Karen King-Aribisala

NIGERIJA

 

MAMA TITILOLA

 

 

Pljuvačka joj nije curila iz usta; ali samo što nije. Govorila je uz brze provale zvukova:

„Kada sam ga prvi put videla, pa, izgledao je bajno. Crn kao ugalj, sa ramenima kao neka fotelja. Oči su mu bile mračne ali srećne u isto vreme, i imao je najuzbudljivije ruke koje si ikada videla. Svirao je bubnjeve. Najpre tam-tamove a onda gan-gan. Je li ti poznat taj bubanj? Izdužen je i iz njega se istiskuje zvuk.”

Zastade da povuče dim iz cigarete. Prekinula sam je.

„Ne bi trebalo, znaš – da pušiš, hoću da kažem. Naročito ako si trudna.”

Bile smo u avionu i letele iz Londona za Lagos. Išla je da se sretne sa svojim budućim mužem. I njeno uzbuđenje, u pogledu svog novog sveta, bračnog i drugog, kiptelo je.

„Oh, znam da ne bi trebalo da pušim, ali sam mnogo nervozna. Tunde je dobovao bubnjeve u Centru za afričke kulturne studije u Londonu... Poznato ti je to mesto? U stvari, on je bio zvezda-atrakcija. Svi smo očekivali da se on pojavi. Imao je nesrećni slučaj u Lagosu, i došao je u Englesku da se leči. I ne bi naslutili da su mu nogu skoro amputirali. Svi su se pitali da li je čitav; bila sam neko vreme zbunjena, ali su svi mislili da li on mora da ima veštačku nogu, privezanu za telo, kao posledicu nesrećnog slučaja.”

Frenetično je preturala po tašni i izvadila fotografiju svog budućeg supruga. Bila je to scena njihovog prvog susreta. Redovi ljudi su posedali u polukrug. U centru je bio Tunde go do pojasa, s rukom u vazduhu pred sobom. Bio je veoma zgodan. I čak sa fotografije, njegova tamna koža je izgledala kao naelektrisana svila, aktivna i živa, pulsirajući energijom.

„Kada je zadobovao gan-gan srce mi je skoro zastalo. Sva sam se naježila. Mišići su mu se nabirali i naduvali se. Pomislila sam na moć takvog jednog muškarca.”

Pogleda na stranu: „Ne stidim se da kažem da sam poželela njegovu težinu na sebi. Želela sam da me smrvi.” Kafa mi se prosu. „Zaista?”

Stičući više poverenja reče: „Onda su nam dali osveženje i bila sam hipnotisana načinom kako jede...”

Nisam mogla a da je ne zadirkujem. „Je li bio potpuni džentlmen?”

Uozbiljila se.

„Bio je potpun, u redu: postojala je vrsta intenziteta u načinu kako je jeo, koji je, oh, ne znam...”

Ponovo povuče dim iz cigarete.

„Jeo je ribu. Očigledno poslužuju meso i ribu tamo kao meze, uobičajeno. Jeo je ribu, ne, čistio ju je sa kostiju i uživao u mesu, i jeo ju je tako potpuno. Kada je završio, nije ništa ostalo sem skeleta od bele kosti. Ni malo preostalog mesa, znam da ovo može čudno da zazvuči...”

„Oh ne, ne”, odgovorila sam, želeći da ona nastavi.

„Pa želela sam da ja budem riba. Želela sam da me on proždere, sasvim. I onda sam učinila najnečuveniju stvar. Rekla sam mu da želim da ga vidim posle predstave, u mom stanu”.

Glas stjuardese dođe do nas, obaveštavajući nas da ćemo kroz jedan sat biti u Lagosu. Lice joj vidljivo poblede. Ugasi cigaretu, priveza kaiš što je jače mogla oko svog nerođenog deteta. Instinktivno je uhvatih za ruku. „Sve će biti u redu. Ne sekiraj se, videćeš.”

Da priča o njemu je bila njena opsesija.

