Doroti Dinerstin

 

Sirena i

Minotaur

 

Odnosi među polovima

i ljudska nelagodnost

 

prevod

Dragana Starčević

 

En Snitou

Uvod

 

Kada sam prvi put pročitala Sirenu i minotaura 1977. godine, svet je za mene obasjala nova svetlost. U toj knjizi je, najzad, neko, u divnoj trodimenzionalnoj perspektivi opisao unutrašnje funkcionisanje nepravdi među rodovima koje su mene pekle čitavog života.    

Zbog čega je i na koji način ova knjiga toliko uticala na mnoge ljude slične meni koji su je pročitali krajem sedamdesetih? Da bi se shvatio njen početni uticaj potrebno je, prvo, setiti se, ili zamisliti,  kako je izgledala decenija pre buđenja našeg  feminizma. Mizoginija je bila opšteprisutna: „Tokom dugih godina koje su prethodile drugom talasu feminizma žene i devojke bile su neosporno omalovažavane. Svakodnevno su ih vređali bez povoda. Nastojali su da ih onemoguće u postizanju uspeha. Agresivno su ih ignorisali ili su se, ne znajući zašto, agresivno prema njima ponašali. Podrazumevalo se da žene i devojke treba da im budu na usluzi, a kada to nisu bile nazivali su ih kučkama ili vešticama. Izgledalo je da su žene stvorene da budu ponižavane dok je njihovo iskazivanje ponosa izazivalo blagi podsmeh.“[1]

Velika provala gneva protiv ovakvog, uobičajenog, stanja stvari kojom je započeo drugi talas feminizma u Americi već je dostigla vrhunac i bila je u opadanju kada je Sirena izašla iz štampe. Mnoge žene koje su isplivale na njenom talasu nisu imale vremena da shvate uzrok te ogromne eksplozije našeg gneva niti šta će nam ona na kraju krajeva doneti. Iako sam u dubini duše bila preporođena novim iščitavanjem sveta koji je nudio feminizam, nad mojim oduševljenjem i žustrinom aktivistkinje često se nadvijala senka neke nedefinisane strepnje: „Ali, sa ženama nešto stvarno nije u redu. Ima nečeg neprijatnog kod njih (nas).“

Na primer, iako me je feminizam navodno štitio, još uvek sam mogla da se nađem u situaciji da, kada u prodavnici novina uzbuđeno uzviknem obraćajući se svom ljubavniku povodom nekog članka koji sam pronašla: „Hej, vidi ovo“,  u sledećem trenutku potpuno potonem zbog njegovog  uobičajenog ili neverovatnog odgovora: „Nemoj da mi naređuješ!“ Zašto bih se ja osećala postiđenom zbog njegovog besmislenog odgovora? Ja sam samo  reagovala živahno i aktivno sa bezuslovnim poverenjem u prijatelja. U stvari, nikad ne bih imala smelosti – čak i da sam imala želju – da nekom zapovedam. Međutim, ta postiđenost mi je bila tako dobro poznato osećanje kao i kukavičko prihvatanje činjenice da moj ljubavnik  – i samim tim muškarci uopšte – smatra da mi moja energija ne priliči i da je preterana. Feminizam je, tako utopijski i pun nade, davao obećanja o preobražaju kroz ispoljavanje vrlina iz devetnaestog veka kao što su volja i trud. U međuvremenu, male svakodnevne epizode poput one u prodavnici novina iznurivale su me i sakatile moj novostečeni feministički otpor.

Na moje zaprepašćenje ali i duboko olakšanje, Doroti Dinerstin je pisala o onome što sam osećala a nisam uspevala da iskažem: „Kameni zidovi o koje udara naš pokret zatrpavaju njegove temelje.“ Njena knjiga je predstavljala anatomiju muškaraca koji upravljaju svetom ali se ljute kao uplašena deca kada im žene koje imaju manju moć u svetu kažu „bau.“ Takvi muškarci, po njenom mišljenju, nastavljaju svoj beskrajni čin odvajanja od majke, vladarke iz njihovog detinjstva. Žene takođe imaju udela u svakodnevnoj nepravdi kojoj su izložene jer ni one nemaju poverenja u majku u njima samima.

Dinerstinova suptilno otkriva i opisuje pogodbe koje su muškarci i žene tradicionalno sklapali među sobom, uključujući i za mene u početku nejasno objašnjenje postiđenog ženskog mirenja sa muškom moći kao i našu ambivalentnost u pogledu  sopstvene upotrebe sile. Ona smatra da je ženski monopol u podizanju dece  odlučujući za stvaranje svekolike asimetrije među rodovima u društvenom životu koji potom sledi. Upravo nas žena uvodi u svet pre nego što možemo da je prepoznamo kao ograničeno i smrtno biće kakvi smo i sami. Borba da se otrgnemo kontroli te prve privlačne i naizgled svemoćne osobe predstavlja prvu borbu u našem životu. Iscrpljeni, bežimo iz mora punog sirena na kopno gde nas čeka minotaur koji se šepuri i riče. Međutim,  izgleda da je njega mnogo lakše pripitomiti jer je racionalan, za razliku od majke koja  nas još uvek vreba iz infantilnog sloja naše ličnosti.

