Uvodne beleške za poglavlje 7

 

Odnosi među polovima kod ljudske vrste, kao što sam već rekla, imaju sopstvene zakonitosti tako da se na njih ne mogu primeniti zaključci do kojih se došlo posmatranjem razlika u ponašanju i u društvenim interakcijama između mužjaka i ženki kod drugih vrsta. Ti odnosi su, naravno, zasnovani na njihovom poreklu sisara. Međutim, to što je odnosima između polova kod ljudske vrste zajedničko sa tim istim odnosima kod drugih sisara, preobraženo je onim što ljudskoj vrsti nije zajedničko u odnosu na druge sisare. Naš život stvara motive za dublju, složeniju međuzavisnost polova i, u skladu s tim, za komplikovaniju potčinjenost ženke nego što bi to bilo moguće kod bilo koje druge životinjske vrste. U isto vreme, ti odnosi stvaraju snažne motive, takođe jedinstveno ljudske, da se uskrati dalji pristanak na tu potčinjenost i da se izmeni prirode te uzajamne zavisnosti.

Do sada su mi u centru pažnje bile ljudske specifičnosti i inteligentan, inventivan i stvaralački karakter naše vrste kao i dominantna psihološka važnost činjenice da je naše detinjstvo tako dugačko. Od sada će se moja pažnje usredsrediti na još jedan niz osobenosti: na način na koji shvatamo da smo smrtni; na naše kompleksno shvatanje značenja koje ima telesnost; i na neprijatnu opsednutost inicijativom i ovladavanjem koji su proželi naše zajedničko samoizgrađivanje.

Uticaj koji naši odnosi između polova imaju na te osobenosti ogleda se u najvažnijoj ulozi koju postnatalni period – to jest, postnatalni period u kome je dominirala žena – ima u njihovom oblikovanju. Ali pre nego što započnem diskusiju o tom uticaju, o kome do sada nisam govorila, moram da počnem – rizikujući da čitaocu dosadim ponavljanjem onog što je očigledno – izlaganjem nekih poznatih činjenica o životu odraslih ljudi.

Ljudsko biće je, koliko znamo, jedina životinja koja zna da će umreti i jedina životinja koja zna da se nešto dogodilo pre njenog rođenja. Mi jedini među životinjama možemo da razmišljamo o sopstvenom životu kao o ograničenom1 trajanju i da prepoznamo stvarnost koja se prostire posle njega. Mi smo u stanju da zamislimo budućnost koja će početi tek onda kada mi prestanemo da je zamišljamo. Mi uživamo u blagodetima nasleđenih dobara, radimo na nasleđenim projektima i osećamo da i sami naseljavamo – čuvajući, obogaćujući i proširujući – svet koji nam je zajednički, o kome su se drugi starali i kumulativno ga stvarali, svet u kome će ono što mi uradimo postojati i pošto ga mi napustimo zarad onih ljudi koji u njega još nisu ušli.

S jedne strane, vezanost za ovaj svet u kome živimo dovodi to toga da naša svest o smrtnosti bude bolna. Naše osećanje ličnog značaja biva uzburkano mišlju da je ova ogromna, živopisna ljudska stvarnost, kojom ne možemo a da ne budemo strasno zaokupljeni, postojala pre nas i da će postojati posle nas. Sumornu i gorku zagonetku iznenadnog nepostojanja i jednostavno osećanje bola zbog prekidanja veze sa tim opipljivim trenutkom, prati i jedno dugoročnije osećanje prekida: ukorenjeni u kumulativni svet vrste koji je ona sama stvorila, mi živimo uhvaćeni u događaje, inicijative i međuljudske veze koje se razvijaju tokom dugih vremenskih perioda. Naša osećanja odgovornosti, svrsishodnosti, pa čak i pasivnog iščekivanja vezana su za pamćenje prošlosti i predviđanje budućnosti i oblikuju samu suštinu tih događaja, inicijativa i veza. Biti živo ljudsko biće, po definiciji, znači učestvovati s namerom – kao inicijator, saradnik ili čak samo kao svedok – u događajima koji će se odigrati.

