Back                            Home                                     Next

 

U Devetom krugu

U znaku bika

vidite, ženska kreativnost u Devetom krugu pliva kao neka suza, kao voda u vodi, ali kao neka slanija voda od mora, masnija od mora, obojenija od mora. Deveti krug je pegavo more, obojeno bolno i teško ženskom kreativnošću: samo jake sirene, razvijenog pre svega repa kojim mogu snažno da zamahuju i svoja tela pokreću, plivaju u ovom krugu. Njihova ramena su ogromna, kao mornarska i njihove grudi su male, zakržljale: one nikad decu nisu dojile i onda kad su ih imale, morale su neprekidno da zamahuju svojim krilima da ne bi i one i njihova deca i njihovi muškarci ili devojke potonuli u moru ženske kreativnosti koje je toliko veliko i neiscrpno i neiskorišćeno da će jednoga dana da eksplodira i da stvori jedan potpuno novi svet i poredak. I dok taj dan svi čekamo, u znaku bika pliva jedna Luda u moru ženske kreativnosti. Svojevremeno je uočila i svetu oko sebe objasnila zašto su psi i ljudi simetrični: rekla je da su kao šare od papira koje se prave jednim potezom makaza i potom otvaraju i na drugu stranu. Zamislila je bebe u stomacima majki samo sa jednom stranom dok se uobličavaju a potom kao u ogledalu preslikavaju i na drugu. Zamislila je princip jednog i princip ogledala kao princip stvaranja. Osmislila je grešku kao jedini princip asimetrije odnosno onoga Drugog, odnosno Trećeg, odnosno stvaralaštvo. Onda je svuda i asimetriju uočila i sa lepotom povezala, sa haosom, sa neredom i opet sa lepotom. Da, tu su je proglasili dovoljno ludom da bude opasna jer glasna jer... Njen muž lično, poznati umetnik i filozof na kopnu, spalio je njena dela, spalio je njenu kosu, prethodno je ne odsekavši. On je ostao Jedini umetnik u kući i šire, a ona je unakaženog mesa na telu (ženama su nekad dovoljne kosti da prežive, zato su Hipatiji i kosti samleli) skočila u more, da ugasi svoj požar u duši. Njena snaga potonula je do Devetog kruga i tu se zadržala: nije lako plivati u Devetom krugu, u znaku bika, ali ko i traži od života da mu bude lako ako je umetnica?

 

 

Osmi krug

U znaku blizanaca

e ovde zaista, sve što se više tvrdi manje se zna, rekle bi neke žene. U ovom vrlo primamljivom, senzualnom i crvenom krugu žubori istina. I zaista je crvena kao crvena nit, kao petlova kresta, kao plamen, jer ona zaista postoji. Ako se ikad iko pita šta je istina, važno je znati da ona postoji, i da je u Osmom krugu čuvaju tri hiljade plameno crvenih sirena, sa šljaštećim crvenim očima i crvenim repom dok im je krljušt fosforescentna i crvena. Istina je dupli znak, nosi u sebi lažljivost i podmuklost zato što ništa bolje od laži ne iznalazi istinu. Kada smo govorile našoj deci život je lep a ona su plakala, a nama se vatrena kugla u stomaku od bola valjala, zar nismo shvatile da lažemo zato što život nije lep ali nema ničega drugog? Kada smo govorile našim ljubavima da ih volimo i da nikoga drugog do njih ne volimo zar nismo znale da upravo u tom trenutku mnoštvo afirmišimo i da sve naše ljubavi volimo jer ljubav kao ni ljubomora ne postoje osim u sadašnjosti, da sve druge ljubavi, prošle i buduće, naše i tuđe sagorevaju s nama i našim telima kao što i mi s njihovim! Što, naravno, ne znači da ne postoji upravo Jedna Ljubav za svakoga (ako ima sreće da je sretne) i da je to ona koja stoji pred nama dok joj to govorimo da je ona naša Jedina i da dok je lažemo ona zapravo postaje Jedina i istinita, kao što izmet na površinu svake vode kad-tad ispliva. Da, istina je nešto suvišno, odbačeno, sažvakano od strane govora tela, ona je ostatak, nesažvakan, nepotreban ljudima koji samo lažima postižu efekat istine. Znači, svim ljudima. Ali istina, uvek kroz kanalizaciju stiže do izvora, prečišćena i rastočena, kao voda u vodi, kao plamen u plamenu, kao snaga u snazi: nevidljiva žari, u njoj goriš izvan nje kopniš. Biraj! Ne možeš da biraš, u carstvu istine, u Osmom krugu, senzualnom u znaku blizanaca i dvojnosti i prevrtljivosti, ne možeš da biraš. Istina te uvek stigne čak i onda kad joj ne bežiš ona je gruba i drma te i žari i ožiljke utiskuje i sudi i pre svega postoji. Crvene sirene, sirene, sirene, sirene ožiljaka, sirene istine...

