Uvodne beleške za poglavlje 6

 

 

Izgleda da je već sasvim jasno da dvostruki standard u seksualnom ponašanju kao i komplementarni oblici detinjastog ponašanja koje naši odnosi među polovima pothranjuju kod muškaraca i žena, umanjuju sposobnost oba pola da osete radost i dostojanstvo kao i da ograničavaju kompetenciju ljudskih bića u suprotstavljanju opasnosti u kojoj se danas nalazi ljudska vrsta. Pa ipak, obe ove karakteristike našeg društvenog života svuda se snažno brane: iznova se daje argument da one nude posebne prednosti i ženama i muškarcima kao i da pomisao na njihov nestanak mnoge ljude zaista zabrinjava. Čak i u krugovima prilično obrazovanih ljudi opstaje osećanje da – čak iako jesu neurotični – ti simbiotski emotivni odnosi na neki način održavaju polove zajedno; da mešajući se u naše tradicionalne oblike muško-ženske međuzavisnosti rizikujemo da izgubimo dragocene psihološke dobrobiti samog seksa.

U sledeća dva poglavlja, raspravljaću o nekim stavovima u kojima niko ne može da vidi ni delić prednosti za žene, o stavovima koji jasno razdvajaju polove stvarajući od njih neprijatelje i trujući njihovu direktnu međusobnu telesnu zainteresovanost. Uobičajeni način na koji ljudi, u stvari, uspevaju da odbrane takve stavove počiva na činjenici da ih u suštini prihvataju zdravo za gotovo: mržnja, odvratnost, strah i pohlepa koje muškarci ispoljavaju prema ženama toliko prožimaju klimu međuljudskih odnosa da ih mi usvajamo isto tako prirodno kao što gradsko dete udiše smog.[1]

Većina nas toliko je temeljno prilagođena na to svakodnevno zagađenje društvene sredine – tako smo postali neosetljivi na njega, kao što čovek vremenom postane neosetljiv na stalnu tutnjavu ili na smrad – da možemo iskreno da kažemo da ga uopšte nismo svesni. Veliki deo posla koji obavljaju feministkinje predstavlja napor da tog zagađenja ponovo postanemo svesni: smog se mora identifikovati kao problem pre nego što građani budu u stanju da odluče da li više vole čistiji vazduh. Hejsova knjiga daje, koliko znam, najbolje dokumentovani kulturni i istorijski pregled koji ilustruje u kojoj meri otrovno anti-žensko osećanje prožima život naše vrste, od plemenskih običaja Beduina, Zulua i azijskih naroda, preko grčke mitologije, kroz srednjevekovnu vitešku i romantičnu poeziju devetnaestog veka, do Strindbergovih (Strindberg) drama i časopisa Luk (Look). Esej Morganove (Morgan) u delu Sestrinstvo je moćno daje značajan sažeti pregled upravo te situacije kroz niz citata muških autora, od afričkih i kineskih poslovica („Nikad ne veruj ženi iako ti je dala deset sinova“), grčke filozofije, islamskih, konfučijanskih, hebrejskih i hrišćanskih spisa, preko vekova evropske književnosti („Žena je,“ kaže Kipling /Kipling/, „samo žena dok je dobra cigara užitak pušenja“), do tako modernih autora kao što su Talkot Parsons (Talcott Parsons), Bendžamin Spok (Benjamin Spock), Stoukli Karmajkl (Stokely Carmichael) („Jedini položaj koji žene mogu zauzimati u SNCC je da legnu ničice“), Ebi Hofman (Abbie Hoffman) i Eldridž Kliver (Eldridge Cleaver). Mnoge druge autorke – na primer, Kejt Milet i Džermejn Grir – pokazale su kako anti-žensko osećanje truje našu aktuelnu kulturnu sredinu. Moj cilj u ovoj knjizi nije da pružim dodatne dokaze za postojanje tog osećanja već da analiziram njegove korene u preovlađujućim odnosima rađanja dece. 

Dugoročna implikacija ove analize je da, naravno, nije moguće ostvariti nikakvu fundamentalnu promenu položaja u kome se nalaze žene bez punog učešća muškaraca u ranom odgoju dece.[2] Međutim, ova analiza ima i dve kratkoročne implikacije za feministički pokret.