„Pa, da skratimo priču, kada smo skupa bili u mom stanu zatražila sam od njega da vodi sa mnom ljubav, a on pa dobro... Nije izgledao ni malčice iznenađen. Bilo je tako dobro. Posle toga je dolazio kod mene u redovnim intervalima skoro cele godine. Čudno, upravo sam shvatila da ne znam mnogo o njemu. Hoću da kažem, poznajem njegovo telo, svaki inč na njemu. On ga koristi kao oružje. Ne mogu ga međutim kriviti. Ali ja ga ne poznajem. Ja zaista hrlim, zar ne?” Ništa nisam kazala.

„Posle prvog puta, dolazio je kod mene svakog utorka uveče tačno u devet sati. Imali smo svoju rutinu. Pojeo bi ribu koju sam pripremila za njega. Onda bi se skinuo do pojasa i pa... Pretpostavljam da se pitaš kako mogu sve ovo da pričam potpunoj strankinji? Takva sam. Viđala sam ga samo utorkom. Nikada ponedeljkom, sredom, niti i jednog drugog dana... Znaš da je tačno ono što pričaju o Afrikancima, to nije mit!”

Pustila sam da to prođe. Zamišljeno se potapša po stomaku.

„Ovo je rezultat te godine. Imaću njegovo dete. To je nevolja biti žena, ne možemo da biramo. Pretpostavljam da nije trebalo da zatrudnim, ali je polovina mene to želela. ...Uverena sam da pričam gluposti. Bože, nadam se da je na aerodromu, da me čeka. Šta ću da radim ako ne bude tamo?”

„Da li zna da nosiš njegovo dete?”

„Da, zna. On sve zna, pa skoro... on mi ne zna ime. Insistirao je da ga ne zna... to je jedini put kada se zaista na mene naljutio. Rekao mi je da su u Nigeriji udate žene sa decom poznate po imenu svog najstarijeg deteta sa mama ispred njega. Moje bepče će se zvati Titilola... ne znam šta to znači. Tamo svako ime ima značenje... i neki ljudi čak imaju tajna imena. U svakom slučaju, Titilola zvuči tako lepo, kao zvončići koji zvone nedeljom ujutru. Kada se ona rodi, imaću ime. Biću Mama Titilola. Tunde je čak objasnio o detetu svojoj ženi.”

„Hoćeš da kažaš da je oženjen?” upitah.

„Da, on je musliman, dozvoljeno im je mogo žena, kaže on. Ona ne mari, zove se Fatima. Imaju četvoro dece.”

Onda je počela tiho da plače. Suze su se slivale sa njenih belih obraza.

„Ne plači, molim te ne plači, gde ćeš stanovati u Lagosu?” upitah.

„Oni žive u Suruleru, mislim da se tako zove.”

„Pa to je dobra vest, i ja tamo stanujem. Ostaćemo u kontaktu, i ako išta pođe naopako, možeš me uvek potražiti. Evo moje adrese.”

Ona se na ovo razveseli i uskoro smo bile u živoj gomili na aerodromu Murtala Muhamed. Konsternacija i brižnost naprezali su lica putnika koji su čekali svoj prtljag, rođake i prijatelje. Tunde nije bio među njima. Nije mogla da spreči drhtanje koje joj je potreslo čitavo telo. Morala sam da joj pomognem sa torbama. Zaista joj nisu bile potrebne: bile su pune konzervi hrane za decu. Na pasoškoj kontroli su se formirala dva reda: jedan za Nigerijce i drugi za strance.

„Kome da se priključim?” pitala je.

Pokušala sam da budem strpljiva. „Pošto si Engleskinja, treba da si sa strancima.”

„Ali ću se udati za Nigerijca. Imaću Tundeovo dete i...”

Podižući suknje, pokuša da preskoči barijeru od užeta koja je delila dva reda. Jedan glas, melodičan ali čvrst, zaustavi je u tome. Usta su joj bila neizgovoreno „dragi”. Tunde je nekako uspeo da uđe u prostor rezervisan samo za putnike.

„Draga, molim te pokušaj da se ponašaš kao udata žena, čak iako nisi”.

Logika te primedbe me je prevazilazila.

Uskoro je dosadni posao čekanja prtljaga bio završen, i par je nestao.

