5

Supruge, robinje i najamne robinje

 

 

Priča o polnom ugovoru od temeljnog je znaćaja za razumevanje modernog patrijarhata, ali svet u kom su klasični teoretičari ugovora ispričali svoje priče mnogostruko je drukčiji od sveta u kom živimo danas. Kada je 1778. umro Rousseau, ekonomska proizvodnja još uvek nije bila potpuno odvojena od domaćinstva, kapitalističko tržište se tek uobličavalo kao nezavisna sfera aktivnosti, a porodice su pored gospodara, njegove žene i dece uključivale i sluge, šegrte i robove. Na prvi pogled može se učini da se moderna patrijarhalna porodica klasicnih teoretičara ugovora ni po čemu ne razlikuje od predmoderne forme, ili od porodice u Filmerovom patrijarhatu, pošto su im pripadnici isti. Presudna razlika ogleda se u tvrdnji da se poreklo moderne porodice izvodi iz ugovora, a ne iz prokreativne moći oca. Građanski gospodar porodice stiče pravo nad svojom ženom kroz ugovor, njegovo pravo nad slugama je ugovorno, a prema nekim klasičnim teoretičarima ugovora i braniocima američkog ropstva, isto važi i za njegovo pravo nad robovima. “Porodica”, u smislu u kom se taj termin koristi danas, pojavila se tek posle dugog istorijskog razvoja. Mnoge ličnosti koje su u sedamnaestom i osamnaestom veku bile članovi porodice postepeno su nestajale, sve dok par, muž i žena, nije zauzeo središte scene, a bračni ugovor postao okosnica domaćih odnosa.

Stari, domaći ugovori izmedu gospodara i njegovog (građanskog) roba i gospodara i njegovog sluge, bili su radni ugovori. Robovi i sluge rade po naredbi svojih gospodara. I bračni ugovor je neka vrsta radnog ugovora. Postati supruga znači postati domaćica, tj. supruga je neko ko radi za svog muža u bračnoj zajednici. Ali, kakva vrsta radnika je domaćica? U čemu je bračni radni ugovor sličan drugim domaćim radnim ugovorima, odnosno današnjem ugovoru o zapošljavanju, a po čemu se razlikuje od njih? Koju vrstu potčinjenosti podrazumeva status domaćice? Kakav je značaj činjenice da samo žene postaju domaćice? Tokom prethodna tri stoleća feministkinje su poredile supruge s robovima i slugama, dok danas preovladuje poređenje s radnicima. Ali, nijedno od tih poredenja, uzeto pojedinačno, ne može dati potpunu sliku patrijarhalne potčinjenosti.

U feminističkim raspravama obično se ne razmatraju sličnosti i razlike između robova, slugu i radnika, niti pitanje da li bi potčinjenost supruga mogla baciti neko novo svetlo na druge oblike subordinacije pokornosti. Takođe, ne pridaje se važnost činjenici da se status građanskog roba, sluge, radnika ili domaćice konstituiše putem ugovora. Zbog nepoznavanja priče o polnom ugovoru, klasifikacija ugovorâ, kao, na primer, bračnog, ili ugovora između gospodara i sluge, doista se može učini proizvoljnom. Pogledajmo sledeću definiciju iz Rasprave o zakonu o odnosima u domaćinstvu, objavljene 1874, u Sjedinjenim državama: “gospodar je onaj ko poseduje pravnu vlast nad drugom osobom; osoba nad kojom se vlast zakonito vrši je njegov sluga”. Po toj definiciji, i građanski rob, i supruga i radnik su “sluge”. U ovoj raspravi opširno se razmatraju i “nedostaci” supruge pod sistemom coverture, i nema nikakve sumnje da je supruga “sluškinja” svog muža. Pa ipak, ona nije tako klasifikovana. O muževima i ženama raspravlja se odvojeno od gospodara i slugu. Pisac nevino primećuje da “odnos gospodara i sluge pretpostavlja dve stranke koje u međusobnim odnosima ne stoje na ravnoj nozi; ali to nije prirodan odnos, kao u drugim domaćim odnosima. ... U teoriji, taj odnos je suprotan duhu slobodnih institucija.”[1] 

“Slobodne institucije” pretpostavljaju međusobno jednake učesnike. domaći odnosi gospodara i roba, i gospodara i sluge, odnosi nejednakosti, ustupili su mesto odnosu izmedu kapitaliste ili poslodavca i nadničara ili radnika. Proizvodnja je iz porodice prešla u kapitalistička preduzeća, a porodični težaci su postali radnici. U javnoj sferi kapitalističkog tržišta nadničar postaje građanski jednak svom poslodavcu. Supruga, odnosno domaćica ostaje u privatnoj sferi domaćinstva, ali odnosi nejednakosti u toj sferi su takvi “po prirodi”, pa ne umanjuju univerzalnu jednakost javnog sveta. Bračni ugovor ostaje kao jedini primer domaćeg radnog ugovora, tako da se bračni odnosi mogu smatrati ostatkom predmodernog domaćeg poretka – feudalnim ostatkom, ili jedinim aspektom starog sveta statusa koji još uvek nije transformisan ugvorom. Feministkinje savremenu suprugu prikazuju kao kmeta i tvrde da je porodica “kvazi-feudalna institucija”.[2] S druge strane, socijalisti koji odbacuju stav da je radnik slobodan, tvrde da “neslobodni rad nije feudalni zaostatak, već deo suštinskih odnosa kapitalizma”. Kako onda okarakterisati kapitalističke odnose? Jedan autor tvrdi da su u kapitalizmu “statusni odnosi način ostvarivanja ugovornih odnosa”.[3] Supruga možda i liči na kmeta, ali ne zbog toga što ostaci feudalizma i dalje postoje. Takođe, ugovor o zapošljavanju se ne zasniva na statusnim odnosima. Moderni brak i zapošljavanje jesu ugovorni, ali to ne znači da su sve sličnosti sa starijim formama (neslobodnog) statusa do kraja nestale. Ugovor je specifično moderno sredstvo za stvaranje odnosa potčinjenosti, ali pošto građanska potčinjenost nastaje iz ugovora, ona biva predstavljena kao sloboda. U argumentaciji o feudalnim zaostacima i statusu previđaju se sličnosti i suprotnosti koje stvara izvorni ugovor. Ugovorni odnosi svoje značenje ne crpu iz starog sveta, već iz suprotnosti s odnosima u privatnoj sferi. 