Prvo, nerazumno je očekivati da će se muškarci ponašati kao da su nam braća dok mi radimo na menjanju odnosa među polovima; to znači tražiti od njih previše, čak i od onih muškaraca koji znaju da će ta promena svima koristiti i čiji su stavovi humani u pogledu drugih stvari. Muškarci neće moći da postanu naša braća sve dok mi ne prestanemo da budemo njihove majke: dakle, dok ne prestanemo da snosimo glavnu odgovornost – i da prihvatamo krivicu – za njihovo rano suočavanje sa položajem karakterističnim za ljudsku vrstu. Nema nikakve svrhe prebacivati im zbog mržnje koju su primorani da osećaju; kada oni tvrde – u mnogim slučajevima iskreno – da je ne osećaju, nema nikakvog razloga da im poverujemo; kada priznaju da ona postoji i zbog toga je u sebi osuđuju, nema nikakvog smisla verovati im da će je držati pod kontrolom.

Ne možemo, međutim, stići daleko u pogledu promene odnosa među polovima dok se ne usredsredimo na jednu činjenicu koja je sa tom promenom povezana: ono što sprečava muškarce da nam budu braća isto je ono što nas, žene, međusobno sprečava da budemo sestre. Zanemariti tu činjenicu – i označiti muškarce kao jedini izvor našeg ženskog osećanja da nas oni mrze i preziru – opasno je koliko i utešno; ta činjenica ohrabruje žene da potisnu značajne napetosti koje vladaju među njima samima i koje onda moraju da eksplodiraju. Da bi sestrinski odnosi bili zaista moćni, moramo se suočiti, a ne izbegavati susret, sa unutrašnjim preprekama koje stoje na putu ženskoj solidarnosti. Međutim, mi zanemarujemo ili poričemo činjenicu, koja je opasna po nas, da žene kao i muškarci imaju anti-ženska osećanja, istina u nešto ublaženom obliku, ali koja su ipak duboko usađena. Ta činjenica, svakako, delimično potiče iz razloga koje su drugi autori već sasvim adekvatno izrazili: da smo ogrezle u po nas uvredljivim socijalnim stereotipima, da se suprotstavljamo jedna drugoj da bi se dodvorile vladajućem polu, itd. Međutim, ta činjenica većim delom potiče iz drugog razloga, čije je posledice mnogo teže ukloniti: da smo mi, kao i muškarci, imale majku koja je bila žena.

 

 

 

6

 

„Ponekad se pitate
da li su ljudska bića“[3]

 

 

Kada sam bila mala pevala se jedna popularna pesma koja mi je, čudnovato me uznemiravajući, nagoveštavala postojanje izvesnog osećanja bespomoćnosti, zaprepašćenja i mirenja sa sudbinom kod odraslih ljudi.

 

Nikada nisam mislila da bi neko zdrave pameti

Tako grubo postupio prema drugom ljudskom biću

Otišao si, nisi mi ostavio ni poruku

Je li to ljudski što mi nisi pružio ni ruku?

 

Pevačica je nekako prigušeno šokirana – kao što žene obično bivaju, po ko zna koji put, čak i onda kada su imale mnogo vremena da se na takvo ponašanje naviknu – otkrivši da se muškarac prema njoj ponaša kao da ona, u stvari, nije ljudsko biće. Ona se pita, bez oštrine svojstvene gnevu, da li je muškarac i sam ljudsko biće i da li je pri zdravoj pameti. Moje prijateljice mi, u tom istom tonu tupog iznenađenja, kažu: „Znaš, ja mislim da su svi oni udareni!“ Muškarci prave karikature poput one na sledećoj stranici, čije značenje žene odmah razumeju i koje u njima izazivaju dubok i oštar gnev koji je, iz unutrašnjih razloga koje one nisu sklone da istraže, teško pokrenuti.

Osećanje koje muškarci imaju da mi, u stvari, nismo ljudska bića potiče iz njihovog postnatalnog perioda. Ono je, štaviše, u skladu sa atmosferom koja vlada u našem sopstvenom postnatalnom periodu: upravo ta činjenica prigušuje naše zaprepašćenje i otupljuje oštricu našeg gneva kada se sa njom susretnemo. Naše sopstveno reaktivno osećanje – da u stvari muškarci nisu ljudska bića, da „nisu sasvim odavde“ – stvara se kasnije i nema tako duboke korene.

