Uvodne beleške za poglavlje 4

 

 

Važnost ranog detinjstva za ljudsku vrstu o kojoj smo govorili u Poglavlju 3, manifestuje se na nekoliko načina koji garantuju da će se većina beba – ili bar dovoljan broj njih da bi se netaknutim očuvao sveukupni oblik našeg društvenog života – razviti u zrele jedinke koje su emotivno predodređene da, po svaku cenu, pristanu na dominantne muško-ženske odnose. Sledi skica samo nekih od tih načina.

(Zaista imam na umu da napravim samo njihovu skicu. Tih načina je tako mnogo i toliko su kompleksni da bi pokušaj da se napravi sveobuhvatan opis njihove prirode i obima bio poduhvat za koji nemam ni sklonosti ni talenta. Pažljivi čitalac će, dakle, morati da primeti radikalna izostavljanja i prevelika pojednostavljenja onoga o čemu govorim; tako će, nažalost, imati previše lak posao da svoj gnev usredsredi na te nedostatke, da bi mu oni poslužili kao dobrodošao izgovor za izbegavanje osećanja strepnje koje će se kod njega javiti kada stvari na koje se moja skica odnosi izađu na površinu. Bolno je i zastrašujuće o tim stvarima i razmišljati – bar je sa mnom taj slučaj, a izgleda da su tako mislili i studenti i prijatelji koje sam ubedila da razmišljaju o njima – pa čovek dolazi u veliko iskušenje da se koncentriše na perut na ramenu, mucanje, hramanje ili tik neke nepoznate osobe koja izgovara emotivno nepoželjne reči. Nadam se da će bar neki čitaoci uspeti da se odupru tom iskušenju u dovoljnoj meri da čuju, i da dozvole sebi da osete, suštinu moje argumentacije.[1] 

Možda je, u stvari, najbolje da oni koji nemaju strpljenja da čitaju ovaj pregled koji ću dati u Poglavljima 4-8, ili se plaše da će se ugušiti u detaljima (posebno u detaljima Poglavlja 4) odmah preskoče ili prelete pogledom taj pregled i pređu na suštinu moje argumentacije koja je izložena u Poglavlju 9. To poglavlje počinje sažetkom onih aspekata prethodnog izlaganja koji se moraju shvatiti ako želimo da razumemo centralnu ideju koju ono izražava, ideju koja po mom mišljenju ima najšire društvene implikacije za naše odnose među rodovima.

Većini čitalaca će se sadržaj Poglavlja 4-8, koliko god da je bolan, verovatno učiniti važnim u neposredno ličnom smislu, sasvim nevezano za njegov uticaj na naše šanse da promenimo ubitačni tok savremene istorije. S druge strane, možda postoje ljudi za koje impresionistička i nedokaziva, psihoanalitički orijentisana, uopštavanja predstavljaju nepodesno štivo, ali koji ipak žele da saznaju da li ova knjiga saopštava išta novo o odnosu između dominantne muško-ženske simbioze i mogućnosti za opstanak ljudske vrste u budućnosti. Takvi čitaoci bi bez oklevanja trebalo da pređu na Poglavlje 9. Oni kasnije mogu da odluče da li žele ili ne da se vrate na analizu koja mu prethodi).

Poglavlje 4 pokazuje kako staranje o deci u kome dominiraju žene garantuje dvostruke standarde na kojima muškarci insistiraju a kojima se žene priklanjaju. Poglavlje 5 pokazuje kako zbog toga žene i muškarci jedni druge smatraju smešnom velikom decom. Poglavlja 6, 7 i 8 pokazuju kako ta činjenica osigurava postojanje izvesnog oblika antagonizma – goropadnog kod muškaraca ali u velikoj meri i kod žena – koji je uperen protiv žena. Taj antagonizam podrazumeva bes na samu pomisao o postojanju ženine automne subjektivnosti; mržnju prema ženskoj telesnoj smrtnosti; duboko usađeno ubeđenje da je žena intelektualno i duhovno defektna; strah da je žena zlonamerna i nedostojna poverenja. Taj antagonizam istovremeno pretpostavlja da žena postoji kao prirodni izvor, kao imovina koju treba posedovati, staviti je pod kontrolu i iskorišćavati bez imalo saosećanja za njenu iscrpljenost i bez imalo odgovornosti za njeno očuvanje ili obnavljanje. Najzad, on uključuje osećanje primitivne poruge kada ženu vidi na bilo kom položaju koji ima autoritet u društvu.

