Sindive Magona

JUŽNOAFRIČKA REPUBLIKA

 

BILA JE USKRŠNJA NEDELJA ONOG DANA KADA SAM OTIŠLA U NETREG

 

 

Kočnice su zaškripale protestujući, krvavo crveni folksvagen se zaneo neizvesno i drhtavo zaustavio pred našom kapijom. U Guguletu se sva kola pijano zanose, jer ono što se zove ulica nije ništa drugo do izlokana, prljavštinom pokrivena staza, obeležena rupama i jendecima tako velikim da bi odrastao čovek mogao da se u nekoj udavi. Stajala sam nepokretna, gledajući kroz prozor koji se otvarao na jednosobnu baraku koju sam delila sa Makhuluom, majkom moje majke.

Očekivala sam kola čitavih pet minuta obaveštena o njenom dolasku horom „Imoto! Imoto!” Uzvici su u mom umu stvorili jasnu sliku: bosonoga deca koja brekću pored kola, trčeći kao što sam i sama toliko puta činila. I to ne tako davno.

Sve dok kola nisu upala pravo u moje vidno polje, stajala sam na kokosovom dušeku na podu, buljeći napolje, ne videći. U jakom blesku smelog, ranopopodnevnog jesenjeg sunca otvor je bio sličan okruglom oku. Slepo je zurio. A ja sam, iza njega, kao neki umrtvljeni nerv, pravila grimase. Sada, miris starog ćebeta kojim smo noću zapušavali prozorski otvor nasrnu na moj nos i njegova težina prilepi moja stopala za dušek.

Niska, nabijena žena, ispod tridesete, izvuče se iz kola: Majka, svetlo žuto-crna plastična torba visila joj je o svakoj ruci. Hrana i odeća. Nepromenljivi bedž dobrote njene gospođe Vilkins, stvari koje joj je gospođa Vilkins poklonila dobrotom svoga srca. Suviše je loše što ima telo trudne slonice; samo je Makhulu nosila odeću koju je gospođa Vilkins davala mami. Makhulu nije marila da savija, falta, i uvezuje ogromnu odeću oko svoga daleko od jakog tela. Majka je, povijena pod teretom dobrote svoje poslodavke, polako hodala od kola ka našoj šupi. Posmatrala sam je i znala da činjenica što se danas dobročinstvo gospođe Vilkins produžilo da čak i mene lično uključi, teško leži na majčinom srcu. Isto saznanje je i mene paralisalo.

Khulu, koja je kao i obično bdela nad tim, otvori vrata za Majku.

Bila je uskršnja nedelja. Tri dana pre toga Majka je kazala: „Gospođa Vilkins će doći sa mnom sledeći put kad budem imala slobodan dan; u nedelju.” Bila sam spremna mnogo ranije nego što su one došle. Vodile su me u Netreg. Netreg (što upravo znači pravo) jeste rezidencijalna oblast za obojene, nedaleko od Guguleta gde sam stanovala. Guguletu je afričko naselje.

„Jesi li spremna, Linda?” Znala sam da nije spustila torbe. Čula bih „sto”, dasku skoro metar dugačku, kako uzdiše. „Sto” bi uzdahnuo svaki put kad bi morao da pronađe novi način da se izbalansira na praznim parafinskim konzervama o koje je bio oslonjen. Shvatala sam njegovu odbojnost, i ja sam takođe imala svoje uzdahe; ali sam ih zadržavala za sebe.

„Tako li ovih dana ti pozdravljaš?” zapita Makhulu, uvređena.

Najpre me pogodi šuškanje plastike dok su torbe prelazile iz ruke u ruku. Nekoliko sekundi kasnije obujmi me miris pržene ribe blokirajući moj vazdušni prolaz. Zapuših usta.

„Oh, tako se žurim. Žao mi je, Mama”, odgovori Majka. Prišla je bliže mestu gde sam stajala, mogla sam po njenom glasu da pogodim. Linoleum na golom peščanom podu nije pravio mnogo buke. Ali sam ja znala da je prišla bliže. Zaledila sam se.