S druge strane, povezanost sa svetom u kome živimo može nam pomoći i da nam svest o sopstvenoj smrtnosti postane podnošljivija. S obzirom na to da nas uticaj koji smo izvršili nadživljuje, mi nismo – bar ne na najneposredniji način – u celosti smrtni. Nismo ni u celosti bespomoćni u svojoj smrtnosti jer imamo priliku da svojim ponašanjem odredimo koliko će trajan biti taj uticaj koji produžava našu vezu sa životom.

Te karakteristike našeg osećanja smrtnosti kao odraslih jedinki bile bi same po sebi dovoljne – a nisam još ni počela da govorim o uticaju detinjstva – da u nama pobude duboki splet osećanja prema telesnosti. Neizbežno je da nas povezanost našeg uma sa njegovim organskim ovaploćenjima i zaokuplja i dezorijentiše. Čini nam se da je živo prisustvo i najjednostavnijeg čulnog bića u nepremostivom raskoraku sa njegovim lešom. U pogledu ljudskog prisustva, taj raskorak uvećava preko svake mere ogroman rezervoar socijalno udružene inteligencije koja proširuje obim svake individualne čulnosti svešću o individualnosti – o „jastvu“ – koja gori u njenom središtu. Obrasci društvenih procesa u koje je utkano to „ja,“ sfere koje ono nastanjuje, šire se daleko u vreme i prostor izvan njegovog telesnog središta čija zavisnost od takvog središta izmiče našem mentalnom poimanju. Bez obzira na to koliko se trudimo da se sa njom suočimo, smrt za nas ostaje u jednom osnovnom smislu mentalno neprihvatljiva, neobjašnjiva, hladna i porazna enigma. Kada sebi dopustimo da osetimo čak i najmanji deo težine te enigme, telo čije uništenje ima za cilj da ugasi živo sopstvo gubi svoj skromni, svakodnevni sekularni status. Ono postaje sveto i bogohulno: čudesno ali istovremeno grozno i odbojno. Život tela izgleda neizbežan; mi znamo da je taj izgled neizbežnosti laž, da telo koje gori i diše laže; ali ne možemo da poverujemo u to što znamo. To tajanstveno telo čiju prolaznost uzalud pokušavamo da osetimo kao činjenicu, voli se s posebnim poštovanjem jer čudesno nastavlja da živi, ali i mrzi s posebnom mržnjom jer, nama koji u to ne želimo da poverujemo, obećava da će umreti.

Ove životne činjenice su očigledne. One, međutim, ne predstavljaju pravi problem, problem koji je deo našeg suštinskog osećanja nelagodnosti kojim se bavi ova knjiga. Pravi problem – koji po samoj svojoj prirodi uopšte nije očigledan, jer njegovo postojanje počiva na našem neuspehu da ga shvatimo – nije enigma smrti, već naša nesposobnost da nosimo celokupni emotivni teret te enigme; pravi problem nije mešavina ljubavi i mržnje koju osećamo prema telesnosti, već naša nesposobnost da u potpunosti izdržimo oštru ivicu te telesne kontradikcije; pravi problem nije dvoznačnost i krhkost naše veze sa zajednički stvorenim kontinuumom koji se iz prošlosti pruža ka budućnosti, već naša nesposobnost da otvorenih očiju pokušamo da procenimo kakva je priroda te veze i koliko nam je i na koji način ona značajna.