Mnoge stvari o kojima ću govoriti u tim poglavljima već su ranije rečene – u kontekstu koji, međutim, zamagljuje njihovo značenje. Upravo je Frojd (i njegove sledbenice Bonapart /Bonaparte/ i Dojč /Deutsch/) u savremenu misao uveo osećanje duboke povezanosti postojećih psiholoških razlika između polova sa činjenicom da je prva značajna figura u svačijem detinjstvu žena – odnosno, figura istog pola za devojčicu i figura suprotnog pola za dečaka. Međutim, ni on ni njegovi sledbenici nisu bili spremni – koliko ih je spremno danas? – da učine sledeći korak: da razmotre mogućnost da se ova suštinski važna činjenica može promeniti i da ju je potrebno preispitati.

Kao što je Vilhelm Rajh pretpostavio u svom ranom radu o strukturi karaktera i društva, i kao što su autori poput Normana Brauna i Herberta Markuzea u skorije vreme isticali, psihoanalitički pristup prokrčio je put za fundamentalnu promenu u našem shvatanju – pa prema tome i u našoj prirodi – položaja u kome se nalazi naša vrsta. Ali, postoji jedna velika i nezgodna činjenica sa kojom ovi mislioci, muškarci u većini slučajeva, nisu mogli da se suoče: da radikalna promena koju nagoveštavaju podrazumeva odgovarajuću radikalnu reviziju postojećih odnosa među polovima.

Taj propust ozbiljno deformiše njihovo razmišljanje. Iz te činjenice, međutim, nikako ne sledi da feministkinje mogu sebi dozvoliti da zanemare njihovo mišljenje. Naprotiv, od nas zavisi da li ćemo usvojiti to što su oni, i Frojd, zaista videli da bi ga učinili delom šireg, aktivnije konstruktivnog, pogleda. Čini mi se da je to zadatak koji je neizmerno hitniji od dokumentovanja njihovih predrasuda i popisivanja njihovih grešaka. Mi ne treba da gubimo vreme u polemikama (polemika je tradicionalno muški porok; sada je vreme da ga se muškarci odreknu a ne da ga žene steknu) sa teoretičarima koji ne vide sve implikacije svojih sopstvenih eksplozivnih teorija. Dokle god budemo odlagale trenutak da same počnemo da istražujemo te implikacije, doprinosićemo odlaganju eksperimenata koje je neophodno izvršiti radi opstanka ljudske vrste.

 

 

              

4

 

Higamus-hogamus

              

 

               „Higamous hogamous, woman’s monogamous.

               Hogamous higamous, man is polygamous.“[2]

                                                  narodna rima                  

 

Suštinsko pravilo u upadljivo široko rasprostranjenoj lepezi uslova glasi: prvo, da su muškarci seksualno posesivniji od žena, i drugo, da se žene ponašaju manje slobodno od muškaraca u traženju „sebičnog“ seksualnog zadovoljstva.

Razlog za postojanje ovog pravila može nam se učiniti varljivo jednostavnim. Gde god da pogledamo zdrav razum nam nudi objašnjenja[3] koja prosto bodu oči. Zbog prisustva tih zdravorazumskih objašnjenja – postojanja očigledne spoljašnje podrške pravilu o dvostrukim standardima – lako je prevideti prisustvo vitalne, ali manje očigledne, unutrašnje podrške. Ovo pravilo neće biti shvaćeno, niti promenjeno u svojoj suštini, dok ljudi ne shvate da ono ne počiva samo na gruboj sili, konkretnom pritisku i društvenoj prinudi, već isto tako na nečemu što je jedva primetno i što je teže definisati: ono se u svakom pojedincu zasniva na tom tvrdoglavom, nemom osećajnom nivou odrasle osobe, nivou koji neprekidno postoji od rođenja i od stvaranja emotivnog sveta ranog detinjstva.

