Katrin Obianudžu Ačolonu

NIGERIJA

 

MAJKA JE BILA SJAJAN ČOVEK

 

 

 

Bilo je to jedne suve harmatanske večeri. Lišće je već padalo sa drveća i vetar ga je raznosio tamo-amo. Osim šuštanja drveća koje se pod vetrom povijalo, velika tišina je prožimala seoski skver dok su Ojidija i njene dve kćerke, Mema i Kene, prolazile njime i ulazile u porodično dvorište. Ni jedna od tri žene ne progovori. Glave su im bile nisko povijene. Misli su im bile obuzete istim mučnim osećanjem krivice. Otišle su suviše daleko. Pokušale su da ponovo urede sudbinu koju je Ojidiji njen či nametnuo i sada su dobile svoju lekciju.

Mema i Kene su bile obe udate za uspešne i bogate muževe. Njihovi muževi su bili u biznisu s pivom. Bili su agenti više proizvođača piva i mineralnih napitaka što je donosilo puno para. Ojidija je bila srećna sa svojim kćerima: bile su bogate i lako su joj priticale u pomoć kad god su joj bile potrebne. Mema je bila data svom mužu Keki pre dvadeset godina. Kekiju je bila trideseta kada je platio cenu za mladu. Ojidija se još sećala dana kada su ona i Meme otišle na veliku Orlu pijacu da prodaju palmina jezgra. Ljudi iz Orlua žive na vrhu brda na nekih sedam milja od Meminih iz Umume koji nastanjuju dolinu. U tim danima kada bi neko želeo da ode na veliku Orlu pijacu nazvanu orie dovoljno rano, morao bi da pođe pri prvom kukurikanju petla. Onda bi bio siguran da će stići pre nego što se sunce ispne. Sada je motorno vozilo olakšavalo stvari, Ojidija pomisli. Ljudi iz Orlua su bili čudni. Stanovnici Umume im nisu verovali, smatrali su ih polutuđincima u koje ne smete da imate poverenje jer su se bezrezervno otvorili ka belcima. Pa, čak bi i prodavali robu sa vaše glave dok bi pričali i pili sa vama. S druge strane, ljudi iz Orlua su smatrali stanovnike Umume za neprijatelje napretka. Ljudi iz Umume su bili bojažljivi i puni mržnje: mrzeli su da vide progres i sreću kod drugih; ukoliko bi neki čovek iz Umume video da su deca njegovog suseda ili brata uspešna u trgovini, brzo bi otišao kod vrača da pripremi neki otrovni napitak da ih ubije. U Umumi, ukoliko ste uspešni, to bi krili: muškarac iz Umume ukoliko bi imao kola, nikada se u njima ne bi dovezao do kuće ili bi to bio poslednji dan kada bi mu oči sunce videle.

Uprkos tome, Ojidija je dala svoju prvu kćerku, Memu, devojku od jedva četrnaest godina u brak s Kekom. Mnogi su pričali da je to zbog Kekinog bogatstva, drugi su govorili da su to veštičja posla. Ali je Keka bio očaran lepotom ove majušne nežne stvarčice čija je koža bila glatka kao kamenčići u vodi, a svetla kao zrela banana, i čije su oči treptale dok su pričale bezbrojne uzbudljive priče. Brzo je platio cenu za mladu i Mema je bila otpraćena do njegove kuće sa Kene da joj pravi društvo. Onda su svoj odnos zapečatili brakom u crkvi. Kene je izrasla u veoma lepu mladu devojku, sve je više ličila na Memu kako je rasla, samo je bila viša i izgledala je jača. Keka je želeo da se osigura da ova devojčica koja mu je bila skoro kao kćerka ne padne u pogrešne šake, tako da ju je povezao sa svojim najboljim prijateljem Odilijem, iz susednog sela, koji je takođe bio u biznisu sa pivom. Sada su oba muškarca bila bogata a žene su imale ekonomsku moć u svojim kućama. Ojidija je bila ponosna na svoje kćeri i bila zahvalna što je njihov visoki finansijski standard njoj omogućavao da ostvaruje svoje planove: pa iako nije imala svog sina, ljudi su je poštovali zbog prosperiteta njenih kćeri, što se uvek osećalo u njenoj blizini. Čak je uzela i titulu lolo rezervisanu samo za bogate žene visokog društvenog statusa.

