Naval el Sadavi

EGIPAT

 

OČI

 

 

Pre nekoliko dana došla mi je mlada žena. Ispričala mi je svoju priču i zamolila da joj napišem recept. Nisam prepisala nikakav lek. Ne verujem da pilule mogu da izleče ovu mladu ženu. Čini se da je problem psihološke i socijalne prirode. Zato bih volela da čitaoci o ovom slučaju razmene svoje gledište sa mnom. Ovo je priča mlade žene.

Prošle godine počela je da noću zuri u prazno, ne spavajući. Kada zaspi, ona vidi vodu kako plavi zemlju i proroka Noa kako se ukrcava na svoj brod a nju ostavlja. Vidi sebe u životu posle smrti kako hoda po uskoj stazi a pakao je ispod nje. Stopala joj krvare, a telo, koje je izgubilo ravnotežu, samo što se ne stropošta. Otvara oči i zatiče sebe usnulu u krevetu pod ćebadima, kako se davi u svom sopstvenom znoju. Čita uvodnu suru  Kurana, hvala Bogu, nije još umrla i ima šansu da se pokaje. Odlazi u kupatilo i pere se pet puta. Oblači dugačku široku haljinu i zavija glavu debelom tkaninom. Posle molitve, sedi sa Božjom knjigom u krilu, čitajući i moleći Boga za oproštaj svog velikog greha. Nema ničeg u njenom životu sem tog greha.

Od rođenja odlazi u krevet slušajući očev glas kako kazuje Kuran. Još od detinjstva niko nepoznat nije video njeno lice. Tokom svojih studentskih godina nije ni sa kim govorila. Posle diplomiranja otišla je da radi na mestu gde je bila sama – u magacinu u podrumu malog muzeja koji niko nikad nije posećivao. Sedi za svojim radnim stolom sa registrom ispred sebe, beležeći broj mumija koje ulaze da bi bile uskladištene, ili zapisuje one koje su već tu. Briše malom žutom krpom prašinu sa mumija. Broji ih i ubeležava u registar. Zatvara registar i stavlja ga u fioku. Onda otvara Božju knjigu i čita je sve dok ne bude vreme da pođe. Noseći svoju ručnu torbu pešači sat i po do kuće. Prelazi tu razdaljinu čvrstim, kontrolisanim korakom, ni jedan se pokret njenog tela ne razaznaje pod debelom haljinom.

Njena glava obavijena crnom tkaninom je pognuta. Po vrućini i po hladnoći ona prelazi ovu razdaljinu dva puta dnevno, tamo i natrag. Ne vozi se autobusom da ne bi niko mogao da je takne. Ne ulazi sama u taksi sa nepoznatim vozačem. Kod kuće pere prašinu od puta, izvodi svoja obredna pranja i moli se pre nego što jede. Posle jela odlazi na spavanje sa Božjom knjigom pod jastukom. Budi se na zvuk očevog glasa koji je poziva da mu spremi hranu. Pošto jede i on se moli, moleći Boga da sačuva njegovu kćerku od đavola. Da nije zbog novca koji ona svakog meseca zarađuje, ne bi je pustio da izađe iz kuće. On je postariji čovek bez prihoda, a ona nema muža da je izdržava. Niko joj se nije približio radi braka osim njenog rođaka, koji je bez dinara i nezaposlen. Da joj je Bog poslao muža sa zdravom finansijskom situacijom, ona ne bi napustila kuću.

U svojoj sobi kreće se gore dole u molitvi. Ne moli Boga da joj pošalje muža. Još u detinjstvu odbacila je ideju o udaji. Majka joj je umrla iskrvarivši kad ju je muž pretukao u krevetu. Smrt je neizbežna, ali ona želi da umre drukčije, ne od batina. Ne postoji muškarac u njenom životu. Ona ne zna ništa o drugom polu. Ako čuje zvuk muzike ili pevanja koji dolaze iz susedstva, prstima zapuši uši i zatvara čvrsto prozore i vrata.

