Salva Bakr

EGIPAT

 

PREPREDENOSTI MUŠKARACA

 

 

Ču se kucanje na prednjim vratima. To je stigao očekivani mladoženja. Fahema, švalja, radosno uzviknu i šakom pritisnu dojku, i onda reče u sebi: „Kako sam ja srećna! Oh kako sam srećna, posle sveg tog čekanja i čežnje!” Požuri da se dobro pogleda u ogledalu da bi proverila karmin koji je namazala i kohl na očima. Popravi kosu i ostalo, i samo nekih pet minuta kasnije uđe u dnevnu sobu gde je mladoženja sedeo sa njenim ujakom uz čaše voćnog soka. Obojica su pili i rekoše joj: „Čestitamo, Fahema”.

Nije prošlo više od nekoliko nedelja i uspostavljena je veza i brak konzumiran. Fahema je bila van sebe od radosti, ne verujući da se to zaista dogodilo, više puta razmišljajući o sebi kao da sanja. I dalje je govorila sa samom sobom dok je brisala prašinu i prala, čistila i kuvala, govoreći: „Slava Njemu koji ne zaboravlja svoje siromašne sluge! Bože, sve se fino odigralo, i to mi se dogodilo kada sam već mislila da neće nikako dobro da ispadne. Dobri Boga mi je dao muža, najboljeg među muškarcima, i njegovo nasmejano lice i moj zadovoljni život sa njim izazivaju zavist kod žena; imala sam običaj da mislim da nikada niko neće pogledati meni slične, zbog mog izgleda i moje otrcane odeće, zato što sam niska i crna, ali su Božiji blagoslovi dosuđeni, sudbine su ispisane. Kad bi me samo vreme moglo da održi skupa s njim da bih mogla da mu budem verna robinja i zadovoljna žena. Slava Njemu koji me je promenio od konzumacije braka, tako da su sada moje kosti pokrivene mesom, a lice mi se tako zaokruglilo i sija, da je moj predugi nos upao u njega! Sada zaista izgledam ženstveno, obučena sva u crveno i zeleno. Kako su u pravu oni koji govore: „Osoba je pola ono kako izgleda i pola ono što nosi”, i „Obuci trsku i ona postaje lepa kao lutka.”

Ali, ništa večito ne traje i, ako bi za nekoga drugog potrajalo, ne bi našlo svoj put do vas. Tako je trgovac, koji je jednom bio njen mladoženja i postao njen voljeni muž, počeo da strepi kako su dani i meseci prolazili i godina se završila a Fahemin trbuh nije oživljen sinom ili ćerkom – on koji je toliko želeo da ima bogobojažljivu decu od neke dobre žene koju pre toga drugi muškarac nije takao. I zato je odabrao Fahemu, iako je znao da se među ženama ne smatra lepom i da ne vredi ni pet para na tržištu žena. Ali on, dobro obavešteni stručnjak po pitanju žena, pošto je imao iskustava i sa tamnoputim i sa plavojkama, visokim i niskim, debelim i tankim, i pošto je okusio od svih njih zadovoljstva života, znao je da je želja jedna stvar a brak druga. To zahteva neku koja je skromna i lepog ponašanja, učtiva i dostojanstvena, jer, dečko moj, ako se oženiš prevrtljivom i lepom ženom, ona bi mogla da se smuca okolo i da te natera da patiš zbog njenog šarma i koketerije, a ti si muškarac koji ceo dan provodiš na bazaru i vraćaš se kući tek uveče. Isto tako, treba da si to saznao, još od kada si počeo da lutaš okolo i da skačeš po svetu žena kada si ušao u stanje muškosti, zbog tvog mladalačkog dobrog izgleda, položaja i bogatstva, da su sve žene noću iste.

Ali Fahema, dečko moj, nije rodila dete, pa onda šta čekaš? Zašto bol i ustezanje? Samo ćeš izgoreti opijajući se svake večeri od tuge i žalosti. Bogami, da je falinka na tebi, ja bih zavezao i bio rezigniran, i nastavio bih život sa ženom, kao što jeste, jer bi to bila samo sudbina, onako kako je upisano, i tvoja sudbina kako je naređeno. Ali i sam znaš, ti koji si živeo sa velikim brojem žena, da nije bilo tvog poznanstva sa doktorom koji vrši abortuse onoj koja je trudna, s lakoćom i okretnošću kao da ispija čašu vode, ti bi do sada imao ne jedno već desetoro dece. Ali te je Fahema izdala, tebe koji si računao da će procvetati pri prvom polivanju i doneti ti dečka i devojčicu koje želiš. Ali, neka je slava Bogu, koji je svakako mudro postupio, jer iako sin Adamov juri okolo kao zver, neće dobiti više nego šta mu pripada!