Ta „praktična“ osnova asimetrične seksualne privilegovanosti kod ljudske vrste očigledno je počela da se drobi a ako uznapredovala industrijska civilizacija preživi ona će se drobiti i dalje.[4] Međutim, njena najdublja emotivna osnova ostaje u velikoj meri netaknuta: suštinska psihološka asimetričnost između polova, čije su osnove postavljene u prvim mesecima i konsolidovane u prvim godinama života, ugrađena je u odnose među polovima u okviru primarne grupe koje Vošbern (vidi stranu 19) opisuje kao „fundamentalni obrazac... društvene organizacije (kod ljudi).“ Ta suštinska asimetrija, koja primorava muškarce da insistiraju na jednostranoj seksualnoj privilegiji, biće i dalje moćna sila sve dok ne bude prevaziđen taj „fundamentalni obrazac“ – dakle, dokle god se ne razbije ženski monopol u staranju o deci.

Da bismo videli kako se ta složena asimetrija razvija i grana, moramo ispitati svaki njen vid ponaosob. (Zbog toga će, moram da upozorim čitaoca, izvesno ponavljanje biti neizbežno.) Pozabavićemo se prvo  specifičnom seksualnom posesivnošću muškaraca; zatim specifičnim prigušivanjem erotskog poriva kod žena; i najzad, trećom tendencijom koja je – bar u našoj kulturi – usko povezana sa prethodne dve: sa tendencijom da seksualno uzbuđenje kod žena bude čvršće povezano sa ličnim osećanjima nego što je slučaj kod muškaraca.

Moja diskusija ovde, i u narednim poglavljima,  otvoreno je etnocentrična u jednom smislu; ona je uglavnom izražena, u svojim konkretnim pojedinostima, u terminima uže porodice savremene srednje klase belaca u Sjedinjenim Američkim Državama. Namera mi je da njene suštinske tačke budu korisno primenjene na svaku ljudsku sredinu u kojoj žene vode glavnu reč u prvim fazama života jedinke dok su muškarci istovremeno prisutni kao emotivno značajne figure za malu decu.

 

 

Jednostrana seksualna posesivnost

 

Tendencija mužjaka ljudske vrste da zahteva jednostrani pristup ženki i tendencija ženke ljudske vrste da pristaje na taj zahtev, duboko su ukorenjeni pre svega u ranom detinjstvu u različitim odnosima dečaka i devojčice prema roditelju[5] koji je do sada imao dominantnu ulogu u njihovoj početnoj fazi života. Tom početnom nizu razlika pridodaje se još jedan niz u ranom detinjstvu. Ta dva sloja iskustva (zajedno sa onima koji se stiču kasnije) stapaju se u oblikovanju emotivnih sklonosti odrasle jedinke; te sklonosti se ovde razmatraju posebno samo da bi se razjasnila njihova priroda.

 

Koreni u postnatalnom periodu

 

Na početku života, dete (vidi Poglavlje 3) upravo u odnosu sa majkom pronalazi centar sve svoje radosti koja se ostvaruje uglavnom kroz telesni dodir. Drugi ljudi koji polažu pravo na majčino intimno interesovanje, a posebno na njeno telo, ogorčeno se doživljavaju kao suparnici u borbi za izvor života. I dečak i devojčica žele majku samo za sebe; na najprimitivnijem nivou osećanja, pojedinac ne može da se pomiri sa činjenicom da mora da je deli; posedovati ženu (tačnije, posedovati biće iste vrste za koje se kasnije, kada se naše opažanje razvije, ispostavi da pripada kategoriji „žene“) pod sadašnjim okolnostima predstavlja ranu želju svakog deteta. Šta će biti sa tom željom – koja opstaje tokom celog života u onome što se nekad zvalo srce – zavisi od toga da li se njen prvobitni objekt kasnije delimično reinkarnira unutar ili primarno izvan nečije sopstvene kože. Ta reinkarnacija je, naravno, neizbežno drugačija za devojčicu u odnosu na dečaka.    

