Ishod

              

Posledica dvostrukog standarda u pogledu seksualne posesivnosti koje na odrasle ljude ostavlja detinjstvo u kome je dominirala majka osakaćuju oba pola. Ta posledica čini žene – zbog unutrašnjih a ne spoljašnjih razloga – uglavnom manje sposobnim od muškaraca da brane svoje interese nasuprot interesima rivala; ili da daju punu slobodu svom erotskom porivu; ili da uživaju u seksu (na poseban način na koji se u njemu tako može uživati) bez dubokog emotivnog angažovanja. Ta posledica istovremeno čini muškarce – iz komplementarnih unutrašnjih razloga – uglavnom manje sposobnim od žena da prihvate činjenicu da je nemoguće u celini imati monopol nad erotskim interesovanjem druge osobe a da se pri tom ne uništi onaj njen neukrotivi deo koji je čini erotski interesantnom; ili činjenicu da seksualni porivi i ritam druge osobe ne moraju automatski biti sinhronizovani sa njegovim. Zbog te posledice muškarci se plaše, više nego žene, suštinske sfere ličnih osećanja ka kojima im seks otvara pristup.

Sakaćenje kome je podvrgnut muškarac u postojećim uslovima dvostrukog standarda, u nekim je aspektima surovije od onog kome je podvrgnuta žena. Istinitost – njegovog i njenog – emotivnog doživljaja u celini je opasnija po njega. Rezultat te činjenice je da njegova sloboda da oseti emotivnu bliskost – sa samim sobom i sa drugima – uopšteno govoreći ima tendenciju da se smanjuje, pritisnuta ogromnim poricanjem koje je neophodno da bi toliku količinu istine držalo na odstojanju. Verovatnije je da će njegovo fizičko zadovoljstvo u seksu – iako šireg obima nego ženino i sa daleko manje mogućnosti da bude osujećeno – biti osiromašeno razdvajanjem od dubokog ličnog osećanja.

Ipak, oba pola shvataju – sasvim tačno – da dvostruki standard nanosi veću štetu ženama. Muškarci su, u celini, njime zadovoljni a žene, u celini, njime povređene, zbog jednostavnog razloga što upravo žene podnose najveći teret najsirovijeg i najprimitivnijeg ograničenja koje dvostruki standard stvara: naši odnosi među polovima pripremaju čeoni sudar između ljudske anatomije kao činjenice i emotivnih ograničenja koja neizbežno potiču iz „fundamentalnog obrasca,“ da se poslužimo Vošbernovim terminom, koji je evolutivnim pritiscima nametnut „društvenoj organizaciji ljudske vrste.“[1]

Anatomski gledano, koitus ženi pruža daleko manje pouzdanu garanciju za doživljavanje orgazma – ili bilo kog intenzivnog direktnog lokalnog genitalnog zadovoljstva –  nego muškarcu. Neposredno koitalno zadovoljstvo za koje je ona sposobna češće zahteva uslove koji se moraju stvoriti s namerom. Međutim, upravo žena ima manju slobodu u stvaranju takvih uslova: socijalna i psihološka ograničenja ugrađena u naš „fundamentalni obrazac“ daju joj manje slobode nego muškarcu da istražuje erotske potencijale različitih partnera ili čak da potvrdi sopstveni erotski poriv sa bilo kojim partnerom. Ta ograničenja takođe smanjuju njenu sposobnost da uživa u jednostavnim fizičkim zadovoljstvima bez osećanja totalnog predavanja – što je hendikep koji još više sužava njen izbor partnera i stvara kod nje još veći strah da će poremetiti svoj odnos sa svakim partnerom ako intenzivira uživanja, odnosno, ako zahteva da partner udovolji njenim sopstvenim seksualnim željama.

Telesna veza u koju ova kontradikcija dovodi žene – koje su manje slobodne u težnji ka ostvarenju prvobitnog cilja koji je sam po sebi neuhvatljiviji – samo je deo (ne glavni, već vitalni deo) razloga zbog čega se uglavnom žene, a ne muškarci, zalažu da naša vrsta preuzme na sebe užasan zadatak reorganizovanja tehnološki zastarelih odnosa među polovima. Kao što svako na nekom nivou zaista razume, ovde nije reč samo o slobodi da se traži ostvarenje genitalnog zadovoljstva već i o nečemu što je više od toga: seksualna sfera o kojoj raspravljamo predstavlja rezervat divljih životinja u civilizovanom svetu, utočište u kome se neartikulisana, neukroćena lična stvaralačka inicijativa štiti od istrebljenja (vidi Okvir F).