 

 

 

Ovo je klasična karikatura, prvi put objavljena u Njujorkeru (The New Yorker) 1945. godine. Kao Andersenovo (Andersen) snoviđenje sirene kojoj je suđeno da voli muškarce i ova karikatura je bila mešavina folklora i grubog neposrednog iskustva iz koga je poteklo moje sopstveno rano osećanje za preovlađujuće muško-ženske odnose. U sećanju mi je ostala još jedna slična karikatura, verovatno iz Eskvajera (Esquire), iz kasnih tridesetih, koju nisam uspela da pronađem da bih je ovde reprodukovala. Na njoj se vide dva bogata postarija muškarca, raspusnog izgleda nalik na bankare, kako sede u noćnom klubu sa mladom plavušom, izuzetnih oblina, koja je privezana kao rob i blene u prazno. Muškarac čiji je ona očigledan trofej kaže drugom muškarcu (kao da je ona ćudljivi konj ili utopljenica koju je spasao sigurne smrti ili idol od kamena koji je za časak trepnuo i iz čijeg je nosa suknula vatra) „Ponekad pomislim da ona pokušava nešto da mi kaže.“

 

 

Najraniji koreni antagonizma prema ženama potiču iz perioda pre nego što beba dobije bilo kakvu jasnu ideju o tome gde se sopstvo završava a gde počinje spoljašnji svet, ili bilo kakvo saznanje da je majka odvojeno čulno biće. U tom stadijumu žena je glavna veza bespomoćnog deteta sa prirodnom okolinom, centar svega što beba želi i što oseća da je privlači, što se boji da ne izgubi ali i svega što joj preti. Žena je i centar ne-sopstva, neograničeno i još uvek neartikulisano područje u kome dete pokušava da odredi sebe i otkrije konture trajnih predmeta, bića i pojmova. Žena je to globalno, početno, sveobuhvatno prisustvo pre nego što postane ličnost, diskretno konačna ljudska jedinka sa sopstvenom subjektivnošću.

Kada žena postane ličnost, njena individualnost za dete ostaje prožeta svim tim ranijim karakteristikama. Kada detetu počne da postaje jasno da je ta osoba žena u svetu muškaraca i žena, ženskost postaje ime i oličenje tih globalnih i početnih, sveobuhvatnih karakteristika koje je zaista teško pomiriti sa individualnošću koju je dete počelo da oseća u samom sebi.

Jedna posledica odgoja dece u kome dominira žena ogleda se u tome što je problem koji svako dete ima da shvati da je čarobno roditeljsko prisustvo iz postnatalnog perioda bilo ljudsko prisustvo, dakle, prisustvo neke ličnosti, moguće stalno zaobilaziti: žena se može definisati kao tobožnja ličnost, tobožnje ljudsko biće; a apsolutna ljudska individualnost može se izolovati od zagađujuće atmosfere infantilne fantazije i definisati kao muška.

Zato će se, sve dok ženska ruka bude ljuljala svaku kolevku, teoretičari psihoanalitičke orijentacije i taksi vozači i dalje žaliti, svako na svoj način, da ni minimalni, nesvodljivi individualizam žena ne priliči ženama i pompezno govoriti o muškom protestu, pitajući se ljutito ko nosi pantalone. Zvezde operete ćurlikaće o „malom spisku“ ljudi koji nam „nikada neće nedostajati“ i na kome se nalazi „žena romanopisac.“ Restorani će nastaviti da se ulaguju mušterijama uz pomoć tabli poput ove koju reprodukujemo malo niže. Jer kakvo god jezgro jasnog osećanja o sebi žena, koju je odgajila majka, zaista uspe da ostvari muškarci, koje je odgajila majka, uvek ga doživljavaju kao nedolično i arogantno muško; ono se nikako ne može shvatiti kao jednostavno ljudsko.

Kada muškarci počnu da učestvuju, u onoj meri u kojoj i žene, u inicijaciji beba u ljudsku zajednicu, kada i muški i ženski roditelj budu za nas imali posebno značenje u ranom detinjstvu, konačno ćemo se suočiti sa problemom pomirenja tog značenja sa ličnošću. Posledica te činjenice biće, naravno, stvaranje potpunije i realnije, prijatnije ali istovremeno zahtevnije, definicije ličnosti.

