Back                            Home

 

To:         JelenaŽPB-94.ztn.apc.org

From:     MajaŽprolog.net

Subject: Za Jelenu

Date:      20. 12. 96. (received: 21. 12. 96)

Size:       996 Bytes

 

Draga, draga moja Jelena             20. 12. 96, Njujork

Dolazi Nova godina i ja ću napuniti 22 godine. Sećaš li se kada smo imale šesnaest, kada je sve počelo. Devojka o kojoj mi pišeš imala je šesnaest godina i za nju se sve završilo. Razmišljala sam kako bi bilo da se i za mene tada sve završilo. Sasvim drugačije, i na neki način bilo bi mi dovoljno što se samog doživljaja tiče. Ne bih imala let preko deset metara kao u onoj italijanskoj priči gde devojka leti sve one spratove i... Ostaje živa? Ne ovo nije isti život. Ja sam ostala mrtva, a kad sam skočila sa krova bila sam živa i upravo sam skočila sa krova zato što sam bila živa i nisam mogla da podnesem da se ophode sa mnom kao da sam mrtva. I onda, ne bi bilo prelaska preko velike vode u drugi svet gde i televizor govori strani jezik i tako zauvek, gde je svima strani jezik jedini domaći, i tako zauvek, gde se nikad neću osećati ni lepo ni loše kao kod kuće gde svako drvo miriše, u gradu pored mora gde se miris mora zavlači u mirise miliona tuđinaca sa drugih kontinenata, gde živa ili mrtva isto živim, iz početka. I onda, nov život, život mog sina, nov identitet, neuništiv, majke muškog deteta, pomirenje sa muškarcima, sa Dejvidom, beskrajni razgovori na tuđem jeziku sa rođenim detetom i to zauvek. Šta je tu nedostajalo? Kad si mi ispričala o silovanoj i ubijenoj devojci koja nikad neće postati punoletna, pomislila sam: blago njoj. I ja sam bila silovana i ubijena ali ona nikad neće postati punoletna a ja jesam. Morala sam da odrastem, sa bremenom detinjstva koje nikad to nije bilo. Žalim se na svoje odrastanje, žalim se na fizičko odrastanje koje mi se okončalo ovog meseca otkad se dopisujemo preko e-maila. Meni ništa nije bolje nego ranije: život je jednostavno dosadan i sada više nije ni zagonetan ni težak niti imam od čega da pobegnem niti kuda niti zašto. Da li odrastanje od detinjstva koje to nikad nije bilo donosi istu tišinu u kojoj zveče samo kompulzivne i opsesivne besmislice od kojih je život satkan? Da im nađem red? Da im dam poeziju, smisao, lepotu? Ali ja nisam pesnikinja, ja sam ona koja je preživela i odrasla.

 

 

To:         MajaŽprolog.net

From:     JelenaŽPB-94.ztn.apc.org

Subject: Za Maju

Date:      21. 12. 96. (received: 22. 12. 96)

Size:       1020 Bytes

 

Draga drugarice                       Beograd, 21. 12. 96.

Ovo je bukvalno borba za dušu, koju svaki dan vodim. I tvoju i moju, i ti to radiš negde drugde, čak i onda kad nisi svesna. Šta god da radim, u svakom trenutku, neprestano, netremice, ja se borim za svoju dušu. Život je dar nama koji smo živeli s ljubavlju na ulicama kao moja majka i ja, tamo gde svako može iz nehata da te pregazi, tamo gde ljudski život ima upotrebnu vrednost, tamo gde se ženska smrt tretira kao nerešiv slučaj s pločnika, bilo domaćeg bilo javnog: tamo je život vrednost. Ja odavno nisam tamo, i tvoja ljubav, pre svega, i Lazarev novac učinili su da shvatim da neki ljudi ne shvataju cenu života, da misle da postoje druge vrednosti zbog kojih valja umreti. Ja želim da živim za stvari koje volim a ne da umirem u njihovo ime. A ta stvar za koju se borim nije ni dostojanstvo ni pravda ni istina: toga sam izradila dovoljno, od prvog dana mene niko nije prevario od svih vas, niti ranije. Na ulici, prvu stvar koju te majka s ulice nauči to je da procenjuješ ljude da bi preživela. Međutim ta moja duša za koju nisam znala da može da postoji odvojeno od mene, negde je otišla... Negde ju je Lazar pojurio, kao pravi i prvi muškarac koji je uticao na moj život. Zato sam rešila, baš ovih dana dok narod vileni po ulicama da ga sretnem i da probam da mu objasnim neke stvari, da mu objasnim da je zarobio moju dušu svojim neshvatanjem.