Jednog dana prošlog aprila, dok je kao obično sedela za svojim radnim stolom i pošto je prestala da broji mumije i statue, otkrila je malu statuu, figurinu, koja prethodnog dana nije bila tamo. Pregledala je unazad ulaske u registru, zatvorila ga i vratila u fioku. Otvorila je Božju knjigu i počela da čita bezglasno, spuštene glave. Dok je čitala, oči su joj zurile kroz dve uske rupe u crnoj tkanini, kretale se oko mumija i kipova, i zaustavile na licu te posebne figurine. Crte su bile isklesane na čudan način. Najčudnije od svega su bile oči. Gledale su u nju sa kretnjom u zenicama koju nikada ranije nije zapazila kod drugih statua. Zatražila je oproštaj od Boga. Zamolila je Boga da je zaštiti od đavola. Spustila je glavu ponovo da bi nastavila, ali su joj se oči nenamerno okrenule ka figuri, koja je bila manja od svih ostalih. Bila je pokrivena prašinom kao da je godinama bila zanemarivana u magacinu. Skinula je prašinu sa statue i postavila je blizu prozora. Vratila se čitanju Božje knjige, ali, njene oči, gvireći kroz dve rupice, behu ponovo privučene statuinim licem i očima koje su se tako čudno micale. Oči su bile malo iskošene, kao oči drevnih Egipćana. Držala je figurinu u svojoj šaci s crnom rukavicom i počela da traži simbol ili neka slova koja bi mogla da otkriju ime osobe ili vreme kada je ona živela. Ničega nije bilo. Odnese figurinu nazad i vrati se na svoju stolicu za radnim stolom. Oči joj se usredsrediše na redove Božje knjige. Ali joj se pitanje vrtelo po glavi. Da li je iko pre nje video ovaj pokret u očima statue?

Niko drugi nije radio u muzeju osim direktorke, jedne stare žene. Silazila bi dole s vremena na vreme da bi proverila stavke u inventaru. Prelazeći očima po statuama, jednoj po jednoj, direktorka bi se možda zaustavila na nekoj koja bi privukla njenu pažnju. Toga dana njene oči prođoše preko njih a da ih ništa nije privuklo. Mlada žena je bila zbunjena. Zašto direktorka nije videla pokret u očima figurine koji je ona videla?

Sada je svakodnevno progoni isto pitanje. Čim uđe u kancelariju i sedne oči joj se zalepe za lice statue. Pokret u očima je i dalje tamo. Postao je to pokret pravljen specijalno za nju. Statua tim očima ne gleda nigde drugde osim u nju. Od kad je prvi put videla statuu, ne prestaje da je posmatra. Ako okrene glavu i izađe iz kancelarije, oči statue su uvek pred njom, neprekidno je gledajući s istim izrazom, upravo kao da sada živi, a ne pre sedam hiljada godina. U njenom pogledu nema ni arogancije boga faraona niti poniznosti roba. Šta leži iza tog pogleda? Ona ne zna. Svaki dan je obuzima želja da sazna. To prerasta iz dana u dan u grešnu želju. Kad god sedi za svojim radnim stolom, pogleda oko sebe, uplašena da bi direktorka iznenada mogla da se pojavi i uhvati je dok bulji u figurinine oči. Ono čega se najviše plaši to je da će doći nalog da se statua prenese u neki drugi magacin. Kad legne u krevet, ne može da zaspi. Šta će se desiti ako se ujutru vrati u svoju kancelariju i ne vidi je? Od kad ju je pronašla, počela je da hoda brže ka svojoj kancelariji, a kad otvori vrata i uđe, njene oči gvire kroz dve rupe, tražeći to lice među licima drugih skulptura. Kada vidi pokret u očima, njene zatvorene usne se rasklapaju od slabašnog uzdaha ispod crne tkanine.

Jednoga dana je ušla u kancelariju i nije je našla. Pretražila je čitav magacin, ali ona nije bila tamo. Zavirila je u svako ćoše, u podnožja velikih kipova, po podu gde su stotine malih statua ležale. Nije bila tamo. Vratila se svom radnom stolu i sela. Nije ništa mogla da napiše u registar i nije mogla da pročita ni jedan jedini red iz Božje knjige. Glava joj je bila pognuta, a crte tužne. Kuda je otišla?

Sada je njeno mesto do prozora bilo prazno. Čitav univerzum je bio prazan. Nije bilo ničega u čitavom njenom životu. Apsolutno. Njena šaka pod crnom rukavicom je bila hladna i krv u njenim venama je prestala da kola. Oko sebe nije videla ništa osim smrti u obliku kamenih kipova. Sedeći za svojim radnim stolom i ona sama je umirala.

Naglim pokretom digla je pogled, upravo kad je vazduh pokuljao iz njenih grudi pred poslednji dah, i vide statuu gde se skriva iza prozorskog okna. Direktorka ne bi shvatila šta se dogodilo da se u tom trenutku pojavila. Spolja, mlada žena je bila potpuno ista. Sedela je u svojoj stolici iza radnog stola sa registrom ispred sebe. Glava joj je bila pognuta i ništa se u njoj nije kretalo izuzev crnih zenica kroz dve rupice i vrele krvi koja je jurila venama pod njenom kožom.

