Okvir M

 

Ljudska bića nalaze čudnu utehu i zadovoljstvo, i kao da dobijaju neko osećanje moralnog opravdanja, u posmatranju kontinuiteta između svojih sopstvenih društvenih odnosa i odnosa drugih stvorenja. Pa ipak, dugo vremena smo osećali da je muška dominacija uslov koji je na izvestan način manje jednostavan i manje utvrđen u našem životu nego u životu pavijana i gorila. Zaista, činjenica na kojoj sam insistirala u Poglavlju 8 – da je taj uslov u našem slučaju reakcija, revolucija uperena protiv ranijeg iskustva ženske dominacije – predstavlja uvid oličen ne samo u izreci na koju se odnosi Drugi deo, već u ranijoj narodnoj tradiciji. Imam u vidu široko zastupljeno prisustvo, u različitim kulturnim uslovima, mitova koji opisuju prohujale epohe u kojima je dominirao matrijarhat, a ne patrijarhat, i promenu odnosa snaga koja je zatim usledila.

Ti mitovi još uvek pobuđuju živo interesovanje u feminističkim krugovima. Međutim, pobuđuju ga, po mom mišljenju, iz pogrešnog razloga: ti mitovi se pozdravljaju kao pravi, čvrsti istorijski dokazi za tezu da je svet oslobođen muške dominacije moguć i da ne predstavlja neprirodnu i nečuvenu mogućnost. Međutim, argumenti za takvu mogućnost ne moraju da počivaju na takvoj vrsti „dokaza.“ Meni se čini da je glavni značaj tih mitova psihološki a ne istorijski: zaključak da nam njihovo postojanje daje neke činjenice o praistoriji izgleda mi veoma diskutabilan,[1] jer je to pitanje  socijalno značajnije zbog svetla koje baca na naš zamišljeni život nego zbog svetla koje bi konačni odgovor mogao baciti na našu sadašnju istoriju.

Ako je tačno ono što sam rekla u Drugom delu ove knjige, primorani smo da se zapitamo u kojoj meri su istinski matrijarhalni režimi – to jest, oni u kojima žene vladaju – ikada mogli da dominiraju u ljudskom društvu. Priče iz narodne tradicije koje opisuju takve periode imaju smisla kao maštovite projekcije suštinske drame naše vrste u svakoj individualnoj prošlosti. Kao mogući podatak o stvarnim događajima, one se, bar meni, čine veoma dvosmislenim. Izgleda neverovatno, ne samo biotehnološki već i psihološki, da je ruka koja je ljuljala kolevku ikada zaista mogla da dominira u vladanju svetom. Ne mogu se, naravno, zakleti da takvo stanje stvari nikada nije postojalo. Ali, sa izvesnom sigurnošću mogu da kažem da ako je ono zaista nekada i postojalo to nije moglo biti stanje stvari koje bi danas trebalo da izaziva feminističku nostalgiju.

Razmotrimo te mogućnosti. Da li su muškarci mogli da dominiraju u ranom odgoju dece u nekoj prošloj epohi, kao što su u tom odgoju oduvek dominirale žene? Ako jesu, i ako je moja teza u Drugom delu tačna, vladavina svetom bila bi u ženskim rukama iz istog razloga iz kojih je danas u muškim. Međutim, iz kog razloga je to trebalo da se dogodi? U svakom slučaju, taj neverovatni svet bio bi, i da je postojao, u svim suštinskim elementima istovetan ovome koji već poznajemo. U drugom slučaju, da li su muškarci i žene mogli da u nekom periodu podjednako učestvuju u ranom odgoju dece? Baš bismo se iznenadili! U tom neverovatnom slučaju, kakve je posledice za matrijarhat mogla da ima ta emotivna osnova?   Najverovatnija je pretpostavka, koju pravimo uz ogromnu rezervu, da su praistorijska deca, poput današnje, u ranom detinjstvu živela pod preovlađujuće ženskim okriljem. Da je matrijarhat zaista preovladavao u nekoj ranoj fazi naše kulturne evolucije, onda bi on skoro sigurno preovladavao i u svetu ljudskih bića koje je odgajila majka. Da je matrijarhat preovladavao u svetu ljudskih bića koja je odgajila majka, bilo bi skoro sigurno da je matrijarhat preovladavao jer bi relativno ograničena i racionalna moć koju otac[2] uvek predstavlja za potomke koje je odgajila majka izgledala u tom periodu kao moć koja je previše ograničeno ljudska da bi se ti potomci mogli na nju osloniti na bilo koji način od suštinskog značaja.

