Back                            Home                                     Next

 

MAJA, Njujork

 

Danas mi je loš dan, valjda zbog ove kiše, sve mi se vratilo. Imam i te bolove u stomaku koje nisam imala godinama, od kada sam dobila Alena. Opet se osećam žensko, otkad imam dete prestala sam da se osećam žensko, i mislim da je bilo vreme. Danas se osećam i slabo, i bolno. Možda zbog pisama, ali zar ne mislite da je trebalo da pišemo jedna drugoj. U krajnjoj granici, ona je jedina iz Beograda kojoj mogu da pišem, ona je jedino što mogu da pamtim da nije ni lepo ni ružno, da me ne poremeti. Ja ne mogu da skačem iz ravni u ravan kao što sam nekad umela i htela. A ravan koja mi je ostala je ona na kojoj je i ona, ni dobra ni loša već naša. U nju ulaze i Dejvid sa svojom pričom i Alen kome ću sve ispričati i vi, zar ne? Dobro, pisaću joj da dođe, mora znači život da se dodirne, naročito ako je ljubavni. Ja nju volim, onako kako se vole mama tata drugarica sestra muž i brat, domovina i dete. I kad je volim ne plašim se što je tako, ne mogu s njom da se svađam, kao sa sobom da se svađam, ako njoj nešto otcepim, kao sebi da sam, a za to nemam više snage. Sve što se moglo od života odseći mislim da sam uradila, probala sam i život od života da odsečem, pa nisam prestala da patim. Zato više ne mogu ništa, ni oblačak dima ne mogu da rasteram, sve što mrda važno mi je da postoji. Jako poštujem život, i to go, bez finesa i kvaliteta. Ne mogu ništa da joj zamerim, Jeleni, sve što ona radi znam da ne može biti loše, toliko je moje poverenje u nju. Ja bih sve tako isto radila da mogu, da sam tamo, da mogu da sam tamo. Ne znam otkud mi to poverenje u nju. Bez razloga, tako smo malo bile zajedno. Ali mislim da ne grešim. Ona mi piše o njima i kako ih nije ni oterala ni ubila, i znam da je upravo tako trebalo uraditi i da je zato ona došla da bih ja preživela. Brinem za nju, mislim da je jako sama i da se seća mene na neki čudan način. Ona nikad nije putovala, ona ne zna kako je to promeniti se iz korena, odseći zlo kad promeniš kontekst, jezik. Ona brine za mene a ja brinem za nju. Ne znam da li će joj ikad neko reći da nije valjalo ono što smo radile, to je ne bi naročito udaljilo od mene, ali bi je udaljilo od ljubavi. Nekad je teško u ljubavi razdvojiti greh od ostalog. Nije trebalo da je uvlačim u moje blato, ali ona je sama htela, zato se osećam krivom, jer je ona bila od spolja, nije morala sve to da vidi i proživi. Ja sam mogla za nju to da uradim. Starije sestre uvek mlađe spasu, a ja sam nju podmetnula, kao što je Lazar hteo, kao što je i ona htela.

Rekoh, osećam se danas zaista slabo i sve staro kroz mene navire. Kažete da je to dobro, da je dobro da sa stvarima svog života stupim u kontakt, makar one bile ružne i bolne kao što su danas. Ali za mene one nikad nisu bile ni ružne ni bolne, i to jeste bio problem, što one jesu i ružne i bolne. Sada jesu ali onako kao da nisu, nisu više tu. Danas me boli više otac nego majka, evo koristim i reči kao nekad. Čini mi se da nije bilo dovoljno to što je poludela, čini mi se da je to opet i samo bio način da ostane sa njim, da ga zadrži, i našu porodicu. Kao Hamlet? Ali ona je žena, ona je Ofelija, žene ne žive po svaku cenu, naročito kad im decu zveri prožderu. Možda je mogla biti Medeja?, pa da smo sve tri nestale u plamenu ako treba. Ali ne, ona je ipak uradila ono što njemu odgovara, i opet neću znati šta je ona. Eto, to mi je želja koja se ponekad javi: da provedem s njom nekoliko sati onakvom kakva je bila pre no što je Njega srela. Htela bih neki lek da mogu da spavam: jesam u kontaktu sa svojim bolom ali mi ne dâ mira, naročito u predelu stomaka, kao da neprekidno imam menstruaciju. Stalno sam žensko.

