Uvodne beleške za poglavlje 8

 

 

Postoje žene koja su ogorčene i koje se opiru ovim aspektima naših odnosa među polovima o kojima sam do sada diskutovala, ali koje istovremeno veoma radosno prihvataju aspekte kojima ću se uskoro pozabaviti. Takve žene pronalaze načine da se odbrane – izbegavajući, odbijajući ili prkoseći – od erotskog hendikepa koji muškarac od njih očekuje da prihvate, od njegove ravnodušnosti prema njihovim mislima i osećanjima, od prezira koji on ispoljava prema njihovom telu. Međutim, one osećaju – sa prezirom, zahvalnošću ili nekom mešavinom ovih osećanja – da je muškarac u potpunosti podoban da vlada svetom: podoban da vodi glavnu reč u javnom životu i podoban da „nosi pantalone,“ odnosno da bar nominalno vodi glavnu reč u kući.

Te žene jedna drugoj govore, na ovaj ili onaj način, da su muškarci takvi kakvi jesu u politici i ratu, u tehnologiji i bankarstvu, u organizovanoj moći koja se ogleda u religiji, umetnosti, prirodnim i društvenim naukama. Time hoće da kažu: „Pustimo velike bebe da igraju svoje pompezne, opasne i glupe igre. Na sreću, mi smo tu da se pozabavimo osećajnom, stvarnom i ljudskom stranom života.“ U vezi s tim ko nosi pantalone, one su sklone da izjave nešto poput sledećeg: „O, da. Da. On je pravi gazda, u redu,“ što ponekad znači: „Ali ko u stvari vodi ovu kuću, ko je održava u životu?“ ili ponekad: „Taj muški ego! Kada mi ne bismo štitile tu krhku stvar, ko bi?“

Dva osećajna toka stvaraju ovaj ženski stav koji je neformalni pandan stavu koji muškarci ceremonijalno smatraju viteškim. Jedan tok je osećanje da je svet kojim vladaju muškarci suludi haos, smešan i pompezan onda kada nije surov i ružan i da žene predstavljaju protivtežu njegovoj ludosti i/ili mrskosti negovanjem i odbranom, za dobro svih, jednog drugog – solidnijeg, antiistorijskog – sveta: zdravog sveta hrane i cveća, kuća i dece, venčanja i smrti, prijateljstva i ljubavi. Glavna namera ove knjige sastoji se u tome da pokaže kako to osećanje u stvari utiče na istoriju (a njegov uticaj je daleko neprijatniji nego što bi te prijatne žene i muškarci, koji su zadovoljni što one postoje da bi stvarale tu protivtežu, želeli da misle) tako da ću tu temu obraditi u Poglavlju 9.

Pre toga, međutim, moramo prodiskutovati o drugom osećajnom toku koji dovodi do toga da žene prihvataju vladavinu muškaraca. Žene – ne samo slabe, stidljive i konvencionalne već i mnoge ponosne i hrabre žene borci protiv kulta ličnosti – sklone su da se povedu za osećanjem da ima neke pravde, neke uzajamne zaštite i utehe, neke neophodne ravnoteže moći koja je ugrađena u tu osobinu našeg „fundamentalnog obrasca.“ (Megi i Doroteja iz romana Džordž Eliot /Vodenica na Flosi i Midlmarč/ kao i sama Eliotova, primeri su tog hrabrog, skromnog, svetskog tipa žene. Takav je i Orlando Virdžinije Vulf /Virginia Woolf/ kada postane žena, takva je i sama Virdžinija Vulf. Takve su Kavabatina /Kawabata/  gejša /Zemlja snega/ i Stendalove /Stendhal/ junakinje Klelija i Matilda /Kartuzijanski manastir u Parmi i Crveno i crno/. Takav je sam Stendal, takvi su Kavabata i Lenard Vulf /Leonard Woolf/, muškarci koji vole i poštuju ljudskost takvih žena, ni u snu ne pomišljajući da bi one mogle postati bogati industrijalci, generali ili državni poglavari.)

To je ravnoteža koja sada doživljava napade sa svih strana: razumna kao što se mnogim ženama čini, i emotivno od suštinskog značaja za muškarce, to je još uvek aspekt naših odnosa među polovima koji je najočiglednije, najjednostavnije i najizmerljivije nepravedan. Implicitne, nezvanične uvrede kojima su žene izložene iz razloga navedenih u Poglavljima 4-7, počele su da dovode u pitanje savremene feminističke aktivistkinje novim eksplicitnim ideološkim jezikom i novim neženstvenim rečnikom u obraćanju javnosti. Ali to su uvrede protiv kojih su nepokorne žene (same, često neartikulisano i samim tim nedovoljno široko da bi pomogle jedna drugoj) oduvek vodile svoj lični gerilski rat. S druge strane, u ovom trenutku postoji mnogo širi, konzervativniji, segment naše populacije za koji je najočitija, zvanično neodbranjiva nepravda, ona koja izgleda najotvorenija za napade, upravo ona koju mnoge žene slobodnog duha u prošlosti nisu dovodile u pitanje: muško vladanje svetom.

