Grejs Ogot

KENIJA

 

ZEMLJA BEZ GRMLJAVINE

 

 

Obala jezera je još bila pusta. Voda je izgledala naduvena i ljuta kao da će da proguta zemlju i sve njene stanovnike. Žabe, zrikavci i ptice-ribolovci su tužno dozivali svoje partnere. Jedna polovina sunca se podigla iznad vodene površine, i duga pruga jezerske obale se mogla videti sve dok se nije smanjila u usko grlo zemlje koja je odvajala ljude iz Agoka od klana Naja.

Strah stisnu Ovilov um. Već je svanulo a u blizini nije bilo drugih ribolovaca. Pogleda ispitivački svoje rođake – bili su uposleni odvezivanjem čvorove svojih ribarskih mreža, i na njihovim licima nije bilo ničega uznemiravajućeg. Ovila polako pogleda prema kući. Činilo se da je čitava zemlja u miru. Nije bilo čak ni dima koji se klobuča iznad ograda od euforbije i pokazuje da žene pripremaju jutarnji obed.

Ovila nervozno složi mreže i baci ih u čamac ispred sebe. Nešto nije bilo u redu. Parališuća hladnoća prostruja kroz čitavo Ovilovo biće i smesti se u stomaku ispod pupka. Ali je Ovili nedostajalo smelosti da rođacima kaže da jezero izgleda naduveno i strašno i da Agok izgleda žalobno. Uliti sumnju u mozgove ljudi koji idu da ribare po moćnim vodama je nalik bacanju sumnje ljudima koji idu u rat. Takav prestup je kažnjiv smrću. Ujede se za usnu. Čega se plašio: bio je zdraviji i jači od obojice rođaka. Svi su ga prihvatali kao mozak svoje grupe. Rođaci napuniše usta vodom. Onda ispljunuše vodu, prvo prema suncu a onda prema zemlji. Izvukoše svoja vesla i spustiše čamac u vodu. Ovila nekoliko puta udahnu sveži vazduh. Rani jutarnji jezerski povetarac i šapat talasa čuvali su tajne njegove mladosti. Bila mu je tek deseta kad je stric došao po njega da bi ga odveo u školu u gradu. Ovila je bio odbio da se upiše u lokalnu osnovnu školu samo šest milja daleko od kuće. Ali kada ga je otac pozvao i rekao mu da kao najstariji sin ima prvi pravo izbora obrazovanja koje stric daje porodici, Ovila se pobunio. Škola ga nije interesovala. Nestade iz kuće na dva dana i vrati se kad je stric otišao. Pošto je odbio ponudu da ide u školu, Ovilova ljubav prema jezeru je porasla. Prepustio je čuvanje stoke bratu, i pratio je oca da bi naučio trikove ribarenja. Bio je to dobar izbor, znao je to. On i njegovi rođaci skupa su ribarili još od detinjstva. Ribarenje je bilo jedino zanimanje koje je poznavao, držaće ga se čitavog života, a u starosti predaće svoja vesla sinu.

Ovilove misli prekide jak vetar koji se iznenada podiže sa kopna. Približavao se jezeru šišteći moćno kao kovitlac.

„Jutro izgleda gadno, brate moj”, reče Obuja prvi. „Stegnite vesla i zaplovimo prema Naja obali, da izbegnemo vetar”.

„U pravu si”, ljudi skupa odgovoriše. Razmeniše mesta tako da su Ovila i Očuonjo zauzeli prednji deo čamca; šake su im bile čvrste i brze na malim veslima. Obuja zatim zauze svoje mesto. Znao je da će se ljudi osloniti na njegove naredbe – uvek su tako činili kad je bilo nevolja. Iako stariji, Obuja je bio mali. Nije bio zgodan, ali njegov duboki bogati glas davao mu je prirodni izgled superiornosti i ulivao poverenje kod rođaka. Možda je to bio njegov autoritativni glas koji je učinio da se oženi visokom debelom ženom koja ga je volela kao majka. Ovoga dana Ovila otkri neodređenu notu neizvesnosti u Obujinom glasu i ruke su mu drhtale dok je sa obe šake čvršće hvatao vesla. Da, bila je to neizvesnost koju je osetio dok su manevrisali svojim mrežama. Deset minuta su se rođaci borili besno da usmere mali čamac ka Naja obali, ali se on tvrdoglavo okretao ka nepoznatom odredištu. A kada su rođaci na trenutak ispustili svoja vesla da bi došli do daha, kanu pojuri ka sredini jezera kao da su ga neke moćne ruke silom gurale od zemlje Agoka.

