Back                            Home                                     Next

 

Tišina kćeri: Oni ne razumeju da velike strasti mogu jezik da zakoče, da su neke misli suviše duboke za reči. Tišina nije potpuno odsustvo. Ona je samo neka druga vrsta prisustva, odsustvo koje udahnjuje život svojom odsutnošću nekom drugom prisustvu. Mala Andersenova sirena poklonila je svoj glas zloj veštici da bi mogla da se uda za princa. Onda joj je veštica rekla da će joj se rep podeliti na dva dela kao mačem presečen i da će krv poteći između njenih novonastalih nogu. Da bi osvojila princa. Kad je kasnije princ ostavlja, zato što je nęma njemu je dosadno, ona odbija da povrati svoj glas, svoj zavodnički dar kojim ga je svojevremeno i osvojila pod uslovom da ga ovaj put ubije. Ni žena ni riba baca se u hladno more i nestaje u vazduhu, nigde njeno telo ne pripada. Opet to telo. Odisejeve sirene nisu samo simbol strasti, one imaju krila, nisu ribe i one su simbol mudrosti. Kasnije su im muze pokrale krila. Sirene i muze svojim glasovima hrane pesnike, daju let poeziji, strasti, reči. Zovu se Divan Glas, Pištaljka, Muzika, Čarobna reč, Zavodljivo lice... Onda je u devetnaestom veku jedan naučnik izmislio mehanički zvuk sirene koji oglašava opasnost. Prave sirene su se povukle kao čista vuna, prirodno đubrivo, prirodna hrana... Ali je zato ostalo njihovo mesto, prazan simbolički prostor dostupan sad već svim ženama. A njihov glas ne čuju više pesnici koji voze automobile sa sirenama, vode ratove i propovedaju apokalipsu, već sve žene u ženskim situacijama, čak i onda kad su muškarci. Jer, sudeći po sudbini male sirene, tamo gde je glas tamo je i život. S princom ili bez njega.

 

 

Nešto mi bolno nedostaje: ne znam šta mi nedostaje, nešto kao vazduh ali što zapravo proizvodi sreću. Nešto kao poverenje ali što zapravo menja svet, nešto što onaj drugi mora da mi dâ, da bih ja nekom drugom dalje prosledila, da bismo bili povezani, kao što zapravo jesmo, ali to ne znamo, pa mislimo da smo sami, da moramo da budemo sami i jaki zato što smo jaki i sami. Nismo ni sami ni jaki već smo svi povezani i oni koji se znaju i oni koji se ne znaju: Ono što mi je on dao da bi mi nešto potom uskratio već je neko davno isto učinio, možda još uvek čini i već se neko treći sprema da prihvati taj čin. Kad pomislim da u ovom času negde neko doživljava moj bivši život, pomislim da sam živela uzalud i sebe uzalud izmislila. Šta ću ja sebi, bez mogućnosti sećanja samo zato što je On to uradio zato što se to oduvek radilo i radiće se, kao što to neko u ovom trenutku radi. Jer Oni To Rade.

 

 

Dok ga je gledala golog u krevetu, na krevetu, prelivao se i oko kreveta. Njegova aura bojila je čak zidove, ivice i tek se negde gubila u sredini sobe. Njegova aura je privukla njen pogled da progleda, i još uvek traje nedirnuta, po sobi, na otvorenom. I drugi su trpeli njegovu auru podjednako kao i ona ali je ona svoju rastvarala u njegovoj do te mere da bi njena ostala s njim i kad bi se razdvojili. Tako se i razbolela, što je ostala bez aure jednom kad je on otišao bez nje. Tako je i Maja stradala, zato što je ona ostala bez aure koja je mogla obe da ih sačuva. A on je pomislio da su obe aure zapravo samo njegove i da može njima da raspolaže u opštu korist. Bez aure, bez misli, bez svetlosti, izbijali su joj ekcemi po koži. Marija ih je mazala, mazala a oni su se širili obožavajući njeno veliko telo prekriveno duplom kožom: kožom spolja i kožom iznutra. Tako je Marija svoju kožu doživljavala kao duplu i kao jedinu spram sveta. Ispod njene kože nije bilo ničeg. Njena najveća dubina bila je njena koža jer je ona bila šuplja i prazna. Ponekad bi samo izbila neka svetlost kroz pore, iz njene dubine, ali to je opet bilo zato što je Marija bila šuplja i svetlost iz večitog izvora života mogla je lagano da penetrira kroz njenu kožu u zajedništvo dana. Da, da, da, Marija više i nije bila bolesna. Njena bolest bila je njeno zdravlje, njena snaga, njena ličnost. A bolest kao takva živela je samostalno, srećna i zadovoljna. Oko bolesti se pletu razne igre i reči i dela. Oko njene bolesti izgradile su se kuće a njena bolest bila je zapravo jedna dobro smišljena priča koju je ona kao pripovedačica, a ne spisateljica, smislila. Verujte mi, govorila je, pričam vam priče. Kako da joj ne verujemo, govorili su ukućani, lekari, rođaci i opet drugi lekari... A kako da joj verujemo, govorila je Maja. Kako da verujem ženi koja je sve videla, sve vreme sve gledala a ništa do bolest nije smislila. Ona je ipak nekad bila moja majka. Zaista kako da mi veruju kad ništa do hermetičnu priču nisam uspela da smislim. Ona je zaista nekad bila ne samo njegova već i moja ćerka. A ja zaista jesam bila vidljiva, pre no što sam postala nevidljiva. Kako verovati pripovedačici koja ne ume da živi već samo da pripoveda? Kako?

