Home                                     Next

 

JASMINA TEŠANOVIĆ

 

SIRENE

 

 

Posvećeno deci koja su preživela nasilje

 

 

Sirene

 

 

Jedno znam sigurno: nema kajanja, nema žrtve. Naročito ovo drugo znam sigurno: ja nisam žrtva. A bila sam. Ili bolje: moja uloga bila je uloga žrtve. To što se meni desilo nije neizbrisivo, nije smrtno, nije presudno za čovečanstvo iako je za mene bilo i sve to. Ali evo me, sada sam drugačija, slabija i jača i pričam vam priču. Verujte mi, ovo je više od istine, ovo je priča.

 

 

Zora je, u malom drvenom čamcu dve mlade žene u svilenim dugim haljinama sa šeširima širokog oboda veslaju ka pustom ostrvu. S njima su tri devojčice slično obučene. Devojčice se zaneseno igraju nekim nevidljivim predmetom koji premeću iz ruke u ruku. Žene prestaju da veslaju i pružaju se lenjo na suncu. Najmlađa devojčica ispušta nevidljivi predmet preko ivice čamca, naginje se za njim, Pazi pašćeš, uspaničeno će majka, i ona pada. Voda je plitka, vetar je nežan, ostrvo je sivo gotovo srebrno i na domak ruke. Svih pet izlaze iz čamca i vuku svoje skute do obale. Druga žena razgolićuje dve devojčice razbacujući svari po peščanoj plaži. Prva žena hvata za ruku drugu i one se udaljuju u pravcu sredine ostrva. Prva devojčica kopa rupu u pesku, druge dve tapšu ručicama nestrpljivo. Usred rupe pojavljuje se vrtlog vode. Devojčica se saginje i liže vodu. I druge dve devojčice s glavama u pesku, ližu halapljivo morsku vodu.

Iznenada se iz rupe čuje neki zvuk, neki žamor. U ogledalu barice u pesku umesto njihovih likova vide se izmešane boje i obrisi nejasnih slika. Slike se raslojavaju, razdvajaju i uveličavaju. Jedne gutaju druge, likovi se prepliću i izoštravaju: ostaju samo pobednici. Ostaju samo reči, ostaju samo priče, a iza njih druge priče, drugačije i uverljivije.

 

 

Mala luka, toliko mala i savršena da u njoj stoji samo jedan brod jer za druge nema mesta. Iz tog broda izlazi Jelena. Ima šesnaest godina, dugu kosu, providne oči i tesne farmerke. Sunce joj razvodnjava ono malo pogleda što joj je ostalo od dugog puta i potrebe da ne vidi. U lučkom pejzažu stoji i jedan čovek u prugastoj majici, opet kao na slici, nekoj davnašnjoj ili sadašnjoj. Vreme je relativno i sadašnje. Jelena mora da nađe svoj dom i to vrlo brzo. Ima jedno ime na koje može da se osloni kao na putokaz. Kao i uvek za ženu to je ime oca, ovaj put pravog ali koga tek treba da upozna. Prugasti čovek daje joj konkretan putokaz: na vrhu brda kuća sa belim zidovima krije stvarnost njenog novog oca. Na vrhu brda kuća sa lavirintima otkriva svoju minotaursku zavodljivost: vi koji njen prag pređete, ostavite svaku nadu za sobom.

 

 

Sećam je se kad je ušla u kuću prvi put: nosila je pletenice i vrlo težak kofer koji joj je dobro pristajao. Izvijao je njeno telo Valkire u pravcu modernosti. Njene providne oči nisu tražile priču za koju su već čule, niti iskupljenje, osvetu ili bilo šta. Nije došla po svoje, znala sam od prvog trenutka, došla je jer nije imala kud. I ja nisam imala kud i zato sam joj odmah prišla i rekla: “Ja sam tvoja polusestra Maja, želim prva da te upoznam.”

 

 

Jelenin i Majin otac zove se Lazar. Star je i mator, užasno mator, ima nakinđureno lice, bradom, brkovima naočarima i gomilom sladunjavih reči iz obešenih usana koje uvek vlaže od laži. On isto izlazi na terasu, vidi Jelenu grli je snažno i neiskreno, sa velikim velikim strahom da će ga ona na neki način uništiti i kaže joj: ”Voleću te kao što sam i Maju voleo, sve ću ti nadoknaditi, sve što sam propustio. Nisam ja tako hteo. Tvoja majka je tako htela.” “Moja majka je mrtva, kaže Jelena više puta, moja majka je potpuno mrtva i nemam pojma šta je ikad u životu htela. Odavno je mrtva ali tek od nedavno je zapravo više nema. Dok nije umrla, ja nisam bila slobodna, ja sam joj bila sve.”