Onda se Ovilove oči zadržaše na gustom crnom oblaku koji se skupljao iznad plemena Agok. Čitavo kopno je izgledalo tako mračno kao da se noć spuštala, dok se tama brzo širila prema jezeru.

„Dignite uzbunu! Molim vas nek neko digne uzbunu! Pogledajte, uskoro će jaka kiša, skrenite pogled na Agok i pogledajte!” Ali je Ovilovo upozorenje došlo suviše kasno. Obuja poseže u bočni deo čamca; nađe belu tkaninu, priveza je na štap i besno zamaha iznad glave da bi privukao druge ribolovce. Ali u blizini nije bilo drugog čamca. Skoro smesta su gusti oblaci dospeli do obale jezera, sa besno kovitlajućim vetrom, i jezero se ustalasa i uzburka. Čamac se pokrenu napred – onda nazad a onda se opasno nagnu na bok. Obuja povika rođacima: „Nemojte više da veslate! Sačuvajmo snagu – možda ćemo morati da plivamo dugo.”

Ali je Obujine reči ugušio šištav zvuk oluje koja je sada počela da se spušta. Kanu podivlja. Rođaci ga pustiše da bude nošen, dok su se borili da izbace grad koji ga je brzo punio. Očuonjo, koji je do sada ćutao, povika: „Šta smo uradili precima da nas lišavaju topline naših koliba?” Baci tikvu i obrisa vodu i grad sa glave. „Šta radiš, Očuonjo? Izbacuj grad!”

Ali Obuja odgovori: „Ja iskačem”. Vezao je uže oko struka a oči su mu užasno izgledale. „Vraćam se svojoj ženi i svom detetu – potreban sam im.”

Odjek njegovog drhtavog glasa je pokupio šištavi vetar tako da se njegov glas vrati kao da neko ponavlja njegove reči.

„Ti ne iskačeš”, Ovila ga nepažljivo dohvati za ruku.

„Izgubili smo pravac – ne možeš da doplivaš do obale ne znajući kuda ideš. Ti ostaješ ovde. Preživljavamo ili ginemo skupa.”

Ali se Obuja otrže od Ovile divlje vičući: „Vraćam se kući, potreban sam im.” Odbaci veslo. Kad se spremao da iskoči, Ovila ga dohvati za ruke. Oba muškarca izgubiše ravnotežu, okliznuše se na klizavi grad koji je ispunio čamac i padoše jedan preko drugog. Očuonjo dohvati svoje veslo da stabilizuje kanu, ali se ovaj prevrnu. Muškarci posegoše za bokovima klizavog čamca, vrišteći i dozivajući svoje pretke koji su odavno umrli. Ovila se čudesno uzvera na vrh čamca. Neko se držao za njegovu nogu, i moćne ruke su mu cepale meso. Ali je on čvrsto sa obe ruke držao bokove čamca. Neće popustiti sve dok mu se ruke ne iščupaju iz zglobova. Šaka koja je držala stranicu čamca blizu njegove nije bila više tu. Grad je i dalje padao. Nije ništa mogao da vidi. Onda Ovila ču krikove i viku. Neko je dozivao njegovo ime ali reči nisu bile razgovetne, i kad je otresao vodu iz ušiju, krhki glasovi su zamrli i nije ih više čuo.

Grad je i dalje padao po Ovilovim leđima. Glava ga je očajnički bolela. Slani znoj izmešan sa olujnom vodom curio mu je sa glave i odnosili su ga moćni talasi. Posle onoga što se činilo kao brojni časovi mučenja, on otvori oči. Grad je prestao da pada. Mora da je sunce bilo iznad njegove glave jer su ga zaslepljivali njegovi iskričavi odsjaji o vodu. Prevrnuti čamac je plutao besciljno po vodi. Njegove oduzete beživotne ruke su se i dalje držale za ivice barke kao da su tamo prikovane. Njegove noge? Još su bile tamo. Šake koje su se tako čvrsto držale toliko dugo nisu bile više tamo, iako su ostavile duboke modrice oko njegovih zglobova. Suzbio je pomisao o tome šta je moglo da se dogodi njegovim rođacima. Njihova sudbina će biti i njegova. Bilo je samo pitanje vremena. „Preživljavamo ili umiremo skupa”, rekao je Obujiu upravo pre nego što se čun prevrnuo.