Privatni domaći odnosi takođe nastaju u ugovoru – ali značenje bračnog ugovora, ugovora između muškarca i žene, vrlo je različito od značenja ugovora između muškaraca u javnoj sferi. Bračni ugovor odražava patrijarhalni poredak prirode otelovljen u izvornom ugovoru. Podela rada prema polnom kriterijumu učvršćuje se bračnim ugovorom. U Hobbesovom prirodnom stanju, kad muška jedinka pobedi žensku (odnosno sklopi ugovor sa njom), on postaje njen polni gospodar, a ona njegova sluškinja. U Rousseauovoj verovatnoj istoriji razvoja građanskog društva kaže se da žene moraju da “čuvaju kolibu”, a u Novoj Eloizi Julija nadgleda izvršavanje svakodnevnih kućnih poslova u Klaransu. Tu priču su u novije vreme, ovog puta kao naučnu, ispričali sociobiolozi. Priča E. O. Wilsona o postanku savremene polne podele rada u najranijim epohama ljudske istorije navodno otkriva da je ta podela nužan deo ljudske egzistencije. Priča polazi od činjenice da se ljudska bića, poput drugih krupnih primata, sporo reprodukuju:

Majke nose fetus devet meseci, a potom su opterećene tek rođenom i malom decom kojoj je u čestim intervalima tokom dana potrebno mleko. Svakoj ženi u lovačko-skupljačkoj družini korisno je da obezbedi privrženost muškaraca koji će donositi meso i kože i učestvovati u podizanju dece. Obrnuto, svakom muškarcu je od koristi da obezbedi polni pristup ženama i monopoliše njihovu ekonomsku produktivnost.[4]

Drugim rečima, nauka otkriva da se naš društveni zivot takoreči zasniva na polnom ugovoru koji ustanovljava i regulisan pristup ženama i podelu rada u kojoj su žene potčinjene muškarcima. 

U Zilboorgovom tumačenju primalne scene, žene u porodici postaju polne i ekonomske robinje. William Thompson, zagovornik kooperativnog socijalizma, napisao je sličnu verovatnu istoriju porekla braka. On kaže da je “u početku” veća snaga, i nešto lukavstva, omogućila muškarcima da porobe žene. da neu zavise od žena u zadovoljavanju svojih polnih želja, muškarci bi žene pretvorili u obične radnice. Kad muškarci ne bi imali polnih želja, i kad produženje vrste ne bi zavisilo od muškog učešća koje pruža i polno zadovoljstvo, ne bi postojala ni potreba za institucijom u kojoj “svaki muškarac podjarmljuje jednu ženu, i to naziva ugovorom”. žene su “raspodeljene među muškarcima,... po jedna nejaka osoba uvek je sparena s jednom jakom i njoj potčinjena”.[5] Kasnije u devetnaestom veku John Stuart Mill je ponudio sličnu argumentaciju. “Od najranije zore čovečanstva svaka žena (zbog vrednosti koju joj pridaju muškarci, kao i zbog fizičke slabosti) našla se u ropskom položaju u odnosu na nekog muškarca. ... brak je prosto produžavanje prvobitnog ropstva... i mrlja njegovog brutalnog porekla postoji i dalje.”[6]

Do pred kraj devetnaestog veka pravna i građanska pozicija supruge podsećala je na ropsku. Prema common law doktrini o coverture, supruga je, poput roba, bila građanski mrtva. Rob nije imao nezavisnu pravnu egzistenciju, odvojenu od svog gospodara, a muž i žena su postajali “jedna ličnost”, ličnost muža. Imućne žene srednje i više klase uspevale su da izbegnu svu oštrinu pravne fikcije o bračnom jedinstvu na osnovu imovinskog prava, koristeći sredstva kao što su zalog i predbračni ugovor.[7] Ali, takvi izuzeci (jer ni svi robovlasnici ne koriste svoju moć do kraja) ni najmanje ne ograničavaju snagu institucije coverture, koja i dalje podseća na uslove bračnih odnosa uspostavljenih izvornim ugovorom. U knjizi Ancient Law ser Henry Maine kaže:

Ne znam mogu li se delovanje i priroda drevne patria potestas jasnije predočiti do razmišljanjem o pravima koja mužu daje pravi engleski common law, i podsećanjem na strogu doslednost s kojom se shvatanje o potpunoj pravnoj potčinjenosti žene njime sprovodi.[8]

Britanski Zakon o imovini udatih žena (1882) – kom su od pete decenije devetnaestog veka prethodili slični zakoni u nekoliko američkih država – bio je jedan od međaša u borbi za ukidanje coverture i priznavanje statusa građanske jedinke udatim ženama. Ali to je bio samo jedan medaš, a neke odlučujuće reforme pravnog statusa supruga toliko su skorašnje da većina nas još uvek nosi belege potčinjenosti. Jedna od najuočljivijih je da nas još uvek prepoznaju po imenima muževa. 

Od sedamnaestog veka pa nadalje često je izvodeno poređenje žena i supruga s robovima. U prethodnom poglavlju navela sam reči Mary Astell da se žene, za razliku od muškaraca, koji se rađaju slobodni, rađaju kao robinje, a u osamnaestom veku mnogi romanopisci su tvrdili nešto slično. Na primer, u Roksani Daniela Defoea, objavljenoj 1724,  junakinja izjavljuje da misli da se “žena rađa slobodna, i da... tu slobodu može da uživa isto onoliko koliko i muškarci”. Zatim kaže, “sama priroda bračnog ugovora je, ukratko, ništa drugo do predavanje slobode, imovine, moći, i svega drugog, muškarcu, tako da žena doista zauvek ostaje samo žena, što znači robinja.”[9] Poređenje udatih žena i robinja odjekivalo je ženskim pokretom u devetnaestom veku. žene su zauzimale istaknuto mesto u pokretu za ukidanje ropstva i vrlo brzo su povezale položaj robova sa svojim položajem supruga. John Stuart Mill je u Potčinjenosti žena napisao da “po zakonu više nema robova, osim po jedne žene u svakoj kući”.[10] Godinu dana kasnije, 1870, američka feministkinja Laura Curtis Bullard izjavljuje:

Ropstvo u Sjedinjenim državama još uvek nije ukinuto. ... Bio je to slavan dan za ovu republiku kad se oslobodila sramote crnačkog ropstva. ... Još će slavniji biti dan u njenoj istoriji kad proglasi nepravdu polnog ropstva i oslobodi milione svojih porobljenih žena![11]

Biti rob ili supruga značilo je biti, takoreći, neprekidno maloletan, i toga se supruge još uvek nisu u potpunosti oslobodile. Odrasli muški robovi nazivani su “momcima”, a odrasle udate žene su nazivane – i to još uvek traje – “devojkama”. Kako i prilici građanski mrtvom biću, rob je ulazio u život kada bi mu gospodar dao ime (gospodar je i posluzi davao drugo ime ako mu njihovo sopstveno ne bi “odgovaralo”; “Mary” je bilo vrlo popularno). Kad žena postane supruga, njen status je bio i još uvek je označavan titulom “Mrs”. Supruga se uključuje u ime svog muža, i još i danas se može čuti “Mrs John Smith”, gospoda Johna Smitha. Elizabeth Cady Stanton, velika američka sifražetkinja, odbila je da se odrekne svog prezimena kad se udala za Henryja Stantona, a 1847. je napisala da “ozbiljno zamera što je zovu Henry. Upitajte našu obojenu braću da li je ime nevažno. Zašto su robovi bezimeni sve dok ne uzmu ime svog gospodara?”[12] U sistemu coverture, supruga je morala da živi tamo gde joj muž naredi, njeni prihodi su pripadali njemu, a njena deca su bila njegovo vlasništvo, baš kao što su i deca robinje pripadala njenom gospodaru. Ali, možda je najslikovitija ilustracija kontinuirane povezanosti ropstva i braka to što su u Engleskoj – kako nas podseća The Mayor of Casterbridge Thomasa Hardyja – supruge mogle biti prodate na javnim aukcijama. 