 

Takav matrijarhat bilo bi neophodno prevazići: njegovo postojanje značilo bi da ljudsko društvo još nije prikupilo snagu da pokuša – čak i neodlučno, kao mi sada – da shvati da je ograničena ljudska moć, ona koju mi sami oličavamo, jedina moć na koju se realno možemo osloniti.

U slučaju, dakle, da se prelaz iz matrijarhata u patrijarhat koji je opisan u mitovima zaista ikada odigrao kao istorijska činjenica, on je filogenetski trebalo da predstavlja samo pozitivan a nikako negativan događaj. To bi za vrstu – ali i za nas kao pojedince – bio razvoj koji bi se udaljavao od sveta u kome magična pasivno-svemoguća osećanja bebe postaju goropadna i vodio ka drugačijem stavu (neurotičnom, ali koji je povoljniji za mogući dalji razvoj) u kome se prepoznaje potreba da se takva osećanja drže pod kontrolom. To ne bi značilo da smo isterani iz nekog prvobitnog raja već bi bio korak ka pouzdanijoj, svrsishodnijoj upotrebi ljudskog razuma i volje: ukratko rečeno, ka progresu.

Termin „progres“ ima ružan prizvuk u današnjoj situaciji i ja ga upotrebljavam u veoma ograničenom smislu, u smislu najumornije i najopreznije moguće nade. Jer, sada je sigurno sasvim jasno da je ono samopouzdanje, na kome se zasnivaju naš sopstveni razum i naša volja s obzirom na to kako su se ispoljavali u našem kumulativnom stvaranju civilizacije – drugim rečima, u inicijativi kojom upravlja patrijarhat – brzopleto i nepromišljeno samopouzdanje. Sasvim je jasno da je snaga koja tu inicijativu gura napred opsesivna snaga kojom upravljaju okrutnost i grandioznost, pohlepa i samozavaravanje.

Pa ipak, to naše neurotično preterano samopouzdanje zaista predstavlja – u individualnom životu kada se prvi put preuzme obaveza iskazivanja kompetencije; i u životu vrste kada ta obaveza postane dublja, čak i ako istovremeno postane suludija – neki oblik progresa: napretka ka prevazilaženju one duboke žudnje za čarobnom nadljudskom zaštitom koja datira iz najranijeg životnog doba.

 

 

 

Može se pokazati da je to, u pogledu kumulativnog socijalnog ishoda, korak osuđen na propast: možda ga nikada nećemo napraviti. Ali, ako to učinimo razlog će biti taj što su nas ubrzani ritam materijalnih dostignuća[3] koja ispunjavaju to zacrtano polje, i stalni rast zajedničke svesti o sebi koja se u njemu odigrala, najzad doveli u položaj da izvršimo suštinsku integraciju koja je predmet sledećeg poglavlja: reč je, s jedne strane, o integraciji između naše svesti o potrebi da se oslonimo na udruženu kompetenciju naših slabašnih ljudskih sopstava i onih zebnji i protivljenja, s druge strane, zbog kojih je do sada ta svest bila neodlučna i nepostojana.