Do tada će žene i dalje snositi najveću odgovornost za naš neuspeh da se suočimo s tim problemom. Drugim rečima, naši odnosi među polovima i dalje će nam omogućavati da izrazimo svoja rana osećanja prema prvom roditelju u skoro nepromenjenom obliku u odnosu na saznanje koje kasnije steknemo o stvarnim ljudskim sposobnostima, potrebama i ograničenjima tog roditelja.

U raspravi koja sledi preispitaćemo to osećanje tobožnje ljudskosti žene iz tri perspektive. (Izvesno preklapanje je neizbežno, ali svaka od tih perspektiva zahteva posebno razmatranje.) Prvo, žena je predmet duboko sukobljenih osećanja u pogledu samog postojanja. Drugo, postoji problem da je doživimo ili kao ličnost koja u potpunosti poseduje subjektivnost poput naše sopstvene ili kao ličnost koja je te subjektivnosti u poptunosti lišena. Treće, ona oličava prvobitno ne-sopstvo, deo bebinog sveta koji je istovremeno „ono“ i „ti“ i koje beba oseća i kao vitalno neophodno i kao vitalno preteće u pogledu formiranja sopstvenog „ja.“

 

 

Majka kao predstavnica prirode:
Pre-racionalna ambivalentnost prema izvoru života

 

Osnova fundamentalne ambivalentnosti naše vrste prema njenim ženskim pripadnicima leži u činjenici da je majka u ranom periodu života monolitna predstavnica prirode, i izvor, kao što je to priroda, najveće tuge i najveće radosti. Poput prirode, ona i hrani i razočarava, privlačna je i zastrašujuća, pruža utehu ali je i nepouzdana. Beba voli njen dodir, toplotu, oblik, ukus, zvuk i pokrete baš kao što voli svetlost koja leluja, prostorne oblike, meke pokrivače i kao što će kasnije voleti vodu, vatru, biljke i životinje. I mrzi je zato što je, kao priroda, ne štiti i ne obezbeđuje savršeno. Majka je izvor hrane, toplote, udobnosti i zabave; ali beba, bez obzira na to kako se majka dobro o njoj starala, pati zbog gladi ili hladnoće, zbog grčeva u stomaku, zbog zastrašujućih pokreta ili neprijatne buke, zbog usamljenosti ili dosade; i kako može da zna da majka nije izvor i tih stvari?

Majka se, prema tome, – kao priroda koja nam šalje mećavu i skakavce ali i sunce i jagode – doživljava kao hirovita i ponekad otvoreno zlonamerna. Njeno telo je prvi značajni deo fizičkog sveta sa kojim se susrećemo dok su događaji za koje ona izgleda odgovorna prvi primeri sudbine. Odatle potiče izraz Majka priroda a uragani dobijaju imena njenih kćeri: Alis, Beti, Klara, Debi, Edna. Zato je i nestalna sreća ženskog roda.

 

Rascep između zavisti i zahvalnosti

 

Melani Klajn daje snažni, poetski živopisan opis tog položaja u kome se nalazi beba u svojoj kratkoj, dubokoj i kontroverznoj psihološkoj raspravi pod naslovom Zavist i zahvalnost.[4]

Njeni napori da rekonstruiše „pacijentova osećanja kao bebe na majčinim grudima“ uverili su je, po njenim rečima, u fundamentalne posledice, koje se osećaju tokom celog života, jednostavne činjenice da u toj situaciji, „zajedno sa srećnim doživljajima“ postoje i „neizbežna negodovanja.“ Beba, na primer, „može da negoduje što mleko pritiče suviše brzo ili suviše sporo; ili što joj nije dato da sisa kada je to najviše želela, i da, prema tome, kada joj bude dato da sisa, ona to više neće želeti.“[5] Ona piše o „bebinoj želji za neiscrpnom, uvek prisutnom dojkom...“ i o njenom „osećanju da je majka svemoćna i da od nje zavisi ublažavanje svih bolova i zala koji dolaze bilo spolja bilo iznutra...“ Stav destruktivnog besa koji je rezultat tog osećanja, a koji Klajnova naziva zavišću, „upropašćava i nanosi štetu dobrom objektu koji je izvor života,“ jer dete veruje – i na nekom nivou uvek će verovati – da gnevne misli nanose štetu njihovoj meti. „Ako je zavist prema dojci koja je hrani snažna ... ona sprečava potpuno zadovoljenje želje jer... zavist... podrazumeva oduzimanje objektu ono što on poseduje i njegovo upropašćavanje.“ Kao rezultat toga, „jedan deo sopstva se doživljava kao neprijatelj ega ali i kao neprijatelj voljenog objekta“ tako da dete oseća „stalnu strepnju da će ga njegova pohlepa i njegovi destruktivni porivi nadjačati...“