Taj dvostruki standard povređuje kod žena (u onoj meri u kojoj mu se one iz unutrašnjih razloga istinski pokoravaju) njihov životinjski centar samopoštovanja: životinjsko osećanje telesne privilegije, pravo na sopstvena telesna osećanja. Ubeđenje da su fizički nagoni koji su svojstveni ženama neopravdani, nedostojanstveni i arogantni podrivaju najdublju i najstariju osnovu na kojoj počiva osećanje vrednosti; to ubeđenje truje prvobitni izvor subjektivne autonomije. From (Fromm) je jasno naglasio tu činjenicu u svom delu Čovek za sebe tvrdeći da je funkcija socijalno nametnutog stida prema telu u tome da ljude učini pokornim socijalnom autoritetu slabeći u njima unutrašnje jezgro individualnog autoriteta.[2]

Antagonizam prema telu nije, naravno, tek tako socijalno nametnut. On ne potiče samo od spoljašnjih ograničenja stvorenih da obezbede društvenu poslušnost. On je oličenje stava koji ima duboke spontane korene u psihološkom položaju u kome se nalazi naša vrsta (vidi Poglavlje 7). Taj antagonizam često se koristi ne da bi izrazio popustljivost već prkos, nezavisnost i snagu volje: za ljude koji se odriču telesnih zadovoljstava, posteći ili uzdržavajući se od seksualnih odnosa, po pravilu predstavlja čin dobrovoljnog, autonomnog ličnog izbora. Međutim, teret čulnog samoodricanja koji ženama nameće taj dvostruki standard nije izbor koji one prave

 

 

Okvir F

 

Žene koje su otvoreno zainteresovane za ostvarivanje većeg genitalnog zadovoljstva bivaju osumnjičene da žele da se otrgnu kontroli i u opštijem smislu – dakle, da prete da sruše sveukupnu dominaciju muškaraca u ljudskom društvu. I obrnuto, žene koje zaista dovode u pitanje globalnu mušku dominaciju u ljudskom društvu bivaju osumnjičene da su „frustrirane“ – to jest, da žele ili da im je potrebno više genitalnog zadovoljstva. Žene se na taj način provociraju da bi izjavile kako su oduševljene svojim genitalnim položajem, pod pretnjom da budu obeležene kao emotivno neženstvene (sebične kučke koje zapovedaju, napadaju i kontrolišu – koje su, ukratko, slične muškarcima – i koje su neprijateljski raspoložene prema ljudskom dostojanstvu konkretnih muškaraca). U isto vreme žene se nasilno primoravaju da potvrde kako su lično oduševljene preovlađujućim muško-ženskim odnosima moći, pod pretnjom da budu označene kao seksualno neprivlačne (gadure, nesposobne da zadobiju i zadrže ljubav dobrog muškarca, nesposobne da pobude onu vrstu faličke usluge koja istinski voljene žene čini zadovoljnim njihovom sudbinom).

Svi pravilno naslućuju da će žene, ako budu u mogućnosti da ostvare veće genitalno zadovoljstvo od onog koje sada dobijaju i ako uspeju da ga pronađu, postati tvrdoglavije i da će ih biti teže potčiniti kao ljudska bića; i obrnuto, ako postanu tvrdoglavije nego što su sada i uspeju da osvoje realan deo svetske moći nad kojom danas monopol imaju muškarci, one će postati seksualno zahtevnije. Teško je reći koju pretnju – seksualnu ili svetsku – branioci starih odnosa među polovima smatraju suštinski opasnijom.

 

dobrovoljno. One ga prihvataju pasivno; zbog toga taj dvostruki standard zaista funkcioniše onako kako je From rekao da čulno samoodricanje može da funkcioniše: ono doprinosi da se žene na poseban način ponize, učine zavisnim i poslušnim. 