U diskusiji o ovom suštinski važnom problemu, oslanjaću se u velikoj meri na delo Normana Brauna Život protiv smrti i njegov novi dodatak o velikom Frojdovom uvidu u patologiju našeg organizovanog društvenog života.[1] Prazninama u Braunovoj argumentaciji, koje je po mom mišljenju neophodno popuniti, i promenama koje bi na taj način nastale u njenom usmerenju, pozabaviću se malo kasnije. Izuzetno korisna srž njegove argumentacije sastoji se u sledećem:

Mi smo, po Braunovim rečima, primarno koristili svoje sposobnosti za inicijativu i ovladavanje da bismo potisnuli – isključili stvarnu emotivnu svest – naše osećanje smrtnosti: civilizaciju je do sada prožimalo neurotično osporavanje smrti kao činjenice. To znači da je civilizaciju takođe prožimalo neurotično odbacivanje radosti koja se ne može osetiti ako se poriče smrt, dakle, odbacivanje neposredne radosti naše prolazne telesne individualne egzistencije.

Braun nam na početku saopštava da stvarajući istoriju čovečanstvo „sebe unesrećuje i tu nesreću naziva napretkom.“ Čovek je „nemirna i nezadovoljna životinja,“ sa „željama svojstvenim njegovoj prirodi koje kultura ne može da zadovolji. Sa psihoanalitičke tačke gledišta, te nezadovoljene i potisnute ali besmrtne želje održavaju tok istorijskih procesa. Istoriju oblikuje, nezavisno od naše svesne volje, ne lukavstvo Razuma već lukavstvo Želje“. Ta želja je nešto „iznad i izvan ‘ekonomskog blagostanja’ i ‘ovladavanja prirodom’“ kako je naglašavao Marks (Marx) koja „iako uvek komplikovana nije oslobođena prećutne pretpostavke... da su konkretne ljudske potrebe i nagoni koji održavaju ekonomsku aktivnost, upravo to što se čine da jesu i da su u potpunosti svesne:“ s obzirom na to da su „kategorije poput ‘ekonomske neophodnosti’ i ‘ljudskih potreba’ naivne Marks je, u nedostatku psihoanalitičke perspektive, bio primoran da uđe u „psihologiju istorije koja čoveka osuđuje da večno bude Faust i isključuje svaku mogućnost sreće.“ Da bi objasnio kako „stalna težnja za tehnološkim napretkom održava dijalektiku rada kroz istoriju“ on je za postulat morao da uzme ideju o „apsolutnom zakonu ljudske biologije da zadovoljenje ljudskih želja uvek stvara nove potrebe.“ To znači da je „ljudsko nezadovoljstvo.... neizlečivo.“

Ako se, s druge strane, Frojdov pristup sintetiše sa antropologijom i istorijom, on po Braunovom mišljenju nudi mogućnost da se pronađe „izlaz iz košmara beskrajnog „napretka“ i beskrajnog faustovskog nezadovoljstva;“ čovek može da se probudi iz košmara i da počne da živi. „Civilizacija je,“ sumira Braun, „pokušaj da se savlada smrt.“ On taj pokušaj izjednačava sa Frojdovim instinktom smrti.[2] Naša opsesija smrću predstavlja „jezgro ljudske neuroze. Ona počinje nesposobnošću ljudskog odojčeta da prihvati odvajanje od majke, odvajanje koje daje individualni život svim živim organizmima i koje kod svih živih organizama istovremeno vodi ka smrti... Ljudski rod je životinjska vrsta koja ne može da umre. Ovaj odlučujući položaj zasnovan je kod ljudske životinje... u biologiji produženog detinjstva, u socijalnom korelatu detinjstva kao i u ljudskoj porodici. Ta nemogućnost da umre, ironično ali neizbežno, izbacuje čovečanstvo iz samog života koji je za sve normalne životinje u isto vreme i smrt; rezultat je poricanje života... Skretanje ljudskog života u rat protiv smrti... za posledicu ima činjenicu da smrt dominira životom. Rat protiv smrti poprima oblik zaokupljenosti prošlošću i budućnošću, dok je sadašnje vreme, vreme života, izgubljeno.“