Samuel Menefee nabraja 387 zabeleženih slučajeva prodaje supruga. Počevši od jednog izolovanog podatka iz 1073, pojava postaje redovna od 1553. sve do dvadesetog veka. On tvrdi da su prodaja robova i prodaja supruga postojali odvojeno, i da ukidanje trgovine robljem nije imalo nikakvog uticaja na trgovinu suprugama. Supruge su, medutim, bile mnogo jevtinije od robova – jevtinije čak i od leševa.[13] Supruga je obično na aukciju izvodena s ularom oko vrata (čini se da je postojalo popularno verovanje da je prodaja valjana samo ako je ular na vratu). Ponekad je ular vezivan oko pojasa ili oko ruke, povremeno i ukrašavan trakom, “možda da bi se smanjio ponižavajući učinak tog simbola”.[14] Ular je, kao što Menefee zapaža, deo trgovine stokom, ali moglo bi se nagađati da simbolizam ide još dalje. Ljudi stoku gone bičem, tako da je ular mogao simbolizovati bič gonica robova. Menefee o trgovini suprugama zaključuje da je ona smanjivala društvena trvenja, pružajući jedno moguće rešenje za međuzavisne probleme braka, razvoda i izdržavanja. Zasnovana na dobro poznatim mehanizmima tržišta, uz brojne simboličke paralele, prodaja supruga predstavljala je konzervativno i tradicionalno društveno rešenje za dilemu s kojima su se suočavale jedinke, smanjujući pritisak na društveno tkivo uz minimum poremećaja statusa quo zajednice.[15]

Prodaja supruge mužu je omogućavala da izbegne izdržavanje žene i dece, a kupac je “mogao da se osigura od parnice za preljubu”.[16] Ako bi supruga počinila preljubu, njena prodaja je omogućavala ljubavniku da po zakonu o preljubi izbegne parnicu. Zakon se zasnivao na pretpostavci da je supruga (kao) imovina; muž je mogao da tuži drugog čoveka za nadoknadu štete – zbog oštećenja imovine – ako je njegova žena počinila preljubu. Takav slučaj je uspešno po muža rešen u Dablinu nedavne 1979. godine.[17] Prodaja supruga je u nedostatku razvoda nesumnjivo nudila jedno neformalno rešenje za propale brakove. Ali zašto u takvom obliku? Menefee ništa ne kaže o značaju ove institucije za strukturu bračnih odnosa i potčinjenost supruga, a još manje o njenim implikacijama za delovanje zakona muškog polnog prava. 

Američki robovlasnici su prodavali svoje robove, ne i svoje supruge. Međutim, ličnost robovlasnikove žene predstavljala je posebno dramatičan simbol patrijarhalnog prava za druge (bele) supruge tog perioda. Kao muž, robovlasnik je imao pravo polnog pristupa svojoj ženi – ali, kao robovlasnik, imao je slobodan polni pristup i svojim robinjama. Mary Chestnut, supruga vlasnika plantaže, napisala je u svom dnevniku 1861, da “gospoda Stow autorka Čiča Tomine kolibe nije dotakla najbolnije mesto. Njen Legri je neženja”.[18] Robovlasnik/muž je bio “jedini otac ‘porodice, bele i crne’”, i zaštitnik svoje porodice.[19] Termin “porodica” je ovde izvanredno dvosmislen. Thomas Jefferson je 1800. sastavio “Popis moje porodice”, koji uključuje i njegove robove.[20] Ali, njegova “porodica” (u jednom smislu te reči) nastala je iz njegovog braka i iz dugotrajne veze s njegovom robinjom Sally Hemings, koja je bila polusestra njegove žene. U svojoj briljantnoj studiji Roll, Jordan, Roll, Eugene Genovese zapaža da su robovlasnici bili posebno zabrinuti što njihovi robovi tuku svoje žene, iako su oni sami mogli nekažnjeno da ih svežu i istuku. Za robovlasnika “nije bilo ništa da svuče ženu i bičuje je do krvi”.[21]

U istom periodu u Velikoj Britaniji je vladalo opšte uverenje da muž ima pravo da fizički kažnjava svoju ženu, pod uslovom da ne koristi štap deblji od muškog palca. Feministkinje u devetnaestom veku, poput feministkinja danas, iskazivale su veliku zabrinutost za povrede koje su muževi nanosili ženama. Frances Power Cobbe je 1878. objavila uticajan članak “Mučenje žena u Engleskoj”, a u govoru u donjem domu, podržavajući žensko pravo glasa u raspravi o drugom reformskom zakonu, John Stuart Mill je rekao: “želeo bih da se ovom domu podnese izveštaj o broju žena godišnje koje njihovi muški zaštitnici pretuku do smrti, prebiju do smrti ili izgaze do smrti.”[22] Muž je posedovao svojinu nad ženinom ličnošću, a muškarac je u potpunosti bio vlasnik i gospodar samo ako je mogao da čini što mu je volja s onim što poseduje.

Njegovo pravo da čini što mu je volja bilo je i de jure sankcionisano pravnom kategorijom “bračnih prava”. Čak i danas, poređenje braka i ropstva ostaje u jednom pogledu relevantno u onim državama Sjedinjenih država i Australije, kao i u Velikoj Britaniji, gde zakon još uvek sankcioniše silovanje u braku. U The History of the Pleas of the Crown lorda Halea, iz osamnaestog veka, tvrdi se da “muž ne može biti okrivljen za silovanje svoje zakonite supruge, jer se zajedničkim bračnim sporazumom i ugovorom supruga prepustila mužu, i to ne može da povuče”.[23] U Velikoj Britaniji je do 1884. supruga mogla biti zatvorena zbog uskraćivanja bračnih prava, a do 1891, muževima je bilo dopušteno da prisilno oteraju supruge u posebne zatvore (tzv. bračne domove) da bi obezbedili svoja prava. Po ovom pitanju, bračni ugovor je ugovor specifičnog ispunjavanja obaveza. Rousseauov savet Sofiji kad je postala Emilova žena bio je da će osigurati svoje žensko carstvo i “vladati uz pomoć ljubavi” ako ograniči Emilov pristup svom telu i tako sebe učini dragocenom. Ona mora biti čedna a ne hirovita, tako da će Emil “hvaliti njenu čednost, a neće morati da se žali na njenu odbojnost”.[24] Ali, teško je razumeti relevantnost ovog saveta; samo Emil može da odluči da li će pristup biti “ograničen”. Bračno pravo muža je najjasniji primer načina na koji se moderno poreklo političkog prava kao polnog prava prenosi preko bračnog ugovora u pravo svakog člana bratstva u svakodnevnom životu. 