Hronično prigušivanje telesnog koje prihvataju „ženstvene“ žene suprotno je njegovoj dramatičnoj potrebi za samopotvrđivanjem: to prigušivanje je u potpunosti lišeno  sjaja i jasnoće za razliku od štrajka glađu ili verskog zaveta o uzdržavanju od seksa. Kada žene s vremena na vreme planu, one tada seks koriste osvetnički, kao potvrdu sopstvene moralne superiornosti i moći nad prezira vrednim muškarcem[3] ogrezlim u bludu. U celini, međutim, žene svoj teret genitalnog lišavanja podnose pokorno i nevidljivo. To lišavanje ponekad obogaljuje istinsko interesovanje za seksualnu interakciju ali često to i nije slučaj: naprotiv, ono može da produbi ženinu potrebu za emotivnom nagradom koju sobom nosi telesni kontakt. Telesno lišavanje, međutim, apsolutno obogaljuje ljudski ponos.

  

 


 

Uvodne beleške za poglavlje 5

 

Sve dok se poglavito žene budu starale o deci dvostruki standard će biti na snazi. Surova je istina da nijedan socijalni kompromis koji menja druge osobenosti ženskog položaja, ali ostavlja netaknutom njenu ulogu prvog roditelja neće stići do korena te asimetrične seksualne privilegije.

Međutim, čak i kad bi ova istina bila široko prihvaćena, mnogo je ubeđenih feministkinja koje bi zazirale da tako postupe. Jedno je želeti ostvarenje promena u obrazovnom, profesionalnom i zakonskom statusu žena; sasvim je drugo mešati se u Materinstvo.

Materinstvo je predmet bezbrojnih neslanih šala dok je savremeni folklor posvećen njegovim štetnim posledicama. Pa ipak, većina nas i dalje oseća da je veza između majke i deteta u nekom stvarnom smislu sveta: kakva god da još može biti, ona je svakako najosnovnija, najuniverzalnija i biološki najjača veza koju imamo. Mnogi će ustvrditi da u cilju očuvanja integriteta te veze, neka minimalna asimetrija u seksualnim privilegijama muškaraca i žena – posebno ako je obezbeđena humanijim zakonima i običajima – može biti razumna cena koju treba platiti: zašto bismo baš u ovom trenutku pomerali osnovni ugaoni kamen ljudske solidarnosti kada svim drugim, vekovima starim, oblicima primarne strukture grupe – proširenim rođačkim zajednicama, stalnim blisko povezanim radnim grupama, stabilnim komšijskim zajednicama – preti tehnološka promena?

Problem sa ovim argumentom leži u činjenici što se zastrašujućem zadatku ponovnog stvaranja pogodne osnove za život primarne grupe ne može prići a da se ne poremeti upravo ono što, u svom strahu, osećamo da smo najmanje voljni da poremetimo. Da bismo prihvatili zadatak te vrste – a suočeni smo sa izvesnim brojem takvih zadataka – moramo da mobilišemo ogromne izvore realne snage svojstvene zreloj i odgovornoj ličnosti; a upravo će nam ta snaga nedostajati sve dok bude trajala dominacija žena u odgoju dece. Tolerisanjem pravila higamus-hogamus, mi, u stvari, ne možemo da zaustavimo i socijalni haos. Takva mogućnost je fatamorgana, jer se upravo uslovi koji to pravilo čine neizbežnim stvaraju u detinjstvu u kome je utemeljena naša bespomoćnost da zaustavimo haos: osnovni ugaoni kamen ljudske solidarnosti isto je tako i osnovni ugaoni kamen ljudske patologije.

Neravnoteža između zastrašujuće snage para majka-beba i krhkosti para otac-beba od suštinske je važnosti za strukturnu slabost ugrađenu u život ljudske vrste . Zbog te neravnoteže – s obzirom na mentalnu kompleksnost ljudskog mladunčeta – tako je sudbonosno teško ovladati unutrašnjim stresom koji se javlja u trouglu roditelji-dete. Posebna i ekskluzivna veza između žena i dece osnova je za polovično priznatu monstruoznost koja je implicitno sadržana u mitovima o sireni i minotauru. Možemo se sa sigurnošću osloniti na pouzdanost te veze; međutim, ona je deo urođene deformacije koju moramo prevazići pre nego što nas ona ne satre.