Postoji, dakle, neki čudan rascep: nasuprot privatno buntovnim ženama o kojima sam raspravljala, i muškarcima koji su njihovi prijatelji, postoji još jedna vrsta žena za koje je formalna, a ne neformalna, strana naših odnosa neprihvatljiva. Njima se (kao i muškarcima koji podržavaju njihov stav) klima koja vlada u odnosima između muškaraca i žena, a protiv koje se uvek vodio gerilski rat, možda čini svetom, klima koju ne treba kvariti; ili im ona može izgledati od drugorazrednog značaja, kao puki rezultat osnovnijih – to jest, ekonomskih i političkih – faktora.1 Te žene ne mogu da prihvate otvoreni muški monopol moći koji se ispoljava u javnosti.

Nisam sigurna šta taj rascep znači, ali znam da njegovo postojanje sprečava ljude da vide jednu suštinsku činjenicu: privatna i javna strana naših odnosa među polovima ne mogu se razdvojiti i nijedna nije sekundarna u odnosu na drugu. Obe strane imaju psihološki koren u jedinstvenim uslovima koji vladaju u detinjstvu. Obe strane će dominirati sve dok ti uslovi preovlađuju i obe će nestati kada se ti uslovi ukinu.[1]

 

 

8

 

Vladanje svetom[2]

              

Većina muškaraca – čak i onih koji u principu veruju da je to „pravo“ neosnovano – čvrsto se drži svog prava da vladaju svetom. Većina žena – uključujući mnoge koje se stide tog osećanja – duboko u sebi oseća neku spremnost da im dozvole da i dalje njime vladaju. Ljudi se povlače, drsko ili sa snebivanjem, otvoreno ili uz pomoć maštovitih racionalizacija, pred svakim konkretnim korakom koji treba preduzeti da bi se slomio muški monopol nad formalnim, otvorenim ispoljavanjem moći. Oni odmah iznose praktične razloge za svoje povlačenje. (I vladari i podanici uživaju u poznatim privilegijama, osećaju se obaveznim zbog intimnih odgovornosti na kojima počivaju njihova osećanja vrednosti, sigurnosti i kompetencije; oni uzmiču od novotarija koje bi mogle da ih dovedu u opasnost, da ih preopterete i ponize.) Međutim, imaju i razloge koji su postojaniji i koji datiraju iz prošlosti.

Kad bi se muškarci i povukli, to u ovom trenutku, po mom mišljenju, ne bi ni imalo značaja ako bi se istovremeno povukle i žene. Muško vladanje svetom bi u tom slučaju bilo laka pobeda. Postoji nešto zbog čega žene pristaju na mušku dominaciju – nešto što ih je bez sumnje oduvek primoravalo da se sa njom saglase, pored navike i tradicije – nešto što prevazilazi očiglednu fizičku činjenicu da su žene opterećene rađanjem, činjenicu da su zbog veće mišićne snage muškaraca, obično, do sada, bile primorane da od njih traže zaštitu što je muškarce dovodilo u položaj da od žena zahtevaju poslušnost. S obzirom na to da moderna tehnologija podriva mušku čisto biološki datu snagu da zlostavlja ženu, važnost tog faktora postaje sve jasnija.

Psihološka činjenica koja je od suštinskog značaja za sve nas, kako za žene tako i za muškarce, jeste strah od ženske volje. Vlast muškarca nad svetom počiva na užasu koji svi osećamo: užasu da u potpunosti[3] ne potonemo u bespomoćnost postnatalnog perioda. Kao što kaže narodna izreka, postoji još jedan prostor koji se suviše intimno prožima sa onim koji se formalno prepoznaje kao svet: prostor kojim je već vladala, dovoljno despotski, ruka koja ljulja kolevku.[4]

Ženska volja ukorenjena je u ženskoj moći koja je u sadašnjim uslovima najraniji i najdublji prototip apsolutne moći. Ona u početku potiče iz bezgraničnog, sveobuhvatnog prisustva. Mi živimo njenom milošću dok nam je život najkrhkiji. Postajemo ljudska bića unutar njene aure. Njena vladavina je totalna, sveprožimajuća tokom godina kada smo najranjiviji i izloženi najsudbonosnijim uticajima. Takva moć koncentrisana u jednom polu koja se na početku života vrši nad oba pola mnogo je moćnija i opasnija sila da bi joj bilo dozvoljeno da se u potpunosti razmahne u zrelom dobu. Njeno ograničavanje, držanje pod kontrolom i zauzdavanje radi postizanja određenih ciljeva predstavlja vitalnu potrebu, vitalni zadatak, za svako ljudsko biće koje je odgajila majka.

Težina te emotivne činjenice tako nam je bliska i univerzalno prisutna i njen nas pritisak tako otupljuje, da je skoro nemoguće biti jasno svestan da nas ona drobi – ili zamisliti da nas ne drobi. Možemo se prema njoj odnositi sa eliptički improvizovanim intenzitetom spomenute narodne izreke ili je opisati sa uzdržanom poetskom lucidnošću poput Simon de Bovoar, a ipak se nikada ne usredsrediti na to kako se mogućnost življenja bez nje može konkretno realizovati.