Ovila pomisli na svoju ženu, Apijo, lepu, mladu i požrtvovanu.

Kada su proroci predskazali da je jezero ljuto i žedno ljudske krvi, Apijo je molila Ovila da ne ide u ribolov. Takva upozorenja u Ujomi nisu nikada prolazila bez nesreće. Ali se Ovila, kao i mnogi drugi ribari u Agoku nije obazirao na proročka upozorenja. Dao je malu žrtvu precima da skrenu nesreću na nekoga drugog. Ovila zažali što nije poslušao svoju ženu, ali kako je mogao? Rođaci su poštovali uzajamna gledišta više nego mišljenja svojih supruga. Jedina prepreka među njima je bila Avino, Obujieva žena, koja je imala samo jedno dete, kćerku. Možda ju je žudnja za drugim detetom, možda sinom, načinila intenzivno ljubomornom na dva bračna para, i ona ih je optuživala da su joj „zavezli utrobu”. Više puta ju je muž tešio. „Ima puno parova koji uopšte nemaju dece dok je nama Bog dao jedno da pokrijemo našu golotinju.”

Ali je Avino ostajala tvrdoglava, uvek tražeći priliku da se pozavadi sa jetrvama i da im kaže da su hvalisave jer su im kuće pune dece, dok ona nema ništa do jednog oka.

Kada je veče palo, vrelo sunce zameni ujedajuća hladnoća koja smrznu Ovilovo telo do srži. Udove su mu glockala jezerska stvorenjca i bili su oduzeti i beživotni tako da nije više osećao bol. Dani i noći su se smenjivali u dugim periodima koja su se produžavala kao čitava godišnja doba. Kada je sunce sijalo, bilo je kao da nosi vrele cigle na leđima, a smrtonosna hladnoća noći smrzavala je svaku misao u Ovilovom mozgu. Bilo je bolje umreti, večno se odmarati. A ipak, tanko uže o kome je Ovilov život visio je odbijalo da se prekine. S vremena na vreme pustio bi jezik da visi u vodi i gutljajčići koje bi uhvatio hladili su mu vrelo grlo.

Ovilu su četvrtog jutra pokupili neki ribolovci na desetak milja od obale Agoka. Nežno spustiše njegovo izubijano telo u svoj čun i otploviše do obale Agoka. Skoro čitav klan je još bio sakupljen na obali jezera. Kada je gomila videla strani čamac kako plovi ka njima, znali su da je telo njihovog sina pokupljeno i da ga voze kući. Kuknjava žena se diže u nebo a muškarci su ječali i popevali. „Jedan pogreb je dovoljno loš ali imati tri iz malog klana kakav je Agok je strašna katastrofa. Nova godina će sigurno biti teška za naše ljude.”

Ovilova žena pade pljoštimice na blatnjavu zemlju, plašeći se da spusti oči na telo svoga muža. Nije li Bog mogao da bude milosrdniji prema njoj? Ona je bila siroče. Nije znala nizašta drugo osim gladi i patnje posle smrti oba roditelja. Ali kada se udala za Ovilu i dobila svoju sopstvenu decu, ljuta rana u njenom srcu se sasvim zalečila, ne ostavljajući ožiljak, jer ju je Ovila toliko voleo. Šest srećnih godina njenog braka sa Ovilom su bili mrtvi; sada je opet bila siroče.

Gomila se gurala napred ka čamcu. Čovek nepoznatog glasa povika gomili.

„Mir, braćo moja, dopustite da spustimo vašeg sina iz čuna.” Ali gomila nije marila. Okružili su barku i izvukli je na suvo tle. Ovila je sedeo poduprt jednim čovekom na krmi čamca. Kada ga je gomila videla živog, udvostručiše se krici i nastade panika kao kada čovek odavno mrtav otvori oči i nasmeši se žaliocima. Omač se otkide od gomile i potrča ka svojoj majci.

„Mama, mama, babo se vratio – sedi u čamcu, dođi i pogledaj.” Ali Apijo odgurnu sina. „Ti si mlad, sine moj, ne shvataš, tvoj otac je mrtav, pusti me da ga ožalim.”

