Huri Hamond

JUŽNOAFRIČKA REPUBLIKA

 

ČIN LJUBAVI

 

 

Sećam se kako sam se budila sa sunčevim zracima koji su blago dodirivali moje lice kao da me gurkaju da otvorim oči. Teško je poverovati da sam spavala čitav dan i noć. Dobro sam se osećala, spremna da se suočim sa teškoćama koje su me sustizale poslednjih deset meseci i koje su kulminirale u krajnjem haosu tokom poslednja tri meseca.

Bila je to 1980. godina, era napretka skoro na svim poljima od nauke, medicine, kompjutera, do ženskog libida i seksualne revolucije. Generacijski jaz je postao nešto manji u poređenju sa šezdesetim i sedamdesetim, činilo se da su ljudi osetljiviji za nove ideje i promenu. Bila je to nova era, gde je sloboda bila lozinka. A ipak, bila sam tu ja ležeći, osluškujući prigušene jecaje moje majke, koji su se probijali do moje sobe, kroz hodnik, pošto sam morala da donesem odluku koja će svakako povrediti ljude koje volim.

Odluku koja će me odcepiti od voljenih; odluku koja je značila da napustim svoj rodni grad. Kako sam volela brežuljke na koje sam se pela još kad sam bila visoka do kolena, i hladne vode reke u kojoj smo plivali vrelih letnjih dana kao deca; i ogromna stara stabla, stotinama godina stara, koja su oduvek bila tu, kao čuvari. Sve te stvari su bile deo mene, nevidljiva koža, koju ću morati sa sebe da rastrgnem, ukoliko rešim da se udam za čoveka koga volim. Treba li takva jedna svakidašnja dogodovština kao što je brak da pogodi moj život tako mnogo?

Da, na žalost hoće, jer u ovoj eri osamdesetih, mi ovde u Severnom Kejptaunu Vrigurga, i posvuda drugde u Južnoj Africi, i dalje stojimo u mračnim vremenima, gde je brak među različitim rasama ružna reč, neizreciva, izbegavana i kriminalni prekršaj. Oh da, uznapredovali smo u većini životnih aspekata, a ipak najosnovniji aspekt čovečnosti je ostao da rđa u srcima ljudi, da rađa mržnju među ljudima zbog boje kože. Avaj, jaz između crnih i belih je postajao čak još širi, do te mere da se svaka grupacija čak još više bojala one druge. I kako je strah rastao, gutao je ljubav kao što morski pas guta sve što može da proždre, i onda izbacuje preostalu prljavštinu i đubre. Zakon o nemoralnosti, kako je nazvan, je bio đubre, a biti uhvaćen pod zakonom o nemoralnosti je bilo akt sramote i za crnce i za belce ove zemlje. Ovaj podli zakon je zabranjivao čoveku da voli drugoga drukčije boje kože. Čovek je bio smeštan u sekcije od superiorne do inferiorne, gde su degradacija i sramota bili ogrtač, a unutrašnja borba i sukob srž. Kako je tužno da čovek može da primeni takve zakone protiv čoveka, ne protiv zveri ili vanzemaljaca, već protiv svoje sopstvene vrste, čoveka.

„Aparthejd” nije još podigao svoju ružnu glavu u mom pravcu; bio je naravno tu; bila sam rođena u njemu, i podignuta po normama sistema, i živela po propisima sistema, ali mi to nije smetalo. Bila sam skoro kao i svi ostali u južnoafričkom gradu ili varoši. Bila sam prihvatila sistem! Ja sam Indijka. Rasna grupacija kojoj sam pripala, pošto je moj pokojni deda došao iz Indije, a ipak kada bih bila poslata da živim u Indiji, bila bih potpuni tuđinac. Nikada nisam bila tamo. Naravno, naučili su me kakva je klima tamo, gde se nalazi, koje useve gaje i koliko puta godišnje pada kiša. Ali kako nisam tamo živela, ja ne poznajem ljude, ne poznajem njihovu borbu da prežive, niti čujem otkucaje njihovog srca, niti ih vidim kako se smeju niti čujem kako plaču niti znam šta ih ljuti ili usrećuje; niti znam njihov način života.

Oh, da, ponosna sam na svoje nasleđe, i dalje vodimo indijski način života, ali da li smo mi zaista kao Indijci rođeni i odgajani tamo? Da li smo kvalifikovani da se nazivamo Indijcima? Govorimo engleski i afrikanski po našim školama, tako da se indijski jezik retko koristi: većina nas se oblači po zapadnjačkom stilu, živimo u pozapadnjačenim kućama; da li ja zaista poznajem Indiju? Ne bi li bilo prigodnije da se zovem Afrikanka?