 

 

 

 

 

Povratak

 

 

Lazar sedi u gradskoj kafani u kišnom mantilu, s kaišem oko pasa. Ima dugu zalizanu sedu kosu koja mu se kovrdža po ramenima i dugu prosedu bradu. Ne nosi naočare, kišni mantil je svetle boje. Iako je čist i namirisan u njemu ima nečega klošarskog, nečega nemarnog, neukusnog za ovaj grad, za ova vremena.

Jelena ulazi u Gradsku kafanu i odmah ga vidi u gomili, s leđa. Obučena je u teget vetrovku sa kapuljačom i ima ravnu svetlosmeđu kosu. Seda pored njega ćutke, bez pozdrava. On se meškolji, nelagodno, ne zna zašto je nije zagrlio ili joj makar pružio ruku. Ćerka mu je i to se vidi, iako je kod njega sve neumereno i uglađeno a kod nje sve skladno i neuglađeno. Muški i ženski primerak istog soja, stara i nova verzija jedne zajedničke priče.

– Htela sam da ti kažem nekoliko stvari.

– Kaži mi kako si.

– Htela sam da ti kažem zaista neke stvari, da ti ih objasnim.

– Dobro, tu sam.

– Maja mi je pisala, možda će da se vrati i hoće da govori sa tobom.

– Šokiran sam, zašto se nama nije javila?

– Zato što sam se ja njoj javila i zato što ima muža i sina. Ali doći će jer mora da dođe da tebe vidi da bi i ona neke stvari razjasnila.

– Dobro, a šta ćemo sa njenom majkom. Ona ima i majku koja svakog dana pita za nju.

– Ne zanimate me ni ti ni majka, ovo ti govorim zbog Maje, za nju je važno da tebe vidi, uopšte nije važno šta vama treba, posle svega.

– Dobro. Šta još hoćeš? Kako si ti?

– Hoću da ti kažem da moraš da se ošišaš, da kupiš širi mantil i da ne stežeš kaiš. I bradu da skratiš.

– Zašto, šta tebe to briga, šta tebi to smeta, ionako se ne viđamo.

– Smeta celom svetu, ne samo meni, shvati, ljudi koji besramno posle svega šetaju kao da su zavodnici, smetaju celome svetu. Moraš da se promeniš, da shvatiš, da bismo mogle Maja i ja normalno da živimo. Da li me razumeš?

– Nije se svet toliko promenio kao što pričaš, ovo još nije vaše i ja vam ne dam svoje mesto. Neću da se menjam, neću da odem, neću ni vas više da vidim ako tako mora.

– To sam htela da znam. Da li hoćeš stvari da staviš u red.

– To nije to.

– Gubiš poslednju šansu. Šteta za sve nas. Nismo mogli posle svega da budemo porodica, ali smo mogli da budemo bivša porodica, ovako smo nas dve deca mrtvaca.

– Ne osećam vas ni decom ni svojom.

– Ugrožavamo te.

– Neka se javi Maja kad dođe. Duguje to svojoj majci, možda je to njeno dete izvuče iz mraka.

– A ti?

– Šta ja?

Jelena ustaje, ionako ni kaput nije skinula, on i dalje sedi stegnutog mantila koji mu je zaista tesan, a i nokti na rukama su mu iako čisti, predugački. Mogu da povrede.