Središte tog života koji se odbacuje nalazi se u telu: ne u kompromitovanom telu odrasle jedinke već u čistom telu bebe čija su blistava čula neodvojiva od njenog blistavog tela. On citira Kolridžove napomene o „naizgled sličnom identitetu duha i tela kod beba, iz čega sledi ljupkost ovog drugog;“ zatim dolazi do sve većeg udaljavanja duha i tela tako da kasnije telo postaje „više nego ravnodušno“ bez „prozirnosti duha,“ i najzad, „telo kao telo“ poprima „skoro prirodu izmeta.“ To se, po Braunovim rečima, događa zato što „čovekova nesposobnost da živi telom ... predstavlja takođe“ – to jest, ta nesposobnost potiče i podvlači – „njegovu nesposobnost da umre.“

Pravi problem je, dakle – onaj o čijem se uticaju na odnose među polovima raspravlja u Poglavljima 7 i 9 – u sledećem: naša ljubav i mržnja prema telu ostaće nedostupne i međusobno nepomirljive sve dok potpuno priznanje smrtnosti, koje bi ih spojilo, ostane izvan domašaja naše emotivne snage.[3] Udružena inventivnost i borba koje su deo samoizgrađivanja[4] naše vrste kontaminirani su od samog početka (ja kažem kontaminirani; mislim da bi Braun rekao generisani) tim nepomirljivim osećanjima prema telu: osnovni način života po kome se mi razlikujemo od drugih bića je iskrivljen (ja kažem iskrivljen; mislim da bi on rekao da njime dominira) tim odbijanjem da se suočimo sa smrću.

Povezanost ovog problema sa odgojem dece u kome dominira žena leži upravo u činjenici da se taj problem zasniva na nečemu što je mnogo više od poznatih osećanja odraslih – bola zbog odvajanja od sveta koji će i dalje postojati; zbunjenost zbog zavisnosti od čulnog tela – o kojima sam malopre govorila. Ta povezanost počiva u činjenici na koju Braun ukazuje: odraslima je toliko teško da izađu na kraj sa tim osećanjima zbog svoje detinje prošlosti naspram koje se ta osećanja doživljavaju.

Smrt je neprijatelj sa kojim se susrećemo, u različitim vidovima, mnogo pre nego što znamo da postoji kontinuirani ljudski svet kao i da će nas prolaznost tela otrgnuti od njega. Sa smrću se srećemo tokom dugog perioda detinjstva kada se zavisnost od staranja odraslih, kod ljudske vrste, nastavlja i u periodu kada smo mentalno dovoljno razvijeni da uvidimo tu veliku zavisnost i da na nju odgovorimo izuzetno kompleksnim reakcijama.

Braun tvrdi, kao i Frojd, da bolu koji odrasli ljudi osećaju zbog smrtnosti prethodi, i da ga prethodno formira, bol koji beba doživljava zbog gubljenja osećanja jedinstva sa prvim roditeljem: kasnije saznanje da ćemo umreti u saglasnosti je sa bolom koji smo osetili povodom najranijeg otkrića sopstvene bespomoćnosti, ranjivosti i izolacije; sa užasnom tugom zbog prvog i najgoreg odvajanja.2

U skladu s tim, toj ambivalentnosti koju odrasli ljudi osećaju prema smrtnom telu prethodi i prethodno je formira ona ambivalentnost koja se stvara u postnatalnom periodu. Frojd je istakao kako dete pokušava da se uteši zbog svog prvog velikog gubitka ovladavanjem, kompetencijom i voljom: otrgnuto, po Frojdu, od „okeanskog osećanja“ u kome je u početku uživalo, od beskonačne pasivne moći koja je postojala u jedinstvu sa majkom koja je zadovoljavala sve njegove potrebe, dete istražuje aktivnu, konačnu ali stalno rastuću snagu svog novog izolovanog sopstva. Tako dete nauči, pošto počne da se potvrđuje kao voljno i preduzimljivo „ja,“ da je njegovo telo, dragoceni pokretač „jastva,“ takođe i omraženi tamničar i saboter tog „jastva“: zahvaljujući telu to „ja“ uči kako je slabašno kada se suoči sa neživim preprekama; kako je njegova moć ograničena u ostvarenju njegovih želja; i ono što ga ponižava najviše od svega, kako duboko može biti primorano da se potčini drugoj, tuđoj volji. Kasnije otkriće da je telo prolaznog karaktera i da će na kraju odvojiti „ja“ od sveta u kome živi, u skladu je sa onim ranijim otkrićem telesne izdaje do koje je došlo kada je „ja“ prvi put počelo da se formira.