Kao što sam naglasila gore (vidi Poglavlje 3, strane 31-34), zadovoljstvo koje životinje vuče ka aktivnosti za produženje vrste na nivou ljudske vrste ima jednu dodatnu funkciju: ono nam omogućava da ponovo doživimo neka prvobitna životodavna uživanja iz postnatalnog perioda. Kada dečak, kao odrastao muškarac, pronađe to zadovoljstvo u heteroseksualnom vođenju ljubavi, on ga nalazi izvan sebe, kao i ranije, u ženskom telu. A ako se stanovnik tog ženskog tela oseća slobodnim da svoje čari podari nekom suparniku, ta okolnost u njemu ponovo stvara sećanje na nepodnošljivu situaciju kada majka nije pripadala bebi.

Devojčica odrasta u heteroseksualnoj situaciji koja je značajno kompleksnija. Ona je – bar delimično – postala majka. Ona sada živi u ženskom telu koje je nekada bilo njen životni izvor hrane, zabave i sigurnosti. Istina je, svakako, da joj muškarac – uprkos svom muževnom fizičkom izgledu – može obezbediti, kao što ona obezbeđuje njemu, neposrednu priliku da ponovo doživi prvobitni zagrljaj. Postoje značajne fizičke činjenice koje potvrđuju tu emotivnu mogućnost[6] : muškarac je telesno veliki, topao i jak kao što je bila majka; njegov penis, uzet u žudni otvor na telu kao što je nekada uzimana bradavica na dojki, može da stvori slično čudesnu radost. U meri u kojoj on ima to značenje za nju, žena oseća nekakvu jednostavnu, neposrednu tugu koju i muškarac oseća kada je suočen sa seksualnim suparnikom. Pa ipak, njihova tuga nije u potpunosti ista. Ženina tuga se može iznijansirati na nekoliko načina.

Prvo, uprkos muškarčevoj veličini i njegovom penisu, fizičke razlike koje očigledno postoje između muškarca i majke – u obliku i strukturi kože, u boji glasa, pokretima, ritmu – od velike su važnosti. Njegovo tipično telesno prisustvo ne može kod nje, samo po sebi, u tom smislu tako doslovno prizvati u sećanje atmosferu iz postnatalnog perioda kao što njeno prisustvo može sve to da prizove kod njega. U tom smislu i u meri u kojoj je to slučaj, njegova fizička nevernost ne može u njoj tako očigledno da oživi bol iz postnatalnog perioda kao što njena fizička nevernost može da ga oživi kod njega: šokantno dejstvo njegove fizičke nevernosti za je nju manje konkretno, više čisto simbolično.

Međutim, mnogo značajnija može biti činjenica da je čak i simbolički šokantno dejstvo fizičke nevernosti onog drugog daleko manje apsolutno kod nje nego kod njega. Žena koju je odgajila majka verovatno će osećati, dublje nego muškarac koga je odgajila majka, da ona u sebi nosi izvor magičnog bogatstva tog ranog odnosa sa roditeljem.[7] U tom smislu – ako ne u drugim – ona u većoj meri oseća svoju samodovoljnost nego muškarac koga je odgajila majka: ono što neko poseduje u sebi ne može direktno da mu oduzme nikakav suparnik.