 

 

Pada grad. Decembar 24. u Beogradu. Jedna pokunjena kolona sa velikim kartonskim kutijama pod miškom, u tankim kaputima, sa jednoličnim političkim transparentima, prolazi pored skupštine. Ljudi iz kolone su stari ili potrošeni: ima i sredovečnih žena i mladih devojaka: gledaju oko sebe zapanjeno, zadivljeno? Nisu očekivali. Nisu očekivali uz svoj put ljute Beograđane iz starih oronulih građanskih zdanja. (Uhvaćen je ubica iz Molerove koji je pre četiri godine ubio svog druga od sedamnaest godina, držao ga na tavanu i u podrumu a 10. decembra smestio u četiri kese za đubre i bacio u najbliži kontejner. Ali kontejner su potom pregledali ljudi koji žive od kontejnerskih sadržaja i zločin je otkriven: maloletni ubica iz Molerove ubio je svog druga zbog manjeg neplaćenog duga.) Ljudi iz grada koj stoje uz put kojim idu ljudi dovedeni sa sela nose iznošene cipele i pištaljke oko vrata. Viču: Vratite se kući, komunizam više ne postoji, pobogu ljudi, šta vam je? Ljudi sa sela spuštaju poglede, spuštaju transparente: možda ne bi ni pošli da nisu bili ucenjeni i nagrađeni dnevnicom i besplatnim putem u Beograd, da vide velegrad odakle je sve ovo počelo, da obiđu rodbinu.

U jednom trenutku će jedan čovek iz kolone došljaka pucati u glavu čoveka koji mu dobacuje. I tu će se pojaviti treća kolona: naoružane milicije. I oni ne gledaju uplašene građane uz put sa pištaljkama u pohabanim cipelama. Ali građani sad dobacuju: nemojte, nema potrebe, to su samo male čarke. I muškarci u uniformama nisu iz grada, ko zna kakvi su u papučama, ali im nije strano što jako naoružani šetaju između ljudi sa natpisima ili pištaljkama.

Jedna žena sa pištaljkom, stoji uz put, gleda u pristigle kolone i plače. Žene su uvek na onoj drugoj strani.

Jelena stoji uz tu ženu sa belom kapicom i pišti uporno, iako prolaze milicioneri koji će je kasnije udariti pendrekom po glavi i pojuriti suzavcem. Ona pišti zbog te žene koja plače zbog došljaka koji su u tankim zimskim kaputima zbog tri obroka i jedne dnevnice morali da dođu u grad da nose tuđe parole. Duva u pištaljku da i ona ne bi zaplakala: plakaće kad bude došla kući, ako bude došla ikad ponovo onoj istoj kući koju je tog jutra ostavila. Veliki istorijski trenuci lome male živote. Naročito ljubavne.

 

 

Krug može da se probije čak onda i kad je već probijen, zato jer krug zaraste kao bubna opna i povrati svoju magičnu moć zatvaranja u okviru teritorije kojom vlada.   

Kakav je zapravo Lazar bio čovek?

Neki bi rekli da je kao i mnogi drugi stariji ljudi od krvi i mesa koji šetaju ulicom u pohabanim cipelama.

Zašto Lazar ima pohabane cipele, pita se njegov prijatelj koji zna koliko su nekad obojica zarađivali i koliko je Lazar štedljiv čovek.

Lazar nosi cipele sve dok ih ne iscepa jer Lazar živi prividno kao svi drugi ljudi koji žive u njegovom gradu. Možda se i Lazar nada da je zapravo tako, i zato nikad nikome ništa o sebi ne govori u nadi da će što više ljudi njemu prvi tu istu priču ispričati. I uglavnom tako i biva, osim one glavne priče u njegovom životu o kojoj nema šta da se kaže koja je već odavno ispričana kao mit.

Lazar ide ulicom i ljudi ga ne gledaju naročito. On njih gleda i ne pita se da li i oni nose na duši to što on nosi.

Lazar razgovara telefonom, baca đubre, kupuje hleb, ide na pijacu. Lazara zaista možete sresti svakog drugog dana na Kalenićevoj pijaci i liči na sve druge starije ljude iako ima dugu sedu kosu, duge nokte i greh na duši.

Lazar i dalje ima probijen krug oko sebe koji zrači čednošću i poštenjem koje više nema.