Ja sam Afrikanka, svi smo mi to; mi deca ove zemlje, upravo ove zemlje koja nas je othranila svojim usevima; upravo ove reke koja obezbeđuje vodu koja nam je potrebna da bismo preživeli, upravo ove zemlje čije doline i planine ja čuvam u srcu. To je zemlja u kojoj sam odrasla. Poznajem njen narod, znam šta ih tera da pevaju, mogu da osetim šta im se dešava u grudima i znam za čim žude. A ipak smo stavljeni u grupe belaca, Indijaca, obojenih i Bantu, a izraz „Afrikanac” je zaboravljen.

Mi više ne pripadamo zemlji, date su nam sekcije zemlje, svaka grupa na svoju sopstvenu sekciju, nije trebalo prelaziti granice, i strah je rastao. A ipak kada sam prvi put ugledala Pitera, to nije bilo kao da sam prelazila granicu. Bio je tek tu: mlad, vitalan, zgodan sa zlatnim srcem. Takođe je bio beo!

Znala sam da je tabu spetljati se s belcem, ali kako je vreme prolazilo, nisam marila zbog boje njegove kože, niti on zbog moje. Bili smo dva mlada bića, i imali smo toliko toga da uradimo, toliko toga o čemu da pričamo da smo smeli s uma da smo prešli granicu. Tako smo neprimetno dosegli jedno drugo, i ušetali u život jedno drugome i sve što s tim ide, a da to nismo ni primetili. Naši dani su bili ispunjeni smehom kao kod bilo kog zaljubljenog para, a život je bio sjajan.

Kad god bih ga pozvala kod svojih, bila bih povučena u stvarnost. Da, shvatila bih da sam prešla granicu koja je bila tabu, uradila sam neizrecivo i sramota je moja kazna. Prohujali su bezbrižni dani, i sve što sam mogla da osećam to je krivica, kao da sam počinila izdajnički zločin. Nisam mogla da shvatim da se nešto što je činilo da se tako dobro osećam i da budem tako srećna može smatrati zločinom. Majka me je gledala s tako velikom tugom. Možda je mogla da predvidi šta me očekuje. Volela me je, i nije želela da budem povređena. Isto tako, kako je Piter bio belac, nije imala poverenja u njega. Sve godine življenja blizu sa samo svojom sopstvenom rasnom grupacijom učinile su je sumnjičavom prema belcima. Bilo je u redu raditi za njih, ali kada bi se radilo o tome da ih voliš, to je bilo neprihvatljivo!

Kad god bi Piter bio kod mene u kući, atmosfera bi postala napeta, i ja sam bila hladna i uplašena. Naši susedi nisu bili drugačiji; i oni bi šaputali, i sarkastično se smeškali. Mogla sam da osetim da me ismejavaju. Pokušavala sam da se oslobodim te veze koju sam imala sa Piterom, ali uzaludno, jer je on želeo da se i dalje viđamo. Tako su se naši sastanci nastavili, ovoga puta kradomice, ali ovi sastanci nisu bili isti kao ranije, mi više nismo bili zaljubljeni par, već begunci u mraku, sami, držeći se jedno drugog sada više nego ikada ranije, veza je postajala jača; nismo se plašili. Strah moje majke da ćemo biti uhvaćeni zbog prekršaja zakona o nemoralu, uskoro se ostvario.

Jedne večeri, za vreme našeg tajnog sastanka, s Piterovim kolima parkiranim u mračnoj bočnoj ulici, na nas je grubo navalila blistava svetlost iz lampi pritisnutih o prozore njegovih kola. Tako sam se uplašila, i jedva da sam mogla da razaznam o čemu viču. Vikali su na nas, ljudi su okružili kola, neki u uniformama a drugi u civilnom odelu. Naglo su otvorili vrata od kola i izvukli nas napolje. Bezalkoholno piće mi je ispalo iz ruke na suknju, bila sam mokra. Suknja mi se prilepila uz noge što mi je davalo osećaj da sam gola u očima svih koji su me okruživali.