Podiže „zavesu”, pohabani, bezbojni damastni stolnjak sa interesantnim suzama u različitim oblicima i veličinama. Bio je, bez sumnje, dobijen od neke bele porodice kod kojih su Majka ili Khulu (jer je i ona u mlađim danima bila u istoj profesiji) radile. Iza nje je bilo moje mesto: dušek na podu, kartonska kutija sa svim mojim ovozemaljskim imetkom, uglavnom školskim knjigama. Tanka, gola žičana vešalica ocrtavala je tupo-sivi obris na novinama oblepljenom zidu gde je visila napuštena sa savijenog zarđalog eksera.

„Dođi.” I, švvv! Čuh zavesu kako pada i osetih kako odlazi. Okretoh se i pogledah u mesto gde je, zamišljala sam, ona stajala pre jedan sekund. Glupa „zavesa” je zurila u mene; i zamišljala sam je kako se vraća u kola. Još jednom, moje oči odleteše do prozorskog otvora; ali su mi stopala i dalje bila zacementirana za dušek na podu.

Nisam se pomerila. Ali mi je srce poskakivalo ostavljajući svoje ležište i došlo i zaglavilo mi se u grlu otežavajući disanje. Hladno ćebe se obavi tesno oko mene dok je pokrivalo svaki inč moje unutrašnjosti. Pretvarala sam se u Lotovu ženu, u led.

Majka se vraćala natrag u kola. Dođi. Jedna reč. I svi strahovi koje sam ikada osećala od kada sam se rodila sakupili su se u loptu vrpoljećih crva u dnu mog stomaka. DOĐI, reče lopta okrećući se i prevrćući u mom stomaku.

Nisam se iznenadila što mi nije ništa više kazala. Nisam očekivala da će se oko mene potruditi. Ali majčina jedna reč-komanda pogodi me u srce i omlitavi moje već klecave noge. Ne znam kako su moja stopala uspela, ali mora da jesu, jer sam govorila: „Dobar dan, gospođo”, gospođi Vilkins dok sam se uvlačila na sedište iza nje.

„Linda”, izgrdi me gospođa Vilkins, „kad ćeš prestati da me zoveš gospođom?” Smešila se svojim smeškom sa tamnim zubima da mi pokaže da se ne ljuti. Želela je da je zovem njenim imenom, Sju. Ali i do današnjeg dana, ja ne znam kako da i jednu belu osobu zovem imenom. To se ne radi. Osim toga, bila je starija od moje majke. Tako da promucah: „Izvinite” i u trenu prilepih jezik za nepca. Samo što nisam izustila „Izvinite, gospođo.”

Gospođa Sju upali kola i pošle smo. Ravnodušna, kola su zagunđala i krenula, dok je grupa dece, u različitim stepenima golišavosti, trčkarala pored njih. Nežni mahagoni udovi su se presijavali najavljujući da su neke majke imale vazelina i vremena da izribaju svoju decu. Jedan mališan mi zapade za oko. Bio je ošišan na nulericu pa je sunce odskakalo od njegove glave kao da je ona ogledalo ili minijaturna staklena kupola. Bio je obučen u iscepani, nekada beli sako. Odsutno primetih da će jednoga dana izrasti u muškarca lepog uda, jer je ispod pocepanog, prosenjenog odelca visilo određeno obećanje. To, ili mu se jako piškilo.

Zaboravila sam... Dok me je čuđenje vožnje ispunjavalo, naduvala sam se; bila sam putnica u stvarnim kolima, u kolima koja su se kretala. Onda, puf! Srce mi splasnu kada se prisetih zašto sam u kolima i gde me ona odvode.

Netreg je na nekih deset minuta kolima od Guguleta. Onih retkih prilika kada sam putovala u Langu ili Kejp Taun viđala sam kuće u Netregu, pošto voz prolazi kroz to područje. Ali nikad nisam nogom stupila u Netreg (ili, što se toga tiče, u bilo koju varošicu za obojene).