 

 

Jelena svakog dana u studentskim demonstracijama šetajući gradom probija krug. Jelenina politička šetnja dovešće je do lične slobode čak i ako završi u zatvoru. I nju i mnoge druge koji šetaju. Valjda zato i šetaju, valjda zato i Lazar i njemu slični i dalje idu na pijacu, u banku, na pijacu, u banku, pokušavajući opsesivno, paranoično i narcisoidno da zatvore svoj probijeni krug.

Kada izađeš iz kruga brzo, probijajući ga, s one strane te čeka sloboda i špalir batina onih koji čuvaju svoj krug od spolja. Tebi naprave bedeme intime, između kojih kružiš, a oni, kao svi požrtvovani vladari, vladaju celim svetom, od spolja putem iznutra malih jedinki ograđenih bedemom intime. Savršena organizacija makro i mikro kosmosa, porodice i države.

Kad Jelena ide ulicom, ne zna kom zakonu pre podleže, zakonu ljubavi ili njenom nedostatku. Da li je bolje biti porodično dete ili opštinsko dete?

Kad Lazar ide ulicom, ne zna se gde on zapravo vlada, da li ulicom ili onim od čega su ulice sazdane.

 

 

Ponoć je i to ona posle koje se istorija broji za godinu više, i tako skoro 2000 puta. U kontejneru na uglu Njegoševe i Molerove ulice pronađen je leš sedamnaestogodišnjeg mladića ubijenog nekoliko godine ranije. Te iste godine Maja je stajala na krovu u ulici Njegoševoj broj 17: imala je skoro sedamnaest godina i takođe je bila ubijena.

Večeras Jelena stoji na tom krovu i gleda povorku ljudi kako sa zviždaljkama prolaze kroz Njegoševu ulicu. Jedna veoma vesela povorka. Pušten je iz zatvora demonstrant koji je bio seksualno zlostavljan zato što je nosio sliku svog predsednika u robijaškom odelu. Jelenino telo baca senku u šreh. I Majino je. Kasnije, Maja je pričala kako je u jednom trenutku videla svoju izduženu senku kako biva pojedena jednom velikom okruglom senkom otpozadi. Nikoga nije videla, ali u trenutku kad je ostala bez senke, rešila je da skoči. Demonstrant kaže da je i njemu senka prišla iznenada otpozadi i da mu je posle seksualnog zlostavljanja stavljena puška u usta, ali da je on sam ovaj put hteo da povuče obarač jer je osećao da mu je život uništen. Nisu mu dali, rekli su, Jesi li lud? On je rekao: Još nisam ali ne znam koliko dugo.

Jelena stoji na istom krovu i gleda u svoju izduženu na levo senku. Takav je mesec u tom trenutku. Beo mesec, beo sneg, svetla su takođe bela. Ljudi na ulici pale sveće, prskalice. Prodavačica šibica na uglu Molerove i Njegoševe ulice, ispod bandere, trlja promrzle ruke i sanja o... Njena priča je napisana i poznata. Ona će zauvek na tom uglu promrzla sanjati o...

Jelena stoji na krovu i postaje polako neko drugi. Telo joj je lakše i nekako varljivo. Ako senka skoči sa simsa, telo će ostati čitavo. Ljudi zaista jako zvižde, ubica iz Molerove koji je takođe imao sedamnaest godina kada je ubio, koji takođe živi na tavanu iznad stana svojih roditelja, ostavio je leš svog druga u prvom kontejneru pored svog stana da bi bio otkriven. Sada je miran i otkriven, lakše mu je nego pre četiri godina kada niko nije znao da je on ubica, čak ni on sâm.

Lazar još uvek stanuje u Njegoševoj broj sedamnaest, i više nikad nije otišao na krov, čak ni u potkrovlje posle one novogodišnje noći. Iako je odmah bio okrivljen on ne živi više sa svojom krivicom, niti kaznom. Njega kazna nikad neće ni stići ni osloboditi krivice jer njemu sve to ni ne treba.

