Besi Hed

BOCVANA

 

SAKUPLJAČICA BLAGA

 

 

 

Centralni državni zatvor za dugoročne kazne je bio na dan putovanja od sela na severu zemlje. Oko devet sati toga jutra napustili su Puleng selo i čitavog dana policijski kamion je zujao jureći prema jugu po širokom, prašnjavom drumu kroz celu zemlju. Svakodnevni svet pooranih njiva, stoke koja pase i velikih prostranstava šume i šipražja je izgledao ravnodušan u hladnim očima zatvorenice koja je pozadi zurila u njih kroz žičanu rešetku na policijskim kolima. U nekim trenucima tokom puta činilo se da zatvorenica udara po nekom krajnjem izvoru bola i usamljenosti unutar svoga bića i, svladana njime, ona bi se polako napred povila u divlju hrpu, zaboravljajući sve sem svoj bol. Zalazak sunca prođe pored njih, onda sumrak, onda mrak a kola su još zujala, bezlično, ne mareći.

Najpre slabašno na horizontu, narandžasti sjaj svetlosti novog grada posle nezavisnosti Gaborone, pojavio se kao začuđujući fantom u preovlađujućoj tami šipražja, sve dok kamion nije udario o asfaltirane ulice, neonske svetiljke, radnje i bioskope, i načinio šipražje fantomom usred blistave svetlosti. Sve je ovo prolazilo bezvremenski, presamićena zatvorenica nije posmatrala: nije se pomerila kad se kamion najzad šumno zaustavi pred zatvorskim kapijama. Svetlost baklje udari po strani njenog lica kao mučiteljski udarac. Misleći da je zaspala, policajac povika oštro:

„Moraš se sada probuditi. Stigli smo”.

Petljao je u mraku sa katancem i otvori rešetku. Ona bolno ispuza napred ćuteći.

Skupa, prođoše kratko stubište i sačekaše neko vreme dok je jedan čovek lako kucao, više puta, o teška gvozdena zatvorska vrata. Čuvar noćne smene odškrinu malo vrata, pogleda napolje i onda malo više otvori vrata da bi oni ušli. Mirno i nemarno povede ih do male kancelarije, pogleda svoga kolegu i zapita: „Šta to imamo ovde?”

„To je slučaj ubistva muža iz sela Puleng”, drugi odgovori, pružajući dosije.

Čuvar uze dosije i sede za sto gde je ležao otvoren veliki registar. Krupnim, smelim potezima zabeleži detalje: „Dikeledi Mokopi. Optužena za ubistvo. Kazna: doživotna.” Noćna čuvarka se pojavi i povede zatvorenicu u bočnu prostorijicu, gde su zatražili da se skine.

„Imaš li išta para pri sebi?” zapita stražarka, pružajući joj običnu haljinu od zelenog pamuka koja je bila zatvorska uniforma. Zatvorenica ćutljivo odmahnu glavom.

„Tako, ubila si svog muža, zar ne?” primeti stražarka, s titrajem humora. „Bićeš u dobrom društvu. Imamo ovde četiri druge žene zbog istog zločina. To je postala moda ovih dana. Pođi sa mnom”, i ona je povede niz hodnik, skrete na levo i zaustavi se kod jedne gvozdene kapije koju otvori ključem, sačeka da zatvorenica uđe ispred nje i onda je zaključa ponovo ključem. Ušle su u malo, veoma visokim zidom ograđeno dvorište. Na jednoj strani su bili klozeti, tuševi i garderoba. Na drugoj, prazne betonske kocke. Čuvarka ode do ormana, otključa ga i izvadi debeli valjak ćebadi koja su mirisala na čisto i pruži zatvorenici. U donjem delu ozidanog dvorišta su bila teška gvozdena vrata koja su vodila u ćeliju. Čuvarka ode do tih vrata, glasno zalupa po njima i pozva: „Kažem, hoćete li vi žene tamo zapaliti svoju sveću?”