Čudno je kako deset minuta može da bude dugo. Bili su to najdužih deset minuta moga života. Kako će to izgledati? Sam Netreg i razlog što me tamo vode? Kako mogu da učinim ono što sam nameravala? I Mama? Šta upravo sada Mama o meni misli? Da li će ikada stvari, ikada, biti u redu među nama? Šta će gospođa Vilkins misliti o meni? Šta će misliti o jadnoj Mami? Sva su mi ta pitanja jurila kroz glavu lišavajući me radosti koju bih inače osećala prilikom svoje prve vožnje kolima.

Ukratko, još jednom me osvoji uzbuđenje zbog vožnje. Oh, ulazila sam nebrojeno puta u kola; to jest, razbijene karoserije kola odbačenih od vlasnika ili ukradenih i opelješenih tako da niko pri čistoj svesti ne bi pokušao da ih ukrade. Olupine su bile jedan peni tuce u čitavom Guguletu. Ali je ovo bilo drukčije. Ovo su bila prava kola. I ne samo da sam ja bila u njima, ona su se kretala: išla. VRUM! U stvari odvodeći me nekuda. Moja prva vožnja kolima!

Bila sam đak standardnog trećeg odeljenja u osnovnoj školi Sv. Monika, jedinoj katoličnoj školi u Guguletu. Uniforma, loše skrojena haljina boje žuči, bolesno žuto-zelena, je bila jedini pristojni predmet odeće koju sam posedovala. Odatle prazna vešalica koju sam ostavila za sobom, groteskni oblik koji zaklanja deo širokog nasmejanog lica koje pripada nekoj Afrikanki koja prostire oprano rublje „BELJE OD BELOG – u OMO – NARAVNO!”

Bilo kakve nade za neki dodatak mojoj garderobi su odavno bile ugašene: „Ova žena za koju ja radim ne samo da me bolje plaća. Ona je ličnost. Zna da sam ja ličnost.” Šta mari Majka što žena za koju radi nema dece? Da ja nikada neću dobiti neku polovnu odeću od nje? Ko može da me krivi što sam tako ljuta na gospođu Vilkins? Sve moguće odbačene stvari kojih me je lišila; lutke, cipele, haljine, džemperi, da navedem nekolicinu. I onda hoće da mi kaže da smo prijateljice, jednake, „zovi me Sju!” Ne ja; od mene neće dobiti nikakvo Sju.

U toku kratkog puta sedela sam iza gospođe Vilkins koja je vozila svoju crvenu bubu dok je Mama sedela dijagonalno od nje; prazno sedište među nama je zvrjalo, jaz koji ni ona ni ja nećemo nikada moći da premostimo, jer je to bio poslednji dan kada sam bila još dete.

Bio je to takođe dan, iako to tada nisam znala, koji će uticati na čitav moj život žene. Gledajući unatrag, zaprepašćena sam kako je izgledao normalan dan: veseo čak.

Pre tri nedelje, Sv. Monika je igrala košarkašku utakmicu sa svojim arhisuparnicima Bulelani višom osnovnom školom. Bulelani je u Langi. I za nas je, prema tome, to bio odlazak sa domaćih utakmica zbog dve stvari: Langa je bila neprijateljska teritorija.

Međutim, za mene će ta utakmica biti početak nove mene. Ili, treba li da kažem stare mene? Nova ja sam, bez obzira šta sve jesam ili nisam, je veoma, veoma stara: starija od ijedne žive osobe koju poznajem.

A dan kada sam otišla u Netreg jeste deo rođenja mene onakve kakva sam toga dana postala. Iako, kad bolje razmislim, možda nije fer kriviti taj dan za sve.

Možda je sve otpočelo kad sam rođena. Ili u Langi onoga dana kada smo se igrali sa Bulelanima i oni nas brzo savladali sa deset pobeda bez presedana. Ili je možda sve to samo loš san.