Poricanje telesnog integriteta udatih žena osnovni je razlog zbog kojeg William Thompson brak naziva “zakonom belog roblja”. Njegova implicitna tvrdnja glasi da bez polnog ugovora muškarci ne bi sklopili društveni ugovor i stvorili državu; bračna prevlast muškaraca liči na “kompenzaciju za njihovo kukavičko potčinjavanje okovima političke moći skoro u svemu”.[25] John Stuart Mill ide još dalje, tvrdeći da su supruge u gorem položaju od robinja:

Nijedan rob nije rob u tolikoj meri i u tako potpunom smislu te reči kao što je to žena... ma za kakvog brutalnog tiranina bila nesrećno vezana – iako zna da je on mrzi... on od nje ima pravo da zahteva i da iznudi ono što najdublje ponižava jedno ljudsko biće, da pristane da bude instrument životinjske funkcije koja je protivna njenim sklonostima.[26]

Negde u to vreme, u Sjedinjenim državama Elizabeth Cady Stanton izjavljuje da je “društvo, onako kako je danas organizvano pod vlašću muškaraca, jedno opšte silovanje svih žena”.[27]

I pored nekih skorašnjih reformi, u većini pravnih sistema muževi imaju polnu svojinu nad ličnošću svojih žena. Nažalost, poređenje udatih žena i robinja još uvek nije potpuno izlišno. Ipak, iz tog poređenja ne mogu se izvlačiti dalji zaključci, iako je u ranim fazama savremene obnove ženskog pokreta ponovo istican argument da je udata žena robinja. Jedan od razloga navodenih u prilog tome glasio je da supruga koja u bračnoj zajednici radi puno radno vreme nema pravo na platu. Supruge su domaćice, i one, poput robova, u zamenu za rad dobijaju samo sredstva za život (zaštitu). Sheila Cronan stoga pita, “zar to ne predstavlja ropstvo?”[28] Ona poredi opis robovskog zakona Alabame iz 1852. i opis dužnosti udate žene iz vremena oko 1972, ali iz toga ne proizlazi da je supruga robinja, kako ona tvrdi. Udate žene nisu građanski mrtve kao nekad, već su, u najvećem broju slučajeva, pravno slobodne i jednake. Mi smo osvojile građanski status. Pravno slobodan i jednak građanin ne može biti pravi rob (što ne znači da uslovi nadničarskog rada ponekad ne mogu ličiti na ropstvo); najviše što građanin može da učini jeste da se ugovorom preda u građansko ropstvo. Udata žena je možda nalik građanskom robu. U principu, bračni ugovor još uvek može biti sklopljen za ceo život, a ugovor o građanskom ropstvu je takođe doživotan.

Problem s ovom analogijom jeste to što je ugovor o građanskom ropstvu zapravo produženi ugovor o zapošljavanju, a građanski rob je posebna vrsta nadničara. Udata žena, kao što feministkinje neprekidno naglašavaju, za svoj rad ne dobija nadnicu; ona nije zaposlena. Pored toga, zaposlenje je deo javnog građanskog sveta, a udata žena radi u privatnom domu. Stoga je ona, možda, uprkos tome što nije plaćena, sličnija sluškinji, koja takođe radi u domaćinstvu. Udata žena je danas obično, pored muža, jedini odrastao član porodice, a ako i ima drugih, oni takode zavise od njenog truda.

U prošlosti, pozicija supruge u gospodarevoj porodici nikad nije bila istovetna s pozicijom drugih potčinjenih osoba. žena američkog robovlasnika, na primer, imala je sopstvenu jurisdikciju nad robovima (mada nije imala moć da oslobodi roba), iako je i sama bila potčinjena mužu. Najprimerenija karakterizacija njenog položaja bila bi da je ona prva robinja svog muža, ili, uopštenije, kao što su tvrdile mnoge rane feministkinje, da je supruga samo prva sluškinja gospodara porodice. Mary Astell zajedljivo komentariše da žena “nema nikakvog razloga da bude srećna što je supruga, ili da misli da ju je zapala neka čast što je uzeta da bude glavna sluškinja nekog muškarca”.[29] Lejdi Chudleigh je 1703. celu stvar sažela u reči//rečima:

 

da li sam mu sluškinja il’ žena, 

Isto je, razna su tek imena.[30]

 

Nekoliko godina kasnije Daniel Defoe kaže da ne misli “da je bračno stanje zamišljeno kao stanje šegrta koji su vezani za porodicu, niti da supruga treba da služi samo kao glavna sluškinja kuće”.[31] A 1792, u U odbrani prava žene, Mary Wollstonecraft kritikuje patrijarhalnu tvrdnju da je žena “stvorena tek da zadovolji nagone muškaraca, ili da bude sluškinja višeg reda, koja mu sprema obroke i stara se o njegovom rublju”.[32] Na kraju devetnaestog veka Thorstein Veblen suprugu naziva “glavnim kućnim slugom.”[33]

Medutim, postoji jedna temeljno važna razlika izmedu supruge i svih drugih radnika. Samo žene postaju domaćice i pružaju “kućne usluge”, iako svi gospodari zahtevaju “usluge” od onih koji su im potčinjeni. Kao što Genovese objašnjava, mnogi robovlasnici nisu želeli da budu samo gospodari, već dobri gospodari, a preovladujući ideal za dobrog gospodara bio je da zaštiti svoje i robove i prema njima ispuni izvesne obaveze. Ideal za roba je bio da pokaže zahvalnost i verno služi – što je, naravno, bio nemoguć zahtev upućen komadu imovine.[34] “Verno služenje” je upravo ono što priželjkuju svi gospodari, uključujući i muževe. Ugovor za štamparskog šegrta koji je moj pokojni tast kao četrnaestogodišnjak potpisao 1918, uključuje stavke koje ga obavezuju da “verno služi” svog gazdu, “da čuva njegove tajne, i da bez pogovora izvršava njegova zakonita naredenja”. Medutim, specifični sadržaj “vernog služenja” koji zahteva muž određen je ne samo bračnim ugovorom, već i “utemeljenošću u prirodi”, iz čega nastaju polni ugovor i polna podela rada. Pružanje “domaćih usluga” deo je patrijarhalnog značenja ženskosti, toga šta znači biti žena. 

Jedan komentator problema “viška žena” u Velikoj Britaniji, 1862. godine, kaže da sluškinje nisu deo tog problema:

One uopšte nisu suvišne,... one vrše vrlo važnu i nezamenljivu funkciju u društvenom životu. One ne slede nužno nezavisnu, pa stoga za njihov pol neprirodnu, karijeru – naprotiv, one su vezane za druge, povezane su s drugim životima koje ulepšavaju, olakšavaju i opslužuju. Jednom reči, one ispunjavaju obe suštinske dužnosti ženskog bića: muškarci ih izdržavaju a one im služe.[35]

Leonore Davidoff je pokazala da su rodbinske veze često podrazumevale pružanje domaćih usluga; “rođake su često korišćene kao besplatna domaća posluga.” ženski članovi porodice i domaća posluga toliko su poistovećivani da je nadnica, iako je sluga s gospodarem mogao da sklapa godišnje ugovore, shvatana kao dodatak na stan i hranu, ili zaštita, tako da je “pravno, isplata nadnica morala biti eksplicitno navedena u ugovoru, inače bi se moglo pretpostaviti da je pružanje usluga dobrovoljno”. do sredine devetnaestog veka rad u kući je postao pretežno ženski posao. Međutim, udate žene nisu mogle da postanu sluškinje bez dozvole muža. On je imao pravo nad njenim uslugama. Ako poslodavac ne bi obezbedio muževljevu dozvolu, “mogao je biti tužen za ‘gubitak usluga’, na potpuno isti način na koji bi poslodavac mogao biti tužen za primamljivanje tuđeg sluge. Laički rečeno, žena nije mogla služiti dva gospodara”.[36]