Kako se Ojidija prisećala događaja iz prošlih godina, pogodi je saznanje da su ona i njen muž skoro razmenili uloge. Nekve, njen muž, je bio muškarac koji je po lepoti prevazilazio sve žene. Bio je visok i mršav, sa kožom svetlom kao zreli udala plod; i kao da želi da kruniše njegovu lepotu, Nekve je čak imao mbibi šaru na licu i rukama – mbibi su bili složeni crteži urezani u kožu i pocrnjeni nekom crnom supstancom da bi istakli lepotu. Ovi ožiljci su često bili povezivani sa taštinom. Sada kada joj je ta misao pala na um, Ojidija se pitala zašto se njen muž, koji je sada bio pokojni, nije odlučio za iči oznake po licu koji su amblemi muškosti, vrednosti i produktivnosti. Ali bi mu oni jedva pristajali, mislila je. Nekve nije bio muževni tip. Zar nije ona, Ojidija, bila ta koja je morala da čvrsto stoji na nogama i brani svoju porodicu kad god bi je neka druga porodica izazvala? Koliko je puta morala da brani muža od njegovih pajtaša-muškaraca? Da, bogovi su znali šta čine. Uvek su u braku spajali ljude sa suprotnim osobinama i tako obezbeđivali harmoniju.

Ojidija nije želela da prizna, ali kada je sad u mislima pretresala svoj život, jasno je videla da je ona bila muškarac u kući dok je njen muž, Nekve, bio žena. Da. Ona je čak i preterivala, i za to je sada plaćala. Oseti jaku žaoku krivice i kajanja. Ona, Ojidija, je otišla suviše daleko. Nije prihvatila svoju sudbinu. Forsirala je ruku svoga či-a. A sada je ovo bio rezultat.

Ojidija pruži korak. Pomisli da njeno osećanje krivice prevazilazi osećanja njenih dveju kćeri, koje, u stvari, nisu učestvovale u odluci koja joj sada remeti duševni mir, osim što su joj možda dale finansijsku podršku kojom je ostvarila svoje planove. Ojidija je još brže hodala, onda se zaustavi i okrete da se suoči sa svojim dvema kćerima.

„Ali sam ja uradila jedinu stvar koju bi svaka žena učinila pod ovakvim okolnostima. Vi me ne krivite, zar ne?” prasnu ona.

„Ne, niko tebe ne krivi. Hamfri će se vratiti. Učinićemo sve što možemo da ga uskoro puste.” Mema čak ni sama sebi nije verovala. Hamfri će, bila je uverena, biti izveden pred streljački stroj zbog oružane pljačke.

„Kompin će umreti tamo, duh mi kaže da on odatle neće živ izaći. I sve je to moja greška. Da sam vodila računa o svom či-u.”

Hamfri je bio Ojidijino poslednje dete i jedini sin. Kako starica nije mogla da izgovori komplikovano belačko ime, zvala ga je Kompin. Suze su joj se sada slivale niz obraze. Ojidija je sada bila veoma stara, i mnogo je propatila, jureći za muškim izdankom koji joj je uvek izmicao. Imala je nesreću da rađa izuzetno lepu decu, jer se podrazumevalo da su takva deca vodeni duhovi i da nikada dugo ne žive. Ojidija je to znala, ali ono što nije mogla da shvati bilo je zašto ispada da su samo muški izdanci vodeni duhovi, dok su joj sva ženska deca živela i pucala od preterane vitalnosti. Ne, nešto drugo je bilo odgovorno za prerane smrti sve njene muške dece. Bila je uverena da je druga žena njenoga muža, Ndžido, odgovorna. Ndžido je bila veštica i jasno je bilo da je jela sve njene dečake u nadi da potražuje imanje njihovog muža. Čak i kada je hladni rat počeo, Ndžido i njeni pokvareni dečaci su tražili sve, i obezbedili su da njen jedini sin Kompin bude bezbedno iza rešetaka. One su ga omađijale, bila je u to sigurna. „Zašto o tome ranije nisam mislila?” pitala se. „Moj či me je svakako opredelio za krupne stvari, ali je Ndžido bila sklona da to pobrka. Da. Moj či me je oblikovao za veličinu...”