U Netregu smo imale mali problem da nađemo adresu koju je gospođi Vilkins dala jedna od žena u njenoj debatnoj feminističkoj grupi. Zahvaljujući svom površnom znanju afrikanskog, gospođa Vilkins je mogla da pita za pravac i najzad smo uspele da dođemo do našeg odredišta. Dok smo se izvlačile iz kola, moja poslednja odbojkaška utakmica mi sinu kroz glavu.

Igrala sam centar. I kao obično igrala sam i odbrambeno i ofanzivno; dodajući svojim igračicama i blokirajući loptu da ne dođe do krila protivnica. Bila sam energična, entuzijastična igračica koja se potpuno prepušta igri. I u početku utakmice koja će promeniti moj život upravo sam to činila.

Sada, dok smo nesigurno išle ka kući čiji je broj bio ispisan na parčencetu hartije koje je gospođa Sju držala u ruci, mučno osećanje koje mi se toga dana na utakmici javilo se vraća.

Posle nekih petnaestak minuta igre, Bulelanijev centar je šutnula loptu ka najbližem krilu. Sa krila, znala sam da lopta može samo da joj se vrati ili, uz sreću i veštinu, ode direktno jednoj od napadačica. Ciljajući da ojačam našu odbranu, pođoh ka napadačici koja je stajala kod grede. Ona je iskoračila iz kruga u koji ja nisam smela da uđem.

I zaista, krilo je otposlalo loptu koja je letela ka napadačici: visoka, spora, kriva. Čučnuh, čekajući. Onda se, kao opruga, odmotah kada je lopta počela da pada: tempirajući se da je uhvatim iznad ispruženih ruku za koje sam znala da će se pojaviti. Dograbiti je pre nego što je one dohvate, ili im je izbiti iz prstiju. Bio je to moj plan.

Tri jasna pedlja od zemlje i, bum! stupila sam u kontakt sa letećim nosorogom. Makar sam se tako osećala.

Bum! pogodih tlo. Na lice. Ležala sam ispružena, sigurna da nikada ponovo neću moći ni prstom da mrdnem. Totalna paraliza.

Onda, pokret. Nemirni, drmusajući protest. Unutar moga trbuha. Uplašeni, kovitlajući zamah.

Za trenutak pomislih da tle poda mnom uzdiše. I onda, izvan svake sumnje, iznenada i sa krajnjom probadajućom jasnoćom znala sam.

Bila sam trudna.

Niko mi nikada nije rekao da se bebe pokreću pre nego što se rode, mrdaju u trbusima majki. Ali mi je pokret kazivao sve što nisam htela da znam. Najzad, tek mi je bila skoro četrnaesta.

Bilo je to tri nedelje pre Uskršnje nedelje. Mislila sam da će me baka ubiti. Vidite, ona me je podizala od pete godine kada sam bila suviše velika da bih mogla da ostanem sa mamom na njenom radnom mestu. Majka je uvek spavala tamo gde je radila. To je malo pomagalo u smeštaju.

Sve dok svaka dlaka na mojoj glavi ne posedi, neću nikada zaboraviti pogled koji mi je baka uputila kada sam joj rekla. Goli prezir je buljio u mene kao u neko čudovište. Da mi je pogled u ogledalu pokazao da mi je izrasla i druga glava, ne bih bila iznenađena. A onda je počela da zavija; slabašno ali prodorno zavijanje koje žene ispuštaju kada neko umre. Potom su zapljuštale uvrede.

Toga dana sam najzad saznala nešto o ocu koji nije često spominjan.

„Zašto ja plačem? Ti! MaTolo! Zašto ja plačem?” Uplašeni poziv precima doveo je brzi, brutalni odgovor kroz njene jadne usne: „Šta sam pa ja očekivala od vanbračnog deteta kuje?”