 

 

MARIJA, Beograd

 

Dobro, zaista ću vam pričati nešto što nikad niste čuli, o tom ostrvu. I drago mi je što ste žena, razumećete bolje moju priču, iz boljeg ugla jer je to jedno žensko ostrvo. Ima dana kad se vidi, ima dana kad je u izmaglici i kad ga niko ne vidi osim mene. To je odmah prekoputa terase naše kuće na moru, zaista nadohvat ruke, možeš do njega da doplivaš, ali tamo niko ne ide jer se tamo dešavaju neobične stvari. Ja odlazim, ali samo sa svojom glavom i mislima, meni je tako dovoljno, ja nemam telo. Ja postojim samo u mislima. Dobro mi je, nemojte tako da me gledate i da me prekidate sa glupim pitanjima: kad vam kažem da nemam telo onda shvatite to tako. Ima žena koje nemaju telo već samo glavu, i ja sam ta. Ovo telo koje vidite je pozajmljeno, da bi me drugi videli.

Eto, na tom ostrvu žive sirene i dolaze žene iz raznih doba: iz grčkog doba, iz renesanse, iz prošlog veka i 23. veka. To će biti odličan ženski vek i one dolaze na ostrvo u malim grupama da se sretnu. Ja ih gledam, golim okom, i slušam i onda kad ih ne vidim, naročito kad spavam. Počelo je na porođaju sa mojom ćerkom Majom. Znate, ona je sada u Njujorku i ima dete, valjda ima i muža, ne pričamo s njom, ne dopisujem se s njom. Moja pastorka Jelena nam je to rekla, ona nam se nekad javi i kaže nam bilo šta. Ovo je valjda važna stvar ali meni više nije. Maja je otišla pre nekoliko godina i ona za mene više ne postoji osim na ostrvu sirena gde je često vidim sa njenim sinom, i ne bih volela drugačije da je vidim. Sve drugo bila bi laž.

Da vam pričam o svom zlu, kako sam ja zla, kako ja ništa nisam uradila da svoju ćerku spasim od kopna. Zato sam bolesna kažu, zato sam ovde znam da biste vi pisali knjige, ali ja znam da nije sve tako krenulo. Krenulo je od pre njenog rođenja, od kada sam ja ostala bez volje, i onda bez tela. To se tada zvalo ljubav. Ja sam bila nemoćna u odnosu na njega. On je uzeo moju volju i moje telo, od trenutka kada smo postali intimni, od samog početka. Živeli smo u bedemima intime, onako kako može da se preživi samo od ljubavi. On je meni bio dovoljan, sve mi je davao, hranu, vodu... Tako se tada živelo. Druge žene koje nisu imale svoje bedeme lunjale su okolo po gradu, eto na primer Jelenina majka, majka moje pastorke, Lazareve prirodne ćerke. On je nju negde sreo dok lunja i ona nije krenula ni za njim ni za jednim muškarcem, ostala je na ulici. Možda je postojala neka treća varijanta, ali ja za nju nisam znala. Iz roditeljske kuće u Lazarevu sam prešla kroz jedna koridor s pogledom ništa nižim od neba, okolo su opet bili bedemi, i tako sam preživela bez dodira sa svežim vazduhom. Mislim da sam alergična na svež vazduh, stalno sedim u kući.

Sada živim istovremeno na dva mesta, na ostrvu i u kući, a to je sve počelo kada je Maja porasla. Znači tačno, zato sam ja ovde, zato što vi mislite da sam ja bolesna zato što je moj muž mene napustio. Da li sam zato ovde? Slobodna sam da odem, pa onda idem, idem na ostrvo. Da vam pričam, hoćete još da čujete o čamcu koji će jednog dana krenuti i stići i u moj dom i onda će se sve promeniti. I Lazar će se promeniti, i ja i ceo svet. A ja ću onda postati balerina: to mi je oduvek bio san.

Znate, ovo što se desilo, zove se tragedija, ali spolja, iznutra to nije tako, to je veliki ljubavni zaplet i samo   smrt nas može osloboditi. Pogledajte kako tesno žive očevi majke ćerke i sinovi i kako se mučno započinje drugi život izvan bedema intime. Kome on treba, ko ga može podneti, preživeti: dobre stvari su teške isto koliko i loše. Kao uzbrdica za koju je potrebna velika energija, onoga trenutka kad je nemaš, crna rupa te povuče unazad u jazbinu prvobitne zajednice, u bedeme intime, gde ne postojiš, gde si nevidljiva gde postoje samo zakoni u kojima ti ne postojiš.

