Back                            Home                                     Next

 

To:         MajaŽprolog.net

From:     JelenaŽPB-94.ztn.apc.org

Subject: Za Maju

Date:      2. 12. 96. (received: 3. 12. 96)

Size:       370 Bytes

 

Draga Majo                                              Beograd

U Beogradu se ne čuju nikakve vesti koje imaju veze sa nama. Zaista moramo na ulice, neka nervoza me tera neprekidno da se trošim. Oduzima mi se levi kuk, nikad mi se ranije nije oduzimao levi kuk: Merilin Monro je imala nešto sa levim kukom. Svaki bol ima veze sa sudbinom. Ko zna, šta je moja.

 

 

To:         MajaŽprolog.net

From:     JelenaŽPB-94.ztn.apc.org

Subject: Za Maju

Date:      3. 12. 96. (received: 4. 12. 96)

Size:       420 Bytes

 

                                                            Beograd

I danas pada sneg koji se pretvara u ledenu kišu: opet sanjam mrtve. Juče sam videla kamione s vojnicima, i pitala sam se, ko je sad taj koji sedi negde uz peć, pije pivo iz flaše, verovatno milicioner ili vojnik tek nekoliko meseci, koji će sutra poginuti, žrtvovan da bismo svi bili krivi. Sanjam tog vojnika, i pitam se, da li bi mogao pod nekim uslovima da bude ja?

Onda na ulici gledam decu, bebe u kolicima koje roditelji pod kišobran podvlače da ih sačuvaju... Od čega? Dosta mi je rata, ljudi sa ovih ulica ne umeju da vibriraju mir, jer je za mir potrebno osećanje sigurnosti. Da li smo ga imale možda ti i ja: ja sam odrasla na ulici, a ti iza bedema intime. Obe lišene intime: meni je bila zabranjena, tebi silovana. Bez intime, nema ravnoteže, nema kosmosa, nema granica, zato i jesmo sada granica, granica bez zemlje.

 

 

 

To:         MajaŽprolog.net

From:     JelenaŽPB-94.ztn.apc.org

Subject: Za Maju

Date:      4. 12. 96.

              (received: 4. 12. 96)

Size:       1080 Bytes

 

Draga Majo,                              Beograd, 4. 12. 96.

Osećam se kao ispod staklenog zvona, jer smo svi u gluvoj sobi bez informacija, s onim rečima koje jedno drugome pričamo iz ličnog iskustva. Izlazimo na trg da bismo videli da smo svi tu i koliko nas je. Svuda oko nas, izvan naših granica, države, svi ponešto više znaju. Piši mi, ako nešto znaš. Svi pamte neku istoriju, od 68. do 91, 92. pa neki Turci, pa neki Srbi. Ja mislim da je jednostavnije, ostalo nam je samo još nebo u koje možemo slobodno pogled da uperimo, o kome smemo slobodno da raspravljamo. Sada znam šta znači biti skučen, istina je uvek nekako jednostavno teška, dosadna. Elementarna.

Da, još nešto, imam dijagnozu, išla sam kod lekara i sad imam dijagnozu. Bacila sam papir čim sam izašla i zaboravila dijagnozu. To je neka reč kao mentalno zaostala, bez obzira na inteligenciju, nešto mi nije razvijeno, jedan deo glave. Počela sam da padam u nesvest na demonstracijama. Rekli su da je histerija jer sam žensko, onda su i muškarci padali, onda su rekli da i muškarci sada pate od ženskih bolesti jer se polovi više ne razlikuju dovoljno, i onda su me odveli na neke skenere, mašine, testove. I dali mi tu dijagnozu mentalno zaostale osobe: i nije mi neprijatno. Šta god da mi je, mislim da nije nenormalno pasti u nesvest na demonstracijama. Svaki dan smo tamo, hladno je i neizvesno ali ipak jedino tamo se osećam prirodno.

Znaš, još jedno saznanje, postoji spoljni svet za sebe i nije onako namešten i pod kontrolom kao što je Lazar nameštao nama sobe i putanje. Dešava se mimo svačije volje i bitniji je od svačije volje, funkcioniše kao more i neki ljudi su kormilari, kapetani, morski vukovi, ili sirene kao mi, kojima pripada carstvo morsko i nebesko.

 

 

To:                                     MajaŽprolog.net

From:                                 JelenaŽPB-94.ztn.apc.org

Subject:                              Za Maju

Date:                                  6. 12. 96.