Prehrišćanske boginje, po rečima De Bovoarove, „bile su okrutne, kapriciozne i požudne; rađale su muškarce i potom od njih stvarale svoje robove. U doba hrišćanstva život i smrt zavise samo od Boga, i muškarca, koji je izašao iz majčinog tela i zauvek pobegao od njega. Tako se o sudbini njegove duše odlučuje u sferama gde je majčina moć ukinuta...“ Ali pošto nam to saopšti (a ona to saopštava na mnogo načina), De Bovoarova prestaje da iznosi dokaze za svoje tvrdnje. Ona smatra da ćemo samim činom prepoznavanja istine morati da počnemo da je prevazilazimo; i ona je, naravno, u pravu. Želim da dodam da pošto jednom počnemo, moramo nastaviti to što smo započeli; da bismo to učinili moramo pažljivo pogledati ono sa čime je teško suočiti se: specifičnu karakteristiku detinjstva koja je uzrok položaja u kome se nalazi odraslo ljudsko biće i koju De Bovoarova opisuje kao neizbežnu, i posledičnu neophodnost ženskog odricanja od jednostrane vladavine nad detinjstvom, što je činjenica sa kojom se De Bovoarova nije suočila.

Suočimo se onda sa njom. O prirodi ženske moći nad ranim životom deteta već smo nadugačko raspravljali u prethodnim poglavljima, ali njeno značenje za formalno pridavanje socijalnog autoriteta odrasloj osobi nije eksplicitno izraženo. Sada ću pokušati da podrobno objasnim to značenje. Prvo, ono je detaljno izloženo u sažetom opisu kontrasta između majčinog i očevog autoriteta u detinjstvu[5] što za posledicu ima da kao odrasli više volimo muško vođstvo. Zatim ću objasniti druge posledice te sklonosti čije implikacije sežu mnogo dalje od samih naših odnosa među rodovima u pravcu, koji po mom mišljenju, još uvek uopšte nije adekvatno istražen: muško vladanje svetom povezano je sa postojanim kretanjem života naše vrste koje je do sada stalno nadvladavalo naš podjednako postojani poriv ka onom što muškarci zovu bratstvo: sa kretanjem – koje je delimično nevoljno ali u celini neumoljivo usmereno – ka despotizmu u društvenoj vlasti.

Kada bi ljudi širom sveta mogli da shvate pravu vezu između društvenog despotizma, ženske vladavine u detinjstvu i muške vladavine istorijskim procesima rezultat bi bio od fundamentalnog značaja, s obzirom na to da upravo nedostatak uvida u prirodu te veze omogućava zajedničko samozavaravanje na kome sada počiva istorijski proces. Akcija koja bi predstavljala oličenje takvog uvida, možda bi, čak i sada, bila značajna za opstanak ljudske vrste u budućnosti.

 

Koreni muške dominacije kod odraslih

 

Priroda materinskog autoriteta

 

Materinska volja potiče, pre svega, iz subjektivnosti sa kojom se susrećemo pre nego što se uopšte jasno uspostavi naše sopstveno osećanje subjektivnosti. To je prva odvojena subjektivnost koje postajemo svesni i njena odvojenost (vidi Poglavlje 6; takođe i Poglavlje 4) je činjenica sa kojom se većina nas nikada u potpunosti ne pomiri. Prepoznavanje postojanja svake subjektivnosti izvan sopstvene – što takođe znači i prepoznavanje postojanja sopstvene subjektivnosti – predstavlja bitan intelektualni korak. To bi u svakom slučaju bio ogroman i težak korak: otkriće da svako ljudsko stvorenje postoji, iz korena menja prirodu postojanja. Ta teškoća se u velikoj meri komplikuje zbog razlike između čulnosti majke kao odraslog ljudskog bića i naše detinje čulnosti, kao i zbog bola koji osećamo kada do tog odvajanja dođe jer se ono doživljava kao prekid našeg prvobitnog osećanja jedinstva sa njom. Mi preduzimamo taj korak onda kada smo na njega primorani. Ali, malo ko od nas ga dovede do njegovog logičkog zaključka, što je stvar retrospektivnog sagledavanja činjenice da je prvi roditelj, ipak, ništa više i ništa manje od ljudskog bića. Takvo shvatanje ne predstavlja zadatak koji u potpunosti prevazilazi ljudsku snagu, čak i u današnjim uslovima. Ali to je zadatak koji se retko preduzima, s obzirom na to da je naporan i da ga je zbog naših muško-ženskih odnosa lako izbeći.

Ženska čulnost, iz tog razloga, za većinu nas odiše trajnom klimom tog neograničenog prisustva iz senke ka kome su prvobitno bile usmerene sve naše potrebe. Na taj način svrsishodnost koja počiva u ženskoj čulnosti poprima klimu bujnosti i neograničenosti koja nam je strana i koju je nemoguće upoznati. To je svrsishodnost koju treba osvojiti i ukrotiti, zauzdati i potčiniti, ako mi (muškarci, pre svega ali i žene) uopšte treba da se osećamo bezbednim u njenoj blizini.