Zakon o braku je do nedavno određivao da je odnos između žene i muža isti kao i odnos između sluge i gospodara. Ako bi mu žena bila povredena nepažnjom nekog trećeg, muž je mogao da povede parnicu zbog gubitka bračnih usluga, koje, “pored rada u kući i brige o deci,... uključuju i njenu ljubav, pažnju, društvo i polne usluge”.[37] Gubitak ženine sposobnosti da radi u kući usled zakonski kažnjive povrede shvatan je na isti način kao i povreda sluge koja, nužno, znači i štetu za gospodara. Taj zakon u Velikoj Britaniji i australijskoj državi Novi Južni Vels nije ukinut sve do 1980. U Sjedinjenim državama zakon je ukinut u vrlo malom broju država; u većini je (što je prilično čudno, mada, kao što ću pokazati u sledećem poglavlju, u skladu sa stanovištem ugovora) pravo na vođenje takve parnice prošireno i na udate žene. Godine 1981. u Novom Južnom Velsu uspešno je okončana jedna parnica po ovom zakonu, i muž je dobio nadoknadu štete od 40.000 dolara.[38] 

U Velikoj Britaniji je tek tokom poslednjih pedeset godina supruga postala jedina posluga u porodici. Nastanak malog sveta bračnog para i njihove dece, koji se danas smatra “prodicom” u pravom smislu, dovršen je relativno skoro. Istrajnost starijeg shvatanja “porodice” ilustruje Izveštaj o popisu stanovništa Velike Britanije 1851, u kom se kaže da se “osnovni tip engleske porodice sastoji od muža, žene, dece i slugu”, a dodaje se “da je manje savršena ali uobičajenija ona koju čine muž, žena i deca”.[39] Sredinom prošlog veka u američkim gradovima je između 15 i 30 procenata svih domaćinstava imalo stalnu kućnu poslugu. Veliku većinu su činile žene (u to vreme obično bele žene), a većina žena koje su imale plaćeno zaposlenje bile su sluškinje.[40] U Australiji se 1901. godine skoro polovina žena s plaćenim zaposlenjem bavila se pružanjem neke vrste domaćih usluga (ne uvek u privatnim domovima), a tokom čitavog devetnaestog veka potražnja je bila veća od ponude, što možda i ne treba da iznenađuje, pošto je dobro obučena sluškinja zapravo smatrana i te kako pogodnom za suprugu.[41] U složenom, klasno i polno razgraničenom svetu Velike Britanije devetnaestog veka, za neke pripadnike više klase sluškinje su bile i predmet požude. (Možda je najdramatičniji zabeleženi primer bila dugotrajna veza između sluškinje Hanne Cullwick i džentlmena Arthura Munbya.)[42] Sve do tridesetih godina ovog veka veliki broj britanskih porodica, uključujući i radničke porodice skromnih prihoda, mogao je da zapošljava poslugu ili bar kućnu pomoćnicu. Značajan deo zaposlenih činila je domaća posluga, a 1881. jedna osoba od dvadesetdve bila je domaći sluga. Većinu stalne posluge činile su žene, a jedna trećina žena uzrasta od petnaest do dvadeset godina bile su sluškinje.[43]

Supruga, odnosno domaćica danas obavlja poslove koji su nekada bili raspoređeni između slugu različitog ranga, ili ih je obavljala kućna pomoćnica. Njeni “osnovni” poslovi su čišćenje, kupovina, pranje sudova, pranje veša i peglanje.[44] Ona se brine o deci, često se stara i o ostarelim rodteljima ili drugim rođacima, a ponekad je, u većoj ili manjoj meri, uključena u muževljev posao kao njegova neplaćena pomoćnica. Taj aspekt položaja udate žene vidljiv je u mnogim malim radnjama, ili u aktivnostima supruga sveštenika i političara, ali istovetne usluge, mada manje vidljivo, dobijaju i drugi muževi, bez obzira na posao kojim se bave. Udata žena, na primer, pomaže u istraživačkom radu (ako joj je muž zaposlen na univerzitetu), služi kao domaćica (klijentima svog muža), odgovara na telefonske pozive i vodi poslovne knjige (u malim preduzećima).[45] Međutim, kao što kaže Christine Delphy, nije dovoljno samo nabrojati zadatke jedne domaćice. Spisak ne može da objasni zašto istovetne usluge mogu da se kupe na tržištu, ili zašto domaćica obavlja određeni posao besplatno, a bila bi plaćena za isti kad bi radila u restoranu ili firmi za čišćenje kuća.[46] Problem nije u tome što domaćice besplatno obavljaju važne poslove (što je neke feministkinje navelo da zatraže da država plaća rad u kući). Problem je u tome što biti žena (supruga) znači pružati određene usluge muškarcu (mužu), po njegovom naređenju. Ukratko, bračni ugovor i potčinjenost supruge kao (svojevrsne) radnice ne mogu se razumeti bez polnog ugovora i patrijarhalnog konstruisanja “muškarca” i “žene”, i “privatne” i “javne” sfere.

Jedna od odlika neslobodnog rada roba, ili rada kućnog sluge, jeste to što on svog gospodara mora da služi u svako doba. I udata žena je uvek na raspolaganju za pružanje usluga mužu. Zbog toga je njeno radno vreme izuzetno dugo. Podaci iz Sjedinjenih država i Sovjetskog Saveza pokazuju da između dvadesetih i šezdesetih godina ovog veka nije bilo znatnijeg skraćenja radne nedelje domaćica, iako je do izvesnog skraćenja moglo doći u Sjedinjenim državama izmedu 1965. i 1975. Ali, skraćivanje je započelo s vrlo visokog nivoa; američki podaci za sedmu i osmu deceniju pokazuju da su domaćice radile oko 55 sati nedeljno, a u porodići s detetom mladim od godinu dana radna nedelja se produžavala na skoro 70 sati.[47] Udate žene su u Velikoj Britaniji 1971. u proseku radile 77 sati nedeljno.[48] Muževi doprinose vrlo malo. Jedno skorašnje, vrlo detaljno empirijsko istraživanje bračne podele rada u Sjedinjenim državama pokazalo je da “ima vrlo malo podataka o tome koliko muževi rade”.[49] Prisustvo muža može čak i da poveća količinu rada u domaćinstvu; “muž može predstavljati opterećenje u odnosu na količinu potrebnog rada u jednom domaćinstvu – tj. on može tražiti više nego što sam doprinosi”. Heidi Hartmann procenjuje da muž uzrokuje oko osam sati viška rada nedeljno.[50]

Udata žena dobija sredstva za život (“zaštitu”) od muža, ali takođe i sredstva za obavljanje svojih zadataka. Ona zavisi od dobre volje svog muža, i jedino joj preostaje da se potrudi da nađe “dobrog gospodara”. Zapažanje L. Davidoff o mužu iz viktorijanskog i edvardijanskog perioda ni danas nije zastarelo. Ako bi svojoj ženi dao više novca, ili “pomogao” u kući, “to je bio postupak u tradiciji ‘plemenitog’ vlastelina i njegove gospode koji udeljuju milostinju svojim vazalima i seljanima.”[51] Usluge koje se očekuju od supruge i količina zaštite koju ona dobija u potpunosti zavise od volje muža; “udata žena nikako ne može da podigne svoj životni standard poboljšavajući nivo svojih usluga. Njeno jedino rešenje je da iste usluge obavlja za bogatijeg muškarca.”[52] Medutim, supruga ne može biti sigurna da će njen muž biti velikodušan, bio on proleter ili kapitalista. Ipak, ekonomisti, na primer, pretpostavljaju da su muževi uvek širokogrudi. Zakon o coverture proganja neoklasične ekonomske analize porodice. Ekonomisti uzimaju za gotovo da porodica može imati jednu jedinstvenu funkciju staranja, a to je funkcija muža – “jedine osobe” koja reprezentuje svoju ženu i decu. Čak su i socijalistički pisci, kao George Orwell u poznatom The Road to Wigan Pier, ispuštali iz vida činjenicu da supruge u radničkoj klasi trpe veću bedu i oskudicu nego njihovi muževi.[53] Tipično je da su se supruge odricale osnovnih potreba da bi muževi i deca imali šta da jedu, i nema razloga za pretpostavku da bi se one ponašale drukčije i sada, u vreme visoke i dugotrajne nezaposlenosti i smanjenih socijalnih davanja. Čak i u najboljim vremenima može doći do konflikta izmedu muževljevih prohteva i zahteva supruge, odnosno domaćice za potporom od osobe koja zaraduje hleb. 