                                          (received: 7. 12. 96)

Size:                                   690 Bytes

 

Draga Majo                                              Beograd

Srušićemo Očeve, dok sam na ulici znam da postoji spoljni svet i da on nikad ne može biti više njihov kao što je bio onda dok su nam ga unosili u kući falskifikovan: povezujem neverovatne niti koje su visile u vazduhu kao žičice u sijalici. Ali samo jedno opšte mesto kao što su ove demonstracije moglo je da ih osvetli. Izlazim iz sebe, iz neodlučnosti, iz straha, iz krivice...

Mi smo drugačiji studenti od onih ranije: gledala sam danas face mojih drugarica i drugova. Mi smo nepoverljivi: nas su terali usred noći na front. Naš go život je bio predmet pljačke.

Danas je devetanesti dan kako šetamo, srećemo već i roditelje. Svi se provode, postoje punktovi kapilarnog organizovanja: razne parole, razne partije. Ja se posebno radujem, posebno toj nepolitičnosti, ali sam ipak tako sama, za ovo iskupljenje do kraja potrebna si mi ti. Bez tebe ne mogu da porastem, kao što dok Lazar ne umre nikad neću biti sasvim srećna što sam živa. Ne znam šta bih sada radila kad bih ga srela u povorci, u gužvi ili čak samo i na nekom ćošku. Da li mi je potreban potpuno poražen ili iznova obnovljen? Plašim se njegove slabosti kao i njegove snage, one su deo iste zavisnosti u meni. Volela bih da ga više nikad u životu ne vidim i da mi neko kaže da je on bio samo naša izmišljotina, naš mit, naša ženska potreba za isteramo incest iz života u priču. Volela bih da se nikad nije rodio a da sam ja mogla da se rodim. 

 

 

 

To:         MajaŽprolog.net

From:     JelenaŽPB-94.ztn.apc.org

Subject: Za Maju

Date:      9. 12. 96. (received: 9. 12. 96)

Size:       195 Bytes

 

Draga Majo,                              Beograd, 9. 12. 96.

Da li je danas ubijen Džon Lenon?

Plašim se, ovde hapse, i ne samo to, seksualno maltretiraju. Jednom mladiću je polomljen nos i nabijen je na pendrek. Plašim se: više nikad neće biti kao što je bilo. Ovo su mirne demonstracije, ali nasilje je svuda, ono koje ponižava. Plašim se da ako ovo stane nemam kud natrag jer nikad više ništa neće biti kao što je bilo, a svi mi nemamo kud.

Postala sam svesna da svet postoji, spoljni svet i da sam ja neko ko ga čak i onda kad ništa ne čini kroji. Taj svet je tako ružan da bih rado natrag u ne-svet, ali ta vrata su nevidljiva, a ja sam postala vidljiva.

 

 

To:         JelenaŽPB-94.ztn.apc.org

From:     MajaŽprolog.net

Subject: Za Jelenu

Date:      10. 12. 96. (received: 11. 12. 96)

Size:       730 Bytes

 

Draga Jelena,                                            Njujork

Danas je dan nenasilja. Nad ženama. Zamisli takav dan, zapravo takav dan i ne može da postoji osim kao praznina. Ima žena, kao što sam ja, koje rađaju decu da bi našle jedan mali mali kutak samo njihov gde su svetlosti nežne, nežne i gde samo nežnosti važe a grubosti i grube greške donose smrt. Takav je dečiji život i u tom životu, uz njih, brinući o njima kroz njih postajemo zaista kao oni nežni, odgovorni, ponekad ludi od nežnosti i odgovornosti.

Tako nekako sam rodila dete, samo moje, samo za mene, bez obzira što je moj Damjan koji nije postojao i koji je pomalo zakasneo mene spasio u ruhu Dejvida. I onda sve to trudnoća, porođaj, dojenje, i mala beba, daleko od svih koji s tim nemaju veze: bilo je kao što sam zamislila. Sve do jednog trenutka kad je postalo suprotno.

Ima žena koje rađaju decu bez veze, tek zato što žene rađaju decu da bi bile prihvaćene kao normalne. I onda te žene ne vole svoju decu, da brinu o njima, da se vide u njima, da im deca pokazuju gene i vreme. Onda tu decu pristrasno zapuštaju i puštaju samim sebi da postanu divlja, od njih otuđena, od svih ljudi otuđena. Takve žene na kraju umesto pomirenja kroz decu dobiju razdor. Eto takva sam i ja postala posle Alenove četvrte godine. Zašto? Jer se u njemu pojavio dečak umesto anđela, jer je strahovito počeo da podseća na našeg oca jer je imao prirodu moje majke a jezik mog muža. Zar je moguće podneti takvu nedoličnu mešavinu biologije. Bilo je dana kada sam ga mrzela. Želela sam da se ne probudi, ne da umre, ali da prespava svoj deo života u vezi sa mnom. A kad bi on ipak ustao, i zatražio one stvari koje deca očekuju od majki što je otprilike čitav svet, ja bih poludela. Veruj mi, ne postojim od kada on postoji i Njegova sve veća ljubav prema meni čini moj život sve manjim. Hoću da idem od njega, i hoću da se vratim tebi, odnosno Njemu, ovaj put da ga ubijem. Ne mogu više da čekam njegovu prirodnu smrt jer ona nije dovoljna i ne postoji. Za takav neprirodan život ne postoji prirodna smrt. Priroda je Njega napustila, ostajem mu samo ja kao spas, ja koja ću ga nagraditi pravednom smrću.