„Nije, majko, mrtav, video me je.” Apijo oslušnu. Zavijanje i popevanje je zamrlo i grupice ljudi su se skupile oko čamca govoreći tihim glasom. Ustade drhteći i progura se kroz gomilu. Pre nego što je mogla da prikupi dovoljno hrabrosti, njen pogled se zaustavi otvoreno na Ovilu koji je sedeo u čamcu, živ! Osloni se o čamac blizu njega, i pogledi im se susretoše. Ovila je još bio živ. Ona se posrćući udalji od gomile i sede na ostatke jednog starog čuna u blizini. Nije razmišljala, bila je samo iscrpljena i uplašena. Onda je Ovila zapitao svoje tihim glasom. „Kakve su vesti o mojoj braći?”

Ali umesto odgovora, zavijanje i popevka se ponovo digoše, i ljudi su dugo žalili. Onda jedan starac reče Ovilu: „Pogledaj gore pod ono drvo, tela tvojih rođaka leže tamo u miru.”

Ovilov pogled pođe u pravcu starčeve ruke dok mu se oči ne zaustaviše na dve sveže humke. Pokri lice i glasno zajeca, a njegov muški glas bi prigušen zapomaganjem žena.

Napraviše nosila i odnesoše kući Ovila, idući poznatom stazom kojom je hodao sa svojim rođacima iz detinjstva. Njegovi rođaci su bili ostavljeni na obali jezera da zauvek tamo leže. Njihove duše će se kupati u jutarnjem povetarcu, i slušati uspavanke nasmejanih talasa. Konfuzne misli su se ispredale i kovitlale po Ovilovoj glavi dok su njegovi nosači okretali leđa vodi i on se u sebi zakle da se nikada više ne vrati na jezero.

Dok su hodali kući, Apijo vide Obujovu ženu kako je odmerava s veoma jakom ljubomorom, i znala je da ova mrzi Ovilu što je preživeo, dok se njen muž utopio. Apijo spusti glavu i ode dalje. Bog je nju blagoslovio više od drugih žena. Ovila je živ. Rođaci opraše Ovilovo izubijano telo i potopiše njegova izgrižena stopala u lek pripremljen od suve kore drveća. Onda mu telo i dušu pročistiše od tragedije kojoj je prisustvovao. Kad je pao mrak, vratiše se svojim kućama ostavljajući Apijo da se brine o mužu.

Onda je Ovila ispričao svojoj ženi kako su, pošto su odmakli nekoliko metara, videli tamne oblake kako potpuno prekrivaju Agok. U roku od nekoliko minuta vetar i grad su pogodili čamac i prevrnuli ga. „Za mene je misterija kako sam dospeo povrh čuna, i da me nisu danas izvadili, ja bih umro.”

Ovila je pažljivo izbegavao da ženi ispriča o strašnom trenutku kada je Obuja najavio da iskače iz čamca da bi se vratio svojoj ženi i detetu jer im je potreban. Nije joj kazao o moćnim šakama koje su ga dograbile za noge, i zastrašujućim glasovima koji su ga dozivali. Ne, on će ušuškati ta tužna sećanja pravo u svoje srce sve dok ne susretne svoje rođake u zemlji mrtvih.

„Umoran sam, Apijo. Pusti me sada da spavam, tu je i sutra – možemo onda pričati.”

„Čudo je što si živ, sada spavaj”, rekla mu je. Apijo pokri muža i njena ruka bi topao jastuk pod njegovom glavom.

Talas moćnog sna obuze Ovila, i on mu se ne odupre. Onda nemirno zabaci glavu. Da li ga je Apijo dozivala? Stavi svoju glavu ponovo na Apijinu ruku, slabašni glasovi ponovo dođoše jasnije i napadnije. Moćne ruke počeše da ga drmusaju iz slatkog sna.

„Ovila, Ovila, probudi se, zar ne ideš danas da ribariš sa nama? Sunce je visoko na nebu, probudi se, razbudi se.” Ovila se trže iz sna i uspravi se. Grcao je kao čovek koga dave i zvuk gušenja mu se ote iz usta.

Apijo ustade drhteći. „Šta je, Ovila, šta je?”