 

 

Sedmi krug

U znaku strelca

to je zaista jedan divan krug, da mogu da biram rodila bih se ponovo u znaku strelca i potom bih stremila u Sedmi krug. Sedam je magičan broj, ne znam zašto, ali svi hoće broj sedam i samim tim on postaje bolji nego recimo broj četiri. A strelac, to je jedan jak ali miran znak, svi hoće da budu u znaku strelca i samim tim strelac je najbolji znak. Sedmi krug u znaku strelca zato postaje znak najboljih namera nada i želja i očekivanja: rečju tamo gde smo bili i ostali najbolji. Rečju jedan vrlo tanak krug, sve tanji i tanji, sve blistaviji, sve nevidljiviji, sve dragoceniji, sve sve...

Moje ime bilo je Milena, bila sam Kafkina velika ljubav, piščeva velika ljubav, ljubav koja se pretvorila u pisma zato što nisam mogla da ostavim svoga muža kome sam svakog jutra s velikim uživanjem glancala čizme: sve sam mogla da ostavim osim tih njegovih čizama i tog zadovoljstva reda i sjaja koje su one u moj život unosile. I muža sam mogla da ostavim da ih je ostavio pred pragom. Mada ne znam da li bi ih Kafka obuo: bio je tako stidljiv, a čizme tako prepotentne. Te čizme su zapravo najznačajniji muškarac u mom životu, ako se o muškarcima može i govoriti kada nemaju čizme. Mnogo godina kasnije, u logoru, dok sam umirala voleći ceo svet i praštajući najvećim zločincima svih vremena, nisam mislila na Kafku, koji je istopljen svojom moralnom dobrotom otišao mnogo pre mene. Mislila sam na one koji snagom volje ostaju, koji umeju da budu i dobri i živi, i da li je tako nešto uopšte moguće. Za svoga veka nisam takve spoznala i zato sam glancajući zločinačke čizme u logoru, smrzavajući se i gladujući, sećala se tih dana, kada sam nosila kofere na stanici u Pragu, kada sam živela kao da sam imala te čizme, i kada sam se nadala da žena ipak postoji, da žena mora ostati žena: majka, nežna i svepraštajuća. Moj život ostao je u senci jednog drugog mog života koji je istorija napravila: Jevreji, Kafka, moj otac, nacisti, umetnici. Uvek sam bila u žiži tuđe istorije. Kao Lu Salome. Ali ona je njome veslala i krojila je. Njenu priču u Sedmom krugu pričaju sve sirene, i muške i ženske, zato što je njena priča ostala u senci samo da ne bi svu svetlost popila. A moja, ženska, žene koja nije plela već za novac nosila kofere na stanici u Pragu, ostala je senka u senci, jer ja zapravo senku nikad nisam bacala. Bila sam žena bez senke, i ovde sam u Sedmom krugu, sa najboljim namerama i dalje da pričam svima da iako nisam pogrešila, iako je ovo moj krug i za meni slične, iako ovo slovi za najbolji krug, da ja svoju priču ne bih ponovila. Izabrala bih da pišem o čizmama i o koferima koje nosim na praškoj stanici da bih zaradila bar kao moj muž. Pisala bih o ženama kao ja koje rade sve i ne trpe ništa: otmenost duše bila je moja omča, bila je omča na početku dvadesetog veka, a postala je karikatura krajem. Kafka, ne znam ništa o njemu, u ovom krugu pričaću Vam dugo o glancanju raznih vojničkih čizama. Jer ja nikad nisam bila i neću biti feministkinja.

 

 

Šesti krug

u znaku raka

srce mi se steže kad pomislim na sve one noći koje smo proveli grcajući u samoći, kao deca, znajući da smo sami na svetu i da nas naša majka iz ljubavi tome uči, da zato neće ni ove ni sledeće noći, na naša vrata ući, neće nas zagrliti, poljubiti i pored nas kao neka mlada leći. Naše majke, ako su nas volele kao decu, a uglavnom jesu, nisu bile naše neveste već naše mučiteljke, zbog kojih sada postoji naš krug, dece koja toliko vole svoje majke da će ta ljubav uvek biti neuzvraćena.

U Šestom krugu plivaju i odrasli, i oni su deca neuzvraćenih velikih tragičnih ljubavi, i starci i homoseksualci i kazanove i incestuozni i svakakvi još veliki ljubavnici. Ali svi ljubavnici velikih zabranjenih ljubavi imaju jedno zajedničko: metiljav rep koji govori da je lisica prelazeći potok ukvasila rep i da nemaju dobre svršetke svojih priča, kao i priču: uradio bih sve to iz početka, ah kako bih grešio još jedanput, samo još ovaj put, bože dozvoli mi da zgrešim... Narkomani ne plivaju u Šestom krugu, naprotiv ljubavnici poročnici su ih se odrekli zbog zamene predmeta svojih želja, zbog odvajanja ljubavi od predmeta ljubavi, zbog izdaje jedine prave i prvobitne incestuozne ljubavi. I svi ovi prema nekom grešnici, smatraju se oduvek i zanavek uskraćeni ljubavlju za koju su jedino bili i namenjeni. Nisu ludi, nisu zli, nisu nikad bili ni ludi ni zli već samo zlo i ludački zaljubljeni. A zaljubljeni nemaju ni telo, ni dušu, ni moral, pozajmljuju ga od predmeta svoje ljubavi. U tom krugu pliva jedan Lazar, sav je unakažen, ima po licu i telu ožiljke od neke velike pogubne zaraze, i sfilis mu je pojeo nos, a sida mišiće. Taj Lazar je ustao iz mrtvih jednoga dana, kao u priči i sišao u Šesti krug da potraži svoju ćerku Maju koju je najviše na svetu... Šta?