Šta se desilo heroju koji je poginuo od nemilosrdnih Bura u nemirima 1960? Ali ljubazna starica koja je bila čista ljubav prema meni nije još završila. Kao otrovna guja, siktala je: „Zar kuja ne rađa drugu kuju? A?” Lice joj je bilo zgrčeno od... bola?

Kao da moje vlastito otkriće nije prouzrokovalo dovoljno bola, moja baka činilo se nije mogla da se zaustavi a da mi ne pruži dalja obaveštenja. Za moje dobro: moju smrt. Ili njenu? Lice joj je bilo odvratna maska živih emocija. Mržnja, strah, i čista mizerija jurile su jedna drugu; jureći preko kaleidoskopskog pejzaža. Njene oči, cvetovi bola koji su pogledali u njen grob i videli kosti ploda njene utrobe, budućih generacija. Glasom koji nisam prepoznavala, nastavila je:

„I majka ti je bila još dete kad je otišla u zonu i legla. Taj čovek mi nikada nije platio za štetu. Zaista, ne znam mu čak ni lice jer čim je saznao da kuja šeta sa njegovim psićem, on je učinio ono što svi ti muškarci iz zone čine. Vratio se u svoje selo i postarao da nikada ponovo ne potpiše ugovor u Kejptaunu.”

Zone, ublaženo nazvane Stanovi za samce, su barake u kojima su stanovali Afrikanci prisiljeni da ostave svoje žene i decu u selu kada dobiju „dozvolu” da dođu i rade u gradu. Što je većina tih „lutajućih” radnika oženjena nije uopšte smetalo vladinim političarima. Nije ni moglo. Visoko specijalizovani i učeni službenici belci tek treba da shvate prostu činjenicu da su ovi muškarci takođe ljudi.

Otac deteta koje sam nosila je bio jedan takav muškarac. Ali me to nije mučilo. Uveravao me je da želi da sretne moje roditelje i ne samo da nadoknadi štetu već i plati lobolu, cenu za mladu. Kada sam mu rekla za svog oca bio je sav brižan. „Jadna tvoja majka”, rekao je, „sasvim sama, podižući te sama.” Želeo je da postanem njegova žena. Pričali smo o tome one noći utakmice. Ali, sa bakinim čantranjem odlučila sam da sačekam majčin sledeći slobodni dan.

Te nedelje, moj svet je načinio ludu zbrku i otada se nije ispravio. Sumnjam da će ikada.

Majka je došla nešto iza ručka. Ni čajnik nije uzavreo a baka joj je saopštila loše vesti. Ali, iako sam znala da sam pogrešila i povredila majku, bila sam ubeđena da će kad joj kažem o želji moga muškarca da preuzme punu odgovornost ona biti nešto manje uvređena, zahvalna što neću postati neudata majka.

Po običaju kada se stvari takve vrste dogode, nekoliko rođaka muškaraca biće pozvano. To će biti ljudi iz Tolo i Bhele klana, Makhulijinog i maminog klana. Klan obezbeđuje naše preživljavanje. Svako pripada klanu i zato, niko nikada ne može da bude bez rođaka. Kada se predstavljamo, ime klana nam je važnije nego pravo ime, jer je brak unutar klana tabu. Potpuni stranac postaje brat ili sestra kada se sazna da su on ili ona iz istog klana. Bila sam odgajana kao Bhele pošto mi je otac umro pre nego što sam se rodila pa nisam imala veze sa njegovima. Sada su naši rođaci došli da pomognu rodbini u nevolji. Bilo je odlučeno da se ne gubi vreme već da se tog istog dana ode da se prodiskutuje lobola sa krivcem. Ja ću pratiti grupu, jer je i to takođe običaj.

Majka je, ili nemajući poverenja u te muškarce da je sposobno reprezentuju ili na bakino podsticanje, nikada nisam saznala zašto, odlučila da i ona pođe. Sve do tog trenutka, činilo se da sve ide po planu.