„Vuku me gore”, promuca Ovila. „Vukli su me da idem sa njima da ribarim. Oh, Apijo, bilo je strašno, svako od njih me je molio i dozivao moje ime.”

„Pst, sine moj”, Apijo je tešila muža. „To je loš san – toliko si propatio. Lezi i pokušaj da zaspiš. Ja ću ostati budna i paziti.”

Ovila posluša svoju ženu i zaspa, a Apijo ga ušuška povukavši ćebe do njegovog vrata. Leže blizu njega, i dalje drhteći.

„Vukli su me na gore.” Apijo se nije usuđivala da upita ko su oni. Ko bi drugo oni mogli da budu? Ako je Ovila zamišljao i sanjao o tim ljudima, to je početak ozbiljne nevolje. Ali pre nego što je mogao da sklopi oči da zaspi, Ovila vrisnu i uspravi se. „Silom me vuku ka jezeru, Apijo. Kažem im da više ne želim da idem u ribolov, ali insistiraju da moram da pođem sa njima.”

I Ovila je sedeo jecajući.

„Upali lampu, Apijo, oni su ovde u sobi. Kaži im da me puste na miru, digao sam ruke od ribolova, kaži im, reci im.”

Apijo zaštitnički zagrli svoga muža. „Ne mogu biti ovde”, plakala je. „Tvoji rođaci leže u grobu pored jezera. Zamišljaš stvari. Ovila – lezi i odmori se, iscrpljen si.”

Ali Ovila nije legao, mrak ga je plašio. Kada je Apijo upalila uljanu lampu i zapalila vatru, Ovilov pogled se prošeta od ugla do ugla da bi se uverio da njih dvojica nisu u sobi. Onda najavi svojoj ženi: „Neću više da ležim, oni će se ponovo vratiti.”

Uz dubok uzdah Apijo se priseti kako ju je Obujova žena odmerila kada su se razdvojile na kapiji, i seti se kako joj je snaga nestala kada je ugledala Ovila u čamcu. Da, ne samo da su dve udovice ljubomorne na nju, i muškarci su takođe bili zavidni. Zašto da Ovilu bude toplo u njegovoj kolibi dok su oni ležali napušteni na obali jezera?

Ovilov otac bi pozvan u zoru iz glavnog sela, i kad ču sinovljeve reči, reče: „Šta hoće od tebe, sine moj? Otišli su tamo gde ćemo svi mi otići.” Pljunu na pod i ode da se posavetuje sa mudrim ljudima među svojima za dobrobiti svoga sina.

To popodne, dve glavne ceremonije pročišćavanja behu obavljene da bi se duhovi mrtvaca zadržali podalje od Ovilove kolibe. Ali kada je noć pala, i Ovila zaspao, glasovi su ponovo došli, katkada moleći, katkada vičući, katkada preteći. Slika dvojice mrtvaca se obrazovala gde god bi Ovila pogledao, i njihovi šaptavi glasovi su postali neprekidni zujeći zvuk koji ga je mučio i terao u ludilo. Pri kraju prve nedelje, jedna stara vračara iz Kadžula blizu Kisume siđe do Agoka na kraju kopna. Krv čistokrvno bele koze bi prosuta. Kozja koža je pažljivo obrađena i onda isečena u tanke dugačke trake. Dok je koža još bila vlažna, trake su posebno obrađene i privezane na kraju. Onda su trake skupa uvezane i privezane na jednom kraju, a drugi je ostavljen slobodan. Čitava naprava je ličila na vitlo načinjeno od traka. Onda su je premazali istucanim travama izmešanim s uljem i obesili na novi drveni klin na zidu tako da su trake lepršale iznad Ovilove glave. Onda starica čučnu blizu Ovilovog kreveta i šapnu mu. „Od sada pa nadalje neće dolaziti u ovu kolibu; oni pripadaju jezeru, moraju tamo da ostanu.”

Toga dana je Ovila spavao do zalaska sunca, neuznemiravan, i mir za koji toliko dugo nije znao mu se vratio. Kada je noć došla, jeo je s dobrim apetitom i čitavu noć prospavao bez micanja. Apijo je šaputala svoju zahvalnost bogu i precima, a Agokćani su se divili moćnoj ruci stare vračare iz Kadžula koja je umirila Ovilov um. Toga jutra kada je otišla da donese vodu, Apijo pažljivo pregleda izvor pre nego što je spustila svoj lonac u vodu da ga napuni. Odsjaj njenog lica je gledao u nju, pokrećući se ritmično sa blagom plimom. Izvlačila je vodu malom tikvom, napunila usta i onda pljunula ka izlasku sunca.