Zavist, kako je Klajnova shvata, takođe rađa još jednu vrstu zabrinutosti. Osećanje da smo naškodili „toj dojci“ vodi kroz proces projekcije do „strepnje gonjenja“: „... objekt koji u nama izaziva osećanje krivice pretvara se u progonitelja“ i postaje „najraniji internalizovani objekt gonjenja – dojka koja se sveti, proždire nas i truje.“

Osećajući pretnju loših osećanja iznutra i (projektovanog) neprijateljstva spolja, dete je u opasnosti da bude odsečeno od svog „dobrog objekta“ – to jest, od svog osećanja povezanosti sa dobronamernom i ljubavlju ispunjenom spoljnom silom. Po rečima Melani Klajn, dete se sa ovom opasnošću bori uz pomoć takozvanog mehanizma „rascepa“: njegova osećanja mržnje oštro se disociraju od osećanja ljubavi; preteći, osvetnički aspekti majke (kakva postoji u detetovom umu) ograđuju se od njenih pozitivnih aspekata. Dete počinje da oseća „da postoje dobra i loša dojka.“ Dobra dojka ostaje netaknuta i neokaljana, ali ona s vremena na vreme potpuno nestaje i umesto nje se pojavljuje loša dojka: ...“rani emotivni život karakteriše osećanje gubitka i ponovnog nalaženja dobrog objekta.“

Kada dete kasnije bude emotivno sposobnije da podnese strepnju koju doživljava zbog tako oprečnih osećanja prema jednom istom objektu (i, dodala bih, kognitivno sposobnije da zamisli jedan tako složeni objekt), taj rani rascep se u izvesnoj meri prevazilazi. Pacijent koji to nije uspeo da uradi u postnatalnom periodu može, ponekad, po rečima Klajnove, učiniti to kasnije uz pomoć psihoterapije. Takav pacijent dolazi do saznanja da je „negativnost objekta uglavnom posledica njegove sopstvene agresivnosti i projekcije koja iz nje proizlazi.“ Potom je moguće razumeti da taj objekt „nije tako loš kakvim smo ga doživljavali u njegovim rascepljenim aspektima.“ Ta činjenica utire put „porivu da se stvari poprave,“ koji se obično javlja kada dete pokušava da integriše „dobru i lošu“ dojku. Popravljanje „uključuje suprotstavljanje destruktivnim porivima mobilisanjem osećanja ljubavi.“

Rekonstrukcija veoma ranog emotivnog života koju daje Melani Klajn ne pretenduje da premosti jaz između istinskog iskustva bebe i termina kojima se psihoanalitičari i pacijenti podvrgnuti psihoanalizi izražavaju. Međutim, osećajne konstelacije koje Klajnova opisuje primetno odgovaraju, po svom kvalitetu i opštem obliku, osećajnim konstelacijama koje su od centralnog značaja za život odrasle osobe, za emotivna stanja koja su tako neartikulisana, tako globalna i tako duboka da zaista izgleda da – na isti način kao i radost u seksu, na primer, ili osećanje napuštanja ili doživljaj blaženstva u uzajamnom gledanju – imaju koren u pre-verbalnom postnatalnom periodu.

Zaista, jedan od suštinskih problema sa kojima religija (bilo da je priznata kao takva ili ne) pokušava da se izbori upravo je međusobni odnos „zavisti“ i „zahvalnosti.“ Dostojevski piše, koliko se sećam, o toj osnovnoj međuzavisnosti kada nam saopštava kako se Aljoša Karamazov oseća pošto je njegov svetački učitelj preminuo i počeo – na zlurado oduševljenje ljudi koji su sve vreme bili ljubomorni na njegovu prijatnu, radosnu duhovnu moć – da smrdi.