„I ti belci nas ne slušaju kad im kažemo da nije u redu staviti sve te 'samce' tako blizu naših porodica.” Ovo je došlo od najstarijeg čoveka kad je shvatio da smo se uputile u zonu. Bojeći se reperkusija, nisam ovo obaveštenje ranije dobrovoljno dala; postoji ime za žene koje posećuju zonu.

Opomenula sam Mtetelelia da dolazimo: tako da nas je očekivao. Nije bio momak ni po kakvom računanju. Ali nije bio ni star. Nikada nismo pričali o stvarima kao što su godine ali sam znala da je „ponosan što je sa tako mladom, nepokvarenom, slatkom malom”. A meni se dopadalo što je ponosan na moje tinejdžerstvo. To je značilo da me neće nikada ostaviti, mislila sam. Oh, da, iako sam bila mlada, videla sam i čula dovoljno o životu da znam da se muškarci zamore od žena. Prema tome, na to sam gledala kao na prednost što sam bila dovoljno mlada da mu se to dopada.

Poseta Netregu je u nekim vidovima živa, u drugim tupa. Sve čega se sećam od lica žene koja je otvorila vrata na naše kucanje jesu svračje noge urezane oko njenih očiju. Njena kosa, u pramenovima i seda, je bila grubo povučena natrag u bablju punđu na potiljku. Sećam se da su me uveli u jednu unutrašnju sobu, mislim spavaću sobu, iako ne znam zašto tako mislim. Nejasno se prisećam da sam videla neki nameštaj u sobi ali, kada sada zatvorim oči i pokušam da ga se setim, soba je zamućena, prazna, izuzev jake žene čije meso kipti posvuda, kao u nekog postarijeg rvača.

Niti se sećam da li mi je govorila na engleskom ili na afrikanskom. Zaista, da li je uopšte išta rekla ili je gestikulirala: ukazala i pokazala mi šta da činim? Da li se smešila, mrštila ili joj je lice bilo lišeno bilo kakvog izraza? Iz bilo kog razloga sve je to bilo izbačeno iz mog uma.

Ono čega se sećam nije nikada napustilo moju uspomenu. S druge strane, ono što sam zaboravila, zaboravila sam zaprepašćujućom brzinom: nedelju dana, i sve je nestalo. Štaviše, ostalo je bezbedno daleko ušuškano. Ne proganja me. I za to sam istinski zahvalna.

Ono što je tvrdoglavo opstalo sa mnom, kao plomba na kvarnom zubu, jesu osećaji urezani u moje srce, duboko, duboko unutar moga srca.

Prostrla je novine na pod. Bile smo same u sobi, moja majka i njena gospođa su ostale u drugoj sobi. Sećam se lavora vode naivnog izgleda, sapunjave vode. Uronila je šake u nju. Onda me je naterala da raširim noge. Jako.

Mokra ruka me dodiruje. Topla. Sećam se kako sam zbog toga pomislila: „Oh, voda u lavoru mora da je topla.” Ona gura hladan, gladak, klizavi predmet u mene. Iako je mnogo manji nego penis nekog dečkića, on se ipak za trenutak zaglavljuje. Onda hladno i ukočeno klizi u mene. Duboko u mene. Povijem leđa očekujući bol. Oči su mi veoma stisnute kao pokvarena školjka. Čujem škrgut svojih zuba. Neuhvatljivi miris meko mi ulazi u nozdrve.

Je li to sve? Počela sam da se pitam. Počela sam da se opuštam: očekivani bol nije naišao. Počinjem da mislim da je to jedan od onih slučajeva kada kolektivno sećanje uveličava iskustvo. Mora da sam čula preterane priče, kažem sama sebi, priče daleko od istine. Ispravka brzo dolazi, tvrda i pržeća: drmusajući memoriju moje rase.