Jelena stoji na tom simsu, neko mora da stoji, neko mora da vidi da li sims još stoji na simsu ili će sve, kao i uvek, kao i prodavačicu šibica na uglu Molerove i Njegoševe, kao i telo u kontejneru, na uglu Molerove i Njegoševe, sneg da prekrije. I velika okrugla crna senka otpozadi.

 

 

I sada kada više nema ni bola ni strasti, tako je hladno. Kada tako živiš da te nijedan prolaznik ne okrzne toplim pogledom. A dolazi nov broj za novu godinu: toliko besmislenih želja i nada ulažemo u nešto što može biti i najgora godina u našem životu. Nije što nam je jedan čovek svojom mržnjom oduzeo ljubav prema njemu, već nam je oduzeo svaki doživljaj ljubavi, osećanje da je sve ljubav, da život mora da bude ljubavan, a da smo mi, kao i svi ostali, izabrane princeze te ljubavi. A zapravo tako jeste: taj čovek nam je oduzeo stvarnost i njen doživljaj.

 

 

Isti ovaj pogled, isti ovaj prozor, neki sličan sneg, isti grad, neka druga vremena, sasvim drugačija budućnost, sasvim druga žena pored njega, druga osoba koja više nikad neće biti s njim zato što je sama tako rešila, sve je to u jednom trenutku postala potpuno jasna celina sa izvesnim, nepromenljivim ishodom. Shvatio je: sve se slagalo, stvari nisu mogle da se odvijaju drugačije. Unazad gledajući kao i unapred. Ali on unapred nije hteo da gleda. Zatvorio je prozor da bi obezbedio sebi miran san od zaglušujuće buke koju su pravili nezadovoljni građani. Njime? Da, nije pogrešio, bili su nezadovoljni baš njim.

 

 

I onda Badnje veče i onda Božić: svet je hrlio na ulicu skidajući neku masku koja se pretvorila u narav. Svet na ulici je postajao neki drugi svet, Lazar nije više prepoznavao svoje susede, svoje prodavce i poštare, a i oni njega su sada nekako drugačije pozdravljali. I oblačili su se u neku odeću boja koje nisu imale tačan naziv. Samo su Lazar i nekoliko još prolaznika ostali isti: anonimni, povučeni, isto gotovo svi u isto obučeni. I kao takvi postali su upadljivi. Njihov hod uz zidove ulica centra grada, njihovo nemešanje u stvari grada, njihovo neopštenje na ulici, na pijaci, postalo je arhaično, smešno, perverzno. Ljudi su mahom skinuli masku ustaljenog izraza lica “Ja ne postojim” i povratili emocije, stavove, bezobrazluke, ludila, slobodu kao takvu, bez cilja, slobodu kao sredstvo. Lazar je ostao gotovo sâm, iskreno i autentično perverzan u svom nemanju emocija i novog lica. Žrtva nove godine, pomislio je: Neću dugo, i uplašio se svoje misli. Ali zapravo njegova smrt nije trebalo da ga plaši, anonimna većina, tiha većina bila je veća čak i onda kad je bila manja.

 

 

I onda jedan miris, nešto lepljivo i crno, i on kako se bori za vazduh. Okolo neka svetlost od koje ne može da diše, ni od te crnocrvene boje ne diše, i možda neće nikad ni prodisati. Taj vrisak, užasno prodoran dug i konačan vrisak, posle koga nastaje tišina, bela tišina, bela toplina i vazduh koji može da se diše. I onda on diše, od tog prvog trenutka, do dan danas, nijednog trena nije prestao da diše, nije posumnjao da može da prestane da diše. A zapravo doći će i taj dan, kad će kao krpu na usta neko i njemu, malom Lazaru sad već velikom oduzeti najveću dragocenost ove planete, dah, reč i život. Lazar se posle ovog polusna više nije mogao nadati prirodnoj smrti. Nikad o svojoj smrti naročito zahtevno nije razmišljao, verovatno zato što je smatrao da će biti prirodna. Posle ovog polusna, na dan Božića shvatio je da kao što je život zamalo na rođenju izgubio, tako će i rođenu smrt morati da preživi ali na svu sreću neće više imati kad da je pamti. I najveći gubitnici nađu razlog da se osete odabranima.