Tu svrsishodnost potrebno je zauzdati i držati pod kontrolom ne samo zato što su njene granice nejasne već i zato što je njen gnev svemoćan[6] a bogatstvo koje ona može da nam pruži ili da nam ga uskrati je neizmerno. Činjenica koja žensku svrsishodnost čini tako zastrašujućom – tako užasnom, ali istovremeno i tako privlačnom – jeste majčina kontrola nad životom i smrću bespomoćnog deteta: intimna telesna kontrola ostvarena u periodu kada su duh i telo – na čijoj, bar delimičnoj, mogućnosti odvajanja kasnije postaje pitanje ljudskog dostojanstva da se insistira – još uvek subjektivno neodvojivi. Ta majčina moć oseća se pre nego što može da se opazi njena volja. Kada dete, u procesu upoznavanja sebe kao centra volje, počne da biva svesno njene volje, ono se suočava sa voljom bića od čijeg dodira njegovo telo podrhtava od radosti, bića čiji zvuk koraka preplavljuje njegova čula tako potpunim olakšanjem kakvo kasnije nikada neće doživeti.[7] Još zadugo će od njenog poljupca nestajati bol od čvoruga i modrica; njen glas će i dalje uklanjati strah. Pa ipak ona je biće koje nam u drugim prilikama misterozno uskraćuje hranu, koje misteriozno dopušta da budemo sami, da se strah i bol produžavaju. Ona je još uvek – i biće još dugo – stvorenje čije raspoloženje, nepridavanje pažnje ili ravnodušnost, baca zlokobnu senku na život, biće čije nezadovoljstvo za nas predstavlja progonstvo iz prostora topline i svetlosti.

Međutim, žensku svrsishodnost zastrašujućom čini  nešto više od majčine moći da nešto daje i uskraćuje dok smo mi pasivni. To je isto tako majčina moć da ohrabri i zabrani, da ponizi ili poštuje naše prve korake ka autonomnoj aktivnosti. U trenutku kad počnemo da otkrivamo drastična ograničenja delokruga sopstvene volje počinjemo da bivamo svesni majčine posebne svrsishodnosti, a ta svest je neizbežno prožeta osećanjem koje naše otkriće izaziva. Mi se susrećemo sa majčinom voljom onog časa kad počnemo da se borimo sa ljudskom tugom zbog toga što smo zatočeni u ograničenom telu čiji se napori da nametne želje svog maštovitog avanturističkog stanovnika ravnodušnom fizičkom svetu pokazuju razjarujuće slabašnim. Ta spoljašnja majčina volja lako savlađuje, kada to poželi, našu volju koja tek stasava: njena volja ne nadjačava našu samo pasivnim otporom prema našim željama, poput fizičkog sveta, već i putem lične i svrsishodne sile koju vrši nad tim nejakim, ograničenim telom. To podudaranje pojačava novootkrivenu telesnu tugu, čini je intimnom i društvenom i pretvara je u poniženje.

Žena je prvi ogromni protivnik naše volje. Ona nas uči da naše namere mogu biti sprečene ne samo nepogodnim svojstvima stvari već i suprotnim namerama drugih živih bića. U prvim pokušajima da nametnemo svoju volju, uglavnom bivamo poraženi[8]: taj poraz je uvek intimno telesni a pobednik je uvek žena. Ženinu jurisdikciju nad detetovim strasnim telom, njenu kontrolu nad onim što u to telo ulazi i iz njega izlazi, njeno pravo da ograniči telesno kretanje i stavi pod kontrolu telesne otvore, da uskrati zadovoljstvo ili nanese bol sve dok dete ne zadovolji njene želje, svako ljudsko biće prvi put doživljava neobično gnevno kao gorko-slatko iskustvo svesne predaje svesnoj, odlučnoj spoljašnjoj vlasti. Upravo u takvim okolnostima dete doživljava povremene pobede nad ženom kada se i formira njegov budući stav prema njoj.

Majke se, svakako, ogromno razlikuju u upotrebi sile; jedne je upotrebljavaju najnežnije i najsuptilnije dok druge poriču da joj uopšte pribegavaju. Međutim, one je svakako neizbežno upotrebljavaju: odrasla osoba mora delovati tako da obezbedi detetovo preživljavanje i zaštiti njegov razvoj, ne tražeći prethodno detetov pristanak. U isto vreme, ženina volja ne nameće se samo putem sile. Čak i bez želje da iznudi detetovu predaju, majka, zato što voli dete, ovladava njime kroz sreću koju je sposobna da mu pruži. Iz zahvalnosti prema toj sreći, i iz želje da te vitalne izraze ljubavi izazove i dozove – da bi izvršilo neku kontrolu nad njenim tokom – dete dobrovoljno pristaje da uradi ono što će majku obradovati. Ono preuzima inicijativu, predviđajući njene želje koje tako postaju njegove. Na taj način dete svoju potčinjenost pretvara u gospodarenje, dopušta da njime vlada moćno i voljeno biće čiju moć i ljubav ono tako uključuje u sebe.

Ali pobednik kome izlazimo u susret da bismo ga zagrlili ostaje pobednik. Neko jezgro volje u sopstvu i dalje je narušeno. Voljna predaja i dalje je predaja. Dete koje hoda nesigurnim koracima i grli ženina kolena živi radosno u svakodnevnom okviru onako kako ga majka definiše, jedući ono što mu ona prinese i ispitujući predmete koja mu ona ostavi na dohvat ruke, krećući se u okviru bezbednosnih barijera koje ona obezbeđuje, učeći da zadrži i izbaci u vreme i na mestima koje ona odredi izmet koji je u srazmeri sa njegovim unutrašnjim organima i tako simboličan za celokupnu kontrolu i posedovanje, odričući se veze sa životom da bi potonulo u san po njenoj blagoj komandi; u tom detetu, neki centar volje privremeno je ukinut, doveden u stanje napetosti u iščekivanju neophodnog sukoba. (Kao što De Bovoarova navodi, biće za koje ste, kao majka, odgovorni u pogledu odgoja istovremeno je „nezavisni stranac koji se definiše i potvrđuje samo u pobuni protiv vas.“) Dete oseća sigurnost u predvidivom, uobičajenom obliku života kojim majka upravlja; ono oseća moć kada svoje snage udruži s njenim; ono je ponosno kada ostvari kontrolu nad sobom (kontrolu nad svojim mišićima i sfinkterom, sposobnost da obuzda sopstvene porive gneva, pohlepe ili druge nametljive porive) koja će mu doneti njeno odobravanje. Međutim, sva ova osećanja snage neodvojivo su vezana za osećanje poslušnosti ili saradnje sa njenom ženskom voljom. Priroda te volje može biti blaga ili okrutna, puna saosećanja ili zastrašujuća ili uvredljivo ravnodušna, ali ona je u svakom slučaju jedinstveno moćna volja. Vitalna snaga deteta koja se razvija pod ženskim okriljem mora se proveriti u sukobu sa njom; u suprotnom ona ostaje snaga majke a ne deteta.