Onda, pošto je sve sredio, seo je sa Fahemom u trenutku kada je bila dobro raspoložena. Obavestio ju je da se oženio mladom seljančicom i da će je dovesti da živi sa njima u prostranoj kući u kojoj su stanovali, da će se život među njima nastaviti kao i ranije, da se ništa u njihovim okolnostima neće promeniti i da će celokupnu moć i dalje imati Fahema, jer on nema razloga da se od nje razvede i želi da i dalje bude sa njom. Ona treba, međutim, da pazi, da veoma pazi, da ne uvredi devojku ili da se ne svađa sa njom, jer on ne želi glavobolje svaki drugi dan, i ne želi da ljudi vide njih troje kako se ne slažu. Onda, pošto je obrisao suze koje su se slivale niz njene obraze kao reke, i poljubio je i izgrlio, zatvori prozor na spavaćoj sobi i povuče je za ruku ka krevetu.

Što se tiče onoga što je trgovac kazao svojoj novoj mladi, kada ju je doveo iz sela u grad da bi konzumirao brak i da bi se ona smestila u njegovom domu, to je zaista bilo zastrašujuće. To ju je potreslo i ulilo strah u srce, jer joj je rekao da će morati da bude poslušna i ljubazna prema njegovoj prvoj ženi, da će morati da izvršava njene naredbe i da je u svemu pita za savet, i da joj se ne suprotstavlja ili se s njom svađa, naročito ne u prisustvu drugih i suseda. Takođe joj je rekao da je on neće ograničavati u bilo čemu i da će poboljšati njene uslove i usrećiti je i pružiti joj komfor, neće joj ništa odbiti, sve dok se ona pridržava njegovog saveta i drži njegovih reči kao da su minđuše u njenim ušima. Onda, pokazujući joj da treba da raširi prste, izvuče iz džepa zlatni prsten sa krupnim crvenim kamenom i navuče joj ga, tako da je seljančica skoro poludela od radosti koja joj je strujala kroz udove čitave noći, pošto je pojela pečenu patku i puding od pirinča sa kikirikijem i suvim grožđem, u prostoriji u kojoj je bila venčana za trgovca, čija se čežnja za devojčicom ili dečakom te noći sve više i više uvećavala, da je skoro postao lud želeći da čuje, makar jednom u životu, nekoga ko ga naziva „ocem”.

Ali kako su dani prolazili i kraj prve godine njegovog novog braka se približavao, bio je krajnje iznenađen stanjem stvari sa ovom mladom devojkom, tako solidno građenom i tako snažnog zdravlja, koja se nikada nije požalila na umor ili bolest, i koja je jela kao odrastao muškarac – crvenilo njenih obraza i iskričavost njenih očiju su bili dokaz – a ipak nije zatrudnela s dečakom ili devojčicom ili spomenula neke bolove ili nelagode koje bi to sprečile. Razmišljajući o tome, ponovo reče sam sebi, „Možda je neki urok bačen na mene, ili neki trik izveden protiv moje žene.” Činjenica je da je prva osoba na koju je posumnjao bila Fahema, jer je znao koliko ga ona voli i koliko mu je odana i koliko je ljubomorna, tako da se požuri da pokrene ovu temu sa njom pošto je najpre bio prijatan i ljubazan. Fahema se zakle, pak, da nije išla kod šeika koji je u bilo kojoj vezi sa demonima, ili kod nekog lupeža ili kod vrača, iako je o tome razmišljala kada joj je prvi put kazao o svom novom braku, jer ga je ona volela i nadala se da će biti samo njen. Ali kada je videla seljančicu i upoznala je, i shvatila da je ona jedna jadnica koja je izgubila majku i patila u rukama svoje maćehe, ona ju je zavolela i tretirala kao dobru i iskrenu prijateljicu, naročito pošto joj je seljančica ukazivala samo ljubav i poštovanje. I tako je sama sebi rekla, „I zašto ne bi ova mlada devojka imala lepo dete koje bismo nas troje mogli da volimo i koje bi ispunilo kuću svojim veselim smehom. A ako je ona njegova majka, a moj muž njegov otac, tada ću mu ja, Boga mi, biti druga majka, posadiću svoju ljubav u njegovo srce svojom nežnošću i ljubavlju prema njemu, jer majčinstvo nije samo utroba koja nosi, niti dojka koja daje mleko, već ljubav i zaštita, samilost i simpatija.”