 

 

To:                                     MajaŽprolog.net

From:                                 JelenaŽPB-94.ztn.apc.org

Subject:                              Za Maju

Date:                                  13. 12. 96.

                                          (received: 13. 12. 96)

Size:                                   1001 Bytes

 

Draga Majo,                                             Beograd

Slomila sam ogledalo, pa ipak se ne osećam kao neka zloslutnica koja nosi ili predviđa nesreću. Moji su pokreti, naši su pokreti jednostavno u ovom trenutku preveliki za rupe u kojima smo se našli, iz kojih smo izrasli i zato rušimo, lomimo ogledala u kojima smo ogledali naše lažne slike.

Juče sam bila u Novom Sadu na studentskom protestu. Mi smo njih podržavali zato što su oni nas podržavaju. Danas oni dolaze pešice u Beograd nas da podrže.

Juče je na platou u Novom Sadu studentima govorila i neka feministkinja, Jasmina Tešanović. Nisam čitala njene knjige. Pričala je o rušenju bedema intime iza kojih nam muškarci rade šta hoće, i rušenju bedema intime države iza kojih nam jedan muškarac radi šta hoće. Onda sam uzela pamflet ženskog feminističkog pokreta i tu se svašta pominje: incest centar, nasilje, neke njihove demonstracije i organizacije koje već godinama nešto govore i rade. Kako to da za njih nisam čula? Ova žena bila je nekako čudna, ni stara ni mlada, puna nekog entuzijazma kakav mi nikad nismo imale, a onda priča kao da svemu poznaje kraj, koji mi možemo da promenimo. Za nas je to ozbiljna stvar, a ona je smešna. Kao da nešto zna o meni i tebi ali ne onako kako mi znamo. Ići ću da ih potražim.

Onda je govorila Marina Blagojević, profesorka feministkinja, ona je lepa i okrugla i kao prava mama, brinula se za nas i gotovo se rasplakala. I ona kao nešto da zna o nama na svoj način. Izgleda da nešto postoji o nama što svi znaju osim nas. A u stvari me svi ti koji nam nešto govore kao da znaju nešto što mi ne znamo nerviraju. Njihovo znanje ni njima više nije potrebno, šta će onda nama?

Onda smo šetali ulicama Novog Sada i svi su nam mahali, ali neki drugačiji svet je mahao od onoga od nekad: da li je moguće da se od euforije svet menja. Ili od depresije. Ili od šetanja? Da li je moguće da je sve tako lako i na površini i da niko ne mora glavom da plati da bi se stvari promenile.

 

 

To:         JelenaŽPB-94.ztn.apc.org

From:     MajaŽprolog.net

Subject: Za Jelenu

Date:      15. 12. 96. (received: 15. 12. 96)

Size:       996 Bytes

 

Draga moja Jelena                      15. 12. 96, Njujork

Kad u licu osobe koju najviše voliš na svetu vidiš lik osobe koju najviše mrziš na svetu; kad odgovaraš za život osobe koja je preko tvog tela direktni potomak osobe koja nikad nije odgovarala ni za jedan zločin, šta misliš, da li normalan znači ostati čitav ili pocepati se na dva dela? Marija ne zna da je jedna kad je dve, ja znam da sam bar dve i onda kad sam jedna.

Govorim ti o Alenu, o tome zašto nisam smela da imam dete, da ne bi bilo muško, da ne bi ličilo na mog oca. Kad se rodio mislila sam da sam pobedila fiziologiju i zakone prirode, kao i sve svoje strahove. I tako neko vreme: sve do jedne noći, upravo te prve noći koju je celu prespavao bez buđenja, bez onog grča na licu koji se prenosio na moj stomak i od koga bismo zajedno plakali. Bio je smiren, opušten i nadobudan: lep mio kovrdžav i nadobudan muškarčić. Kao On nekad dok sam ga još volela. Probudila sam Alena, rasplakala ga i dugo ljuljala ne dajući mu da zaspi, ne dajući mu da povrati onaj izraz s kojim će tako jadno vladati mnome koja više zaista nemam kud. Sve dok se nisam smirila nisam dala detetu da se smiri. Onda sam se smirila sa pomisli da još uvek mogu da skočim sa krova i ostavim zainat samo svoju kožu iza sebe, da odletim, da zaronim.