Mir koji ovo ubeđenje nosi sobom, po pravilu počiva, naravno, na spoljašnjem potvrđivanju ženinog osećanja unutrašnjeg bogatstva; žena zahteva dokaz da neko drugi zavisi od pristupa onome što ona ima.[8] Njoj nije neobično da prihvati nevernost muškarca – čak ni da uživa u njoj, iz razloga o kojima ću kasnije diskutovati – sve dok je sigurna da će on biti očajan ako izgubi nju.[9] Ako ona tako oseća, onda njen rival jedino može da uzdrma temelje njenog samopouzdanja, bića opremljenog unutrašnjom rezervom onog što je njemu suštinski potrebno, tako što će muškarca naterati da je se u potpunosti odrekne. Činjenica da je taj stav daleko manje uobičajen kod muškarca ne potiče samo od pritiska konvencija. Suštinski gledano, on potiče od osećanja dečaka koga je odgajila majka da će prvobitni, najprimitivniji izvor života biti zauvek izvan njega, i da on mora imati ekskluzivni pristup ženi da bi obezbedio svoj pouzdani pristup tom izvoru.

 



[1] Vidi takođe Okvir D, strane 55-57.

[2] „Higamous hogamous, žena je monogamna.

 Hogamous higamous, muškarac poligaman.“

[3] Muškarci se, na primer, mogu nasilnički ponašati prema ženama jer su, kao i mužjaci drugih poligamnih vrsta sisara, u proseku jači i teži i jer je njihovo prisustvo, zbog smanjene pokretljivosti ženki u toku trudnoće i perioda laktacije, korisno – često i od suštinskog značaja – ako mladunci treba da se donesu na svet i da se doje. (Akušerske komplikacije do kojih dolazi zbog našeg prelaska na uspravan hod – vidi Poglavlje 2 – i specifično produžene bespomoćnosti naših beba, još više potvrđuju ovu činjenicu kada su u pitanju žene nego što je slučaj kod njihovih životinjskih srodnica.) Snažniji mužjaci u tim vrstama su, prema tome, ne samo u položaju da ostvaruju svoj monopol nad ženkama uklanjajući suparničke mužjake već da takođe silom nateraju ženke da pristanu na takav odnos u kome mužjaci nadziru svoj harem, kao što, na primer, rade pastuvi.

Relativna malobrojnost mužjaka ponekad se, takođe, daje kao objašnjenje, mada, u stvari, uopšte nije jasno kako malobrojnost sama po sebi može biti značajna osnova za jednostranu erotsku privilegiju. (Čak i kada je uobičajena numerička asimetrija među polovima neznatna, erotska asimetrija je i dalje od velike važnosti, s obzirom na značaj činjenice da su ženke neravnomerno raspodeljene među dostupnim mužjacima. Postoje situacije, bar kada je ljudska vrsta u pitanju, kada su žene u manjini: u takvim slučajevima ne vidimo da one prave hareme u kojima ljubomorno čuvaju muškarce; u stvarnosti se događa suprotno: kada je malo žena muškarci ih međusobno dele, po sopstvenoj inicijativi i pod sopstvenim tutorstvom – setite se javnih kuća u brzo rastućim gradovima ili eskimskih žena koje njihovi muževi nude gostima kao znak gostoljubivosti. Međutim, koliko god bilo klimavo, ovo objašnjenje o malobrojnosti zvuči dovoljno jednostavno da uljuljka zdravorazumsku radoznalost u pogledu prave pozadine pravila higamus-hogamus.)

Pored očiglednih uslova koji su im zajednički sa drugim životinjskim srodnicima, muškarci imaju izvesne potpuno ljudske razloge, i potpuno ljudska sredstva, da sprovedu nejednakost u seksualnim privilegijama. Ona su, isto tako, očigledna: samo su mužjaci ljudske vrste mentalno sposobni da osete bol zbog neizvesnosti u pogledu biološkog očinstva tako da tu neizvesnost pokušavaju da smanje ograničavanjem seksualne aktivnosti žena. Samo jedinke ljudske vrste oličavaju tradiciju seksualne prinude u mreži zakonske, obrazovne, ekonomske i socijalne prakse. Samo su ljudske jedinke u dovoljnoj meri predane cilju da bi se moglo osnovano posumnjati da su skovali zaveru da jaki (muškarci) drže slabe (žene) pod kontrolom. (U savremenoj feminističkoj literaturi knjige Beti Fridan /Betty Friedan/ Ženska mistika i Kejt Milet /Kate Millet/ Seksualna politika, na primer, daju snažan, popularan izraz ovoj sumnji.)

