Back                            Home                                     Next

 

Dragi moj Damjane,                                15. januar

Trebalo bi da sam srećna što sam živa. Ana Bolejn, majka kraljice Elizabete I, pogubljena 19. maja 1536, žena Henrika VIII, kralja Engleske, zbog preljube sa pet muškaraca, uključujući i svog brata, kao otelotvorenje đavola u ženi. Tada su uvek žene bile krive, i sada, ali tada su gotovo neodbranjivo bile krive jednom kada bi zasmetale. Prethodno je rasturila brak Henriku VIII, rasturila katoličku crkvu zbog njegovog razvoda i rasturila niz dvorskih zavera koje nju nisu ozbiljno uzimale u obzir: to se zvalo zavođenje. Misleći na nju, i šta su njoj istoričari pripisali da je uradila, mislim na sebe i šta bi meni pripisali da sam uradila: zavela oca, rasturila majčino zdravlje, rasturila porodicu, polusestru zlostavljala i konačno bogohulno pokušala svoj ili tuđ život da prekratim: korak ispred boga. Gorela bih, ili bi mi glavu odsekli. Ovako odlazim i pitam se, kako dalje o sebi i svetu da razmišljam kad sam prešla na drugu stranu. Kako o jeziku da mislim kad je on uvek sekira u odnosu na stvarnost čak i onda kad laže. Kao podsvest, koja nikad ne laže, čak ni onda kad laže. Noćas sam sanjala da sam istovremeno Marija i ja, istovremeno mlađa nego što jesam i starija nego što jesam, da sam mu žena i ćerka i da nas troje provaljujemo u tuđu kuću na moru. Da se lažno predstavljamo domaćinima, da je kuća ružna i da domaćine ismejavamo dok jedemo njihovu hranu pijemo njihovo vino. To su bila naša tela, ta kuća a domaćini su bili naša duša, a ja nisam bila tu jer ja, kao što rekoh Damjane, odlazim. Ili kako ti reče, više ne postojim jer sam kao voda u vodi već otišla već nestala, već završila. Od mene su ostale slike nekog drugog sveta koje moja podsvest priča, koju moj jezik kao sekira u odnosu na maglovitu stvarnost seče, koju ja sasvim sasvim pristojno trpim. Zar ne?

 

 

Dragi Damjane,                                      16. januar

Danas mi dozvoli da patim: noćas sam sanjala da patim, da sam gladna patnje, da ne mogu da podnesem svetski bol, da me dodiruju svaka glad, svaki udarac, da nikad više neću dobiti koru, makar žrtve koja to više nije koja će me otpustiti sa zadatka bola. Danas mi se kidaju niti u glavi. Boli me svaki ud, kao život. Danas sam ona stara ja, ona rođena ja, rođena da bude upotrebljena, da bude bolna.

Sećam se moje majke, kako sam je volela, kako sam ih oboje volela kad se zagrle, pa ja u sredini. I oni su bili tada srećniji dok sam ja bila srećna: zašto su onda hteli da pređem u njihov svet gde su vrlo dobro znali da nema ničeg ni za koga od nas. Ja sam njih, onako mala mogla da povučem. Ionako su mogli da me zgaze od prvog trenutka, da me ne rode još pre prvog trenutka. Zašto su me onda tako dugo čuvali i gajili, da bi mi jednog dana, samo što nisam odrasla, rekli, e sada nema više, sada si naša, samo naša, i sada ćeš vrlo brzo biti mrtva. Imala sam dvanaest godina tada, mogla sam još da ih vučem, zašto su se uplašili, čega? Da ću otići za svojim strastima, ljubavima, da ću postati veštica, samostalna, tuđa, otuđena? Kao da su me oslepeli žaračem, kao da su me ogluveli, kao da su mi vrućom vodom svu kožu ogulili. Ona je gledala a on je radio. Da sam bila muško, da li bi bilo suprotno? Sumnjam, one gledaju oni rade. Tako je to već vekovima, manje više dozvoljeno čak i onda kad nije dozvoljeno.