„Pu! da imamo mira u porodici, danas i uvek, da se Ovilovo zdravlje povrati.”

Napuni lonac i požuri kući. Rano jutarnje sunce je izgledalo povoljno i pribrano pred njom, donosilo je poruku mira i sreće. Dok je fiksirala pogled ka suncu, sivi oblak koji je podsećao na muškarca bez udova pređe preko sunca – u suprotnom pravcu. Izgledalo je da je jedan jedini na svetloplavom nebu. Apiji se to nije dopalo, ali se činilo da joj oči prate njegove pokrete kud god je išao. Dođe do kuće gde zateče Ovila kako razgovara sa rođacima koji su došli da mu požele dug život.

Kako su posetioci nagovestili da su gladni, Apijo se uposli spravljajući ručak. Ovilov otac je sedeo sa dva starca pod eukaliptusovim stablom govoreći tihim glasom. Iznenada poče sitna kišica, onda zabljeskujuća munja propraćena tandrkanjem groma. Ovilovu kolibu pogodi munja. Vrisak ljudi u agoniji odjeknu po susednim kolibama i ljudi pojuriše u Ovilovu kolibu da ih spasu. Ali kada su ušli, u kolibu zatekoše Ovila i posetioce zabezeknute, ali žive! Samo je jedna stvar nedostajala – trake kozje kože koje su visile iznad Ovilovog kreveta nisu više bile na svom mestu, čak je i drveni klin bio odnesena munjom. Kiša je isto tako naglo stala kao što je i došla. Ovila je sedeo nepokretno, i nekoliko minuta mislio je da mu se krv zaledila u venama. I kad je Apijo jurnula i zagrlila ga, nije je bio svestan. Buljio je belo u prostor, zaprepašćen još jednim tesnim spasenjem. Slabašno, kao šapćući talasi jezera, glasovi se vratiše u Ovilovu kolibu da ga uznemiravaju. Onda su, jedan po jedan posetioci pljunuli na pod i otišli. „Uh, nikada tako nešto nismo videli.”

Ostavljen sam, Ovilov otac je stajao kod vrata kolibe zbunjen ljubaznošću Boga stvoritelja. Držao je Ovila u životu četiri dana u moćnim vodama dok su se rođaci udavili – zašto onda dopušta njihovim duhovima da se vrate u selo da uznemiravaju ljude, koji su prineli brojne žrtve da bi ih smirili? Ovilov otac je gledao u moćnu vodu samo na milju od njegove kolibe, i na uzburkane talase kako udaraju o obalu jezera, va-va-va. Onda je cela zemlja počela da priča. „Munja je odnela amajliju sa Ovilove glave”, i čitav klan je bio potresen, ne znajući šta će dalje doći. Ali nijedan vrač u Ujomi nije hteo da bude umešan u ovu složenu situaciju. Svi su savetovali da se starica ponovo pozove. Tako da su poslali po nju.

Kao da je bila svesna onoga što je moglo da se dogodi, starica, kada se vratila, reče mirno porodici: „Grmljavine nema u Mombasi. Ovila mora smesta da ode tamo dok mu se ne dogodi najgore.” Porodica nije prihvatila staričinu odluku. Ovila nije bio u takvom stanju da može da putuje. Ali žena nije htela da čuje za to. Pripremila je drugo klupko traka od kože i ušila ga u novu papirusnu kikapu, spremnu za put. Najpre je Ovila takođe odbijao da ode, ali mu je koliba postala nepodnošljiva. Odlazak u Mombasu je bilo bekstvo iz Agoka, od ljudi, jezera i od duhova njegovih rođaka. U pratnji Ogala, svoga rođaka, on uhvati u Kisumi, na pedeset milja od Agoka, voz u pravcu Mombase.