Nisam je videla sledeće dve godine. I tada sasvim slučajno. Bilo je to u najvećem supermarketu u Suruleru. Ništa se nije promenilo, činilo se. Njena žičana torba je bila puna konzervi hrane za decu. I bila je trudna. Ali je bila obučena u nigerijskom stilu. Njeni materinski prevoji su bili široko obuhaćeni slojevima i slojevima Azikive, pređašnjeg nigerijskog predsednika. Dva Azikivea su gledala sa njenih dojki. Treći je nadgledao svet sa visokog položaja njenog stomaka. Na nogama je imala gumene sandale.

„Hej, sećaš li me se? Srele smo se na avionu iz Londona pre dve godine.”

Zastade, prikupljajući sećanja. „Ah, da, da, naravno, kako si?”

Pozvala sam je u svoj stan, ali je odbila.

„Dođi kod mene, danas mi majka dolazi, čak iz Engleske da me vidi. Dobro bi mi došla neka podrška. Tunde, moj muž, je otišao da je sačeka na aerodromu.”

Kuća joj je bila u lomu. Okolina drečava, jarci zagušeni prljavštinom. Šestoro dece je neprekidno jurilo okolo. Dvoje su bili svetle kože. Bile su tu i dve žene koje su u kuhinji kuvale, a koje su mi bile predstavljene kao Tundine žene. „Ja sam žena br. 2” objasnila je nehajno. Naterala sam sebe da popijem kafu iz okrnjene šolje koja mi je bila ponuđena. Neki biskviti su izvađeni iz plastične kutije. Pre nego što sam i jedan mogla da pojedem, jedno dete, svetle kože, dođe teturajući se i dograbi sve.

„Moraš da izviniš Titilolu, još se nije navikla na kuću.”

„Je li to ona s kojom si bila trudna?”

Majka joj je izgledala zbunjena za trenutak.

„Da, da”.

Tunde je bio kod kuće i dođe do ljutite svađe.

„Rekao si da ćeš otići da sačekaš majku na aerodromu... šta se desilo?”

„Predomislio sam se”.

„Tako si lenj. Sediš u kući po ceo dan ništa ne radeći. Popeo si mi se na glavu. I ne misli da ja ne znam za onu ženu koju ti izdržavaš... u stvari ona je ta koja te izdržava. Znam sve o tome, kopile jedno.”

Okrete se k meni.

„To je tačno, znaš. Kao da tri žene nisu dovoljne, on ima i ljubavnicu.”

Tunde napusti naglo kuću. Ona trgnu svoj omotač i izjuri iz prostorije sa nekim vešom. Spremala sam se da pođem.

„Ne, ne idi još. Nismo još ni popričale. Osećam kao da te poznajem. Žao mi je što je ovo mesto u neredu. Za trenutak.”

Čekala sam dok je ona prala neke pelene u kofi, s nogama raskrečenim iznad jarka izvan kuće. Povremeno bi viknula na decu.

„Odlučila sam”, najavi kada je ponovo ušla, „Pokazaću tom muškarcu šta je šta.”

Druge žene, koje su bile uposlene u kuhinji se ravnodušno pojaviše.

„Hajd’mo. Suočiću se s tim kopiletom. Ovo je dovoljno dugo trajalo.”

Moram da priznam da sam bila zaintrigirana svim ovim i dobrovoljno sam je ispratila do takozvanog skrovišta njenoga muža. Uzeli smo danfo i putnici su očigledno bili dirnuti pogledom na ovu trudnu belu ženu među njima. Govorili su na jorupskom i bili su uvereni da ona ne može da razume njihovu brigu za nju.

„Ah, zašto naši ljudi dovode ove oyinbos ovde da pate? Čak nema ni kola, O mase o”.

Insistirali su da ona sedne do vozača, govoreći da je to bezbednije. Kad su joj pomogli da siđe iz autobusa, ona progovori na savršenom jorupskom, zahvaljujući im na pomoći. Kikotala se u sebi. „Uvek me tako sažaljevaju. Poznato ti je ovo mesto. Surulere znači „iz strpljenja se izvlači snaga”. Pretpostavljam da moram da budem strpljiva, to je sve.”