Pozicija domaćice se često predstavlja kao vrlo različita od pozicije radnika, sluge ili roba. Ona je svoj sopstveni gazda. domaćice kao svoju veliku prednost vide to što su oslobođene kontrole. One naglašavaju da same odlučuju šta će raditi, kako i kada, i mnoge poseduju čvrsta, interiorizovana merila o tome šta je dobro obavljen posao.[54] Udate žene, poput zapanjujućeg broja radnika koji istraživačima kažu da su zadovoljni poslom koji nekome spolja mora izgledati krajnje nezadovoljavajućim, izvlače najviše što mogu iz svoje sudbine; bez toga život bi bio nepodnošljiv. Naravno, tokom dana, tokom “radnih časova”, domaćica je sama na svom radnom mestu, osim ako i muž ne radi kod kuće, ili ako je dom “iznad radnje”. Ali, u drugim periodima, muž, gazda, je tu. Očekivanja i zahtevi muža deo su rasprava o domaćim poslovima. Zahtevi njegovog posla u najvećoj meri određuju organizaciju vremena domaćice. Na primer, obroci se služe u skladu s njegovim radnim vremenom, a on ima svoje mišljenje o tome kako kuća i deca treba da izgledaju – i raspolaže sredstvima da svoja očekivanja nametne, bacajući spremljeno jelo, a u krajnjoj liniji i fizičkim nasiljem. danas se čini toliko prirodnim da supruga treba da bude domaćica da se u vrlo popularnoj britanskoj televizijskoj seriji Minder supruga jednog od dva glavna lika nikad ne pojavljuje na ekranu, a o njoj se govori kao o “onoj kod kuće”. danas je potreban izvestan napor da bi se razumela istorijska i kulturna specifičnost ovakvog aranžmana. U Velikoj Britaniji sedamnaestog veka supruge su bile potčinjene muževima, ali nisu bile ekonomski zavisne. Jedna izmena zakona o coverture omogućila je udatim ženama da trguju kao feme sole, tako da su žene počele da se bave najraznovrsnijim poslovima. do sredine devetnaestog veka, imati suprugu isključivo kao domaćicu postalo je cilj muževa svih uglednih klasa. Ali, kao što sam ranije napomenula, mnoge, ako ne i većina supruga, dugo su bile glavne sluškinje, a ne “domaćice” u današnjem smislu te reči. štaviše, danas je relativno mali broj supruga koje su domaćice s punim radnim vremenom, ali nesmanjena snaga društvenog ideala “domaćice” znak je moći polnog ugovora. 

Mnoge radničke supruge su uvek radile za platu zbog ekonomske nužde. Četvrtina udatih žena u Velikoj Britaniji 1851. je imala plaćene poslove.[55] društveni status tih žena po zakonu coverture je bio u najmanju ruku kontradiktoran. Status “supruge” potvrđuje da žena nema sposobosti “jedinke”; ona postaje imovina muža, i u odnosu na njega je u položaju roba/sluge prema gospodaru. Supruga je građanski mrtva. U isto vreme, pošto su mnoge udate žene sklapale ugovore o zapošljavanju, potvrđen je i njihov status “jedinki” sposobnih da sklapaju ugovore. Kao što su i robovlasnici morali da priznaju ljudskost svoje ljudske imovine – čemu dizati bič na običnu imovinu – tako se ni sposobnost žene kao “jedinke” nije mogla potpuno poreći. Sklapanje ugovora o zapošljavanju nesumnjivo pokazuje da žene poseduju sposobnosti nužne da budu jedinke i ugovorne strane. Sklopiti ugovor u javnom svetu kapitalističkog tržišta, postati nadničar, pretpostavlja da jedinka poseduje svojinu nad sopstvenom ličnošću. Tada ona, kroz ugovor o zapošljavanju, može da iznajmi deo te svojine, svoju radnu snagu. Čini se, dakle, da i žena može postati radnik.

Mnoge feministkinje tvrde da je potčinjenost supruge mužu istovetna s potčinjenošću radnika kapitalisti. Ne samo da žene postaju radnice, već je bračni ugovor istovetan s ugovorom o zapošljavanju i stavlja domaćicu u položaj radnice u bračnoj zajednici. Medutim, videti bračni ugovor kao ugovor o zapošljavanju znači još jednom zaboraviti polni ugovor. Supruga, odnosno domaćica nije isto što i radnik, i žene ne mogu postati “radnici” u istom smislu u kom to mogu muškarci. Bračni ugovor nije isto što i ugovor o zapošljavanju. Ugovor o zapošljavanju zapravo pretpostavlja bračni ugovor. Ili, drukčije rečeno, konstrukcija “radnika” pretpostavlja da je on muškarac koji ima ženu, domaćicu, koja se stara o njegovim dnevnim potrebama. Privatna sfera građanskog društva odvojena je od javne, što odražava prirodni poredak polne razlike, ali je ujedno i neodvojiva od nje, tako da se ove dve sfere ne mogu razumeti jedna bez druge. Snažnu figuru “radnika”, zanatlije, u čistom radničkom kombinezonu, s torbom alata i kutijom za ručak, uvek prati sablasna figura njegove žene. 

Poređenje između supruge i radnika toliko je primamljivo za feministkinje delom i zato što se one, poput socijalista, uglavnom bave uslovima koji prisiljavaju jedinku da sklopi ugovor. Poslodavci kontrolišu sredstva za proizvodnju, tako da uslove ugovora mogu da postave u svoju korist. Radnici poseduju samo svojinu nad sopstvenom radnom snagom, i ne mogu istinski da biraju hoće li ili neće sklopiti ugovor o zapošljavanju. Koristeći tehnike savremene analitičke filosofije, G. A. Cohen je nedavno izneo trvdnju da su proleteri, iako su formalno slobodni da ne ostanu radnici – oni, na primer, mogu postati vlasnici malih radionica, i pojedinačni radnik, pa čak i većina njih, mogu se na ovaj način osloboditi proleterskog statusa – ipak prisiljeni da prodaju svoju radnu snagu; radnici su “kolektivno neslobodna, porobljena klasa”.[56] Slično tome i žene su kolektivno prinuđene na brak, iako je svaka slobodna da ostane neudata. William Thompson je uporedio slobodu žena da odbiju brak sa slobodom seljaka da odbiju kupovinu hrane od Istočno-indijskog monopola koji je pokupovao sve zalihe: “tako se zakonima koje su stvorili muškarci, koji ženama uskraćuju obrazovanje i stručnost, koji ih isključuju iz svih intelektualnih poslova i službi, koji im skoro u potpunosti uskraćuju učestvovanje (putem nasleda ili na drugi način) u imovini ili njenom korišćenju i razmeni, ženama ljubazno kaže, ‘slobodne su da se udaju ili ne udaju’.”[57] Cicely Hamilton u knjizi Brak kao trgovina, 1909. kaže da je brak praktično jedini način na koji žena može da zaradi za život: brak je “u suštini... komercijalni ili poslovni poduhvat”.[58] Posao žena razlikovao se od poslova muškaraca po tome  što žene nisu imale mogućnost da izaberu zaposlenje. Za njih je postojalo samo jedno, i na to su morale da pristanu.