Ovilova neočekivana poseta uznemiri Agokove koji su živeli u Mombasi. Glas se širio okolo i ljudi su se pitali. „Šta je to što ga dovodi ovamo dok u Agoku još žale njegove rođake?” Tako, još pre zalaska sunca, Ojugijeva kuća bi puna zabrinutih rođaka koji su došli da čuju o Ovilovoj neuobičajenoj poseti. Kad su hrana i piće posluženi, Ogalo se obrati svojim saplemenicima i predade im poruku starešine klana koji ga je poučio da kaže Ojugi i drugima zašto su odlučili da pošalju Ovilu u Mombasu dok je zemlja još oplakivala njegove rođake. Onda je Ogalo spustio glas i rekao rođacima kako je grom pogodio kolibu za vreme pljuska i otrgao amajliju i drveni klin sa zida iznad Ovilove glave. Pozvana je vračara natrag i ona je nagovestila da će se, ukoliko bude odveden u Mombasu gde nema grmljavine, Ovila povratiti.

Okupljenim rođacima Ogalov dugi govor je bio upravo kao jedna od onih priča koje stariji ljudi pričaju deci oko vatre posle večere. (A ipak to nije mogla da bude priča, jer je Ovila lično sedeo pred njima.)

Ojugi pročisti grlo da bi prikrio strah koji mu je ledio srce. Naravno, kiše u Mombasi su mirne, ali kako on može biti siguran da se neko drugo čudo neće dogoditi? Ukoliko su duhovi odlučni da se dokopaju ponovo Ovilove čarolije, dočepaće ga se po bilo koju cenu. Ali se plašio da to kaže Ovili, tako da reče: „Ne možemo da sumnjamo u glas klana. Ovila je naša krv. Njegove nevolje su i naše.” Onda su se svi Agokovi skupili da se zakunu da će podupreti i pomoći Ojugi sve dok su mu gosti tu. Ovila nije mogao da zadrži suze kad je ispričao rođacima o nesreći na jezeru i o glasovima. Žene koje su sedele u sobi su tiho jecale. Biti proganjan od duhova je gore nego sama smrt. Na neki način oni su izjedali Ovilovo telo i dušu sve dok ništa ne ostane od njega.

Kad je došlo vreme za spavanje, kikapu bi otvoren i trake kozje kože iznete i obešene iznad Ovilove glave onako kako ih je stara vračara obučila. Ali Ojugi nije mogao da prestane da drhti. Plašila ga je Ovilova bošča koža.

Ovila nemirno spusti glavu na tvrdi travnati jastuk. Mogao je da čuje Ogala kako hrče u prednjoj sobi. Male zelene gaćice koje je nosio su nalegale na njegove vlažne butine. Ćebe mu je na gomili ležalo kod nogu. Obazrivo pogleda u treperave kožne trake – još su visile nad njegovom glavom. Onda okrete glavu na stranu da bi se uspavao. Znoj mu je curio sa glave niz lice i vrat, i mala barica slane vode se sakupila u udubljenju između mlečnih žljezda. Obrisa znoj krpom ali se ovaj opet skupi. Vazduh je bio vlažan i miran, i nije imao dovoljno pljuvačke da okvasi usne.

Napolju je zvuk moćnog mora mogao da se čuje kao zvuk ključajuće vode u pokrivenom loncu. Ovila se pitao koliko dugo će moći da potraje u ovoj zemlji bez grmljavine. Hteo je da kaže starijima da više voli da ostane u svojoj kolibi u Agoku na brizi svoje mile žene, ali ih se plašio. Sada je soba bila nešto tamnija jer se mesec povukao.

Ovila je spavao dok je rani povetarac sa mora ispunjavao sobu. Još jednom Ovila je bio zahvalan Bogu i precima, jer se njegov poremećeni um strašno mnogo popravio po njegovom dolasku u Mombasu, i glasovi su potpuno nestali. Kupao se i jeo, i čak se šalio sa rođacima, ali je ta sloboda prekinuta kad je slučajno čuo Ojugijevu ženu kako se žali. „Druge žene imaju sve slobodno vreme, dok sam ja vezana za kuću, po čitav dan zabavljam nekog.”

Ojugi je pokorno odgovorio: „Ali je on samo gost, uskoro će se vratiti kući.”

„Došla sam do granice”, gunđala je ona. „A kada odem, dovešćeš nekog drugog da ti kuva.”

Ovila je još prvog dana primetio da ga Ojugijeva žena ne voli, ali je bio očajan. Progutao je svoj ponos i pravio se da ne čuje njena gunđanja.