 

 

Naći ćemo već neki način da proživimo ovo malo vremena u životu ali kako ćemo slušati priče bez vere u priče. Pitanje je, kako?

Dobre priče nemaju dobre cene. Ili su preskupe ili besplatne.

Ima načina da se preživi, još više od toga, da se živi, da se bude srećan. Ali tu postoji jedan, samo jedan uslov, da nemaš telo. Naravno da svi imamo telo, da smo telo na telu na telu, da od delova tela zavise delovi sveta, da svet postoji u onoj meri u kojoj postoji telo, da postoje granice i da se granice određuju upravo granicama tela: dovde je moje odavde je tvoje. Bebe nemaju te granice jer im ne trebaju, majke gube te granice sa svojim bebama i jedva ih povraćaju, uz rad, uz bebino telo, uz najbolje želje da beba postane svoja, da ode i da tako bezbedno postane svoja. Jer sâmo telo je i naša granica, granica mogućnosti, granica ljudskosti, granica bola, granica sreće, granica zadovoljstva. Ne može gotovo nikad sve to bolje, lepše i pametnije. Gotovo da nikad ništa i ne može drugačije osim onako kako jeste. Samo je pitanje zašto jeste, i kako je nastalo. Vrlo lako pitanje, ako zamislimo da je telo naša granica. I da je telo granica samo onome čiju glavu nosi. Da tuđe telo postoji kao stvarnost, i da svaka stvarnost za sebe nosi svoju glavu, svoje zakone, vrlo slične našim, vrlo nama zabranjene. Svako ima svoje telo, svoju granicu, svoje zakone: ljudi su patetično isti, patetično slični, ali su tako usitnjeno razdvojeni, kao zrna peska, svako za sebe, na gomili, bez pravog identiteta.

I onda kad ti onaj drugi talas koji proždire sva zrna peska kao da su jedno pojede telo, nanese bol, nanese radost, dâ i oduzme doživljaj u istom trenutku, tada izgubiš telo. Jedini način da budem srećna, posle cele moje priče sa telom je da vratim telo bogu koji mi ga je i dao. Koji mi ga je zato i dao zapravo mi ga nikad ne poklanjajući. I da tako sačuvam dušu i pamet. Imam ih zar ne, Jelena, imam ih i srećna sam. Ja nisam žrtva i ja jesam srećna.

 

 

 

Marija misli da može da se izmisli sreća. Da može da se konstruiše na nesreći ili bilo čemu drugom ili bez ičega. Lazar nju odavno ne želi. Šta to znači: to znači da on sa njom nema ponašanje kao što je nekad imao. Ona nikad nije imala ni sa kim ponašanje. Ni s njim. Da li to znači da ona njega isto ne želi? To znači da ona ne želi da on nju želi, da bilo gde i bilo kada imaju razmenu. Njihova energija se stapala a nije se razmenjivala. I to je počelo od kada se rodila Maja. Lazar je imao lepo i toplo telo koje se greje brzo i koje greje lako. Marija je bila i uvek će biti nešto od ženske blistavosti, ženskog sjaja. Svakom uvek i u svakom dobu. Njihovo razdvajanje počelo je kad je Lazar shvatio da Marijinu blistavost ne može da kontroliše, usmerava i zadržava samo za sebe. A bilo je definitivno kad je još shvatio da Marija s tim nema veze, da s tim ne manipuliše, da joj to ne treba niti smeta, da je to jedina stvarnost koju ona poznaje, da su oni dva sveta. Svet blistavosti, ženske i svet centripetalne muške sile. Njihov zajednički mogao je biti samo svet entropije.

– Dođi kod mene

– Dolazim

– Dođi bliže i dodirni me, sva drhtim, strah me je da ćeš me ostaviti

– Ja te nikad neću ostaviti

– Ali ja svakog časa mogu da umrem, hoću da umrem

– Čini ti se

– Ona žena s kojom si se danas ljubio išla je sa mnom u školu

– Znam, za mene si to bila ti. Za mene su sve ti. I one koje su sa mnom i one koje nisu. Meni se samo ti dopadaš. Ti si meni sve

– Ali ti mene ne dodiruješ

– Tebe ne mogu da dodirnem jer kad tebe dodirnem imam utisak da dodirujem sve one koje ti dodiruješ. Ti dodiruješ sve ljude koje pogledaš. To je mnoštvo, to je haos. Ja to ne mogu da izdržim, ja se pečem na dodir tebe, ja se spržim i nestanem

– Nije uvek bilo tako

– Jeste, samo ja to nisam znao.

Marija ga grli i jako stiska. Lazar se zaista uzbuđuje na svaki njen zagrljaj, ali grli nešto mirno, toplo, malo, zakržljalo, uvek isto, uvek različito, što mu uliva sigurnost dosadu i mir a ne radost, uzbuđenje i nemir. Takav je svet u stvarnosti a ne ljudski život. Lazar je izabrao ljudski život.

Marija je pokušala da od svog bračnog života napravi svoju sreću. I uspela je, kakav god da se on ispostavio, njen talenat za sreću mogao je da ga preobrati. I to jedino moram svima da kažem, ono što sam naučila Maju: sve može da se preobrati, ako imaš talenat za sreću, nezadrživ talenat za sreću. Nema žrtve. Samo jedno znaj, ne smeš nikad stati jer tada stiže upravo ono od čega bežiš, što menjaš, što predvodiš. Kola pregaze konja.