Detetova volja se, zatim, nalazi u položaju da se bori za sopstveni život i da se suprotstavi i odupre volji žene. Ali biti dorastao takvom izazovu znači suočiti se sa užasnim komplikacijama. Jer žena nije samo prvo, zauvek nebulozno, spoljašnje „ja“ ni prvi, svemoćni, davalac, nije samo prvi suparnik i zaštitnik, ljubavnica i vladarka. Ona je takođe i prvo „ti,“ i to njeno svojstvo značajno doprinosi da se emocionalni uticaj ženske svrsishodnosti oseća čitavog života.

To, pre svega, znači da njena težina kao suparnika ne počiva samo na kontrastu između njene snage i snage deteta već isto tako i na detetovom shvatanju da je ona u potpunosti svesna – i svesna da je dete svesno – tog kontrasta. Suprotstavljajući se njoj dete se suočava sa jednim starim, neverovatno dobro obaveštenim svedokom. Dete usmerava svoju mladalačku inicijativu i odlučnost, proveravajući tako svoj mladalački karakter, baš nasuprot biću u čijoj se svesti najživopisnije odražavaju prvobitna telesna ograničenja te inicijative, odlučnosti i karaktera; nasuprot biću čije je prisustvo bilo najpostojanije kada je dete, u svojim prvim poduhvatima, počinjalo da otkriva ta ograničenja. Ne samo da dete na nekom implicitnom nivou oseća činjenicu da se ona seća – i zna da se dete seća – mnogih prilika iz prošlosti kada je detetova volja bila potčinjena njenoj sopstvenoj već detetovo osećanje prema njoj takođe odražava prilike kada je ona bila pored njega dok se ono izvijalo da dohvati sjajnu stvar koja mu je ostajala izvan domašaja; kada je pokušavalo da hoda i padalo na glavu; kada je bilo previše umorno da se igra pre nego što se umorilo od igre i kada bi se – pošto je moglo da se podiči kako ume da koristi toalet – iznenada upiškilo ili ukakilo. Ženska volja za svakoga od nas predstavlja volju ljudskog prisustva u čijoj su čulnosti odslikani najraniji i najintimniji porazi naše sopstvene volje. Kada je poniženje za nas bilo nešto novo, i kada nismo mogli da se branimo od njegove žaoke, naša poniženja – ne samo ona čiji je izvršilac bila žena već i mnoga druga – videle su ženske oči, zabeležila je ženska memorija.[9] Žena, kaže De Bovoarova, „zna sve o muškarcu što vređa njegov ponos i ponižava njegovu samovolju.“

Ali žena je takođe i publika koja pozdravlja naše prve pobede („Pogledaj!“ uzviknule bi moja majka i tetke kada bi svaka nova beba zatresla zvečku, ustala, piškila u nošu, skinula poklopac sa kutije i ponovo ga stavila: „Pogledaj“ – uzviknule bi radosno zapanjene kao da tako nešto nikad ranije nije viđeno – „šta sve beba zna da uradi!“) i nepobedivi saveznik čija nam je pomoć omogućila da ostvarimo prva značajna dostignuća. Pored ranjivosti koju osećamo u suočavanju sa starom ženskom svešću o našim slabostima, osećamo i duboku potrebu za njenom starom podrškom našoj snazi koja se rađa. Upravo ženina volja pothranjuje – slavi, podstiče i štiti – razvoj detetove sopstvene volje.

Dete se, dakle, u svom namernom suprotstavljanju majci izlaže dvostrukom riziku. S jedne strane, ona mu se može osvetiti uništavajući ponos svog protivnika kao što samo ona ume: ona može da naglašava i insistira na detetovim ranim neuspesima umesto da ih umanjuje i prelazi preko njih; ona može da natera dete da joj se pokori kao što se pokoravalo ranije umesto da prizna njegovu rastuću snagu i njegovo pravo da ponekad pobedi praveći kompromis sa njegovim željama. S druge strane, međutim, ona može previše da popusti: može detetu ostaviti prazno polje; može mu podariti praznu pobedu, lišenu moćnog zaštitnika.[10] Suočeno sa ovim dvostrukim rizikom, u detetu se rađa prirodno snažna fantazija karakteristična za detinjstvo (koju u velikoj meri iživljavaju odrasli muškarci nad ženama kojima vladaju) da žensku volju drži zarobljenom, poslušno energičnom, žestoko zaštitnički nastrojenom prema ponosu svog tamničara, uvek spremnu da oživi njegove projekte svojim čarobnim materinskim blagoslovom i da ih podrži, pružajući im konkretnu, samopregornu materinsku pomoć.