Mora da se ovako čovek oseća kada proguta benzin i stavi šibicu u usta. Utroba mi je upaljena. Razjarena vatra koja gura i naduvava sve unutar mene gurajući na gore sve dok ne osetim da će mi se stomak raspuknuti. Koprcam se: ječim. Suze mi spiraju lice. Vrela sam po celom telu. Plamenovi mi pretvaraju utrobu u tečnost, ispunjavajući me dok se šire sve više na gore i napolje i na dole.

Užasnuti vrisak mi probija uši. Vrisak neke lude žene? Ili žene koja umire?

Žena mi daje jednu tabletu. Onda poziva dve žene koje su me dovele. Dok mi majka pomaže da izađem iz kuće i ka kolima, njena ljubazna poslodavka poseže u tašnu. Da li će novac koji daje ženi biti odbijen od majčine plate, ne znam. I nije me briga. U tom trenutku, sumnjam da ću ikada uopšte mariti o bilo čemu ponovo. Ubeđena sam da samo što ne umrem. Moje noge to potvrđuju: one su već odumrle. Ne mogu da ih osetim. Ali tona olova koliko teže me usporava; to zaista osećam. Strašna težina čini razdaljinu, najviše nekih dvanaestak metara, mučnom stazom. Osećam kao da je neka moćna zla sila došla da se nastani u moje telo i sada me, prilikom svakog koraka koji napravim, vuče natrag udvostručavajući razdaljinu koju sam prošla. Jedan vek kasnije stigli smo do kola.

Sama sam pozadi. Mama sedi napred sa gospođom Vilkins. Ispružena sam preko čitavog zadnjeg sedišta, koje je dovoljno široko za troje. Moja kičma je takođe odumrla. Ne mogu uspravno da sedim. Moj trbuh, moje butine, i svaki drugi deo mene, sve je upaljeno.

Uskoro smo kod kuće. Još nije sasvim mračno. „Uspravi se i hodaj pravo.” Živimo užasnuti od snažnih jezika naših suseda. Ona ne želi da oni počnu neka ogovaranja. Ona je član Esnafa majki katolkinja, ugledni član. Skandal bi uništio njenu reputaciju.

Kasno te noći, ambulantna kola su me odvela u Poluostrvsku bolnicu. Iste noći kasnije, uz doktorsku pomoć, izgubila sam svoga sina, svoju krv.

Tog kradljivog dana! Moje detinjstvo je nestalo. Zauvek. Otišao je takođe posebni deo moga života kao žene. Ne zato što ću, godinama kasnije, doći do saznanja da nikada neću zaneti dete. Ne. Ne zato što nikada neću moći da imam seks i da u njemu uživam, jer kako muškarčev penis sklizne u mene, on okida sećanje na ono što je pre mnogo godina iz mene iskliznulo. Ne. Nije to ni tajna koju nosim, mračna i zastrašujuća. Tajna za koju se plašim da će se jednoga dana raspući u puni cvet. Pojašnjavajući moju ljubav prema kupanju dece – naročito muškarčića. Nije to ono što me proganja.

Moji prijatelji znaju da se mogu na mene osloniti da pripazim na njihovu decu kada nisam na poslu. Da, vratila sam se u školu, kasnije. Zahvaljujući Sju, feministkinji. Platila je za moje obrazovanje i danas sam ja kvalifikovana babica.

Ali ona ne može zaista da mi ikada kupi ono što sam izgubila onoga dana kada me je odvela u Netreg. Niko ne može. I ništa ne može da mi vrati nedužnost koju sam izgubila onoga dana kada smo tamo otišli, kada je Mteteleli trebalo da plati lobolu i učini me svojom ženom.

Pre petnaest godina Mteteleli, onda mladić od nekih šesnaestak godina je došao u Kejptaun kao lutajući radnik.

Ni majka nije ostala ista posle te nedelje kada smo otišli u zone da dobijemo lobolu od oca deteta koje sam nosila, dana kada je majka videla Mtetelelia i prepoznala moga oca.

Tako, tri nedelje posle toga dana otišla sam u Netreg. Bila je to Uskršnja nedelja a meni je bila skoro četrnaesta.