Onda se Ojugijeva deca ozbiljno razboleše pet dana posle Ovilovog dolaska u njihovu kuću. Po ceo dan i noć su vrištala da ih neko guši i nikakav lek nije hladio njihova vrela tela. I Ojugijeva žena, Ambadžo, je postala histerična. „Odnesi amajliju iz moje kuće. Ne mogu da pokopam dva sina u jednom danu.”

„Ali Ovilova čarolija nema nikakve veze sa dečjom bolešću”, šaptao je Ojugi svojoj supruzi. „Hoćeš samo da iskoristiš ovu priliku da Ovila izbaciš napolje, Ambadžo. To je bila odluka klanovskih starešina.”

„Izbaci amajliju iz moje kuće”, vrištala je Ambadžo.

„Starešine klanova imaju kuće pune dece, zašto treba da zbrišu moje ime sa lica zemlje, zašto?”

„Ambadžo, molim te, budi razumna. Pogledaj to na ovaj način...”

„Izbaci čaroliju iz moje kuće”, i njen je glas potresao kućerke u Makupa selu.

„Ima puno Agokćana koji žive u Mombasi, zašto je Bog mene izabrao?” Ambadžo je odlučila da ubedi svog muža da istera Ovila iz kuće, ali Ojugi izađe. Pođe prečicom u Kakuti gde su živeli neki njegovi rođaci, da sa njima popriča. Naravno nije mogao da odbaci strahovanja svoje žene da je Ovilova čarolija pogodila njegovu kuću bolešću. Ali je Ambadžin jezik bio sračunat da ga dovede u nepriliku pred njegovim rođacima i njegovim saplemenicima.

Ojugi zateče dva starca koje je tražio, kako piju palmino vino pod kokosovim drvetom. Kad im je rekao da oba njegova deteta leže umirući od groznice, upitaše ga: „Koje vrste groznice?”

„Vrište da ih neko davi.”

„Ovilovi rođaci su ljuti na tebe”, jedan od staraca otvoreno reče Ojugi. „Ranije ili kasnije spremni su da se osvete. Pusti Ovila nek se vrati u svoju kolibu i smiri duhove svojih rođaka.”

Ojugijeva kolena zadrhtaše tamo gde je sedeo. Nije mu se dopadala Ovilova vrsta bolesti niti mu se dopadao izgled Ovilovog pribora za lečenje. „Pođite sa mnom, braćo moja,” zamoli Ojugi starce. „Pomozite mi da kažem Ovilu da treba da ode iz moje kuće dok nas još veće zlo ne pogodi.”

Starci ostaviše svoja pića pod drvetom i požuriše u Ojugijevu kuću. Ali kada su tamo stigli, zatekoše Ovila kako u dvorištu stoji sa svojim stvarima. Ambadžino zavijanje za njenom decom koja umiru isteralo ga je iz kuće. Ovila ozbiljno reče svojima: „Pustite me da se vratim u Agok, ja tamo pripadam.”

Ovila i Ogalo uzeše svoj prtljag i pođoše stazicom koja je vijugala među kokosovim stablima do železničke stanice. Njegovi rođaci su hodali na maloj razdaljini iza njega. Samo pre nekoliko dana rekli su Ovili da su njegovi problemi i njihovi jer je krvlju vezan za njih. Sada ništa nisu govorili. Polako priđe biletarnici. Kad je kupio karte, pope se u voz i skupi u uglu naspram gomile.

Ovila je bio umoran, zbunjen, i neželjen. Samo trzaj kada se voz pokrenuo natera mu srce da brže zakuca, i znoj mu pođe sa glave i dole niz vrat. Rođaci su počeli da mu mašu, ali nije ih bio potpuno svestan. Naginjao se kroz prozor dugo, sve dok se ništa više nije moglo da vidi od stanice i njegovih saplemenika. I zemlja i čitav život na njoj moćno su se gubili u daljini u suprotnom pravcu kao da su užasnuti paka-paka-paka-pak zvukom vatrene lokomotive.

Na Kisumi stanici Ovila predade svom rođaku na peronu svoj prtljag.

Sumnjičavo pogleda u kikapu koji je sadržavao stvarčice za njegovo lečenje i gurnu ga u ćoše voza. Ukoliko ga duhovi žele, mogu ga pronaći tamo.

Onda požuri sa stanice sa svojim rođakom.