 

„Ja se ne bunim protiv svog Boga,“ kaže Aljoša nekom pakosnom prijatelju. „Ja jednostavno ‘ne prihvatam njegov svet.’“ On koji je uvek veseo, ljubazan i blag sada postaje nervozan i potišten, ironičan i nesmotren. On gnevno narušava pravila ishrane jedući kobasicu, truje se votkom i odlazi kod žene koja za njega predstavlja požudu i osvetoljubivost. Ali dok je sa njom ona mu iznenada pokazuje svoj bol, svoju emotivnu velikodušnost i svoju potrebu. U njemu počinje da raste plima osećanja koja ga vezuje za život. Uskoro potom Aljoša sanja svadbu na kojoj Hrist pretvara vodu u vino i svog mrtvog učitelja, živog, kako ga uzima za ruku i vuče ka blagosti i radosti; zatim izlazi u jesenju noć. Stoji i zuri – “a onda se iznenada bacio na zemlju... Nije znao zašto je tako neodoljivo žudeo da je poljubi, da je ljubi. Ali ljubio je... i zakleo se strasno da će je zauvek voleti. ‘Zalij zemlju suzama svoje radosti i voli te suze.’ Reči njegovog učitelja odjekivale su mu u duši.“

 

Iako se ovo osećanje retko javlja u tako čistom i neposrednom obliku kao kod Aljoše, njegov zamah od sumornog neodobravanja do najveće ljubavi prema Božjem svetu karakteristično je ljudski. Kolridžov (Coleridge) Stari mornar[6] ga je takođe iskusio.

 

U njegovom uvodnom komentaru priroda stalno menja svoj lik, čak u okviru jedne strofe, prikazujući se čas pretećom čas privlačnom: udar oluje bio je „prek“; ali kada „breg leden, krut i prav u tili čas presrete nas“ on primećuje da je ledeni breg „ko smaragd zelen sav.“ Druželjubivog albatrosa, „slatku pticu,“ pozdravlja „k’o da je nama svima brat.“ Međutim, apsolutno bez ikakvog upozorenja, pripovedač oseća poriv da ubije albatrosa, registrujući prema njemu promenu osećanja koja se kreću od početnog odobravanja do konačne velike krivice; drugovi su mu telo njegove žrtve obesili oko vrata. Kada je oluja prošla, svi počinju da umiru od vrućine i žeđi pa osećanje užasa prema prirodi ispunjava Kolridžovo platno: „I poče trunut morsko dno!/ O, bože, morem tad/ svud stade gmizat, sve ukrug,/ baš neki ljigav gad.“ Približava im se tajanstveni „skelet-brod“ u ružnom sutonu bez vetra. Od njegove posade, a naročito od žene koju vide podilazi ih jeza: „Je l’ ona SMRT? O, to su dve:/ ta  smrt i SMRTI drug!/ Njen osmeh – skrlet, vlasi – lan,/ a oči ko bez dna;/ i koža kao gube crv,/ od jeze ti se ledi krv-/ k’o Živa smrt sred sna.“ Te dve prilike na brodu bacaju kocku. Smrt dobija njegove drugove a Živa smrt dobija pripovedača. Proklet i sam, on mrzi i svet i sebe: „A živi mnogi morski gad,/ i uz njeg – i ja živ.“ Njegove „puste“ grudi ne mogu da se pomole bogu. „jer svod nebesa sav, i sam okan plav/ k’o olovo pritisnu splav/ a leševi sav trem.“ Tokom sedam dana on čezne da umre. Ali onda, jedne noći, kao Aljoša, on pogleda u nebo i iznenada umesto pređašnjeg mora koje trune i u kome se „grobni pali kres“ on vidi „začarani vir“ kako gori crvenim mlazom u senci broda; on vidi morske zmije koje su prethodno bile „ljigav gad“ i u njemu, kao i u Aljoši, počinje da se odigrava duboka promena koja ga vraća životu: „Kraj samog broda videh tad/ od morskih zmija splet:/ trag beo prekri ponor mrk, na vodi stvori blistav zvrk/ k’o pahuljica smet./ Tih morskih zmija gledah skut/ i divnih boja čar – / plav, zelen, crn, k’o baršun mek/ taj splet što izvio se tek/ k’o čistog zlata žar./ O, srećne zmije!/ nikad još/ ne videh takav plam;/ od radosti pohitah tad/ da blagoslov im dam;/i s neba milost dođe mi/ da blagoslov im dam./ I molitve izustih reč,/ i vrat mi posta lak;/ u more pade ptičji trup/ ko pun olova džak.“