Pre nego što je toga dana otišla, sakrila je figurinu u svoju ručnu torbu da je ponese sa sobom kući. Ujutru ju je donela natrag na mesto. Direktorka nije primetila to odsustvo i ponovno pojavljivanje. Kod kuće, njen otac nije primetio kip u njenom ormaru. Noću, pošto bi otac otišao u krevet, ona bi ga izvukla iz ormana i stavila pred sebe ne prestajući da mu posmatra lice.

Spava s očima uprtim u njegove. U svom snu ga vidi kako stoji dok voda plavi zemlju. Vidi ga gde stoji pred njom od krvi i mesa. I poplavu koja plavi zemlju i proroka Noa koji se penje u svoj kovčeg i odlazi bez njega. Da li je možda on sin proroka Noa koji se nije popeo u kovčeg i koji se udavio? Da li je možda on grešnik koji je sledio đavola, a ne vernik koji sledi Boga? I, što je još važnije, je li moguće da se vratio u život pošto je umro pre sedam hiljada godina?

Ujutru kad otvori oči, pitanje joj se i dalje vrti po glavi. Pešači niz ulicu ka svojoj kancelariji, sagnute glave, plašeći se da podigne pogled. Boji se da ga ne vidi pred sobom od krvi i mesa, isto onako kako ga je videla u svom snu. Kroz dve rupice u crnoj tkanini njene oči počinju da se kreću, da se polako podižu, oprezno zagledajući lica prolaznika. Možda, među ovim ljudskim bićima, postoji lice koje sliči njegovom? Ili oči s istim pogledom?

Prolaze dva meseca a ona nikako ne prestaje da razmišlja. Njene oči neprekidno kradomice zagledaju lica ljudi na ulici dok ide tamo i natrag između svoje kuće i kancelarije. Prolazi šezdeset dana, i među licima ona ne vidi nijedno jedino lice koje sliči njegovom, niti ijedne oči koje imaju njegov pogled u sebi.

Nemirno spava noću i dok spava san se vraća. Vidi poplavljenu zemlju u moru vode i sebe samu kako stoji na ulasku u grad, i iznenada vidi njega pred sobom. Samo, on ne primećuje njeno prisustvo. On hoda mirno napred, onda se okreće i pogleda je. U njegovim očima je isti pogled, koji se nikada ne menja. Voda ga pokriva sa svih strana. I dalje je gleda sve dok ne nestane pod vodom. Njegove oči poslednje nestaju.

Ujutru ona otvara oči, a rikanje vode joj je još u ušima. Glasovi koji vrište za pomoć su prigušeni zvukom udara vode. U trenutku između budnosti i usnulosti san se javlja kao uništenje njenog grada, pre sedam hiljada godina, koje je videla svojim sopstvenim očima. On se udavio pre sedam hiljada godina među onima koje je Bog uzeo u poplavi. I dalje leži na svom krevetu. Kasno je da pođe u kancelariju. Ustaje, teška tela, i vidi u ogledalu da su joj oči crvene i suzne. Dodir prsta pokazuje da su joj suze stvarne. Zna da je plakala zbog njegovog utapanja. Ono što ju je najviše rasplakalo to je da on nije sledbenik Boga.

Jasno shvata da je on bio đavolov sledbenik. Bez obzira na to, suze joj i dalje liju iz očiju dok stoji pred ogledalom. Čini se da je on umro samo trenutak ranije, a ne pre sedam hiljada godina.

Onda, jednog jutra, kad je stala na jednoj raskrsnici na putu za kancelariju, podigla je oči da vidi saobraćajna svetla, kad ga iznenada spazi među onima koji su prelazili ulicu. Smesta ga je prepoznala. Lice je bilo njegovo lice, sa drevnim egipatskim crtama. Oči su bile njegove oči. U njima je videla isti pokret i pogled. Nehotično, njeno telo se baci ka njemu. Upravo kad je htela da ga dograbi za ruku, zaustavi se u poslednjem trenutku. Njene zatvorene usne su se otvorile pod crnom tkaninom vičući: „Ti!”