Noćas sam sanjala tri devojčice na pustom ostrvu kako kopaju rupu u pesku. Cičale su radosno i besno. Jedna je jako ličila na mene, jedna na Jelenu a jedna na nas dve, ako nas dve uopšte ličimo, a ličimo, tako sam kroz tu treću shvatila da ličimo. Jelena liči na Njega, ja jesam kao on. Ja sam on, ja sam ga pojela da bih ga savladala. Ona može mirno da spava jer liči na njega, nikad je neće pipnuti, nikad svoju sliku suprotnog pola neće okrnjiti. Mene je pokušao da pojede ali sam ja njega pojela. Sad je u mom stomaku i on to zna. Možda ću ga ispovraćati, možda ću ga kao trudnica celog života nositi a možda jednostavno svariti sve do izmeta koji ću svuda po svetu rasuti. Od njega neće ostati ni pepeo kao od ostalih ljudi, od njega će ostati izmet.

Devojčice su mi rekle:

Prva: Miaoooo

Druga: Grok grok, onjk, onjk

Treća: Kre kre kre

Prva: Kad ćemo se nas tri ponovo sresti?

Dok grmi, dok seva ili kad kiša pada?

Druga: Kada se obavi ujdurma

Kada se bitka izgubi i pobedi.

Treća: To će biti doba zalaska sunca.

Prva: Gde?

Druga: U pustinji.

Treća: Tamo da se nađemo sa Njim.

Prva: Ja Plava dolazim.

Druga: Na gotovs, ja Zelena.

Treća: Smesta, ja Crvena.

Sve tri zajedno: Sve što je lepo zlo je, sve što je zlo lepo je.

Lebdimo kroz maglu i prljav vazduh.

 

 

 

Dragi moj Damjane,                                17. januar

Danas mi opet nije bolje: što više odlazim sve mi je teže. Sve više osećam njegov pritisak, njegovu blizinu, njegov oblik u meni. Čini mi se da se i spolja sad već nazire njegov monstruozni oblik u meni. Shvati Damjane, nije to mržnja, nije to praštanje, to je jednostavno teret, magnet bola koji me vuče natrag, tamo gde ne mogu da patim jer je patnja moj život.

Ne mogu da zaboravim danas nijednu sekundu. Toliko godina sam živela u zakonima ljubavi i bola, i ničega se ne sećam, a sada pošto sam otišla svega se sećam i ne mogu nijedne emocije koja ide uz sliku da se otresem. Da li ću ja ikad imati dete koje će me gledati istim onim očima kojima sam ja njih, i da li ću izdržati takav pogled, baš zato što je ovaj put na mojoj strani moć?

Jelena je ušla u moju sobu posle nekoliko dana pošto je došla. Usred noći. Plakala je: rekla mi je da je sanjala da je kod svoje kuće i da joj je majka još živa iako nije baš nju sanjala. Rekla sam joj, blago tebi kad imaš šta da sanjaš, budi srećna što imaš majku koje možeš da se sećaš i da plačeš od ljubavi. Ona me je zagrlila i rekla mi je da će uvek biti sa mnom i da sam ja njoj sada nova porodica. Ja sam je pogledala, videla sam koliko liči na njega, i osetila sam u istom trenutku najveću ljubav i najveću mržnju prema njoj. Nije ona bila kriva što ima njegovo lice, njegov oblik ruke, ali nisam ni ja ništa mogla da uradim da njih dvoje razdvojim. Mogla sam samo svoju glavu da pocepam. I tada sam je zagrlila, kao što bih i njega mogla da mogu da podnesem njegov zagrljaj, i rekla joj da odlazim. Jelena zna šta se desilo u kući, zna zato što sam joj te večeri i to rekla. Rešila je ipak da ostane zato što se ne plaši i zato što misli da Mariji može da pomogne. Možda i sebi. Na kraju krajeva, svi sedimo tamo gde mislimo da sebi kroz druge i drugima kroz sebe možemo da pomognemo. Rekla sam joj da idem, i ona je shvatila da ne znam šta će sa mnom biti. Nije me ništa pitala ali mi je zato rekla: probaj da ne odeš zauvek, bar od mene. Zagrlile smo se: ona je i dalje plakala, blago njoj, a ja sam i dalje bila suva po licu i potpuno rasturena iznutra. U zoru.