Suprotstavljajući se majci kao protivniku, dete se sukobljava sa spoljnom svešću u saglasnosti sa kojom se prvobitno formirala njegova sopstvena svest koja mu je postala stvarna. Majčina volja je deo te spoljnje svesti, a u njenoj auri detetova sopstvena volja se prvi put u artikulisanom obliku kao sila potvrdila u svesti o drugoj ličnosti. Taj sukob je od vitalne važnosti, ali je i opasan. Jer suprotstaviti se toj spoljnjoj volji znači rizikovati da se izgubi emocionalni kontakt sa spoljnom svešću u kojoj je on utemeljen. Ako se majka previše oštro odredi kao protivnik u odnosu prema kome dete isprobava svoju snagu i izoštrava svoje osećanje svesnog, svrsishodnog bića, ona ne može u potpunosti biti svedok koji pothranjuje tu snagu i to osećanje sopstva: ličnost koja je pothranjuje tako što je priznajući, podržava i pozdravlja detetova rana dostignuća; ličnost koja priznaje i ublažava detetov strah kada ono postaje svesno svoje sopstvene odvojenosti; ličnost koja priznaje, brani i afirmiše novi, jedinstveni, autonomni život deteta.

Majčino čulno prisustvo u periodu kada dete počinje da oseća svoj status kao svrsishodno sopstvo i centar volje, dobija dodatnu emotivnu snagu zbog činjenice da je ona bila prisutna sve vreme: ona je bila tu kada je detetova čulnost tek počinjala da se formira. De Bovoarova kaže o detetu: „Odrasli mu liče na bogove jer imaju moć da mu podare život.“ Odrasla osoba koja je imala odlučujuću ulogu u davanju života detetu u svakome od nas bila je odrasla osoba ženskog pola u čijoj svesti je naša sopstvena svest bila uglavnom reflektovana kada smo još bili u procesu njenog otkrivanja (kada smo još učili, na primer, da svet koji se nasumično pojavljuje i nestaje vidimo svojim sopstvenim očima koje se otvaraju i zatvaraju, da su udovi u koje smo zurili ili koje smo sisali kada bi nam došli blizu naši sopstveni udovi i da ih sebi možemo približiti sopstvenim naprezanjem). U tom periodu mi smo svakako za nju postojali, kao što je ona verovatno postojala za nas, jasnije nego što smo mi postojali za sebe. Njen postojani pogled i siguran dodir mobilisali su naš lutajući pogled i nesigurne pokrete jedne subjektivnosti koja još uvek nije bila sigurna u svoj sopstveni centar. Ta nova subjektivnost postala je duboko i jedinstveno zavisna od tog njenog umirujućeg pogleda koji je zračio samopouzdanjem reagujući na naš pogled, od tog mirnog i pouzdanog dodira koji je reagovao na naš dodir. Pogled i dodir uzajamnog prepoznavanja imaće za nas tokom celog života čarobni intenzitet tog ranog odnosa između prvog „ti“ i „ja“ koje se rađa, onog odnosa u kome se rodilo „ja.“

Kada se ta početna kritična faza završi – kada se detetovo osećanje „jastva“ uspostavi u dovoljnoj meri da mu se možete obraćati imenom, i kada ono sve više počinje da vrši voljne aktivnosti, sve svesnije eksperimentiše sa svetom koji ga okružuje – ono se za podršku mora obratiti onom „ti“ koje predstavlja najraniji oblik tog „ti.“ Volja koja pokreće materinsko „ti“ sada počinje da se identifikuje kao sila koja mu se namerno suprotstavlja. Međutim, ta sila kojoj se dete mora suprotstaviti kada skupi hrabrost ista je ona sila koja je detetu davala sigurnost u njegovim najranijim istraživanjima pre šest, dvanaest ili osamnaest meseci, kada je bilo još mlađa, još nesigurnija životinja u još novijoj, manje poznatoj i označenoj okolini. (To je ista sila koja je svakog jutra pribirala tu mladu svest pošto bi ova izronila iz mekog neuređenog sveta sna i postavljala je među sjajne čvrste stvari, u jasno oštar svet dnevnog svetla. Samovoljna žena kojoj se dete, željno aktivnosti, mora suprotstaviti ista je ona žena koja mu je davala zabavne predmete dok ono nije moglo za njima da posegne; ona ga je nameštala u pogodan položaj za sedenje i posmatranje ili u bezbedan položaj za puženje i čeprkanje kada ono nije moglo da hoda; ona je sa njim razgovarala kad ono nije imalo reči i mamila ga da uči rudimente takozvanog „maternjeg jezika“; ona je sve vreme zračila svešću koja mu je pomagala u njegovoj sve većoj radoznalosti, zračila je potkrepljujućim oduševljenjem prema njegovom sve većem shvatanju društvene istine.)

Naša kasnija reakcija na ženske namere oblikovana je pod pritiscima ove rane dileme. Žena hrani i potvrđuje detetovo postojanje spolja. Međutim, to postojanje mora takođe da bude potvrđeno iznutra. Da bi to ostvarilo – da bi proverilo svoju realnost kao odvojenog bića – dete, uprkos strahu da bi ga to moglo otuđiti od majke, mora da izazove neki sukob sa ženom: ona predstavlja princip „ti“ protiv koga se novo „ja“ mora okušati. Materinska volja mora da se dovede u pitanje jer u suprotnom nešto u detetu prestaje da se razvija. Međutim, čulnosti u čijem je središtu materinska volja ne sme biti dozvoljeno da se zatvori u sebe jer u suprotnom nešto u detetu umire, s obzirom na to da se detetova sopstvena čulnost razvija upravo u ljubavnom prožimanju sa materinskom čulnošću.