Ulica je bila krcata ljudima koji su jurili svojim putem. Zaustavili su se zaprepašćeni scenom. Videli su gde ona juri ka njemu i kako on beži od nje. Ona, mlada žena, a on, mladić, koji šeta ulicom. Nije normalno za mladu ženu da tako jurne ka muškarcu koga ne poznaje. A ona nije bila tek tako neka mlada žena. Ona je bila biće iz čijeg postojanja se ništa nije videlo, osim dve male rupe u crnoj tkanini. Jurila je ka njemu, a on je od nje bežao brzim koracima. Prolaznicima je scena izgledala i čudnovata i zabavna.

Njihov smeh je odjekivao u njenim ušima i ona se skupi pod svojom debelom odećom. Nastavila je da se skuplja preko čitavog dana, sedeći za svojim radnim stolom, s registrom ispred sebe. Glava joj je bila pognuta. Samo su joj se oči kretale ka prozoru gde je on stajao na svom mestu. Njegovo lice je bilo isto lice, i njegove oči su imale isti pokret i ljudskiji pogled nego pogled u očima ljudi na ulici, iako je on umro pre sedam hiljada godina sa onima koji su se udavili u poplavi. Plakala je nad njegovom smrću. Svako ljudsko biće umire ali kameni kip živi sedam hiljada godina. Je li kamen večniji od ljudi?

Pitanje bez odgovora vrti joj se po glavi. Sada ima prijatelja napravljenog od kamena. Oseća njegovo prisustvo više nego prisustvo bilo koga ljudskog stvorenja sa telom. Reč – telo – joj je bez zvuka pobeglo između stisnutih usana. Sama reč proizvodi drhtaj u njenom sopstvenom telu. Nije tačno znala gde je drhtaj. Kroz dve rupe, ispod debele odeće, njene oči kradomice pogledaše njeno telo. U njenim grudima postoji srce koje kuca. U njenoj glavi su vene kroz koje krv, vrela kao vazduh, teče. Njen um shvata da je njen prijatelj samo kip od kamena. Ali ona u njegovim očima vidi pogled nekoga ko će upravo progovoriti.

Je li moguće da će on progovoriti? I na kom jeziku? Na arapskom ili staroegipatskom? Je li ovo fantazija ili stvarnost? I ako je fantazija odakle potiče? Da li se njena imaginacija meša sa krvlju u njenim venama i glavi? Pitanja joj se vrte po glavi s kretanjem krvi kao vrtlog u moru. I ona se davi u poplavi i on stoji pored nje i u njegovim očima je ljudski pogled. Duboko u sebi ona je uverena da je on ljudsko biće – humaniji od svih ljudi na svetu. On ne može da bude rđava osoba. Ona može da se pri punoj svesti zakune da je on sledbenik Boga, a ne đavola.

Potpuno je svesna. Niko ko je vidi ne može u to da posumnja. Ocu ona izgleda kao što je uvek izgledala, puna skromnosti, potpuno pokrivena, ide u svoju kancelariju i na vreme se vraća kući. Direktorka muzeja je vidi kako savesno sedi sa registrom pred sobom, i kad završi inventar pred njom nije ništa drugo osim knjige Božije. Po ulici hoda odmerenim korakom pognute glave.

Jednog dana, dok je hodala, skrenu pogled kroz dve rupe i vide ga kako izlazi iz jedne kapije i prelazi ulicu mirna koraka, ne obraćajući pažnju na besno trubljenje. Ista osoba. Nije mogla da pogreši.

Stopala su joj bila prikovana za tle. Šaka u crnoj rukavici je bila podignuta na srce. Stajao je na sred ulice. Oko njega su kola jurila kao poplava. Mislila je da će pasti i udaviti se među točkovima, ali nije pao. Nastavio je da hoda svojim mirnim tempom ka ulici Nil. Njeno telo jurnu za njim. Prepoznala je da je fantom, ne stvarnost. Ali ga je videla svojim sopstvenim očima. Sve dok ga vidi svojim očima, ne mari da li je fantom ili zbilja.