Kada je trgovac čuo ove reči od svoje prve žene, njegove umorne grudi nađoše mira i njegov um se smiri u poštovanju prema njoj, i obuze ga sažaljenje prema Fahemi; tako da je on pomilova i uveravaše je u svoju ljubav prema njoj, i onda joj zahvali za njene ljubazne misli i namere, i ustade da bi otišao za svojim poslom na bazaru.

 

Međutim, neće proći mnogo meseci kada Fahema saznade vest da njen muž razmatra da se oženi trećom ženom. Ona potpuno polude. U početku je odbijala da uopšte poveruje u vest, onda u očajanju pljesnu rukama i reče, „Čovek je sasvim pošandrcao. Zar će ponovo da se oženi kad je prešao pedesetu? Misli li on da će mu nova dati dete koje želi? Zar ne shvata da je sterilan i da nema nade da napravi decu i da ima porod?” Kada je došlo veče, još je mračno razmišljala i razmatrala stvar sa svih strana. Vatra joj je buktala u srcu i Bog zna otkuda je omirisala opasnost u ovom novom braku. Pored ostalog palo joj je na um da kuća neće biti dovoljno velika za treću ženu da deli sa njima život. Danima je tako nastavila, očekujući da joj trgovac nešto kaže o tome, kad poželi, dok je ispitivala vesti koje su do nje dopirale sa raznih strana. Kada on nije s njom porazgovarao i kada je postao još prijatniji i nežniji, osetila je da je tu još veća opasnost, i njena osećanja se prema njemu izmeniše i ona poče da gleda na stvar drukčijim očima. Fahema reče drugoj ženi, koja više nije bila seljanka, jer se izmenila životom u gradu i odbacila crnu maramu za glavu i obukla odeću – kratku i tesnu: „Pretpostavi da se naš muž oženi trećom ženom, šta bi ti o tome mislila?”

Naivna mlada devojka se nasmeja, pošto je izvadila štipaljke iz usta i pričvrstila svoju haljinu obešenu na konopcu i reče, „A da li on ima još snage za novu ženu? Došao je do stanja kada spava kao klada. Ne čuješ li ga kako svake noći hrče? I nisi li primetila kako su mu koraci otežali dok hoda? Ali zašto se sekiraš zbog njega toliko i razmišljaš o nečemu što se neće dogoditi? Zar mi ne jedemo i pijemo i živimo opuštenim životom u obilju i komforu? Otkuda onda, ta zabrinutost? Šta nam više treba od života?”

Međutim Fahema je zaplaši i ućutka pogledima, dajući joj detalje vesti koju je saznala i objašnjavajući drugoj ženi opasnost nove žene da deli njihov život. Kako trgovac zalazi u godine, mogao bi da se razvede od obe ili makar da se razvede od jedne od njih. Na to se srce seljančice steže od užasa, ustrašena da može da postane beskućnica u slučaju da bude raspuštenica, tako da reče prvoj ženi, „Pa šta treba činiti?”

„Ukoliko si iskrena prema meni i ja ispravna prema tebi”, odgovori Fahema, „i mi se iskreno zakunemo i s verom, i skupa se suočimo sa tim, naš brod će biti spašen i naš život očuvan, ti jadnice, kao grana otrgnuta sa drveta, i ja skoro u istom položaju, pogotovu što je moj ujak, jedini moj preostali rođak, jednom nogom u grobu. Zašto nas dve ne bismo bile kao dve sestre, čak iako nismo iz jednog te istog stomaka, jer ja nemam nikog drugog do tebe, a ti nikog drugog osim mene? Otarasimo se tog nedotupavnog čoveka. Neka nam Bog bude na pomoći.”

Ču se kucanje na vratima i razgovor se prekide, jer je osoba koja je došla bio trgovac, koji ih pozva da siđu sa krova gde su prostirale rublje.

 

Nedelju dana kasnije trgovac je kao obično sedeo između svoje dve žene za večerom i počeo da jede zeca kojeg su mu one spremile. Seljanka nije volela zeca i nije mogla da podnese ni da ga pogleda jer je izgledao kao mačka, osim toga imala je svoju periodu, tako da je uzela samo mulukhiyya sa pirinčem. Što se tiče Faheme, ona odbi hranu, žaleći se na razne bolove u žuči. Trgovac je, međutim, zadovoljno jeo zeca, i onda s uživanjem popio čaj, dok su Fahema i druga žena razmenjivale ćutke poglede. Posle svog obeda trgovac ode u spavaću sobu druge žene, okrete se na leđa i zaspa.