Ojidija se sećala, dok je pravila poslednje korake ka porodičnom dvorištu, da je žena ne iz obične porodice. Roditelji su joj bili bogati i veoma napredni. Ali ono zbog čega je bila još ponosnija bila je činjenica što je kraljevske krvi. Bila je iz porodice poglavica; njen otac, Uloka, je zaista želeo da se ona rodi. U njenom selu nijedan budući poglavica ne bi nikada dosegao svoju kraljevsku stolicu sve dok ne bi napravio kćerku. Muškarčeva prva kćerka je bila njegov stalni kompanjon i najbliži prijatelj. Kada bi mu se žene svađale, njegova prva kćerka bi bila pozvana da se strogo pozabavi njima i sredi svađu. Prvorođena kćerka u svakoj Ibo porodici uživala je u visokom položaju i izvanrednom mestu, ona je očeve „dve noge”, dok mu je prvorođeni sin bio „desna ruka”. U mnogim delovima Ibo zemlje prva kćerka je ona koja je jela najbolji deo mesa kad god bi neka životinja bila zaklana u dvorištu njenoga oca. Ojidija se sećala priče koju joj je ispričala njena majka, kako je njen otac morao njom da se oženi kao drugom ženom da bi dobio kćerku i time ispunio zahteve svoje poglavičke titule.

„Otac ti je bio bogat, imao je veliki ambar, ženu koja je puno radila, četiri snažna sina a iznad svega, kraljevska krv njegovih predaka je tekla kroz njegove vene. Ali su stariji bili tvrdoglavi. Nisu hteli da čuju za poglavicu bez kćerke. To je običaj kod Ikedurua”, insistirali su oni, „i niko to neće promeniti.”

Ojidija se još sećala kako je drhtala od straha kad je stajala pored svoga oca dok je on davao starijima svoju zakletvu: kako je ona, detence od šest godina, morala da podnosi tešku džigidu (niz perli koje oko kukova nose mlade devojke) na kukovima i grivne od slonovače na rukama i na nogama koje su s godinama potamnele: seća se, takođe, neugodnosti da izgovori teške reči koje će dati verodostojnost svečanoj zakletvi njenoga oca ljudima iz Ikedure. „Ali zašto kćerka?” Ojidija je pitala svoju majku. „Svakako da bi sin bio važniji. Naši ljudi žele samo sinove.”

„Da, žele sinove, ali uvek kažu da najpre napraviti kćerku jeste blagoslov za porodicu. Kćerka se brine za dobrobit svojih roditelja kad ostare, sinovi se samo staraju za svoje porodice. Malo ih je briga za ostarele roditelje. Sin se brine za kontinuitet porodičnog imena i za spoljni izgled, ali se kćerka brine o ljubavi, razumevanju i jedinstvu unutar porodičnog kruga. Ona rođake sakuplja i razrešava njihove razmirice. Naši ljudi veruju da je prokletstvo rađati samo sinove a ne i kćerku. Neće trpeti poglavicu koji nema kćerku. Kažu da njegovo domaćinstvo stoji na šiljcima i da će ranije ili kasnije biti sravnjeno u prah”.