Danas, kad mnogi radnici objektivno mogu da steknu sredstva da pređu u sitnu buržoaziju, broj žena koje mogu da steknu obrazovanje ili stručnost koji bi im omogućili da se zaposle i da se same izdržavaju mnogo je veći nego u prošlom veku, ili 1909. Ipak, svakodnevno iskustvo otkriva da je broj žena na  dobro plaćenim mestima u profesionalnom i poslovnom svetu mali. Kapitalističko tržište je patrijarhalno, strukturirano polnom podelom rada. Polna segregacija radne snage i čuvanje radnog prostora kao arene bratske solidarnosti ostali su izuzetno stabilni tokom dvadesetog veka.[59] Većina žena može da nađe zaposlenje u malom broju slabo plaćenih i neuglednih zanimanja, gde rade s drugim ženama pod upravom muškaraca, i uprkos zakonima o jednakom nagrađivanju zarađuju manje od muškaraca. Brak stoga ostaje ekonomski primamljiv za većinu žena. štaviše, društeni pritisak na ženu da postane supruga snažan je koliko i ekonomski. Neudate žene nemaju definisanu i prihvatljivu društvenu poziciju. Postati nečija supruga i dalje je osnovni način na koji većina žena može da stekne priznat društveni identitet. Mnogo važnije od toga, ako bi žene masovno koristile slobodu da ostanu neudate, muškarci ne bi mogli da postanu muževi – i polni ugovor bi bio uzdrman. 

Prinuda da se sklopi bračni ugovor ili ugovor o zapošljavanju dovodi u sumnju valjanost ugovora. Ali, usredsređivanje na ekonomsku prinudu jedva da dovodi u pitanje praksu ugovora. da li bi feministkinje i socijalisti obustavili kritiku kad bi sklapanje bračnog ili ugovora o zapošljavanju bilo dobrovoljno? Poređenje supruge i radnika problematično je i zato što se ne obraća dovoljno pažnje na specifičan način potčinjavanja radnika kapitalistima. Marksistička analiza kapitalističke eksploatacije primenjuje se na bračne odnose. Na sastanku Nacionalnog sifražetskog udruženja žena u Sjedinjenim državama 1878, jednoglasno je zaključeno da “muškarac, koji prema ženi stoji u poziciji kapitaliste, već vekovima otima plodove njenog truda”.[60] Ako “povučemo paralelu s ulogom koju buržoazija ima u odnosu na proletarijat”, kaže se u jednom skorijem prikazu, jasno je da muž “u braku direktno profitira od eksploatacije i ugnjetavanja svoje žene”.[61] Poređenje između radnika i udatih žena u središtu je savremene polemike o odnosu izmedu kapitalizma i patrijarhata. Heidi Hartmann, na primer, tvrdi da je to “partnerski odnos”, te da kom “materijalna baza na kojoj se zasniva patrijarhat u suštini leži u muškoj kontroli radne snage žena”, baš kao što kapitalista kontroliše radnu snagu radnika.[62] Christine Delphy smatra da je “brak institucija kojom se neplaćeni rad iznuđuje od određene kategorije stanovništva, žena-supruga”. Bračni ugovor je radni ugovor, “ugovor kojim ženinu radnu snagu prisvaja njen muž”.[63] 

[1] J. Schouler, A Treatise on the Law of the domestic Relations, 2. izdanje, Boston: Little, Brown and Co., 1874, deo VI, g. 1, p. 599.

[2] M. Eichler, The double Standard, London: Croom Helm, 1980, pp. 106-7.

[3] P. Corrigan, “Feudal Relics or Capitalist Monuments: Notes on the Sociology of Unfree Labour”, Sociology, 11, 3 (1977), pp. 438, 449. V. i R. K. Aufhauser, “Slavery and Scientific Management”, Journal of Economic History, 33, 4 (1973), pp. 811-24.

[4] Citirano u R. Scruton, Sexual desire: A Moral Philosophy of the Erotic, New York: The Free Press, 1986, p. 186.

[5] W. Thompson, Appeal of One Half the Human Race, Women, Against the Pretensions of the Other Half, Men, to Retain Them in Political, and Thence in Civil and domestic, Slavery, New York: Source Book Press, 1970, pp. 54-5.

[6] J. S. Mill, “The Subjection of Women”, u Essays on Sex Equality, prir. A. S. Rossi, Chicago: University of Chicago Press, 1970, p. 130. (dž. S. Mil, “Potčinjenost žena” u dž. S. Mil i H. T. Mil, Rasprave o jednakosti polova, prev. R. Mastilović, Beograd: Filip Višnjić, 1995, pp. 64-5.)

[7] Vidi N. Basch, “Invisible Women: The Legal Fiction of Marital Unity in Nineteenth-Century America”, Feminist Studies, 5, 2 (1979), pp. 346-66.

[8] Sir H. Maine, Ancient Law, London: J. M. dent and Sons, 1972, pp. 93-4.

[9] d. defoe, Roxana, Harmondsworth: Penguin Books, 1982, p. 187.

[10] Mill, “Subjection of Women”, p. 217. (Mil, “Potčinjenost žena”, p. 127.)

[11] L. C. Bullard, “The Slave-Women of America”, u W. L. O’Neill, The Woman Movement: Feminism in the United States and England, London: George Allen and Unwin, 1969, pp. 119, 121.

[12] Citirano u E. Griffith, In Her Own Right: The Life of Elizabeth Cady Stanton, New York and Oxford: Oxford University Press, 1984, p. xx.

[13] S. P. Menefee, Wives for Sale: An Ethnographic Study of British Popular divorce, Oxford: Basil Blackwell, 1981, p. 160, tabela 3; i p. 167, tabela 5; slučajevi prodaje supruga navedeni su u dodatku.

[14] Ibid., p. 88.

[15] Ibid., pp. 209-10.

[16] Ibid., p. 66.

[17] Izveštaj u New Statesman, 2. maj 1980. 

[18] Citirano u E. d. Genovese, Roll, Jordan, Roll: The World the Slaves Made, New York: Vintage Books, 1976, p. 427. V. i A. Rich, “disloyal to Civilization”, u On Lies, Secrets, and Silence, London: Virago Press, 1980.

[19] Genovese, Roll, Jordan, Roll, p. 483.