U istom tom periodu kada se kompetencija i znanje svrsishodno proširuju, kada naše voljno „jastvo“ postaje oštro i jasno različito, otkrivamo dodatnu osnovu za tu mešavinu ozlojeđenosti i potrebe koja je sudbinski data[11] kao deo našeg permanentnog stava prema ženskom autoritetu: Žena je naš prvi učitelj. Ona je naš prvi vodič u sferi socijalno udruženog iskustva koje čini ljudski svet. Kako malo dete postaje sve pokretnije i aktivno u široj sferi, ono postaje svesnije da zavisi od majke u pogledu dobijanja informacija iz druge ruke, saveta zasnovanih na iskustvu, od majčinog usmeravanja njegovih aktivnosti i zaštite istih od neprijatnih posledica. („Pazi, prosućeš!“ „Polako, pašćeš!“ „Od toga će te boleti stomak.“ „Ako sada ne odeš da piškiš, upiškićeš se u kolima.“ „To ti misliš da ti ne trebaju cipele. Čekaj dok kamenje počne da ti bode stopala!“ „Lezi sada da odspavaš inače ćeš biti previše pospan da sačekaš Tatu kad bude došao večeras.“ „Ostavi mačku na miru. Ogrebaće te.“ „Daj da to sklonim pre nego što dođe Suzi. Znaš da ona sve polomi. Igraćeš se time sutra.“) Naši neuspesi u detinjstvu previše se često podudaraju sa njenim predviđanjima. U sporom procesu proveravanja našeg samopouzdanja prema njenom, ona će previše često biti u prilici da kaže: „Jesam li ti rekla!“

Nerazumno ali neizbežno, bes koji osetimo prema tom prvom učitelju zbog tog „Jesam li ti rekla!“ sadrži u sebi još jedan tajni sastojak: bes zbog nesreće koja nas je zadesila zato što je nismo slušali. Kada dete na uzvik „Ne diraj! Vrelo je!“ reaguje tako što buntovnički pruži ruku, ne dogodi se samo ono što poslovica obećava. Opržena ruka, naravno, počinje da se plaši vatre. Ali događa se i to da se za bol, koji usledi posle čina na koji smo bili upozoreni, okrivi autoritet koji nas je na njega upozorio: taj bol se doživljava kao kazna koju nam majka nameće zbog neposlušnosti. Staro osećanje da je ona svemoćna ponovo se javlja u suočavanju sa njenim očiglednim sveznanjem, što produbljuje i komplikuje i poštovanje i bes koji sveznanje samo po sebi prouzrokuje. (Vidi okvir J.)

To prvo „ti“ pored svojih drugih vitalnih funkcija predstavlja prvobitni izvor zajedničkog, sačuvanog iskustva koje se može preneti drugom i iz koga svako dete crpe svoju fundamentalnu orijentaciju prema ljudskoj stvarnosti, koja je zajednički proverena i zajednički stvorena, u cilju fundamentalnog skoka u civilizaciju. Dete mora da dovede u ravnotežu dve činjenice koje su od vitalnog značaja za njegov uspeh u tom skoku. S jedne strane, da bi sebi obezbedilo postojani pristup sadržaju društvenog okruženja, s obzirom na to da su njegovo telo i nervni sistem stvoreni za život u toj sredini, detetu je potreban skladan odnos sa prvim „ti.“ S druge strane, da bi postalo aktivni pripadnik ljudske vrste – da bi igralo aktivnu ulogu u toj socijalnoj sferi koja je (kako nam je Eš elegantno razjasnio) satkana od uzimanja i davanja između različitih tački gledišta – ono se mora potvrditi protiv tog arhetipskog ženskog „ti“ i dovesti u pitanje njegovu prevlast.

 



[1] To ne znači poricanje značaja borbe protiv svake od njih na njenom sopstvenom nivou. Naprotiv, samo kao deo te borbe moguće je započeti menjanje uslova u detinjstvu koji ih podržavaju.

[2] Vidi predgovor, strana xxxiii, u vezi sa mojim izrazom zahvalnosti Džoani Herman zbog doprinosa koji je dala pisanju ovog poglavlja.

[3] S druge strane, potonuti delimično veliko je zadovoljstvo; to je osnovni oblik igre koji ljudski položaj čini podnošljivim. To je problem naših muško-ženskih odnosa koji su u velikoj meri nesvestan pokušaj da se s tom činjenicom izađe na kraj. To je sasvim validan problem; projekat polne slobode ne zahteva da ga potisnemo već da pronađemo bolji i svesniji način da ga razrešimo.

[4] Ja nikako nisam jedini autor koji se zalaže za suočavanje sa tom činjenicom. Vidi, na primer, delo Elizabet Džejnvej (Elizabeth Janeway) Muškarčev svet, ženino mesto.