 

Po mom mišljenju, strasna dubina ovog okretanja od sveta i povratak svetu, kao i njegova neprobojnost za volju ili razum, dobro se slaže sa sugestijom koju daje Klajnova da odojče prvobitno doživljava baš to osećanje odbijanja i vraćanja, da ga prvi put oseća u odnosu na majčino biće roditelja čije se ljudske osobine tek nejasno naslućuju; u odnosu na svemoćno roditeljsko biće, dovoljno lično da zasluži ljubav za ono što pruža i krivicu za svaku nesreću, biće koje je suviše kontradiktorno da bi omogućilo postojanje nekog uravnoteženog, integrisanog osećanja prema majci. Beba razvija snažno osećanje prema tom biću majke mnogo pre nego što je sposobna da je prepozna – makar delimično – kao konačno, ograničeno, ranjivo biće kakvo majka u stvari jeste. To posebno osećanje izgleda da opstaje, i da traži odgovarajući objekt, još dugo pošto je njegov prvobitni objekt evoluirao u puku ličnost (ili u svakom slučaju u tu kompromitovanu verziju puke ličnosti, u puku ženu).



[1] Muškarci koji ta osećanja izražavaju na konvencionalan način ne smatraju se ženomrscima. Ali žene koje, koliko god blago, primete da se to događa brzo se proglase (tonom oštre osude koja implicira da su se same diskvalifikovale kao mentalno neuravnoteženi posmatrači) za mrziteljke muškaraca.

[2] To podrazumeva – pretpostavku koju neke savremene feministkinje smatraju previše konzervativnom – da će muškarci i žene nastaviti da žive zajedno u nekakvim mešovitim grupama i da će stvarati potomstvo putem kopulacije i porođaja.

[3] Stara izreka

[4] Mnogi čitaoci ne shvataju suštinu ovog duboko potresnog kratkog eseja, po mom mišljenju, uglavnom zato što ga lično doživljavaju kao pretnju ali delimično i zbog komplikovanog jezika kojim je napisan. Čitalac koji se plaši emotivnog izazova lako ga može izbeći izvrgavajući podsmehu ono što mu u autorkinom izlaganju nanosi bol. Čitalac koji želi da se suoči sa tim izazovom uložiće veći napor da razume suštinu o kojoj ona govori. Mentalne procese koje Klajnova pripisuje bebama od tri ili šest meseci starosti ne treba shvatiti bukvalno; njene formulacije su zasnovane na igri, snovima i transferu u ponašanju starije dece i odraslih koji su sećanja na sopstvena osećanja iz ranog doba preoblikovali u reči i slike koje beba nije posedovala. Iz tog istog razloga, izraz „dojka“ koji ona upotrebljava mora se shvatiti ne samo u svom bukvalnom značenju već kao metafora za „izvor dobra.“

[5] Interesantno je da je eksperimentalni psiholog Heb (Hebb) došao do istog zaključka u slučaju mladunčeta šimpanze. Kada je mladunčetu ženskog pola konačno ponuđena šolja mleka zbog koje je uzalud pravila buku, ona ju je tresnula o pod. Ova anegdota nas navodi na pomisao da što se više životinje približavaju ljudskom nivou složenosti, njihovo ponašanje poprima onu destruktivnost u odnosu na sopstvo i ono što to sopstvo voli, koju mi smatramo ljudskom osobinom.

[6] Prevod na srpski „Pesme o starom mornaru“ preuzet je iz Antologije engleske romantičarske poezije Ranke Kuić, u prevodu autorke; Naučna knjiga, Beograd, 1986, treće izdanje, str. 165, 169, 171, 173, 175, 177. (Prim. prev.)