Ostvarenje te integracije delimično je pitanje suočavanja sa infantilnim i kukavičkim elementima našeg protivljenja. Ali, delimično je i pitanje pomirenja poriva za kompetencijom i odgovornošću sa legitimnim protivljenjem na koje taj poriv – zbog patološke forme koju je do sada u velikoj meri poprimio – nailazi u ljudskoj psihi. To pomirenje neće biti moguće bez fundamentalne revizije naših odnosa među polovima, i obrnuto. Feministkinje koje zdravo za gotovo prihvataju motiv za stvaranje sveta žele nemoguće. Na isti način postupaju i oni muški kritičari motiva za stvaranje sveta koji zdravo za gotovo prihvataju ženinu korisnu sveprisutnost u odgoju dece i njenu potčinjenost u svakodnevnom životu.

Karakteristika naših odnosa među polovima o kojoj ćemo diskutovati najtešnji je i najdirektniji deo morbidnog elementa u našoj kolektivnoj inicijativi za stvaranje sveta, u istoriji. To je karakteristika koja je, prema tome, do sada delovala kao moćna sila za očuvanje stabilnosti, sila koja je suštinski podržavala i same te odnose i širu bolest kojom je istorija prožeta. Međutim, zbog činjenice da je ta bolest sada dostigla tako kritičnu fazu da samozavaravanja na kojoj ona počiva počinju da pucaju (vidi Poglavlje 10), ta ista karakteristika naših odnosa među polovima je sada, po istom principu, počela da se rastače; i njeno rastakanje će od sada pa nadalje – u okviru tih odnosa i u okviru širih socijalnih procesa – delovati kao eksplozivni pokretač promena. U Poglavlju 9 tragamo za specifičnim načinom na koji su muškarci i žene doprineli da se ta suštinska ambivalentnost prema inicijativi i samoizgrađivanju, koja leži u srcu ljudskog osećanja nelagodnosti, održi nerazrešenom.

 

 

9

 

Mama i sumanuta megamašina

 

Muško vladanje svetom ima dva aspekta. Prvi, na koji smo se koncentrisali u Poglavlju 8, odnosi se na privilegije: na mušku privilegiju da nameće svoju volju direktno, da otvoreno ispoljava moć i autoritet, da bude zvanični gazda. Drugi, kojim ću se sada pozabaviti, odnosi se na odgovornost: na primarnu mušku odgovornost za onaj kumulativni proces stvaranja sveta, na svrsishodno samosvesno zajedničko samoizgrađivanje, što nas suštinski razlikuje od drugih životinja.

Taj drugi aspekt muškog vladanja dobro se slaže sa ostalim karakteristikama naših odnosa među polovima i izrasta blisko povezan sa njima iz detinjstva u kome je dominirala žena, o čijoj sam psihološkoj osnovi prećutno saopštila mnogo u Poglavljima 4-8. Dozvolite mi da sada neposrednije rezimiram te implikacije pre nego što pređem na suštinsko pitanje kojim tek treba da se pozabavim.

 

Osnove za muški monopol u stvaranju sveta implicitno date u Poglavljima 4-8: pregled

 

Jedna osnova za isključivanje žene iz istorije očigledno proističe iz onog aspekta muškog vladanja svetom o kome smo diskutovali u Poglavlju 8. Ako je žena u životu odraslih ljudi neprihvatljiva kao gazda, vođa ili profesor,  ona očigledno mora da prevaziđe ogromno protivljenje ako želi da bude formalno priznata, čak i na minoran način, kao autonomni izvor istorijskog konteksta koji nezavisno doprinosi zajedničkom fondu značajnih događaja, uvida koji mogu biti saopšteni, tehnika koje se mogu naučiti, trajnih ostvarenja, što istorija jeste. Ali, izvestan broj dodatnih, i verovatno manje očiglednih, osnova za isključivanje žene iz istorije leži u činjenicama o kojima smo diskutovali u prethodnim poglavljima.