Prvi put jasno mu se povratila slika smrti njegove majke koja je rešila tako da ode od njega. Visila je u ovoj dnevnoj sobi iznad prevrnute stolice a on se opet jasno, prvi i poslednji put u životu osetio krivim. Toliko je jako bilo to osećanje vatre i krivice da mu se zamutilo u glavi i stomaku. Posle toga je jednostavno do ovog časa sve zaboravio.

 

 

 

 

 

Epilog

 

 

Dvehiljadita i neka godina. Ili trihiljadita. More, veliko i isto, veliko kao nekad, isto je i plavo samo malo tamnije, isto je slano samo još malo slanije i naravno mokro. U njemu žive neke druge vrste, na njega gledaju, od njega živi na kopnu još uvek ona ista vrsta, oni isti ljudi, malo viši rastom, sa ravnijom kosom, sa manje brade i manjim grudima iako su još uvek dvopolni sisari, dvonožni homo sapiensi, koji imaju veze sa nekom civilizacijom od nekoliko hiljada godina pre i koja će ostati ista, bez obira na kataklizme još jedno pet do deset hiljada godina, dokle god prežive makar dvoje ljudi suprotnog pola koji pamte jezik reči. Da, tako je to sve slično upravo po različitosti, upravo kad različitosti uočavamo primetimo da su to nijanse. Ono što je vidljivo ogromno i jedino je taj neobjašnjiv život, njegov nagon, ta potreba za ljubavlju, ta mogućnost ljubavi i to zajedništvo koje nikad nije na nivou jezika i kulture vrste već na elementarnom nivou fizioloških potreba njenih pojedinaca. Ne računaj na doborotu u čoveka, jedna riba je rekla mrtva ozbiljna jednoj sireni koja se upravo po ko zna koji put 3001. godine, u istoriji, zaljubila u ribara-princa i rešila da ode na kopno zbog njega i da žrtvuje svoj glas. Oni ne znaju šta je dobro i lepo, ti ljudi, šta god da pričaju, zapamti, tek kad se oprostiš od njihove dobrote i lepote, ti ćeš je svojim jezikom, ili nemošću naći u njima. I neka su ti sve sirene i njihovi glasovi i identične priče kroz hiljade godina u pomoći. Jednom će pomoći i nebo i zemlja, kopno i more postaće jedna velika staklena i zažarena kugla koja će u ritmu svetlucave muzike vremena i prostora hrliti kroz... Kroz šta, ne mogu ja da vam kažem, jer ja nemam taj jezik, imaćete vi koji ovo budete čitali.

 

 

Lazar čita novine. Marija gleda u prazno ispred sebe, u ostrvo u more, Jelena postavlja sto sa vrlo malo zvuka, a Maja upravo izlazi na terasu, tek probuđena.

Maja: Ćao svima,

Lazar: Dobro jutro, iako je podne

Marija: Hoćeš čaj

Jelena: Uzmi malo vina, sinoć si prepila morsku vodu!

Lazar: Zašto li vazduh stoji ovako nepomičan?

Marija: Sparina, letnja isparenja, od kojih mozak staje. Kad se Maja rodila bilo je ovako sparno i sirene su došle meni u pomoć da probiju maglu isparenja i povratim vid.

Jelena: I moja mama je videla sirene dok se porađala.

Maja: Moja nije, laže. Verovatno je i tvoja lagala, majke su najlažljivija stvorenja na svetu.

 

Lazar: Boli me...

Maja: Život?

Marija: Život boli.

Jelena: On je mrtav, boli ga duša.

 

Lazar: Sećam se...

Jelena; Nemoj, ionako ti više niko ne veruje.

Marija: Ja verujem, ja moram, ja svima verujem.

Maja: Ni to nije neka vera.

 

Lazar: Da pokušamo...

Maja: Sve smo već pokušali, na rečima, delima, u mašti.

Jelena: Pomerile smo sebe, raskrinkale neprijatelja, oslobodile ljubav, spasile dušu, hiljadama godina unazad, hiljadama godina unapred.