Stajala sam tamo, drhteći u hladnoj junskoj noći, a njihove svetiljke su me zaslepljivale. Sve što sam mogla da čujem i vidim bili su ružni glasovi ljudi bez lica: gigantske senke su lebdele iznad mene i ja osetih kako me uguravaju u policijski kamion. Viknuh Pitera, ali očigledno on je već bio uguran u obližnja policijska kola. Moje reči protesta da nismo ništa rđavo radili su padale na gluve uši. A moji jecaji su bili ugušeni njihovim prezrivim i pogrdnim rečima koje su mi dobacivali. Posle skoro čitave večnosti, policijski kamion se zaustavi i sve što sam čula bio je zveket katanaca. Našla sam se u maloj blještavo osvetljenoj prostoriji, sama i tako uplašena. Nisam mogla da prestanem da drhtim.

Uđe čovek u belom mantilu. Nisam znala šta se događa. O čemu se tu radi? Šta će mi uraditi? Pogledao me je najhladnijim očima koje sam ikada videla, i onda mi najavio da je on državni lekar. Onda mi je sinulo (krajnja degradacija, osetila sam u tom trenutku da je nepremostiva) da će me pregledati. Setila sam se da bi se neko uhapsio po Zakonu, mora da postoji dokaz seksualnog odnosa, ali činjenica da ga mi nismo imali, nije predstavljala nikakvu razliku. Degradacija je bila tu, prljavština je bila tu i, bez obzira na rezultat pregleda, osećala sam se jeftinom i iskorišćenom. Naravno neću otići u zatvor, ali je nešto dragocenije oštećeno. Čitavo samopoštovanje koje sam imala, bilo je brutalno strgnuto sa mene od ovih takozvanih poštovalaca primene zakona: ovih koji su tu da bi nas zaštitili. Da li je prestupnik u stvari žrtva?

Posle toga, pustili su me da odem. Ponoć je bila prošla dok sam hodala praznim popločanim ulicama, koje su vodile ka mom domu. Tek posle dva sata videla sam izdaleka monotone redove uličnih svetiljki koje su osvetljavale indijsko naselje. Ulice su bile čudno mirne, samo je lajanje pasa odjekivalo u noćnoj tišini. Prođe nekoliko kola, neka usporiše, druga se zaustaviše da bi mi ponudili prevoz koji se nisam usuđivala da prihvatim, jer sam videla požudne poglede muškaraca pohlepne da zadovolje želje koje su im kolale izvitoperenim mozgovima. Čitavim putem sam razmišljala o Piteru. Gde je? Šta su mu učinili? Nisam se usudila da ih pitam u policijskoj stanici. Plašila sam se, i sve što sam u tom trenutku želela da učinim to je da odem što je moguće dalje od njih, jer što sam duže ostajala u njihovoj blizini tim je više moje samopoštovanje nestajalo.

Majka me je čekala u dnevnoj sobi. Bore na licu su joj se još više isticale. Iznenada je izgledala ostarela. Nisam sebi mogla da oprostim, ja sam za to bila odgovorna. Onog trenutka kada sam je takvu ugledala znala sam da moram da ispravim stvari. Morala sam da učinim promene, da vratim naš život na način kakav je bio, ali sam se pitala da li će ikada ponovo biti isti. Reči nisu bile potrebne, znala je šta mora da se dogodilo, nisam morala da objašnjavam. Otišla sam pravo u svoju sobu. Ostatak noći sam provela okrećući se i prevrćući se. Obećala sam samoj sebi da nikada više neću videti Pitera jer nismo pripadali jedno drugom.

Sledećeg jutra mi je Piter telefonirao. Bio je izbezumljen, nije mogao da dođe i poseti me po svom oslobađanju jer je podozrevao da će ga oni pratiti. Makar su mu rekli da su mene pustili da odem kući. Sada je želeo da me vidi više nego ikada.

On je bio borac, za razliku od mene: ovaj incident ga neće zaplašiti. Tako, obećanje koje sam sebi dala upravo prošle noći bi brzo zaboravljeno i naši sastanci su se nastavili...

Postajala sam smelija i ljuća. Bio je to bes protiv onih senki bez lica, državnog doktora, moje porodice, mene same i sveta.

Sada smo bili pažljiviji, i naši sastanci su bili ograničeni na domove naših prijatelja. Naša osećanja su postala još jača i pitala sam se da li bi bilo isto da smo u nekoj drugoj zemlji, nekom drugom vremenu iste rasne grupe. Razgovarali smo, a ipak samo o beznačajnim stvarima. Smejali smo se ali to nije bio smeh od srca; u tišini smo plakali, i automatski radili ono što smo morali da radimo, kao roboti, dok smo duboko u srcima gorko plakali.