U Poglavlju 4 implicitno je pokazan način na koji muški monopol u stvaranju istorije proizlazi iz dvostrukih polnih standarda. Kao neposedovani posednik žene, muškarac je slobodniji od nje da dolazi i odlazi – u geografskom ili psihološkom smislu – sa mesta na kome su intimni: muškarac, a ne žena, može da ostavi ono što mu pripada – da ode u rat ili u laboratoriju, da celu noć provede u pisanju ili slikanju – ne kršeći pravila svojine. Drugo, s obzirom na to da je muškarčeva seksualna impulsivnost legitimna, dok se od žene očekuje da je prima i ne postavlja zahteve, upravo na njegovu, a ne na njenu, inicijativu erotska energija prikladno može da se povuče iz ljubavi i investira u svetska pitanja: žena, a ne muškarac, mora da čeka muškarca kada ovaj ode i da bude seksualno dostupna kada se on vrati. Najzad, s obzirom na to da kod muškarca osećanja nisu tako tesno povezana sa seksom kao što je slučaj kod žene, njemu je lakše da se iskoreni iz njihove privatne sfere kada ga javna sfera privuče: on je taj koji istoriji može da podari više strasti.

U Poglavlju 5 implicitno je iskazan način na koji komplementarne forme muškog i ženskog detinjastog ponašanja garantuju isti takav ishod. Zaokupljena svojom lažnom ulogom boginje, pokušavajući da za muškarca otelotvori magičnu moć koju je majka u najranijem dobu oličavala za oba pola, žena oseća da muškarac, u poređenju sa njom, potpunije poseduje one konačne moći koje se od njega i očekuju da otelotvori; žena predoseća da se malo dete u muškarcu lakše identifikuje sa ocem nego što će dete u njoj ikada moći da se identifikuje sa mamom; osećajući to, ženi je drago što vidi da njena obmana uspeva i oseća olakšanje što je muškarac prihvata kao osobu čiji mu je blagoslov od vitalnog značaja, kao životodavnog svedoka zbog koga on dela i čijem beskonačnom privatnom, ženskom autoritetu on pokušava da stvori protivtežu svojim, muškim dostignućima u javnom životu. Ženi često njegovo delanje izgleda komično i detinjasto. Međutim, ona shvata da je njemu važno da veruje da je to što on radi van domašaja njene moći; i on je možda – kako ona može biti sigurna ako sebe ne proveri? – u pravu. U svakom slučaju, zašto bi ona dovodila u pitanje njegovo zavaravanje s obzirom na to da on ne izgleda sklon da dovodi u pitanje njeno? Žena nije zabrinuta zbog činjenice što sama ne ispoljava ljudske osobine koje muškarac pretpostavlja da joj nedostaju, već zbog činjenice što želi da održi privid da ima nadljudske osobine koje on pretpostavlja da ona poseduje.

U Poglavlju 6 implicitna je činjenica da „jastvo“ muškarca koga je odgajila majka i relativno „ne-jastvo“ žene koju je odgajila majka predstavljaju još jednu osnovu za naš zajednički pristanak na činjenicu da bi muškarac trebalo da stvara istoriju dok žena treba da bude njegova publika koja mu pruža podršku i zarobljeni protivnik. Istoriju stvaraju oni koji imaju svoje „ja.“ Oni je stvaraju u odnosu prema kvazi čulnoj živoj materiji iz koje se izdvojilo njihovo „jastvo“ ali i nasuprot njoj. U sadašnjim uslovima oni se osećaju slobodnim da sa nekontrolisanom pohlepom iskorišćavaju bogatstvo te rane materinske materije podjednako oličene i u prirodi i u ženi. Štaviše, neobuzdana želja da se poseduje i kontroliše bogatstvo Majke prirode, da se njime manipuliše i da se natera da radi za nas, toliko prožima sadašnji poriv za stvaranjem istorije da je užasno teško zamisliti u šta će se taj poriv preobraziti ako se pomenuta želja zaista privede zajedničkoj svesti odraslih ljudskih bića – što će biti moguće samo kada se ukine ženski monopol u ranom odgoju dece – i ako se pomiri sa našim drugim željama od suštinske važnosti. Kada se, na primer, taj poriv pomiri sa željom da preživimo kao vrsta i željom da uživamo u boji, ukusu, strukturi i mirisu našeg kratkog individualnog života, sa stavom koje „ja“ ima prema „ne-ja“ – a koji određuje pravac napredovanja u stvaranju sveta – i koji će morati da se promeni na način koji u ovom trenutku nije moguće predvideti. (Naravno, nije neophodno da znamo kuda bi nas takva promena konačno odvela. Sve što je potrebno da znamo jeste da krenuti, odmah, u pravcu tog pomirenja znači krenuti, odmah, u pravcu suprotnom pravcu od opšte smrti.)