Dobro, ispričaću vam samo ovo. Jednom sam se vratila sa nekog rođendana, kasno, ili je to bila Nova godina, ne sećam se tačno. Maja i Lazar su spavali, glava uz glavu, mirno, blaženo, predano. On je držao ruku oko njenog struka, a ona je telom bila povijena unapred, kao da hoće da se izvuče, ali da nije uspela: izgledali su kao da su mrtvi. Kao što mrtvi ljudi izgledaju kao da spavaju ako iznenada umru za vreme neke katastrofe, tako spavači izgledaju kao da su mrtvi ako zaspu iznenada. Ona je usred pokušaja da izađe iz njegovog zagrljaja zaspala. Nikad je ranije nisam doživela kao dete koje beži od zagrljaja, i sada kad sam je onako prevarenu, zarobljenu, poraženu njegovom rukom videla, shvatila sam da je samo pitanje vremena za nju kad će od nas otići, da će ona probiti bedeme intime, i da će to uraditi upravo zato što joj se desilo to što joj se desilo. Još jedna stvar, njihove glave na jastuku, na jednom jastuku bile su iste: istog oblika, istog stava, istog izraza lica, iste boje... Toliko su ličili da nisam smela da ih razdvojim, da nisam umela da ih razdvojim. Uplašila sam ih se oboje i shvatila da sam ja rasno sa neke druge strane. Otišla sam u kupatilo, sela na WC šolju i počela na sav glas da urličem: čula sam afričke gongove u glavi, talasi su udarali o moje telo sa svih strana, svetlost je blještala oslepljujući moje oči kroz zatvorene kapke. Prošla sam odjednom oko pet hiljada godina: te noći sam takođe prvi put bila na ostrvu sirena. Moj put od koga mi je pukla glava a telo nestalo završio se na ostrvu sirena. Izašla sam iz jedne rupe peska, porasla kao Palčica, sela u čamac bez vesala i počela da se ljuljam, ljuljam, ljuljam... Još uvek se blaženo ljuljam i ponekad pijem pivo iz flaše... Tako sam mirna. Kad sam se vratila njima u kupatilu, kažu da nije prošlo ni pola sata za tih pet hiljada godina. Sedela sam raščupana i krvava na podu, izgrebana rođenim noktima, ošišana rođenim rukama, ispred polomljenog ogledala koje sam držala krvavim od srče butinama i u kome sam uporno pokušavala da se ogledam. Nisam mogla da vidim svoj lik. Vampiruša? Da, postala sam te noći i sirena i vampiruša. Lazar me je vukao od ogledala, Maja je plakala, i oboje su tvrdili da se vidim u ogledalu. Ali znam da su me lagali, više nikad od tada nisam videla svoj lik ni u jednom ogledalu. Ja ne znam ni kako izgledam ako postojim ali zato vidim sve oko sebe što je nekad postojalo na svim mestima. Na primer, ovde gde sedimo, na ovom mestu je pre sto godina sahranjeno jedno kuče. Nije bilo grada ovde, ni kuća, bila je šuma i ovde na brdu jedno dete sahranilo je svoje kuče.

 

 

 

 

LAZAR, Beograd

 