Tako, dok su se druge devojke njene dobi osećale inferiorno u odnosu na muškarce, Ojidiju su tretirali sa specijalnom pažnjom. Nije morala da podnosi apsurdnosti koje ženama zabranjuju da zvižde, ili da se penju po drveću, i pošto nijedna od ovih kazni nije primenjivana na nju, odrasla je sa živošću i slobodom koji su samo dečacima dozvoljavani. Nije shvatala razliku u polovima sve dok nije prokrvarila između nogu. Otišla je na izlet u lov na zrikavce sa prijateljima, od kojih su većina bili dečaci. Ojidija je spazila kruškino stablo puno zrelih plodova, i odmah se uputila ka njemu penjući se s mladalačkim prepuštanjem. Onda je neko, jedan od dečaka, povikao:

„Ojidija krvari. Ojidija krvari između nogu.” Nije mogla da se seti kako se skinula sa drveta. Dečaci su joj klicali celim putem do kuće. Tako se rastala sa svojim muškim kompanjonima, naročito pošto je otkrila od svoje majke da će se to strašno iskustvo ponavljati svakih sedam pijačnih nedelja.

Bilo je to pre mnogo, mnogo godina. Gledajući unatrag Ojidija je mislila kakva je to ironija sudbine da ona koja je bila krajnje željena kći, treba posle toga da izvisi jer nema muškog izdanka.

Ojidiji nije ostao nikakav drugi izbor već ono što je u Ibo zemlji bilo rezervisano samo za žene visokog finansijskog i društvenog statusa, klasi kojoj je s pravom pripadala. Mora da ima svog sopstvenog sina pa ako neće proizići iz njene utrobe, onda će neka druga žena to učiniti u njeno ime i za njen račun. Pozva rođake svoga muža i reče im da će uzeti ženu. Muškarci su rekli da su iznenađeni što je toliko dugo čekala da preduzme taj neizbežni korak. I onda, posle niza poseta sa krčazima palminog vina i poklonima Umuado selu, Nekvini rođaci dovedoše kući Ojidiji mladu šesnaestogodišnju devojku, koja je izgledala tako zrela i puna da bi od nje očekivali samo muške izdanke. Ali tako se neće desiti, ili možda nije dovoljno dugo ostala da se to iznađe. Kad su joj prva dva deteta bile devojčice, Ojidija je postala nestrpljiva i vratila je kući njenim roditeljima. Onda se Ojidija ponovo oženila, ali ovoga puta mlada žena je imala poteškoća da zatrudni. Ojidija je pozvala vrača da joj pruži tretman, ali na njeno zaprepašćenje i sramotu, vidar je pobegao sa mladom nevestom. Ojidija se nije sekirala zbog bestidnice kad je mogla da se oženi koliko god puta hoće. Tako da se ona brzo ponovo oženi, ali ovoga puta tu nije bio Nekve da obezbedi muško seme. Nekvea je zmija na putu za farmu ujela i uskoro je umro. Ali novi razvoj nije sprečio Ojidiju da ne čuva novu ženu. Uostalom, za šta su muževljevi muški rođaci, ako ne da se pobrinu da se ime njihovog mrtvog brata ne sahrani sa njim? Tako joj je nova žena rodila po prvi put, ali se pokazalo da su to bliznakinje; i ona i njena novorođenčad nisu ostala ni preko noći. Brzo su bili spakovani natrag devojčinim roditeljima. Šteta što je belac zavukao nos u sve, inače bi i majka i kćerke bile ubijene i bačene u šumu, besnela je Ojidija.

Ojidija je sada bila mnogo stara i fizički slaba, ali joj je srce bilo jako. Htela je da posle svoje smrti ostavi sina koji bi tražio svoj deo imanja njenoga muža i zadržao njeno domaćinstvo. Ona, Ojidija, kćerka Ulokova, neće napustiti ovaj svet bez sina koji će popraviti i udahnuti život u njenu kolibu. Žalosno je što devojke moraju da se udaju i napuštaju očevu kuću da bi donosile život u domove drugih muškaraca. Ukoliko pre svoje smrti ne bude imala sina, njena koliba će biti srušena i uskoro će deca druge žene njenoga muža početi tu da grade. Neće tako biti. Ona, Ojidija, će to sprečiti. „Uostalom, zar njeno ime nije Ojidija – ona koja sliči mužu, – ili pre žena koja liči na muškarca”, samu sebe brzo popravi.