Kako sam uopšte smela da rodim dete sa Dejvidom čiji su geni tako lagani i sa svojim zlotvorom u krvi čiji su geni tako prodorni da ni usnulu decu ne ostavljaju na miru. Da bih se oslobodila straha od stvarnosti?

Ali nisam, oslobodila sam se stvarnosti. Sada znam da za mene nema te stvarnosti dokle god sam u ovom telu. Mogu da vozim prebrzo auto, mogu da strahujem od side i umrem od Lazara.

 

 

To:         MajaŽprolog.net

From:     JelenaŽPB-94.ztn.apc.org

Subject: Za Maju

Date:      15. 12. 96. (received: 15. 12. 96)

Size:       195 Bytes

 

Draga Majo,                             Beograd, 15. 12. 96

Studenti su došli pešice iz Novog Sada u Beograd, i ja sa njima. Tabani su nam bili krvavi, žuljavi, oči naduvene i crvene i stigli smo do Brankovog mosta. Tu je jedan hteo da skoči i da ga više ne bude. Rekao je kako je mnogo siromašan i tužan i da ne može više da trpi sve ovo što nam se događa. Bio je i u ratu, poginuo mu je drug a izgleda da je i on nekoga ubio. Ne može više. Onda mu je jedan drugi, iz Beograda, koji je pretrčao most da nas pozdravi rekao: Nemoj sada, radićemo bilo šta, pevati i svirati prati podove, čuvati bebe, samo da ovi odu i da nas puste na miru. Vratiće se smisao i razum, sačekaj još malo. Svi čekamo. I nije skočio. Ja sam bila euforična, još uvek jesam. Nešto mi se desilo, nešto je prepuklo. Može da prepukne a da ipak ostane celo.

Doći ću da vidim Alena, on sigurno liči na mene, ili će zaličiti ako bude sa mnom. Ni geni nisu ono što misle da su. I oni su mutanti ljubavi, koja zaista postoji.

 Ovo su dani upornosti do krvi. Dolaze pešice iz Niša. Upravo smo tako nešto i ti i ja radile pre nekoliko godina. Sada rade svi. Ne znam zašto me to plaši.

 

 

To:         JelenaŽPB-94.ztn.apc.org

From:     MajaŽprolog.net

Subject: Za Jelenu

Date:      15. 12. 96. (received: 16. 12. 96)

Size:       996 Bytes

 

Draga Jelena,                             15. 12. 96, Njujork

To što se od mene oduvek tražilo da ne postojim meni je delovao kao moguć zahtev. Čak i danas. Zato neću sada doći u Beograd. Kako da postojim sada kada se ruši onaj ko me je naučio da ne postojim. Mogu da preživim samo kao neko drugi, a ja za to još nisam spremna. Učinila sam da ne budem žrtva i da odem od sebe i Njega i zakona koji ga čine svemoćnim. Sada kad se On ruši, tako prebrzo, bojim se da ne propadnem i ja kao ona koja ga je preživela a nije bila žrtva. Polako, svet koji otkrivam da ipak postoji ne dopada mi se, nema jednostavne boje koje je onaj lažni imao, u kojima je uvek bilo nijansi međuprostora gde sam se sakrivala. U novom svetu je opasno, i mora se svakodnevno postojati. Ja na to nisam spremna.

 

 

 

To:         MajaŽprolog.net

From:     JelenaŽPB-94.ztn.apc.org

Subject: Za Maju

Date:      17. 12. 96. (received: 17. 12. 96)

Size:       290 Bytes

 

Draga Majo,                                             Beograd

Osećam se kao da sam pod nekim velikim reflektorom: zasenjena sopstvenim rečima i pokretima, uveličanim pod krugom svetlosti, ali ja ne vidim ništa i nikoga oko sebe. Sada znam, ženska nevidljivost suprotstavljena muškom protagonizmu jeste pametnija i ljubavnija priča. Ali kad kucne čas da nevidljivost biva nepostojanje onda moramo da postanemo nešto treće.

Slušaj, u Njegoševoj ulici u kontejneru za smeće nađen je muški leš neidentifikovanih godina spaljen do kostiju. To je onaj naš kontejner gde smo bacali, gde još bacamo đubre. A pronađen je leš silovane devojke od šesnaest godina negde izvan Beograda. Da li možeš da zamisliš tu devojku. I da li je i ona sada sirena?