Ja sam taj, ja sam taj zlotvor, i sada kada imam dugu sedu kosu i dugu bradu u znak žalosti, mogu samo da vam kažem da ne znam šta tražim ovde: osećam se duboko nevin, iskupljen dubinom krivice koju sam poneo. Znate, to je nešto čudno, ne bih nikad verovao da mi je to neko pričao, mada sam čitao o tome, u knjigama, na primer Dostojevskog koga nikad nisam voleo. Ali veliki grešnici pre svega mogu postati sveci. Ja sam ubica, eto šta sam: moja ćerka i moja žena su za mene mrtve zato što sam ih ja ubio u napadu nerazumnosti, u afektu ljubavi i ljubomore, bez predumišljaja ali sa istorijskim predumišljajem. U napadu koji je trajao godinama i koji još traje. Hteo sam i sebe da ubijem, ali nisam dozvolio Maji da me gurne s krova: u tom trenutku bio sam pomiren da ona nestane i s njom i moje osećanje zločina. Zaista je tako, ono što malo ljudi zna to je dubina koju zločin zahvati, kao i lakoća s kojom se širi. Tada sam se vrlo malo osećao kriv, bio sam jednostavno moćan i svemoćan i iznad svih vrednosti koje ne uzimaju u obzir moju veliku strast, moju veliku ljubav, moj veliki porok. Žene su za mene oduvek bile neko nikad osvojeno carstvo, nikad dovoljno, ni razumljivo, ali tako toplo i čežnjivo i sveznajuće i sveobuhvatno. Pretpostavljam da sam oduvek hteo da budem žena, da sam na neki način i bio žena u telu muškarca. Moja ženska duša borila se sa mojim tako zahtevnim telom muškarca. I strašno sam im zavideo i identifikovao se sa njima, sa svim tim prelepim ženama, naročito mojim: morao sam potpuno da ih imam da postanem deo njih, ali naravno nikad me moje muško telo nije napustilo, niti jezik, i otuda greh. Tako sam sada nevin da bih mogao golim rukama da zadavim svakoga ko i pomisli na moje delo. A slobodan sam: ni onako krivog nisu me zatvorili, trebalo je, znam, ali niko se nije usudio. Nema mesta za moje ludilo po zatvorima, ono je svuda, kao virus i ne može biti izolovano. Kod vas sam došao da bih vam rekao nešto s čim ćete moći da pomognete možda drugim ljudima. A to je to osećanje iskupljenja koje nastupa kod svih zločinaca posle zločina. Verujte mi, osećam da mi je samo ovaj zločin nad mojim ženama doneo uvid u permanentno stanje zla u kome živimo, i da je kao takav bio nužan.

Mariji nikad neće biti bolje, ona nema kud, ne može da se vrati u svoju stvarnost zato što je sa mnom podelila zločin, ali ga nije kao ja i počinila. Ona mora da bude i niko i nas oboje i tako stalno. Ona ne može da se opredeli jer bi onda uvek imala osećanje da je nešto izgubila. Živimo zajedno kao neki brodolomnici koji ne žele da ih iko spase. Jelena, moja druga ćerka nam se ponekad javi i mi je odmah odgurnemo od sebe. Pa ipak, i sada, posle svega, tvrdim, dobro je imati decu, i to naročito žensku.

Maju od onda nisam ni čuo ni video: mislim na nju svakodnevno, ponekad pomislim da ni ne mislim na nju, da je ona misao sama, moja duša, ovako spašena. Ne smem ni da se pitam kako joj je: ali nekako mislim da znam da joj je dobro. Ona ima za to snage, i štofa. Ne bih voleo da je ponovo vidim, ni na ovom ni na nekom drugom mestu, niti svetu. Mislim da ništa ne može više da nas zbliži od tragedije koja nam se desila. Možda kad bih je ponovo video, možda bih shvatio da sam zločinac i da je moje iskupljenje zločinačko, možda zato ne želim da je vidim. Ali vidite, iskren sam sa vama, iako ne volim što sam ovde sa vama i da vam pričam lične stvari. Došao sam zbog Marije i njenih košmara koji prelaze na mene. Da li mislite što mogu nekako da se izbavim tih snova: sanjam mrtvu majku, sanjam mrtvog oca, sanjam svoje mrtve pretke, kako me vuku sa sobom a oni su unakaženi truljenjem, jedva prepoznatljivi i hoće živog da me sahrane. Uglavnom takve gluposti sanjam, kao da sam neka sujeverna šiparica, kao da se plašim smrti. I onda me oblije znoj i vrištim i zaista se uplašim svoje iznenadne smrti koje se inače ne plašim. Eto. Nije bog zna šta u odnosu na ono što sam nekad prošao a niko mi nije pomagao, ali ipak mislim da možda sve ovo Mariji može da pomogne, možda da je vrati, mada ne znam gde ni kome. Meni sigurno više nikad niko od mojih žrtava doći neće. One više nisu moje žrtve, a meni su upravo takve potrebne. I šta će mi, nemam poverenja u svoje iskupljenje kad su one u pitanju, samo kad je moja savest.