Glas iznutra povika: „U redu”, i mogle su da čuju grebanje šibice. Čuvarka ponovo uvuče ključ, otvori vrata i neko vreme posmatraše dok je zatvorenica prostirala svoju ćebad po podu. Četiri zatvorenice već zatočene u ćeliji kratko se uspraviše i ćuteći su buljile u svoju novu drugaricu. Kad su vrata bila zaključana, sve je mirno pozdraviše i jedna od žena zapita: „Odakle dolaziš?”

„Puleng!” odgovori novodošla naizgled zadovoljna. Tada svetlo bi oduvano i žene legoše da nastave prekinuti san. I kao da je došla do kraja svog odredišta, nova zatvorenica takođe zapade u duboki san čim je ušuškala ćebad oko sebe.

Sledećeg jutra u šest sati oglasi se zvono za doručak. Žene se pokrenuše na svoju dnevnu rutinu. Ustadoše, protresoše svoju ćebad i saviše ih u uredne bošče. Čuvarka na dnevnoj službi zazvecka ključem u bravi i pusti ih u malo betonsko dvorište tako da su mogle da obave jutarnju toaletu. Onda se, s glasnim zveketom kofa i tanjira, dva zatvorenika pojaviše na kapiji sa doručkom. Muškarci pružiše svakoj ženi po tanjir kaše i šolju crnog čaja i one odoše na betonski pod da jedu. Okretoše se i pogledaše u svoju novu drugaricu i jedna od žena, predstavnica grupe reče ljubazno:

„Treba da paziš, čaj je bez šećera. Mi obično pokupimo šećer sa kaše i stavimo ga u čaj”.

Žena, Dikeledi, pogleda i nasmeši se. Iskusila je takav užas tokom perioda čekanja suđenja da je izgledala više kao skelet nego ljudsko biće. Nategnuta koža joj je popucala po obrazima. Druga se žena nasmeši, ali na svoj način. Njeno lice je neprekidno nosilo izgled ciničnog ćudljivog humora. Imala je punu, debelu figuru. Predstavi sebe i svoje drugarice: „Moje je ime Keboni. Onda ovo je Otsetsve, Geleboe i Monvana. Kako je tvoje ime?”

„Dikeledi Mokopi”.

„Kako to da imaš tako tragično ime?” primeti Keboni. „Zašto su te roditelji nazvali SUZE?”

„Moj je otac umro u to vreme i po suzama moje majke dobila sam ime”, Dikeledi reče, i onda dodade: „I ona sama je umrla šest godina kasnije i mene je stric odgajio.”

Keboni odmahnu glavom sa simpatijama, polako dižući punu kašiku ka svojim ustima. Kad je to progutala, ponovo zapita:

„A kakav je tvoj zločin?”

„Ubila sam svoga muža”.

„Sve smo mi ovde zbog istog zločina”, reče Keboni, onda svojim ciničnim osmehom upita:

„Da li osećaš ikakvo žaljenje zbog zločina?”

„Ne, zaista”, odgovori druga žena.

„Kako si ga ubila?”

„Isekla sam mu sve genitalije nožem”, reče Dikeledi.

„Ja sam to uradila brijačem”, reče Keboni. Uzdahnu i dodade: „Imala sam život pun nevolja.”

Nastade kratka tišina dok su sve bile zauzete svojom hranom, onda Keboni nastavi razmišljajući.

„Naši muškarci ne misle da su nam potrebne nežnost i pažnja. Znaš, moj muž je imao običaj da me šutne između nogu kad je želeo ono. Jednom sam pobacila dete zbog takvog ponašanja. Shvatila sam da ako bih se razbolela ne bi bilo načina da ga umolim, zato mu jednom rekoh da ako hoće, može da ima i neke druge žene pošto ja nisam uspevala da zadovoljim sve njegove potrebe. Pa, on je bio službenik u obrazovanju i svake godine je imao običaj da suspenduje nekih sedamnaest učitelja pošto bi učenice zatrudnele od njih, ali je i on imao iste navike. Kada se poslednji put to desilo, devojčini roditelji su bili veoma ljuti i došli su da meni podnesu izveštaj o tome. Rekla sam im: „Prepustite to meni. Dovoljno sam videla. I tako sam ga ubila.”