Tek što su zvezde nestale i pojavili se prvi treptaji svitanja, trgovac je počeo da kašlje i da se prevrće po krevetu kao neka životinja koju bol savija, dok su dve žene plakale i zavijale pored njega. Kad je svanulo, muškarčeve oči su lutale i bio je na kapiji smrti. Kada je seljančica to videla, poče da vrišti i žali gubitak muža i hranioca, dok je Fahema plakala i žalila na drugoj strani kreveta. Kad god su one htele da odu i dovedu doktora ili ambulantna kola, trgovac bi živo odbijao i zaustavljao ih govoreći da će mu uskoro biti bolje. Kad je petao zakukurikao po prvi put – kukureku – čovekova glava pade unazad na jastuk i šake mu se nepokretno ispružiše pored tela. Fahema se udarala u grudi i jecala, dok se seljančica uputi iz kuće da pozove susede. Dok su njih dve bile tako zauzete, trgovac iznenada skoči na noge, zdrav i prav, usred sobe, i sve što su dve žene mogle da urade to je da mu se u užasnom strahu bace pred noge.

 

Kad su se dve žene povratile, zatekoše trgovca kako sedi na sofi u dnevnoj sobi, kao i obično ujutru, pijuckajući čašu čaja koji je sam pripremio, dok je slušao vladine vesti na radiju. Videći njih dve kako mu prilaze, nasmeši se podrugljivo i nasmeja. Onda, naređujući im da stanu pred njega, reče im da je znao sve detalje njihove zavere da ga otruju – prodavac koga su molile za otrov ih je odao, prodao im je so umesto otrova. Onda ih obavesti da se pravio da umire da bi ih uplašio i video šta će dalje učiniti. Sada je bio potpuno ubeđen da su one par zločinačkih kurvi koje ne zaslužuju ništa bolje do da budu strpane u zatvor, ili da im se iseku udovi i bace psima na ulici.

Kad su dve žene čule te reči, briznuše u plač i zapomaganje i puzile su mu kod nogu moleći ga za oproštaj. Fahema je ljubila zemlju među njegovim stopalima i rekla da je to uradila samo zbog svoje strasne ljubavi prema njemu. I druga žena je rekla isto to. Onda je Fahema dodala da se plašila da bi, pošto je on u toj dobi, mogao da padne u vlast drugih žena. Što se tiče seljančice, ona ga je molila da je ili ubije ili da je baci psima, ali ne da se razvede od nje ili je pošalje u zatvor. Nastavile su tako nekih sat vremena dok je muškarac uživao u njihovom jadu i očajanju sve dok ga glava ne zabole od zavijanja i pričanja, i onda im reče, „Mislite li da ću reći vlastima? Boga mi ni reči, jer ne želim da se niko naslađuje mojom nesrećom; takođe se plašim za svoju reputaciju i za svoj posao zbog dokonog ogovaranja. Mislite li da ću se razvesti od vas dve? Nikada, Boga mi. Posle onoga što ste mi učinile, neću vam dozvoliti da odete. Ponašaću se prema vama kao prema paru pasa, slomiću vas i mučiću dok se ne zasitim.”

Trgovac ustade sa mesta gde je sedeo i obuče se za izlazak. Onda dve žene koje su se šćućurile u ćošku kuće drhteći od straha, čuše kako se prednja vrata zalupljuju. Ostadoše tako, bez hrane i vode, ne mičući se sa mesta na kome su bile, kriveći i optužujući jedna drugu. Bile su sasvim ophrvane kajanjem, i vreme je prolazilo a da one nisu primećivale, sve dok nisu čule škripu prednjih vrata koja se otvaraju i one ustadoše i odoše u dnevnu sobu gde je sat koji je visio na zidu pokazivao ponoć.

Trgovac je stajao tamo; pored njega trudna žena štrčećeg stomaka oslanjala se o njegovu ruku. Reče im, „Ovo je moja žena, koja će, da Bog da, biti majka moje dece. Pre izvesnog vremena oženio sam se građanskim brakom.” Izgledao je veoma pijan. Dodao je da nije nameravao da ona živi sa njima u toj kući, ali je sada odlučio, posle onoga što su počinile prethodnog dana, da je dovede da živi sa njima i da nju zaduži za sve. Onda pokaza Faheminu sobu, koja je bila najveća u kući, i okrete se trudnoj ženi i reče, „Ovo je tvoja soba i sve u kući je tvoje, i ja sam tebi ostavio ceo svoj biznis i imetak.” Onda se okrete dvema ženama i reče, „Razveo sam se neopozivo od vas i bez mogućnosti da se preudate.”

Onda mu disanje postade otežano, glas sve drhtaviji, i on pade na zemlju, mrtav.