 

 

Peti krug

U znaku lava

osušena misao, gotovo dimljena, je struktura Petog kruga u znaku Lava. U životu, izgleda da neki ljudi misle da rade a drugi zapravo rade: pitanje je sad, koji su ti koji zapravo rade u odnosu na one koji misle da rade? Odgovor je, oni koji misle da rade a zapravo ne rade nisu u Petom krugu u znaku lava. E sad, ovi koji zapravo rade, ne izgledaju kao da rade a ne misle ništa, ni da rade ni da ne rade, jer je za njih rad prirodno stanje, i to nije rad ruku i nogu već uma, celog tela. Njihov rad je uglavnom jedna neprekidna fluidnost misli koja prolazi kroz telo. Oni u svakom trenutku kad stave pogačicu sa čvarcima u usta, usred leta mogu da Vam kažu kakva je to pogačica u odnosu na istu usred zime. Uglavnom po svakom pitanju u svakom trenutku oni mogu nešto da Vam kažu kao proizvod velikog rada koji oni i ne primećuju da obavljaju. Oni su jako živi i veoma se troše ali zato dugo žive odnosno dugo umiru i teško. Teško je zaustiviti rad koji mahinalno odgovara na svaki izazov. Vrednoća je kompulzivna ali ne kružna i neurotična kao rad ruku i nogu ljudi koji misle da rade ali ne rade. Ovi drugi zapravo neprekidno pletu zadatke i principe ovih prvih, grdeći i tlačeći ove prve makar to bila njihova rođena deca, najveće ljubavi. A radnici se daju tlačiti, jer tek tako otkrivaju svoje principe rada, kad ih neko drugi iskorišćava. U ovom krugu su uglavnom umetnici, ali ne oni slavni, već razni izumitelji, uglavnom ženski. Niko ne zna na primer ko je izumeo kuhinjsku krpu koja sve upija i ne ostaje masna a ne mora da se pere tako da praljine ruke ostaju netaknute. Niko ne zna ko je izmislio smeh protiv bebinog bolnog plača, niko ne zna ko je izmislio dodir koji leči i ljubi i ljubi i leči. To niko ne zna na kopnu. Ovde se to zna, i te sirene, muške i ženske ponosno plivaju u znaku lava, brzo i koketno, jer su zaista najlepše sirene na svetu. U znaku lava, jer ovde pod vodom, znakovi još uvek nisu iščitani i učitani kao na kopnu. Još uvek su slobodni i proizvoljni onoliko koliko su to i sirene koje ih nose. I još nešto, osušena, ogoljena misao kao vetar koja telo tera na rad, praktičan i izmerljiv kao kilogram jabuka, ne prestajući nijedne sekunde da dobuje u glavi: ispravno, neispravno vruće, hladno, mlako, muško žensko, androgino: da, sve je androgino ovde u Petom krugu u znaku lava, u kome osušena misao kao vetar nosi telo ka telu. Namerom. Namerno. Namera.

 

 

U Četvrtom krugu

U znaku škorpije

zaista popularan znak i krug zapravo je prazan. Kao sleđen bazen ovde voda odsilikava, preslikava, odražava tuđe živote, tuđe svetove, druga polja energije. Muške i ženske sirene ponekad probiju led i plivaju duboko u vodi ili ponekad po ledu klize šepureći svoje boje i oblike u ogledalu. To su sirene kod kojih je ceo život bio zabranjen i tajni koje sada žive na ledu, bez strasti i bez mogućnosti sakrivanja, sa mogućnošću umnožavanja svojih tajnih slika koje tako postaju opšte. One su zato srećne i popularne, ali ih je zaista malo: ne ostaju dugo ovde, vrlo brzo odlaze drugde, gde je toplije i manje slavno i javno. Na suncu slave opstaju samo mrtvi, njihov vek je večnost, njihovo mesto je Četvrti krug u znaku škorpije u kojem ima i takvih na večnost sirena koje su još za života svoj život večnosti zavetovale u ime slike javne, umesto one tajne. Sve preko leda, sve preko ogledala. Ima tu dosta pisaca i diktatora, sleđenih ili duboko pod ledom, i sve te sirene plivaju same, svaka za sebe, jer se oko njih i dalje led stvara, koči im pokrete pod vodom a nadograđuje nad ledom. Tu živi i jedna sirena zvana Ružnoća, valjda zato što lepota i jeste takva, kao Četvrti krug u znaku škorpije, u znaku javnog, u znaku leda, u znaku ogledala, u znaku jedinstvenosti. I da, reči ovde baš nisu sasvim iste kao bilo gde drugde: drugačije klize, drugačije grebu, znače? Ako uopšte...