Sedele su ćutke i završavale obrok, onda su odnele tanjire i šolje da bi ih isprale u prostoriji za pranje. Čuvarka je donela neke kofe i jednu metlu. Trebalo je politi vodom prostorije gde su spavale, nije bilo ni trunke prljavštine bilo gde, ali je to bila zatvorska rutina. Sve što je preostalo bila je inspekcija direktora zatvora. Ovde se ponovo Keboni okrete ka novodošloj i opomenu je:

„Moraš da paziš kad šef dolazi u inspekciju. On je lud oko jedne stvari – pažnja! Ustani pravo. Ruke na bokovima! Ako tako ne postupiš, treba da vidiš kako stoji ovde i psuje. On ne mari nizašta drugo osim za to. Lud je za tim.”

Kad je inspekcija prošla, žene izvedoše kroz brojne kapije u jedno otvoreno, sunčano dvorište, ograđeno visokom bodljikavom žicom, gde su obavljale svoj dnevni rad. Zatvor je bio rehabilitacioni centar gde su zatvorenici proizvodili robu koja se prodavala u zatvorskoj prodavnici: žene su pravile odeću od tkanina i vune: muškarci su se bavili stolarijom, obućarstvom, ciglarstvom i proizvodnjom povrća.

Dikeledi je znala puno stvari – mogla je da hekla, šije i plete korpe. Sve su žene sada bile zauzete pletenjem vunene odeće: neke su bile početnice i polako i mučno obavljale svoj posao. Gledale su s interesovanjem Dikeledi kad je uzela klupko vune i par pletaćih igala i brzo navlačila petlje. Imala je meke, blage, skoro bez kosti, šake neobične snage – divna šara izlazila je iz tih šaka. Sredinom prepodneva završila je prednji deo džempera i sve su prekinule da bi se divile šari koju je ona sama izmislila.

„Ti si darovita osoba”, primeti, diveći se, Keboni.

„Sve prijateljice mi to kažu”, Dikeledi odgovori smešeći se. „Znaš, ja sam žena čiji krov ne curi. Kad god su moje drugarice htele da pokriju svoje kolibe travom, ja sam bila tamo. Ne bi nikada to radile bez mene. Bila sam uvek zaposlena i zauzeta jer sam ovim rukama hranila i podizala svoju decu. Muž me je ostavio posle četiri godine braka, ali sam dobro uspevala da hranim ta usta. Ako mi ljudi nisu plaćali novcem za moj rad, plaćali su mi poklonima u hrani.”

„Nije ovde tako loše”, reče Keboni. „Mi po nešto malo para uštedimo od prodaje svojih radova i, ako ti tako radiš, možeš još da zaradiš novac za svoju decu. Koliko dece imaš?”

„Imam tri sina”.

„Da li su u dobrim rukama.”

„Da.”

„Ja volim ručak”, reče Keboni čudno skrećući razgovor. „To je najbolje jelo u toku dana. Dobijamo kačamak i meso i povrće.”

Tako je dan prošao veoma prijatno u ćeretanju i radu i kad je sunce zašlo, žene ponovo behu odvedene u ćeliju da bi bile zatvorene. Prostreše ćebad i spremiše svoje postelje, i sa upaljenom svećom nastaviše još neko vreme da pričaju. Upravo kad su htele da se povuku za noć, Dikeledi klimnu svojoj novostečenoj prijateljici Keboni:

„Hvala ti na svoj ljubaznosti prema meni”, reče blago.