Odavno je zaboravila na drugu ženu koja je pobegla sa vračom i pribirala se od zle sreće bliznakinja, kada jednoga dana dalji rođak njenoga muža, koji je živeo skoro sahranjen i zaboravljen u udaljenom gradu Asabi, preko velike reke, o kojoj je slušala samo u avanturističkim pričama, dođe kući sa pričom koja je sve izmenila. Ojidijina zaboravljena žena, Čitu, je tamo živela i odavno je rodila dečkića u svojoj ljubavnoj vezi sa vračom. Ojidija se u sebi nasmeši. Bogovi su je najzad blagoslovili, jer je sin bio njen. U stvari, sva Čituina deca su njena, ali ona nije bila zainteresovana za devojčice; želela je samo dečaka. Uprkos njegovom sumnjivom rođenju i nasleđu, Ojidija je želela da ga drži u naručju, da oseti njegove mlade mišiće, da omiriše njegovo dečaštvo. Postepeno je osećanje preraslo u bol, čežnju. Ojidija pozva rođake svoga muža i reče im za novi razvoj. Neki su mislili da nije pametno dovoditi sina iz dinastije vračeva, to neće poći na dobro, tvrdili su. Ali je bilo puno drugih koji su smatrali da su bogovi najzad uslišili Ojidijine molitve. Prema tome, složili su se da dečaka treba dovesti kući, ukoliko je potrebno, biće i otet.

Ojidija se obrati kćerkama moleći ih za finansijsku podršku. Morala je da plati puno para mladićima koji su pošli na put. I tako je Hamfri bio otet i doveden kući kod Ojidije, koja je obavila više žrtvovanja u slavu svoga či-a i Ogvugvua, boga sela, koji se brinuo o pravdi i redu. Ojidija se svega tako živo sećala, sada, dok je gurala da otvori izrezbarena drvena vrata koja su vodila u dvorište. Da, sada je imala sina, ali je imala još nešto pride, imala je bedu, frustraciju, čak još više, brigu, jer je Kompin bio otelotvorenje svih mana. Bio je prevarant, lažov, lopov, proždrljivac. Od prvog dana od kad je doveden u Ojidijinu kuću, kao dečkić, kome je tada jedva bila četvrta, uhvaćen je da jede ribu iz lonca za supu i od toga dana nije nikada prestao da upada u neprilike. Sada je bio zatvoren u belačkom zatvoru u Orliu. Čim je čula vest, Ojidija je poslala po kćerke, pa iako su one pokušale da potplate da ga puste, nisu uspele. Ojidija je bila sigurna da će ovo biti dečakov kraj i kraj sna koji ju je terao napred i ispunjavao nadom čak i u najtežim periodima. Njega će ubiti vojnici koji su sada upravljali zemljom. I ona je bila umorna, izgubila je interesovanje za život, ali borbu neće napustiti. Nastaviće da se iz groba sveti drugoj ženi svoga muža koja joj je izvukla tle pod nogama. Ojidija gurnu izrezbarenu drvenu kapiju malog zida od blata koja zaškripa da ih propusti. Dok je pravila poslednjih nekoliko koraka i nestajala u hladnoj mračnoj unutrašnjosti svoje kolibe sa zidovima od blata i krovom od trave, zaboravila je sve oko sebe – nije videla svoje kuče, koje je cvilelo za dobrodošlicu, nije čula svoje dve kćeri koje su je otpozadi zvale, bila je samo svesna suvoga bola negde unutra u glavi. Onda se onesvesti i htede da padne kad je Kene uhvati i, nežno, dve žene položiše svoju ostarelu majku na njen krevet od bambusa. Ojidije, borca, muža tri žene, žene muškarčine, nije više bilo. Ali pre nego što je ispustila dušu, Ojidija dade poslednja uputstva svojim kćerima.

„Vodila sam dobru borbu. Sada vas dve ne smete da prekinete. Pre nego što ga ubiju, osigurajte da u njegovo ime ovde držite neku ženu. Onda moj život neće biti uzaludan. Bogovi i moj či su me oblikovali za velike stvari.” Dve žene izmenjaše poglede.

„Majka je bila sjajan čovek”, obe se složiše. „Moramo joj pripremiti odgovarajuću sahranu.”