U Poglavlju 7 implicitan je aspekt odnosa koji vladaju među rodovima kod ljudske vrste i osećanje ljudske nelagodnosti, činjenice koje su najtešnje povezane sa ovim što sada ovde želim da dodam. Status žene kao predstavnika telesnog diskvalifikuje je, kako u sopstvenim tako i u očima muškarca, za učestvovanje u zajedničkom prkosu telesnom, u našem kolektivnom poricanju telesnosti i smrtnosti. To poricanje mora da izvrši muškarac: upravo on odbacuje telesnu podmitljivost, njenu ponižavajuću privlačnost koja nas srozava kao i naše odricanje od prolaznih radosti koje se ne mogu ni priznati ni kontrolisati. Žena za sve nas, hteli mi to ili ne, predstavlja izraz tih telesnih osobina koje smo odbacili i odrekli ih se. Prema tome, upravo muškarac mora, jer svi želimo da on to učini, da za sve nas artikuliše pobijanje tog izraza. To muško pobijanje učvršćuje ljudski poriv ka večnosti i besmrtnosti, ljudsku žudnju za istinom koja prevazilazi telesno. Njegov rezultat su civilizacija i istorija. Ali, to je pobijanje čija patologija toliko boji način na koji su se taj poriv i ta žudnja izražavali u svetu koji poznajemo da možemo samo da pretpostavljamo kakva bi istorija bila kada bi ta patologija bila prevaziđena.

Sve u svemu, isključivanje žene iz istorije nije zasnovano samo na goloj sili. To nije jednostavno pitanje nekog državnog udara širokih razmera. Ono je utkano u obrazac komplementarnosti između muške i ženske ličnosti koji izvire iz ranog detinjstva u kome je dominirala žena. Socijalna prinuda obavezno predstavlja potporu takvom isključivanju. Isključivanje žene iz istorije ne bi moglo da se održi bez spoljašnje sile jer ono predstavlja kršenje dubokih poriva kod oba pola. Međutim, sama sila ne bi ga mogla održati da ga istovremeno iznutra ne podupire moćna mreža emotivnih faktora. Među tim faktorima centralno mesto zauzima onaj o kome ćemo tek diskutovati, to jest, poseban mehanizam međusobne zavisnosti muškaraca i žena bez koga bi se raspale krhke zajedničke samoobmane zahvaljujući kojima istorija i postoji. Upravo nam je taj mehanizam do sada omogućavao da održimo našu obavezu – vitalnu i smrtonosnu – prema složenom, kontinuiranom, kumulativnom ljudskom svetu za koji smo anatomski i neurološki prilagođeni i koji sada preti da istrebi nas i našu ekosferu.

 

Žena kao marginalac i priroda istorije

 

Žena stoji izvan istorije zato što, kad se sve uzme u obzir, muškarac želi da ona bude izvan nje. Ali, žena stoji izvan istorije i dobrovoljno. Ona ima izvestan broj motiva koji su specifično njeni, ali i jedan suštinski motiv koji joj je zajednički sa muškarcem: i on i ona, iz istog neurotičnog razloga, žele da očuvaju jaz stvoren u našoj zajedničkoj osećajnosti koji omogućava njen status marginalca.

Što se tiče motiva koji su specifično njeni, drugi autori su naglasili dva takva motiva koji se ovde moraju uzeti u obzir, jer utiču na suštinski motiv koji je zajednički i ženi i muškarcu.