Meseci su tako prolazili, upropašćeni meseci bola i straha i mržnje dok se zemlja usredsredila na važnije svetske probleme. I čitali smo o dramatičnim promenama koje su se dešavale u našem društvu, i o više mogućnosti otvorenih za stanovnike Južne Afrike, i o ekonomskoj stabilnosti koja vlada, i o rastu cene zlata, i o pozivu novozelandskom ragbi timu da igra ovde. Time pokazujući da smo čak i međunarodno prihvaćeni; i kako smo o tome čitali u svim novinama, dan za danom, za danom, bila sam užasnuta što otkrivam da je najvažniji problem od svih, ljudska sloboda, u malom mestašcu kao što je Vrigburg bila odbačena.

Da li sam možda grešila? Da li sam odabrala pogrešan put? Da li mi je najzad degradacija i pripadala? Da li smo se samo mi tako osećali? Da li je moja porodica jedina ovako pogođena? Ili ima puno sličnih nama, te stotine ljudi koje sam susretala na ulici svakog dana na putu na posao, te stotine apatičnih lica, šta oni kriju duboko unutra? Da li su njihova delovanja isto tako automatska kao naša? Nisam mogla da budem sigurna.

Moja prijateljica je otišla na odmor i ostavila nam ključeve svoga stana. Najzad ćemo moći da budemo sasvim sami, bez straha da budemo izvučeni iz kola. Srešćemo se u udobnom, toplom mestu sa četiri zida unaokolo da otklone strah i sumnju koje su nam bile senke. Oslobodićemo se svih senki, pravih i onih koje se prikrivaju u nama. Za nas je privatnost bila samo reč. Nismo znali šta znači biti nasamo. Nismo znali šta znači zagrliti se a da niko ne zuri u nas iz nekog mraka ili da popričamo skupa a da se ne umeša niko ili da sedimo skupa u krajnjem miru a bez straha da pogledamo iznad ramena drugog. Sada smo mogli da budemo sami, da se normalno volimo, gde su ljubav i poštovanje jedina prava stvar, a samopoštovanje može da se povrati.

U ranim jutarnjim časovima, dok smo ležali jedno drugom u zagrljaju, zadovoljni i blistajući od ljubavi, grubi glas propraćen glasnom lupom o vrata preseče blagost trenutka kao oštri nož, koji mi stegnu utrobu. Zadrhtah, ali sam ležala tamo, nesposobna da govorim ili se pokrenem. Samo sam ležala tamo dok je Piter brzo skočio, nabacio svoju odeću i rekao da će izaći kroz zadnji prozor, dok ja otvaram prednja vrata. Neće se znati da je on bio tu. U trenutku je nestao. Ja sam još ležala tamo, nisam mogla da se maknem. Iznenada dva čoveka uđoše u spavaću sobu, povukoh prekrivače sve do lica, ali način kako su buljili u mene učinio je da sam osećala da mogu da vide skroz kroz ove prekrivače; moje telo i duša su se osećali goli pred njima. Onda ih prekide vika spolja, i znala sam da su uhvatili Pitera. I oni otrčaše napolje, ostavljajući me da dograbim svoju odeću i obučem se. Kad sam došla do prednjih vrata, videla sam kako Pitera odvode policijskim kolima. Videla sam čuvara zgrade kako se brzo udaljava. On je bio jedan od mojih ljudi. Da li je došlo do tačke kada će brat izdati brata? Da li je sistem uspevao da stvarno uništi dobro u čoveku?

Bili smo tako uhapšeni i otposlati na tri meseca u zatvor: tri duga meseca agonije, ne samo za mene samu, već za sve one koji su mi bili bliski srcu. Ali ovoga puta se nisam osećala posramljenom ili krivom: znala sam da ništa rđavo nismo uradili, i da nije nikakav zločin voleti se. Ta tri meseca su rodila nove ideje u meni, naterala me da puno razmišljam, i sva mržnja koja je u meni narastala je nestala. Pitala sam se da li i Piter isto oseća. Šta je zatvor njemu učinio? Nadala sam se da nije uništio dobrotu u njemu. Znala sam da ako bi nas dvoje, kao i moja porodica, mogli da sačuvamo u našim srcima ljubav i uništimo strah, mnogi drugi bi isto tako uradili; i promena, prava promena u društvu tako oslepljenom predrasudama, bi bila neizbežna jer bih tada znala da je ljubav veća od mržnje.

Poslednjih sedam dana su bili pravi dani. Piter, moja porodica i ja smo govorili jedni drugima pravim rečima, i istinska osećanja u našim srcima su izbila na površinu, i naš plač nije više bio tih, i naš bes nije više bio uperen na nas same; i kako su naš smeh i naše suze odjekivale, čula sam takođe radosni smeh miliona drugih.