 

[4] S obzirom na to da se aktuelna tehnologija širi i napreduje, veličina i mišići, na primer, imaju manji značaj u pogledu nasilničke moći dok su fizički rizici koji su ranije dovodili do smanjenja broja muškaraca postali anahroni. U isto vreme, sve manje ženske energije troši se na rađanje dece (vidi Okvir C, strana 25). Bolja kontrola rađanja, štaviše, i brži pristup bezbednom abortusu lakše će ukoloniti sumnju oko biološkog očinstva. U međuvremenu, ovaj tip sumnje će u svakom slučaju postati podnošljiviji s obzirom na to da su krvne veze sve manje važne u određivanju strukture grupa koje opstaju. Pored toga, naše aktuelne zakonske, obrazovne i socioekonomske tradicije, kao i aktuelna sredstva koja nam osiguravaju njihovu primenu, sigurno će nestati i reformisati se u globalu; jedna od posledica ogledaće se u činjenici da će seksualna prisila biti sve manje kruto ukorenjena u staroj mreži drugih društvenih odnosa koji joj sada pomažu da funkcioniše.

[5] Ili roditeljskoj figuri ili figurama. Vidi fusnotu, str. 28. Difuzija rane materinske uloge na izvestan broj žena verovatno utiče na kasniji intenzitet detetovih intimnih emotivnih veza i možda na različitost lične individuacije. Ona, međutim, ne utiče na naše osnovne odnose između muškaraca i žena. Pregled etnografskih podataka o međusobnim muško-ženskim odnosima kod odraslih u društvima koja se razlikuju po stepenu kontakata koji muškarci ostvaruju sa bebama bio bi zaista od pomoći. Međutim, za sadašnju diskusiju važna je činjenica da su u svakom slučaju žene uobičajeno glavna roditeljska figura u postnatalnom periodu.

[6] Postoje, naravno, bitne simboličke činjenice koje to potvrđuju. One čine značajan deo srži naših muško-ženskih odnosa koje sam sumirala u Poglavlju 10.

[7] Dečaci se, takođe, u izvesnoj meri identifikuju sa prvim roditeljem: svi znamo bar nekolicinu muškaraca koji imaju više „materinskih“ sklonosti od većine žena. Ali, u celini, devojčice će se verovatno u početku spremnije identifikovati sa majkom, čak i pre nego što postanu svesne sopstvenog roda zato što ga je majka svesna i ponaša se u skladu s njim. Devojčicama je svakako lakše nego dečacima da tu identifikaciju održe i kasnije, kada rod postane očigledna kategorija.

[8] „Sve dotle dok sam mu potrebna ja!“ peva Nensi o svom brutalnom ljubavniku u muzičkoj verziji Olivera Tvista. Zamislite muškarca koji peva tu pesmu!

[9] U jednoj od živopisnih priča Isaka Baševisa Singera (Isaac B. Singer) opisuje se jedan dug i srećan brak u kome muž uživa u mnogobrojnim preljubama a žena – sigurna u njegovu ljubav, sigurna da mu je ona najvažnija, zadovoljna što je on privlačan drugim ženama ali i njegovim avanturističkim duhom – pristaje na njih. Posle mnogo godina, oni bivaju ubeđeni da je takav odnos nepravedan i uz muževljevu podršku žena nalazi ljubavnika. Odjednom i neopozivo, njihova duboka prisnost se prekida. Njihov dom biva opustošen: ona je poražena njegovim pristankom da je deli sa drugim; on je poražen kako hladnoćom koju ona sada ispoljava prema njemu tako i neočekivanim uticajem koje prisustvo ljubavnika ima na nestanak njegove sopstvene strasti prema njoj.