Dinerstinova tvrdi da mušku moć u javnoj sferi doživljavamo kao ispravnu čak i kada je užasna; muška tiranija bar počiva na čvrstom terenu vladavine i volje odraslih; ona nam se u najmanju ruku čini postojanom u svom poricanju apsurda, ograničenja i smrti. U najvećem broju slučajeva javni projekti se izvršavaju bez stalnog, modifikujućeg uticaja sumnje. Čovek hrabro stvara atomsku bombu i ne dozvoljava da ga u tome uspori strepnja zbog načina odlaganja radioaktivnog otpada. Briga o otpadnom materijalu ljudskih poduhvata je posao koji treba da obavi neko drugi, a taj dosadni drugi što stalno zvoca je žena.  („Nemoj da mi naređuješ!“) Uprkos izuzetnoj energiji i kolektivnoj volji feminizma, koje su zaista dovele do velikih promena, mržnja prema ženama i strah od žena ostaju u nama ušančeni i prožimaju nas kako iznutra tako i spolja. Čitanje Sirene i minotaura nije me spaslo od te činjenice, niti od moje ranjivosti prema muškim naredbodavcima. Međutim,  ono što sam saznala od Dinerstinove ublažilo je teret koji me je pritiskao jer je moju uobičajenu  žensku sumnju u sebe, osećanje da sam glupava i beznačajna, stavilo u zajednički kontekst koji bi se – možda – mogao promeniti.

Takvo javno izražavanje ženskih, često nesvesnih i obično privatnih, patnji doprinelo je da se objasni odakle potiče snažan gnev  koji prožima feminizam u naše vreme. Stara simbioza između žena i muškaraca sa tradicionalnom podelom rada nikada u potpunosti nije bila rezultat konsenzusa niti je bila pouzdana. U moderno doba stari odnosi postaju sve zategnutiji. Žene zapažaju tu krizu i njome su više ugrožene. Od žena se sada podjednako očekuje da obavljaju i tradicionalno ženski i tradicionalno muški posao, što predstavlja emotivno i fizičko pretovarivanje koje naša kultura niti ceni niti podržava. Zbog toga što su, da bi bile priznate kao vredna i celovita bića, bile zavisne od te simbioze, žene postaju ogorčene kada muškarci uzmiču od tradicionalnih odgovornosti iz stare pogodbe. Ali, najzad, koliko god da su od te pogodbe zavisile, žene su u starim odnosima više gubile jer su žrtvovale polni nagon i slobodu. Raspadom tog dragog, starog, dobro znanog sistema  najmanje gube baš žene.

Prisećajući se tih starih odnosa između žena i muškaraca, Dinerstinova pribegava poeziji. U svom lirizmu ona ponovo stvara zajedništvo kulturno bogatih verzija heteroseksualne prošlosti, ples na seoskom trgu, muškarce koji viču i mlataraju nogama i žene koje se brzo okreću i čija je dužnost da se dive muškoj snazi i da je veličaju. Ovaj ples, stari kadril, ostaje u našem nesvesnom koliko god da svesno pokušavamo da odbacimo njegovu izvesnost. Dinerstinova traga za  dubokim strukturama zbog kojih taj ples opstaje čak i kad postaje danse macabre i otkriva univerzalnu činjenicu da detinjstvom dominira žena. Kako majka sama vlada tokom dugog perioda detinjstva, dete će se osvetiti njoj i njenom surogatu, majci prirodi, tehnički sve savršenijim iskazom infantilnog razočaranja, nerazumnim, ubilačkim napadima koje naš način života neće još dugo moći da izdrži.

Mnogobrojni psihoanalitički i naučni uvidi sjedinjeni u sjajnoj argumentaciji Doroti Dinerstin nisu nikakva novost. Njene temeljne pretpostavke polaze od Frojda, Rut Benedikt (razmišljala je o tome da postane antropolog), Melani Klajn, Simon de Bovoar, Normana O. Brauna, Herberta Markuzea kao i od njenih sjajnih profesora, geštalt psihologa Volfganga Kolera, Maksa Verthajmera i Solomona Eša (čija je Socijalna psihologija bila centralni izvor njenog sveukupnog razmišljanja). Ali, uprkos njenom iskrenom priznanju o intelektualnim uticajima, Dinerstinova je, shvatajući da  postoje teškoće i zagonetnost u odnosima između rodova, prva iskazala apsolutnu veru u mogućnost menjanja takozvanih „odnosa između polova i osećanja ljudske nelagodnosti.“ Ona je opisala duboko usađene, nesvesne i trajno složene odnose ne odbacujući mogućnost svrsishodne borbe u cilju ostvarenja promena. Feministkinje su njenu knjigu doživele kao kap vode u pustinji.

Novost je bila u tome što je Dinerstinova videla i teškoće ali i način da se one prevaziđu. Imala je fantastičnu ambiciju – da nauči muškarce da odgajaju decu. Žene bi, po njenom mišljenju, mogle da nadvladaju egzistencijalni kukavičluk zavisnosti i preuzmu na sebe izgrađivanje sveta. Deca  bi mogla da se suoče sa užasnom činjenicom da su i muškarci i žene ograničena bića koja ograničavaju druge. Deca bi mogla da prevaziđu bol kad jednog dana saznaju da su im roditelji samo ljudska bića, a ne mitska čudovišta    sirene ili destruktivni heroji – minotauri. Mogla bi da negde drugde potraže ljupkosti transcedentnosti i skrnavljenja. Mogla bi da saznaju više o svojim neizbežnim tugama. Bila bi u stanju da odrastu.

Kako mi  sve to izgleda romantično sada dok govorim o Dorotinoj argumentaciji dvadeset tri godine pošto sam prvi put pročitala njenu knjigu. Iako se u današnje vreme socijalno ustrojstvo naših odnosa među rodovima uzima zdravo za gotovo, veoma mali broj današnjih mislilaca piše sveobuhvatne scenarije društvenih promena poput onih koje nalazimo u Sireni. To nas navodi da se zapitamo odakle potiču takve ideje i kakva će biti njihova potonja sudbina.

 



[1] Uvod u The Feminist Memoir Project, urednice Rachel Blau DuPlessis i Ann Snitow;  New York, Three Rivers Press, 1998.