u stanju ni da glasno izgovore to što žele.

Naš kontinuirani pristanak da nosimo to breme uslovljen je patološkom ravnotežom samog života naše vrste. Delimično zbog toga i dalje oklevamo da pokrenemo tu snagu koja latentno tinja u našem difuznom protestu i oklevamo da povučemo naš pristanak koji hronično dajemo preko volje. Taj pristanak je takođe deo nelagodnosti – obojene, pretpostavljam, nekom potajnom nadom ispunjenom strahom – na kojoj počiva Frojdovo osorno pitanje. Muškarci se, isto tako, plaše i čeznu za  onim što će se dogoditi kada žene budu zaista mogle da kažu šta žele. Tada će uslediti revizija našeg kolektivnog života koji je do sada morao veštački da se održava sve dok je ljudska čulnost podsticala tela sisara koji rađaju žive mladunce. 

Priroda ovog bremena koje žene nose podrobno je data u Drugom delu (Poglavlja 4-8). Na ovom mestu potrebno je istaći njegovu moralnu suštinu. Žena tokom celog svog života, u očima svih oko sebe, nosi izvesno magično žensko breme jednostrane roditeljske odgovornosti. Ali, jednostrana roditeljska moć koja predstavlja protivtežu stvarnoj roditeljskoj odgovornosti na relaciji roditelj-dete njoj pripada samo u dečjoj sobi. Izvan dečje sobe, ta odgovornost je uglavnom u rukama muškarca i žena joj je potčinjena. Međutim, muško viđenje žene nije isto kao roditeljsko rano viđenje deteta; ono u mnogim vidovima ostaje rano dečje viđenje roditelja.

U stvarnom ranom odnosu između roditelja i deteta, dete ne može da učini nikakvo neoprostivo zlo: roditelj može ili ne mora kazniti dete, ali u svakom slučaju on mu duguje pomoć u razumevanju. Svaka ozbiljna nepravda koju učini roditelj po definiciji je neoprostiva, s obzirom na to da je dete i ranjivije i manje u položaju da razume: dete je manje sposobno za odmazdu ili za donošenje kaznenog suda ili za odbranu svojih interesa protiv grehova odraslih; ali, na isti način, od deteta se ne traži da vidi tačku gledišta odraslih, niti se ono može smatrati odgovornim za nedostatak razumevanja prema slabostima odraslih. Primorano da prihvati neki bol od magičnog staratelja (jer svaki roditelj uvek – da ne govorimo da to čini i nepotrebno – detetu nanosi bol), dete može, ne razumevajući razlog, osetiti rezigniranost i/ili manju ili veću osvetoljubivost (usmeravajući često gnev unutar sebe, ili ga otcepljujući od sebe); ali dete ne oprašta.[5]

U odnosima sa muškarcem, od žene se očekuje, uzevši sve u obzir, da oličava tu jednostranu hraniteljsku toleranciju ranog roditelja: ona mora da razume i oprosti njegove mane; ali njene mane su neoprostive.[6] U isto vreme, žena ne poseduje praktičnu moć niti imunitet od odmazde koje je imala u ulozi ranog roditelja: njeni prestupi su, kao i dečji, kažnjivi; prestupi muškarca, poput prestupa roditelja, to nisu. (Žena, naravno, može kazniti muškarca uskraćivanjem svoje ljubavi. Ali, to je bolni mač sa dve oštrice. Muškarčevo kažnjavanje žene, s druge strane – s obzirom na to da je on ekonomski i socijalno moćniji i nezavisniji, kao i da je slobodniji da drugde potraži i seks i emotivni kontakt koji ide uz seks – vređa ženu mnogo više nego što vređa njega.) Žena tako poseduje moralnu obavezu roditelja dok istovremeno pati zbog nemoći koja je ravna detetovoj.

Muškarac, nasuprot njoj, poseduje roditeljsku moć dok istovremeno, poput deteta, uživa u slobodi od moralne obaveze. On ima pravo, baš kao dete, da bude nesvestan ili nezainteresovan za ženino mišljenje iako mu je svest o njenoj starateljskoj ulozi intelektualno dostupna. To znači da je on ohrabren u nekoj vrsti moralne lenjosti koja deformiše njegov razvoj: njegove sposobnosti za naglašenu emotivnu velikodušnost (poput ženinih sposobnosti za inicijativu) atrofiraju zbog nekorišćenja. Muškarcu je dozvoljeno da ostane detinjasto neodgovoran u pogledu prihvatanja ženine perspektive,[7] i da poput deteta ima pravo na njenu roditeljsku negu i praštanje, dok sam uživa u roditeljskoj moći da se brani i da ženu disciplinuje ako ga uvredi, da njenu destruktivnost praktično ograniči ako ona pokuša da mu nanese bol.