Materinstvo je pouzdano zbog toga što je erotski naboj između deteta i njegove roditeljke potčinjen nizu moćnih postporođajnih mehanizama koji podstiču ne samo žene, već i jednostavnije vrste ženki sisara, da hrane i štite svoje mladunce.[4] Materinstvo je monstruozno i atavističko zbog toga što mi vršimo pritisak na te primitivne biološke temelje – koji nisu ni specifično ljudski niti stvoreni da bi garantovali više od grubog preživljavanja novorođenčeta – da ponese specifično ljudski i apsolutno neproporcionalni psihološki teret. (Vidi okvir G)

Mehanizmi koji kod sisara obezbeđuju adekvatno materinsko ponašanje, kao i specifične emotivne posledice koje ti mehanizmi ostavljaju na majku kod ljudske vrste, u celini zaista fantastično osiguravaju da se žene dobro staraju o maloj deci. (Njihovo funkcionisanje daleko je od savršenog, naravno: međusobno skladnu fiziološku interakciju para majka-dete mogu da unište psihološke komplikacije koje su drugim sisarima strane. /Mačke i pacovi, za razliku od ljudi, nemaju osećanje preterane čednosti u pogledu telesnog kontakta, ni bilo kakav strah od roditeljske odgovornosti, niti ikakva pogrešno usvojena uverenja o tome šta je dobro za bebe./ Međutim, kod žena koje nisu kritički zastranile u smislu takvih komplikacija mašinerija ženke sisara zaista je moćno pouzdana: čak i u nepovoljnim uslovima – na primer, u uslovima gladi ili roditeljske maloumnosti – koji mogu oslabiti složenije ljudske motive, koji su im zajednički sa očevim, i koji odrasle primoravaju da podižu decu, ova telesna mašinerija Materinstva ima snažan uticaj u vezivanju žena za njihove bebe.)

 



[1] Ovo je samo jedan od mnogobrojnih sukoba tog tipa. (U Poglavlju 2 ukazano je, na primer, na odgovarajući sudar tog „fundamentalnog obrasca“ organizacije roda sa potrebama centralnog nervnog sistema višeg reda.) Upravo napetost koju stvaraju unutrašnji sukobi dovodi to toga da se život ljudske vrste razvija i menja na sebi svojstven način.

[2] Ovo je jednostavnija i vedrija nova formulacija Frojdove mračne ideje o sublimaciji seksualne u društveno „korisnu“ energiju, izražene u delu Civilizacija i njena nezadovoljstva, što je proces koji, po Frojdu, znači da su razvoj civilizacije i njen sve fatalniji karakter suštinski neodvojivi jedan od drugog.

[3] „Svi su oni idioti!“ kokodače Polina stara majka u Brehtovoj (Brecht) i Vejlovoj (Weill) Operi za tri groša. Ona u pesmi izražava trijumf nad Mekom Nožem koji se može namamiti u klopku jer ne može da odoli privlačnosti javnih kuća. („Zato što zna šta mu žene mogu učiniti, on ih uklanja sa svog puta. On viče: ‘Ja sam zavladao a da se nisam ni potrudio!’ ali pada noć i on opet laže.“) Međutim, ona peva u mraku. Mek potčinjava „dobre“ žene još više i još trajnije nego što one ikada mogu njega da uhvate u zamku: on je poligaman dok su one monogamne. Njegovi koreni su u siledžijskom muškom drugarstvu i u (kriminalnim) poduhvatima; one razmišljaju o njemu, žude za njegovim povratkom i prepiru se jedna s drugom. Što se tiče „loših“ žena, to jest, onih koje muškarci međusobno dele i ubitačnog, bespomoćnog gneva koji one osećaju suočene sa muškim prezirom, setite se pesme „Crni tovarni brod“ Dženi Dajver.

[4] Pouzdanost Materinstva garantuju naravno i moćni ekonomski, obrazovni, zakonski i drugi socijalni pritisci koji primoravaju žene da prihvate svoju tradicionalnu odgovornost prema deci. Međutim, sami ti pritisci predstavljaju grananje (da se poslužimo frazom Margaret Mid) veza među sisarima, praktične ogranke koje mi sada po svojoj želji tehnološki možemo ponovo da razmotrimo i preoblikujemo.