Njene noge idu za njim. U ušima čuje zvuk njegovih cipela po trotoaru. Bio je samo nekoliko koraka ispred nje. Ako bi mu se obratila, bilo je moguće da bi je čuo. Nije znala kako da ga pozove. On nije imao ime. Njene zapečaćene usne, pod debelom tkaninom, razdvojiše se uzvikom: „Ti!” Vide ga gde se okreće i gleda je licem u lice. Prepoznaje ga. Oči su bile njegove oči i izraz njegov izraz. Ču ga kako kaže: „Ko ste vi?” Njegovo iznenađenje ju je ućutkalo. Stajala je prikovana za ulicu. Govorio je na arapskom, ne staroegipatskom. Mislila je da on nju zna, kao što ona poznaje njega. Kako bi to moglo da bude da ga je ona sve to vreme poznavala, a on je upitao: „Ko ste vi?” Stajala je gledajući ga bez pokreta. Onda obori oči. Glava joj je ostala pognuta dugo dok se pribirala. Posle svega što se desilo on je pita ko je ona. Njen mozak neće u to da poveruje. Ona još jednom podiže oči da bi bila sigurna šta se događa, ali se on okrenuo i otišao svojim putem, nestajući među ljudima.

Sledećeg dana na putu za kancelariju glava joj je bila kao i obično oborena, ali su joj se oči kretale kao dve pčele unutar dve rupe, gledajući lica ljudi. Um joj je govorio da on više ne živi, da je živeo pre sedam hiljada godina, ali njene oči nisu nikako prestajale da traže. Um joj je govorio da on postoji. Videla ga je. Sve dok je on postojao, mogla je ponovo da ga vidi. Bila je obuzeta željom da ga vidi u bilo kom obliku. Nek bude načinjen od krvi i mesa ili od duha bez tela. Ono što je bilo važno bilo je da ona treba da ga vidi. Kakva razlika da li je on duh ili telo, sve dok je ona mogla da ga vidi?

Čekala je na istom mestu, tamo gde ga je prethodnog dana srela. Kad se pojavio na ulici, ona se baci ka njemu svojim telom, potpuno svesna. Bio je to on, sa njegovim licem i očima i ljudskim izrazom. Ništa se nije promenilo, osim crnih brkova koji su mu izrasli iznad gornje usne. Njene stisnute usne se otvoriše ispod debele tkanine, emitujući reč bez zvuka: „Mužjak!” Nikada, u čitavom svom životu ona nije izgovorila tu reč. Mislila je da je on jednostavno ljudsko stvorenje, bez pola, ali ovi brkovi su značili da je on... stopala su joj ostala prikovana za tle, a ruka u crnoj rukavici se podiže da pokrije dve male rupe u debeloj tkanini.

Kad je skinula ruku sa očiju, ulica je i dalje bila krcata ljudima, a on više nije stajao pred njom. Ona je i dalje smerno stajala, sasvim svesna. Pod njenim ramenom, u udubljenju između ruke i grudi, bila je njena tašna. Štrčala je kroz debelu tkaninu, odmah pored njene leve dojke. Osećala je dodir kao da je bila struja. Njen um je priznavao da je to samo kožna tašna bez ičega unutra osim njenog novčanika i male kamene figurine. Ali se dodir kao elektricitet i dalje širio od njene leve dojke.

Toga dana se vratila kući bez tašne. Ne otvarajući je, bacila ju je na veliko đubrište. Nije uzela ništa iz nje. Čak je i novčanik ostavila. Zamišljala je da bi, ako bi je otvorila, videla njega. Počela je da se boji da ga vidi. Nije znala zašto se plaši. Ali je počela da drhti od straha. Strah ju je pratio čitavim putem do kuće. Legla je u krevet. Shvatila je da tašna više nije kod nje. Mislila je da će je strah napustiti, ali je ostao u njoj preko cele noći. Drugoga dana strah ju je i dalje pratio na ulici, u kancelariji, u kući, posvuda. Pratio ju je kao drhtanje grozničave osobe. Jedne noći otac je ču gde tiho jeca. Telo joj se treslo od drhtaja, kao osoba koju trese malarija. Otac ju je odveo kod doktora. Uzimala je lek trideset dana, ali je groznica ostala. Noću bi je otac čuo kako govori nekome dok je izgovarala svoje molitve. Mislio je da govori Bogu, moleći ga za oproštaj. Ali je njen glas postao glasniji, a njene reči jasnije. Nije govorila s Bogom. Proklinjala je đavola, rečima koje nikako nisu mogle da siđu sa usana čiste mlade žene. Poverovao je da je počinila greh koji je zadržavala za sebe, ne usuđujući se da ga ikome otkrije. Odveo ju je kod svetog čoveka kome ljudi poveravaju svoje grehe i kaju se. Ali posle njenog pokajanja groznica se nastavila. I, još jednom, pilule koje je doktor propisao nisu delovale. Kad ju je direktorka muzeja posetila, kazala je da mlada žena ne pati od malarije već od psihološkog stanja. Tako je došla kod mene.