Nije čudno što su mazohizam i bes zbog odbacivanja „istinski ženske“ osobine. One su podloga ženine „istinski ženske“ čudovišno predimenzionirane sposobnosti za neuzvraćenu empatiju, sposobnost odrasle osobe koju ona mora da iskazuje u položaju koji je u mnogim vidovima podjednako ranjiv kao što je i detetov. U tom položaju muškarac, naoružan velikom moći koju je imao roditelj nad bebom, iskaljuje na ženi bezgranični bes bebe prema roditelju. To je položaj koji zahteva mazohizam: kako bi ženu bespomoćni bes koji beba u njoj izaziva uništio ako bi sebi dozvolila da ga oseti, žena jedan deo tog besa odbacuje a ostatak usmerava unutar sebe – pridružujući se muškarcu protiv sebe same, ulažući svoju ličnost u projekt vraćanja mami – jer je to najbolje što može da uradi.

 

Postoji još jedan način da se sagleda ovaj najveći, najvažniji razlog zbog koga inicijativa da se promene naši uzajamno obogaljujući odnosi među polovima dolazi uglavnom od žena.

Opis koji je dat u Poglavljima 4-8 uglavnom je pretpostavljao, u cilju jednostavnosti izlaganja, postojanje majke koja sama nikada nije hirovita i koja detetu ništa ne uskraćuje, koja nikada zaista nije neprijateljski raspoložena prema detetovoj rastućoj autonomiji, kojom nikada ne dominiraju stavovi prema telesnom koje bi njeno fizičko prisustvo činili prostim ili mrskim. U stvari, naravno, ne postoji takva majka, jer ne postoji takvo ljudsko biće: svi mi imamo neke okrutne, prinudne, destruktivne porive odbacivanja prema drugim ljudima; svi mi imamo osećanja prema telesnom zbog kojih se nama ali drugima čini da su naša tela u uznemirujućem neskladu sa ljudskim duhom. Problem je u tome što kod majke te negativne osobine imaju uticaj na ranjivu osetljivost veoma malog deteta gde postoji najveća mogućnost da naprave najveću štetu. Zbog tog razloga izvesne realne mane mnogo su manje prihvatljive kod žena nego kod muškaraca: kada su žene u pitanju, te mane su u stvari nanosile teže rane, sputavale i deformisale druge ljude stvarajući od njih bogalje. Majčine glavne ljudske slabosti u suštini su manje ljudski prihvatljive nego očeve. Njegova ćudljivost, neprijateljstvo, fizička grubost i zapovedničko ponašanje prihvatljiviji su zato što smo se sa tim manama susreli kasnije; one nam mogu naneti bol, ali one ne postavljaju muškarca izvan granica ljudskosti. Muškarac je, naravno, tvrdoglav, grub, ovozemaljski, zapovednički tip. Kod žene, te iste mane predstavljaju mane čudovišta: kučke, aljkavuše, svađalice.[8]

Očigledno je da svi mi posedujemo karakterne crte koje nas čine manje savršenim za ulogu roditelja. Činjenica sa kojom se ne suočavamo otvoreno jeste da u sadašnjim okolnostima žena nema pravo koje ima muškarac da poseduje takve crte a da pri tom ne izgubi svoju ljudskost, kao i da muškarac nema ženinu obavezu da radi na njihovom savladavanju, na tome da druge zaštiti od njihovih posledica. Žene nikada neće imati to pravo kao što ni muškarci nikada neće imati tu obavezu, sve dok muška nesavršenost ne počne da povređuje sve nas kada smo mali i bespomoćni, i dok ne počne da snosi podjednaku krivicu kao ženska nesavršenost i ne postane podjednako bliska prvobitnom centru ljudskog bola. Tek tada će bol koji zadaju žene biti prepoznat kao bliski bol koji svi nanosimo sebi a ne kao tuđi bol koji nam nanosi neki spoljašnji činilac. Tek tada će muškarci zaista početi da ozbiljno shvataju problem obuzdavanja i kroćenja sopstvene destruktivnosti. Možda će tada početi ozbiljno da shvataju biblijski nalog „mačeve u raonike“; možda će napokon početi da se suočavaju sa zadatkom preobražavanja osećanja gneva neodvojivog od života naše vrste – osećanja besa što ih napada neki apsolutno krivi marginalac – u energiju koja služi razvoju tog života. Međutim, to se može dogoditi tek kada rano jezgro ljudskog besa ne bude više moglo da se iskaljuje na mističnoj figuri majke iz ranog perioda života, kada svi mi na sebe preuzmemo krivicu za štetu koju nanosimo jedni drugima i odgovornost za njeno okončanje.

 



[1] Postoji jedno s tim povezano osećanje na koje se ne odnosi ono o čemu ova knjiga govori; osećanje koje je po duhu sasvim različito od nostalgije o kojoj se ovde diskutuje, ali koje u praksi nije uvek moguće odvojiti od nje i koje se često pokreće sa njom: jasna nevoljnost da se pojedinac odrekne posebne privilegije; jednostavno protivljenje da se odustane od pljačkanja drugih ljudi. Ta vrsta doslovnog nepristajanja na promene može da popusti, bar nakratko, samo pod direktnom prinudom: materijalnim potkupljivanjem i pretnjama ili spolja nametnutim socijalnim pritiskom. Osećanja na koja se ova knjiga odnosi karakteriše činjenica da se ona menjaju kako mi privatno postajemo svesniji njihove temeljne prirode.