Što se tiče našeg neuspeha da kao odrasla jedinka neposredno steknemo kontrolu nad budućnošću ljudske vrste koja u izvesnoj meri ublažava našu smrtnost – dakle, što se tiče naše nesposobnosti da tu kontrolu koristimo potpuno svesni njenih ograničenja – ta činjenica takođe odražava ćorsokak koji vodi poreklo iz postnatalnog perioda.[5] Braun detaljno objašnjava – istovremeno korigujući i nastavljajući Frojdov način razmišljanja – kako svojom veoma ranom inicijativom usmerenom ka prihvatanju bola zbog prvog odvajanja, mi preformiramo jezgro patologije koja će se kasnije javiti u našoj inicijativi da prihvatimo bol zbog poslednjeg odvajanja. Jezgro te patologije predstavlja poricanje činjenice da do oba ova odvajanja uopšte dolazi. Da bi se takvo poricanje ostvarilo, neophodno je doneti odluku o sudbinskom odricanju, što sa svoje strane dodaje još jednu, zloćudniju, komponentu onoj strani koja odbacuje naša neizbežno kontradiktorna osećanja prema telu.[6] Mora se odbaciti (jer je ne možemo snažno doživeti ako ne priznamo ranjivost, izolaciju i gubitak) fundamentalna, prvobitna radost tela, nezamenljivi deo radosti – ali samo deo – koji nepovratno moramo izgubiti kada se završi detinjstvo, radosti koja se, zaista, konačno završava smrću. To odricanje od telesne radosti omogućava poricanje odvajanja koje detetu, i kasnije odrasloj osobi, dozvoljava da stvori iluziju o potpunoj kontroli: iluziju da iskazivanjem kompetencije možemo ostvariti apsolutnu moć nad svim što je važno. Ako budemo mogli da osetimo da ne postoji nikakva dragocena stvar koju apsolutno moramo da izgubimo, nikakav stvarni bol koji nećemo moći da sprečimo, onda ćemo biti u stanju da u mašti ponovo uspostavimo svemoć čiji smo svedoci bili u početku.

Ali, ja ću u Poglavlju 7 pokušati da pokažem da odricanje od prvobitne životne radosti, koje je u funkciji stvaranja ove fantazije, podriva jedini način – stvarni ali ograničeni način – na koji sticanje kompetencije može, u stvari, (i tu se moje mišljenje razlikuje od Braunovog) da nam pomogne da ublažimo bol zbog izolacije i smrtnosti. To odricanje kvari sadašnja, ograničena zadovoljstva koja uspešne inicijative mogu da donesu. Zaista, Braun nam, kao Frojdov sledbenik, razjašnjava da to odricanje čak umanjuje pobedu surogata, fantazije i svemoći: to je Pirova pobeda jer nikada ne može da naplati svoju cenu u starijim i jednostavnijim zadovoljstvima; suštinski gledano, odricanje do toga ne može da dovede.

Braunova reinterpretacija Frojdovog stava o ovom fundamentalnom problemu, i sa njim povezane dijagnoze o bolestima civilizacije koje su dali Markuze u Erosu i civilizaciji i Mamford (Mumford) u Pentagonu moći, imaju uticaj na stanje među polovima koje se od njihovih autora nije ni očekivalo da vide. Oslobođene nekih prećutno muških pretpostavki koje ih povezuju, ove dijagnoze imaju eksplozivne implikacije za promene u našim odnosima između rodova. Izmenjene i dopunjene, one nam omogućavaju da zakoračimo na teritoriju koju čak ni duboke analize tih odnosa o kojima je pisala Simon de Bovoar nisu nikada dotakle.