Marija: Hiljadama godina unazad, hiljadama godina unapred.

 

Lazar: Jelena i Majo, vi ste ipak moje ćerke, da...

Maja: Popijemo čaj?

Jelena: Ili kafu?

Marija: Maja nije moja ćerka, Jelena nije moja ćerka.

 

Lazar: Imam ideju

Jelena: Imam dve ideje

Maja: Imam dva groša

Marija: Dva groša za vaše ideje.

 

Lazar: Umoran sam, ova sparina.

Jelena: Umri

Maja: Crkni

Marija: Mrtvi ne umiru.

 

Marija: Hoćemo li čaj?

Jelena: Kafu?

Maja: Ili crno vino.

Lazar: Uništile ste me, vas tri, ja sam gotov čovek.

 

Na pučini se vidi jedan čamac u daljini. U njemu sede tri devojčice i dve odrasle žene. Nema ni daška vetra. Žene veslaju, devojčice mašu rukama.

Maja: Eno ih...

Jelena: To su one iz mog sna.

Marija: Pozvala sam ih na čaj, putuju već dvesta godina.

Lazar: Ja idem.

Maja: Bio je red.

Jelena: Ostavi sve za sobom.

Marija: Kako ću ja bez tebe?

 

Lazar: Rekao sam da idem.

Maja: Crkni, požuri, stižu gosti, a oni ne praštaju

Jelena: Očevi kratko traju.

Marija: Umreću bez tebe.

 

 

Čamac pristaje uz kopno, odmah ispod kuće na obali mora na čijoj terasi sedi ovo četvoro ljudi. Posle ili pre svega.

Devojčice prve istrčavaju iz čamca i veru se uz stenje prema terasi, ne koristeći stepenište. Žene navlače čamac na obalu, i polako kreću nagore.

Lazar sedi u fotelji kao da spava. Jelena gleda u pravcu gošći koje pristižu ukočenog pogleda. Maja poigrava i skakuće po terasi, Marija njiše glavom s jedne strane na drugu.

Devojčice prve stižu i viču trčeći: Vidi kako je lepo, stara kuća, čija je?

Prva majka: Napuštena je izgleda, vidiš da nema nikog. Kako sam umorna! Kreće prema Lazarevoj fotelji, hoće da se baci u nju, ali staje: Neću, ova fotelja deluje zlokobno, trulo, kao da će se raspasti.

Druga majka seda preko Marijinog lika: Ovde je dobro, toplo, zagrejano i komotno. Kako su nekad pravili udoban nameštaj. Ko li je ovde živeo?

Maja: Kako su lepe, vidi Jelena, ova mala liči na tebe.

Devojčica prva: Kako su im lepe šoljice za čaj. Mama...

Mama: Pusti ih, prljave su... Polomićeš ih, neka stoje kako su ih vlasnici ostavili.

Jelena: Opet smo nevidljive.

Maja: Lazar je mrtav. Ubilo ga je strujanje vazduha koje su donele sa mora.

Jelena: Slušaj, možda i reči, znaš kako je uvek bio osetljiv.

Majka druga: Devojčice, dođite da vam nešto ispričam...

 

Maja se iznenada penje na sto, podiže ruke ka nebu, i gledajući u pravcu mora počinje da se dere:

Ja nikom više ne dam da me gleda. Čujete li me. Nikome više nikad: ja sam anđeo, ja sam anđeo osvetnik.

Devojčice i žene unezvereno gledaju oko sebe. Jelena stoji nepomična okrenuta ka Maji, a Marija pevuši:

Tako je mala moja, tako je male moje...

Lazara više nema, na mestu na kome je on sedeo stoje delovi neke raspadnute, trule stilske fotelje.

I iako je sve bilo iz nekog davnog doba, srušeno i trulo, ništa se nije pomerilo.

Jedna lisica šeta između fotelje i stolica: ima dugačak raskošan rep koji nije ukvasila prelazeći veliku vodu. Liči na vernog psa ali je ipak lisica. Liči na hijenu ali je ipak lisica koja šeta među ljudima i praznim foteljama.

 

 

KRAJ