[5] Kao što sam već napomenula u nekom od prethodnih poglavlja, ova knjiga za svoj glavni doslovni reper uzima uslove koji vladaju u okviru američke srednje klase koju najbolje poznajem. Cilj ove knjige je da šematski istakne, po mom mišljenju, skoro univerzalne uslove života ljudske vrste: da su žene prvi roditelji i da one i deca koegzistiraju u primarnim grupama sa muškarcima. Pretpostavljam da će čitaoci izvršiti neophodne interkulturne transpozicije.

Suština ovog opisa, na primer, ne zavisi od postojanja uske dijade majka-dete koja je kod nas uobičajena: on se podjednako odnosi na detinjstvo u proširenim porodicama. Nas zaista zanimaju samo najopštije razlike između preovlađujućih ženskih i muških uloga u ranom odgoju dece: autoriteti koji se ovde označavaju kao „materinski“ i „očinski“ ne moraju uvek da budu oličeni u biološkim roditeljima deteta; druge žene i muškarci mogu biti prisutni pored njih ili umesto njih.

U skladu s tim, ovaj opis se suštinski tiče najopštijih karakteristika muške dominacije. U njemu ne pokušavam da se bavim razlikama u stepenu ili specifičnoj prirodi te dominacije od jednog do drugog društva. (Razlike te vrste su, pretpostavljam, povezane ne samo sa ekonomskim i političkim faktorima i vrednosnim sistemima koji nas usmeravaju, već isto tako sa razlikama u stepenu specifične prirode muškog učešća u ranom odgoju dece. Ali proveravanje ove pretpostavke predstavlja zadatak koji nisam sposobna da obavim.)

[6] Vidi, na primer, komentare koje citira Mardžori Vulf (Margery Wolf) u svom eseju o kineskim ženama da bi pokazala zastrašujući uticaj ženskog gneva čak i u društvenim okolnostima gde je ženska karakterna sklonost da započne svađu njeno jedino oružje za odbranu.

Vidi takođe poznatu scenu u Šelovom (Schell) Selu Ben Suk, u kojoj je malena i bespomoćna vijetnamska seljanka uspela da uznemiri, posrami i za trenutak dovede u neugodan položaj visokog vojnika koji je (predstavlja američku vojnu moć i pravedno muško ubeđenje istorijske neophodnosti) došao da uništi njenu kuću: njega je uplašio njen ljutiti uzvik „Šta ti dođavola radiš u mojoj kuhinji?“ jasno razumljiv uprkos jezičkoj barijeri. Ta arhetipska potvrda svetosti ognjišta imala je za njega, pretpostavljam, notu ženskog autoriteta sa kojim se ne treba šaliti uprkos njegovoj ogromnoj fizičkoj snazi u odnosu na nju i uprkos činjenici da je njena kuhinja, po njegovim standardima, patetično i neverovatno siromašna i krhka.

[7] Dečje osećanje olakšanja je beskrajno zato što je dečje očajanje beskrajno. Ako je dete gladno ili mokro, ako ga nešto svrbi, ako ima grčeve ili mu je hladno, ono reaguje na bol u stomaku, na problem sa disanjem ili na neostvarenu žudnju za telesnim kontaktom, tako jakom uznemirenošću da ona sama predstavlja bol u stomaku, problem sa disanjem i žudnju za telesnim kontaktom; očajanje koje prvobitno osećamo nema granica koje možemo zamisliti, nema kraja koji možemo predvideti: to je večno očajanje, tačnije, bezvremena telesna agonija duše koja podseća na hrišćansku viziju pakla. U skladu s tim, blaženstvo u kome prvobitno uživamo je večno i predstavlja prototip rajskog blaženstva.

[8] To ne znači da beba nema nikakvu moć, ili da ima zanemarljivu moć, nad svojom majkom: beba je po pravilu ubedljivo malo stvorenje. Dovoljno je reći da s obzirom na to da ona želi sve, veći deo onog što želi ne dobija; beba tu činjenicu opaža – često pogrešno, ali često i tačno – kao rezultat majčine volje.

[9] Da li su zbog toga muškarci tako posebno razjareni kada žene „izvlače neprijatne stvari iz prošlosti“ ili „stalno govore o istim stvarima“? Žene stalno govore o napadima kojima su izložene jer se još uvek nadaju da će od muškaraca dobiti obeštećenje ili novo tumačenje koje će im pomoći da te napade prihvate. Žene ih izvlače iz prošlosti zato što veruju da muškarci to mogu da učine, ako hoće. Ali muški napadi na žene uglavnom su činovi koje oni ne mogu da protumače na zadovoljavajući način niti mogu da ih isprave: muškarci, dakle, ne osećaju da se od njih ponovo traži nešto što je ženama potrebno i što im oni mogu dati već, suprotno, da ih žene ponovo podsećaju na njihov neuspeh.

[10] Verovatno je zato rečenica izgovorena izvesnim ravnodušnim tonom: „U redu. Dobro. Ti si pobedio,“ tako neprijateljska, razjarujuća taktika u intimnim svađama.

[11] Naročito za muškarce. Žene su, kao što sam navela u Poglavlju 6, u situaciji da ponovo usmere veći deo tog osećanja potrebe ka muškarcu, ostavljajući ozlojeđenost uglavnom vezanu za ženu: to nam pomaže da objasnimo zašto kod nekih žena zapažamo neprijateljstvo prema ženskom autoritetu koje izgleda potpunije i otrovnije nego neprijateljstvo koje većina muškaraca oseća prema ženskom autoritetu.