I ja sam takođe bila zaprepašćena.

„Govoriš jorupski?”

„Da, i hausu. Učila sam ih pre nego što sam ovde došla u školi orijentalnih i afričkih jezika u Londonu. Kada sam ovde došla, bilo je lako pohvatati ih. Osim toga, sva deca govore jorupski; bilo bi žalosno kada ne bih mogla da govorim svojoj vlastitoj deci. Oh, taj čovek, mogla bih da ga ubijem... ali pretpostavljam da bi to i mene ubilo. Oh, žalost svega toga.”

„Vidim da si dobro upoznata sa Šekspirom!”

„Da, pretpostavljam da je tako, moram to da učinim, moram da mu pokažem da se ne može izvući od svega. Toliko sam mu puno dala, telo i dušu. Jednom kada je spavao htela sam da mu isečem jaja, njegova porobljavajuća muda... ali nisam mogla. Ali ću ga danas uhvatiti.”

„Ne želim da budem svedokinja nikakvom ubistvu”, ja se polu našalih.

„Oh, neću ga nikada ubiti ali ću ga danas povrediti. Najzad, možeš mi pružiti neku moralnu podršku.” Smešila se čudnim osmehom.

Vrata su bila prljava i mogli smo da čujemo ženski glas iza njih. „Pa, ovde ide. Znaš u početku sam mu verovala. Rekao je da mu je potrebno da se odmara pre nego što dođe kući sa posla, tako da je uzeo ovaj stan. Čak mi je i adresu rekao.”

Dva puta smo zakucali i čekali. I naravno, Tunde se pojavi, imao je krevetski čaršav obmotan oko sebe. Povuče se unutra i kada se ponovo pojavi na vratima, bio je potpuno obučen. Pažljivo ih zaključa za sobom i stavi ključ u svoj džep. Lice mu je bilo mirno, koža vitalna i ispunjena energijom, kao i uvek. „Hajd’mo kući”, reče hladno. Mama Titilola je bila besna. Udarala je šakama o njegove grudi. Pesnice su joj bile crvene od napora. Bila je tako ljuta da nije mogla da govori. Kada je mogla, povika: „Tunde, neću ovo trpeti. Ne možeš mi to raditi. Otvori vrata, hoću danas da vidim tu ženu.”

„Mama, nema tu nikakve žene. Došao sam ovde da se odmorim. Idemo kući.”

Nije insistirala. Ali kad je pokušao da je uhvati, ona se iznenada okrete i ujede ga za ruku. Nije ni zucnuo. Ja sam se vukla iza njih.

U njihovoj kući Tunde sede naspram mene. Nije se trudio da razgovara. Ja sam ćutala. Mama Titilola sede pored mene i držala me je stežući mi ruku. Bila je kao dete. Tunde je razbio tišinu.

„Pre dve nedelje telefonirao sam tvojoj majci i rekao joj da ne dolazi.”

Ona ispusti moju šaku i povika: „Nemaš pravo, Tunde.”

„Nema smisla da dolazi u Nigeriju, samo bi se uznemirila zbog života koji ti vodiš. Nije ovo mesto da tu dođe dama sa njenom prošlošću, ili tvojom, što se toga tiče.”

Pređe preko sobe i kleče pred njom.

On s ramenima kao fotelja podiže ženu jednim jedinim pokretom i odnese je u spavaću sobu. To jest ako biste mali plakar koji su svi delili mogli da nazovete spavaćom sobom. Nije se opirala, osim da me zamoli da još malo ostanem. Ponovo uđoše u dnevnu sobu crvenih lica i zadovoljni. Samosvesno, ona namesti mnoštvo Azikivea. Iznenada, ja se naljutih. Nisam baš znala zašto. Mama Titilola, nikada nisam saznala njeno englesko ime. „Znaš da ja ne znam tvoje ime?”

Tunde pogleda i izjavi sa strašnim mirom: „Njeno je ime Mama Titilola.”

„Nisam tebe pitala”, kontrirah ja.

Držala je njegovu ruku kao što je ranije moju.

„Ime mi je Mama Titilola”, reče.