[2] Vidi, na primer, Diboovu (Dubos) knjigu Tako ljudska životinja i Blajtovu (Blythe) Ejkinfild.

[3] Kao svaki ljudski jezik ili korpus različitih načina života ili svaki proizvod socijalno udruženog napora za rešavanje problema, tako i ova pravila deluju na taj način što i ograničavaju ličnost i omogućavaju joj da funkcioniše. Ta pravila uvek vrše nasilje nad individualnošću, guše ili izgladnjuju ili izvrću aspekte jedinstvene obdarenosti i iskustva svake ličnosti. Međutim, bez njih individualnost ne bi mogla ni da se pojavi ni da se razvije. Bez okvira za međusobno prožimanje subjektivnosti, bez skupa ljudski dogovorenih principa za organizaciju našeg zajedničkog životnog prostora, bili bismo kao riba na suvom. Strukturisana društvena sredina, razvijena i razrađena bar delimično namerno tokom hiljada godina i prenošena netaknuta sa svojim karakteristikama koje pospešuju život, od suštinske je važnosti za nas – vidi Poglavlje 2, stranice 16-22 – kao što su nam važni svetlost i vazduh. Međutim, povoljni i nepovoljni uticaji koje vrši neki dati aspekt ove sredine razlikuju se po svojoj relativnoj težini. Kako poduhvati za stvaranje sveta postaju sve više prožeti razmišljanjem o sebi, shvatamo da je naš zadatak da osetimo kakvi su ti uticaji, kakva je njihova interakcija i šta je potrebno za njihovo restrukturisanje u cilju minimizacije ograničenja i maksimizacije mogućnosti.

[4] U kojoj meri i na koji način ta rano stvorena osećanja bivaju modifikovana kasnijim iskustvom zavisi, očigledno, od specifičnog životnog puta pojedinca. Obično – i zbog toga ih u Poglavlju 2 nazivam „velikim usmeravajućim strastima“ – ta osećanja opstaju više ili manje netaknuta, više ili manje neprigušena, tokom celog života.

Ovaj iskaz je, svakako, kao i većina iskaza u ovoj knjizi, široko otvoren za diskusiju: ne mogu da zamislim nijedan način za njegovo „dokazivanje“ koji bi počeo da se približava naučnoj uverljivosti kao što taj termin može da se primeni, recimo (da uzmem primere iz svog sopstvenog rada), u laboratorijskom proučavanju memorije kod učenja napamet ili kod opažanja težine. Ovaj iskaz je uvek velikim delom zasnovan na intuiciji, na neformalnom iskustvu u odnosima sa ljudima i uvek je upućen čitaočevom sopstvenom intuitivnom poimanju. On, bez diskusije, možda neće pogoditi žicu iznenađenja. Ali, čak i tehnički besprekoran izveštaj o eksperimentu, koji počiva na najčvršćim i najpouzdanijim mogućim podacima, podložan je cepidlačenju; moguće ga je protumačiti kao dokaz za suprotnu teoriju ili može biti ignorisan kao beznačajan na osnovama koje su podjednako nedostupne raspravi.

[5] U našim religijama, mi ne opraštamo Bogu. (Mi ispitujemo svoju dušu kada nam on nanese bol da bismo videli u čemu smo pogrešili, i/ili ponovo investiramo gnev – poput Jova – u mazohističku komponentu zahvalne ljubavi.) Ali Bog oprašta nama.

[6] Komplikovanije je pitanje kako ovaj odnos funkcioniše među ženama. Žene se mogu odnositi jedna prema drugoj kao roditelji, to jest, praštajući; ili infantilno, to jest, ne praštajući. Jednostrani odgoj među njima, kada do njega dođe, stvar je konkretne situacije i temperamenta.

[7] Muškarac je zaista manje odgovoran za prihvatanje bilo čije perspektive nego žena. On se povlači iz bezbednog ali relativno neosetljivog muškog bratstva i ulazi u njen opasni zagrljaj kada oseti potrebu za izvesnom vrstom „razumevanja.“

[8] Kao što De Bovoarova ukazuje, ženi su dozvoljeni neki manji nedostaci: beznačajna pakost prema vršnjakinjama, nesmotrenost i fizička sujeta kod nje predstavljaju žalosne i dosadne ali ljudske nedostatke. Zanimljivo je – i to je verovatno tako u svim kulturama, bez obzira na razlike u specifičnim crtama – da su mane zbog kojih se žene ismevaju, ali koje im se opraštaju, mane koje neposredno ne zadaju bol maloj deci.