[20] Vidi F. M. Brodie, Thomas Jefferson: An Intimate History, New York: W. W. Norton and Co., 1974, p. 358. Ovde sledim Brodievu (kontroverznu) argumentaciju o Jeffersonovoj crnoj porodici.

[21] Genovese, Roll, Jordan, Roll, p. 483.

[22] Preštampano u S.G. Bell i K. Offen (prir.), Women, the Family and Freedom: The debate in documents, Stanford: Stanford University Press, 1983, tom. I, p. 487; v. i Mill, “Subjection of Women”, p. 163. Članak F. P. Cobbe objavljen je u The Contemporary Review, 1878.

[23] Sir M. Hale, The History of the Pleas of the Crown, London: Sollom Emlyn, 1778, vol. I, g. LVIII, p. 628.

[24] J.-J. Rousseau, Emile or on Education, prev. A. Bloom, New York: Basic Books, 1979, pp. 478-9. (žan žak Ruso, Emil ili o vaspitanju, prev. d. Tamindžić, Valjevo-Beograd: Estetika, 1989.)

[25] Thompson, Appeal, p. 65.

[26] Mill, “Subjection of Women”, pp. 159-60. (Mil, “Potčinjenost žena”, pp. 86-7.)

[27] Citirano u Griffith, In Her Own Right, p. 140.

[28] S. Cronan, “Marriage”, u Radical Feminism, prir. A. Koedt, E. Levine, A Rapone, New York: Quadrangle, 1973, p. 217.

[29] M. Astell, Some Reflections Upon Marriage, New York: Source Book Press, 1970, p. 88.

[30] Lady Chudleigh, “To the Ladies”, u The Whole duty of a Woman: Female Writers in Seventeenth-Century England, prir. A. Goreau, New York: The dial Press, 1985, p. 273. (Za prepev ovog distiha prevodilac se zahvaljuje dr Milanu Markoviću.)

[31] d. defoe, Conjugal Lewdness; or, Matrimonial Whoredom. A Treatise concerning the Use and Abuse of the Marriage Bed, Gainesville, Florida: Scholars’ Facsimilies and Reprints , 1967 (izvorno izdanje 1727), p. 26.

[32] M. Wollestonecraft, A Vindication of the Rights of Woman, prir. C. Poston, New York: W.W. Norton and Co., 1975 (1792), p. 40. (Meri Vulstonkraft, Odbrana prava žene, prev. R. Mastilović, Beograd: Filip Višnjić, 1994, p. 67.)

[33] T. Veblen, The Theory of the Leisure Class, New York: The Modern Library, 1934, p. 182.

[34] Genovese, Roll, Jordan, Roll, naročito pp. 70-86 i 123-49.

[35] Citirano u P. Hollis, Women in Public 1850-1900: documents of the Victorian Women’s Movement, London: George Allen and Unwin, 1979, p. 12.

[36] L. davidoff, “Mastered for Life: Servant and Wife in Victorian and Edwardian England”, Journal of Social History, 7 (1974), pp. 410-11, 420.

[37] L. J. Weizman, The Marriage Contract: Spouses, Lovers, and the Law, New York: The Free Press, 1981, p. 60.

[38] Izveštaj u Sidney Morning Herald, 15. mart, 1982.

[39] Citirano u Corrigan, “Feudal Relics”, p. 454, nap. 19.

[40] Vidi F. E. dudden, Serving Women: Household Service in Nineteenth Century America, Middleton, CT: Wesleyan University Press, 1983, uvod.

[41] Vidi B. Kingston, My Wife, My daughter, and Poor Mary Ann: Women Work in Australia, Melbourne: Nelson, 1975, g. 3.

[42] Za prikaz H. Cullwick v. L. Stanley (prir.), The diaries of Hannah Cullwick: Vistorian Maidservant, London: Virago Press, 1984. Takode i L. davidoff, “Class and Gender in Victorian England: The diaries of Arthur J. Munby and Hannah Cullwick”, Feminist Studies, 5, 1 (1979), pp. 86-141.

[43] Davidoff, “Mastered for Life”, pp. 409-10.

[44] A. Oakley, The Sociology of Housework, London: Martin Robertson, 1974, p. 49.

[45] J. Finch, Married to the Job: Wive’s Incorporation in Men’s Work, London: George Allen and Unwin, 1983. Finch (pp. 132-3) daje osam pravila kojih žena treba da se drži ako želi da se uda ali da ne bude uključena u posao svog muža.

[46] C. delphy, Close to Home: A Materialist Analysis of Women’s Oppression, prev. d. Leonard, Amherst: University of Massachusetts Press, 1984, pp. 87-9.

[47] H. Hartmann, “The Family as the Locus of Gender, Class, and Political Struggle: The Example of Housework”, Signs, 6, 3 (1981), pp. 388-9; v. i A. Oakley, Housewife, Harmondsworth: Penguin Books, 1976, p. 7, tabela A.

[48] Oakley, Housewife, p. 6; Sociology of Housework, pp. 92-3.

[49] S. F. Berk, The Gender Factory: The Apportionment of Work in American Households, New York: Plenum Press, 1985, p. 161.

[50] Hartmann, “Family as Locus”, pp. 378-9; 382-3.

[51] Davidoff, “Mastered for Life”, p. 419.

[52] Delphy, Close to Home, p. 70.

[53] Za feminističku kritiku Orwella v. d. Patai, The Orwell Mystique: A Study in Male Ideology, Amherst: University of Massachusetts Press, 1984, naročito g. 3. Takođe i Beatrix Campbell, Wigan Pier Revisited: Poverty and Politics in the 80s, London: Virago Press, 1984.

[54] Među ženama koje je anketirala Oakleyjeva, ovaj aspekt domaćeg rada se najviše ceni. Preko plovine ispitanih navodi to da su “spostveni gazda”. Oakley, Sociology of Housework, pp. 42, 182; i Housewife, g. 6.

[55] Podatak preuzet od  H. Land, “The Family Wage”, Feminist Review, 6 (1980), p. 61.

[56] G. A. Cohen, “The Structure of Proletarian Unfreedom”, Philosophy and Public Affairs, 12, 1 (1983), p. 12.

[57] Thompson, Appeal, p. 57.

[58] C. Hamilton, Marriage as a Trade, London: The Women’s Press, 1981, p. 27.

[59] U Britaniji je 1901, na primer, 88 procenata žena radilo u profesijama kojima su upravljale žene; 1971, taj procenat je iznosio 84. U SAD danas, 80 procenata ženskih poslova locirano je u samo 20 od 420 profesija koje beleži Ministarstvo rada. U Australiji 1986, u samo 69 od 267 profesionalnih kategorija proporcija žena je dostizala trećinu ili više.

[60] Citirano u W. Leach, True Love and Perfect Union: The Feminist Reform of Sex and Society, New York: Basic Books, 1980, p. 192.

[61] P. Rothenberg, “The Political Nature of Relations between the Sexes”, u Beyond domination: New Perspectives on Women and Philosophy, prir. C. C. Gould, Totowa, NJ: Rowman and Allanheld, 1984, p. 213.

[62] H. Hartmann, “The Unhappy Marriage of Marxism and Feminism: Towards a More Progressive Union”, u Women and Revolution, prir. L. Sargent, Boston: South End Press, 1981, p. 15.

[63] C. delphy, Close to Home, pp. 94, 95.