Braun nam detaljno objašnjava da je osnova našeg odbijanja da se kao odrasli ljudi suočimo sa smrću – osnova za naše zatrovano, prinudno preuzimanje inicijative i za nerazrešenu mešavinu suprotstavljenih osećanja kod odraslih prema telu – postavljena veoma rano. Na ovom mestu želim da dodam da je ona postavljena pod posebnim uslovima, koji su do danas bili nepromenljivi, što u velikoj meri ugrožava način na koji se ona kasnije razvija: pod isključivo ženskim pokroviteljstvom. Promenom tih uslova razoriće se najopasniji vid preovlađujuće simbioze između muškaraca i žena: saradnja na održavanju suštinske ljudske neuroze koja povezuje smrtnost, telesnost i inicijativu.



[1] Delo Civilizacija i njena nezadovoljstva posvećeno je eksplicitnom iskazivanju ovog uvida koji je implicitno prisutan u čitavom njegovom radu. Ovo delo – zajedno sa objašnjenjem uzajamnog dejstva racionalnih i pre-racionalnih slojeva naše čulnosti – omogućava da se napravi divovski korak napred u zajedničkom naporu da postavimo dijagnozu položaja u kome se nalazimo. Braun se ponovo koncentriše na ovaj Frojdov doprinos i produbljuje ga; Braun primorava energiju koja se u njemu nalazi da izađe napolje u novom, jačem obliku.

[2] Ovaj kontroverzni termin bio je u Frojdovoj upotrebi višedimenzionalan. Po mom mišljenju, Braun usredsređuje pažnju na njegovu najvažniju dimenziju i briljantno je ponovo tumači.

[3] Braun smatra – a ja se slažem – da je ljubav moguće potisnuti i iskriviti, ali da je nije moguće u potpunosti uništiti; da mržnja kvari i unižava telo i da je to deo procesa koji moramo da prevaziđemo ili ćemo izumreti kao dinosaurusi. Braun, međutim, ne naglašava da je u manje morbidnom obliku neka veza između telesnog uživanja i antagonizma prema telu neizbežni sastojak našeg života; to sledi iz „poznatih činjenica“ koje sam izložila gore. Braun – bilo zbog toga što smatra da ta nesvodljiva veza ne postoji ili zato što je smatra nevažnom za svoju argumentaciju – nikada ne pravi razliku između nje i patološke ambivalentnosti kojom se bavi. Međutim, ta razlika će biti važna za ono što ja imam da kažem.

[4] Ovaj proces Braun opisuje kao „košmar beskrajnog širenja tehnološkog progresa.“ I to je tačno. Ali u Poglavljima 7 i 9 predlažem izlaz iz košmara koji je različit od Braunovog „izlaza.“

[5] Braun se, koliko ja shvatam čitajući njegova dela, verovatno ne bi složio sa mnom da je razvijanje sposobnosti za sticanje i korišćenje te kontrole validan cilj razvoja odrasle jedinke. Međutim, to neslaganje počiva na pitanjima kojima ćemo se pozabaviti kasnije. Njegovo detaljno objašnjenje ćorsokaka koji vodi poreklo iz postnatalnog perioda, po mom mišljenju, svakako je tačno.

[6] Ovo je moja formulacija. Braunova implicira da kada jednom prevaziđemo potrebu da osporavamo smrt, možemo se u svom telu osećati podjednako jednostavno i udobno kao i druga stvorenja. On nam, kao i Biblija, preporučuje da živimo kao poljski ljiljani (jer oni ne razmišljaju o sutrašnjici, ne satiru se od posla, niti plaču).