 

Dva ženska motiva za uzdržavanje od učešća
u stvaranju istorije

 

Društveno sankcionisani egzistencijalni kukavičluk. Po mišljenju De Bovoarove, suštinska potkupljivost kojoj žena podleže ogleda se u privilegiji da u muškarčevim dostignućima i pobedama uživa posredno, da je muškarac kao arbitar poštuje i ceni, da bude svedok, hraniteljka i sluškinja-boginja koja uživa imunitet od rizika kojima on mora da se izloži. I muškarac bi, ističe De Bovoarova, želeo da poseduje taj imunitet – svi se mi plašimo slobode i odgovornosti koje smo, kao vrsta, primorani da prihvatimo – ali život njemu ne pruža tu mogućnost: nju dobija žena kao onaj „drugi,“ koji ga podržava, dok muškarac stvara ljudski svet za oboje. „Taj uznemirujući jaz,“ kaže De Bovoarova, „između planiranih poslova muškarca i nepredvidljivosti prirode... postaje koristan kada žena“ (koja predstavlja prirodu u pripitomljenom obliku) ... „previše krotka da bi zapretila muškarčevim poslovima, ograniči svoju ulogu na obogaćivanje tih poslova i omekšavanje njihovih previše grubih ivica... Kod žene su čak i površnost, hirovitost i neznanje ljupke vrline jer se razvijaju sa druge strane i izvan sveta u kome muškarac želi da živi, ali u kome on ne voli da se oseća ograničenim... Žena je duboka realnost skrivena pod velom Jezgra, Suštine.“ Ona je „svesna prvobitne nepredvidljivosti samog muškarca i te“ (socijalne, istorijske) „neophodnosti u koju on veruje.“ Nasuprot „utvrđenim značenjima i alatima za korisne svrhe, žena podržava misteriju netaknutih stvari.“ Žena je takođe „privilegovani sudija“ koji „govori sa stanovišta različitih vrednosti, sa sebi svojstvenom instinktivnom mudrošću... Muškarac traži odgovore od njene „intuicije“ kao što bi ih tražio od zvezda.“ Žena „potvrđuje muškarca.“ Ona mu je potrebna kao ogledalo „zato što je unutrašnjost njegovog postojanja“ (to jest, samosvesnog, svrsishodnog stvaraoca ljudske realnosti, stvaraoca istorije) „samo ništavilo i zato što on sebe mora projektovati u neki objekt da bi došao do sebe.“ Prema tome, „muškarac u stvari traži od žene da bude, izvan njega, sve ono do čega on ne može da dođe u sebi.“ Ženin „celokupni položaj osuđuje je“ da u njegovom životu igra ulogu „zabrinutog posmatrača.“ Ona tu ulogu može da odigra i da sve to predstavlja samo ako ostane „izvan sukoba.“ Upravo kroz njeno oličenje te – njemu dragocene – drugosti kao i kroz njen rad kao njegove praktične sluškinje, žena „održava život dok muškarac proširuje polje svojih aktivnosti...“ Zauzvrat, „žena može istovremeno da izbegne ekonomski i metafizički rizik slobode u čijem ostvarenju svrha i cilj moraju da se iskuju bez tuđe pomoći.“ Ta sloboda, koja predstavlja moralnu obavezu koju svaki pojedinac mora da afirmiše, jeste „transcendencija.“ Drugim rečima, jedino „opravdanje za aktuelno postojanje“ jeste „njegova ekspanzija u beskrajno otvorenu budućnost,“ kroz „podvige“ ili „slobodno izabrane projekte.“ Ličnost koja podlegne „iskušenju da se odrekne slobode i postane stvar izgubljena je i upropašćena.“

U ovom opisu nema nagoveštaja da takozvani „slobodno izabrani projekat“ može, u stvari, da bude izabran zbog neurotične unutrašnje prinude; da nečija „nedefinisana potreba da prevaziđe sebe može, u stvari, biti potreba da se pobegne od nečeg suštinskog u sebi; kao i da razlog zbog koga muškarac želi da žena „bude izvan njega, sve ono do čega on ne može da dođe u sebi“ leži u tome da kad bi muškarac bio primoran da u sebi shvati izvestan aspekt toga što žena predstavlja, umesto da se oslanja na ženu da ga ona predstavlja, bežanje od sebe i slepa sila koja leži u pozadini njegovih „podviga“ ne bi mogla da se održi. Muškarčevo osećanje da on to „ne može“ da shvati počiva na strahu od prevazilaženja te sile i na bežanju od sebe.

Unutrašnje „ništavilo“ muškog „živog bića“ – koje De Bovoarova jasno primećuje, jer je isuviše dobar posmatrač da bi joj tako nešto promaklo, ali koje ne objašnjava – nešto je više i drugačije od legitimne potrebe ljudske inteligencije i volje da se ispolje, i otkriju svoju sopstvenu prirodu, kroz interakciju sa spoljašnjim objektima. To ništavilo je praznina koju je ostavilo potiskivanje onog suštinskog dela sopstva koji bi u istom ljudskom biću stvarao protivtežu i bio pomiren sa onim što De Bovoarova naziva transcendentnošću: taj deo koji živi u sadašnjosti, u telu, u ravnomernom, stabilnom životnom toku među pojedincima i između svakog pojedinca i ne-ljudskog okruženja.

Opisu De Bovoarove želim da dodam činjenicu da imunitet koji život nudi ženi, nije samo imunitet od rizika i iscrpljenosti zbog stvaranja istorije, već isto tako i imunitet od legitimnih unutrašnjih zebnji stvaraoca istorije u pogledu vrednosti onoga čemu posvećuje život. Korist koju oba pola imaju od ovog ženskog imuniteta i njihov zajednički motiv u njegovom održanju, predstavlja, po mom mišljenju, morbidno jezgro naših odnosa među polovima. Poenta ove knjige je da se to jezgro razotkrije.

 



[1] Diskutabilno je zbog sklonosti ukorenjene u detinjstvu da se prednost daje muškom autoritetu, što je činjenica koja se razmatra u ovoj knjizi. Međutim, pogledajte i argumente koje nudi antropolog Džoan Bamberger (Joan Bamberger) u eseju pod naslovom „Mit o matrijarhatu.“

[2] Alternativna mogućnost je da su postojali periodi u kojima muškarci iz nekog razloga uopšte nisu bili očevi, kada su živeli odvojeni od žena (osim kada bi dolazili u vezu zbog kratkih seksualnih kontakata) i nisu bili odgovorni za decu niti su imali kontakt sa njima. U takvim uslovima svetom žena i mladih, razume se, vladale su žene. Međutim, za takav svet termin „matrijarhat“ – sa odgovarajućom implikacijom prema patrijarhatu, koji se odnosi na dominaciju jednog roda nad drugim u društvenom poretku zasnovanom na uskoj međusobnoj zavisnosti između muškaraca i žena u kome su oba roda veoma zainteresovana za potomke – ne bi mogao adekvatno da bude upotrebljen.

Antropolozi opisuju kulture, koje nazivaju matrifokalnim, u kojima su muškarci od relativno perifernog značaja u kući i gde žene imaju relativno visok stepen ekonomskog i socijalnog autoriteta. Bilo bi zanimljivo znati više o tome kako deca doživljavaju muškarce u tim uslovima. Takve kulture – ako muškarci, na neki način, ipak u njima ne vladaju – mogle bi nam pomoći da predvidimo kako će ljudi rešiti problem prevazilaženja rane roditeljske kontrole kada ne postoji nikakva dostupna, kasnije upoznata, roditeljska volja koja bi predstavljala protivtežu prvoj i kojoj bismo se potčinili iz protesta prema vladavini roditeljske volje iz ranog perioda života. (Vidi rad Nensi Tener /Nancy Tanner/ u Žena, kultura i društvo).

[3] Kao što naglašava Markuze, činjenica da smo (u principu) prevazišli oskudicu otvara revolucionarne nove mogućnosti za psihološku organizaciju društvenog života.