„Moramo da se ispomažemo”, odgovori Keboni sa svojim veselim, ciničnim osmehom. „Ovo je užasan svet. Ovde je samo jad.”

I tako žena Dikeledi započe treću fazu svog života koji je bio bled u svojoj usamljenosti i nesreći. A ipak, ona je uvek nalazila zlato među pepelom, duboke ljubavi koje su pripajale njeno srce srcima drugih. Nasmeši se nežno Keboni, jer je već znala da je našla jednu takvu ljubav. Bila je sakupljačica takvih blaga.

 

 

***

 

U društvu su postojale, zaista, samo dve vrste muškaraca. Jedna vrsta je stvarala takav jad i haos da su mogli potpuno da budu osuđeni kao zli. Kad posmatrate seoske pse kako jure za kučkom koja se tera, obično se kreću u čoporima od četiri ili pet. Dok teranje traje, jedan pas pokušava da stekne dominaciju nad feštom i otera druge sa kučkine vulve. Ostatak nesrećnih pasa stoji okolo kevčući i kezeći se u lice dok pobednički pas uživa u neprekidnom naporu orgazama, dan i noć, sve dok ne postane iscrpljen. Bez sumnje, za vreme tog herakleovskog podviga, pas zamišlja da je on jedini penis na svetu i da treba da vlada jagma za njim. Takva vrsta muškarca živi na životinjskom nivou i ponaša se upravo isto tako. Kao psi i bivoli i magarci, on takođe ne prihvata odgovornost za mlade koje je prokreirao i upravo kao psi, bivoli i magarci čini da ženke pobace. Pošto takva vrsta muškaraca čini većinu u društvu, potrebno je malo proanalizirati ga jer je odgovoran za potpunu propast porodičnog života. Mogao bi da bude proanaliziran u tri vremenska razdoblja. U drevnim vremenima, pre kolonijalne invazije Afrike, bio je to čovek koji je živeo po tradicijama i tabuima koje su preci plemena zacrtali za sve ljude. Imao je malu ličnu slobodu da proceni da li su te tradicije za žaljenje ili ne – zahtevalo se da se on ne razmišljajući pridržava i pokorava pravilima. Ali kada se zakoni predaka razmotre, čini se da su u celini bili široki, spoljašnja disciplina za dobro društva kao celine, sa malo pažnje za individualne preferencije i potrebe. Preci su počinili toliko mnogo grešaka, a jedna od najgorih stvari je bila što su muškarcima dali superiorni položaj u plemenu, dok su na žene gledali, u rodnom smislu, kao na inferiorni oblik ljudskog života. Do današnjeg dana, žene još pate od svih nesreća koje pogađaju inferiorni oblik ljudskog života. Kolonijalna era i period migrantskog rada po rudnicima u Južnoj Africi su bili još jedan jad nanesen ovom muškarcu. To je srušilo vlast predaka. To je srušilo stari tradicionalni oblik porodičnog života i tokom dugih perioda muškarac je bio odvojen od žene i dece dok je radio za hranu u drugoj zemlji da bi zaradio novac da plati britanski kolonijalni porez po glavi stanovnika. Britanski kolonijalizam je retko obogaćivao njegov život. On je tada postajao „sluga” belog čoveka i alatka južnoafričkih rudnika. Nezavisnost Afrike je izgledala samo kao još jedna napast povrh napasti koje su spopale čovekov život. Nezavisnost je iznenada i dramatično promenila šemu kolonijalne porobljenosti. Više poslova je postalo dostupno pod lokalnim programom nove vlade i plate su u isto vreme poletele u vis. To je pružalo pravu priliku za porodični život u novom poretku, iznad dečje discipline i običaja, degradacije kolonijalizma. Muškarci i žene su, da bi preživeli, morali da se okrenu unutra, ka svojim sopstvenim mogućnostima. Muškarac je stigao do te prelomne tačke, slomljeni otpadnik bez ikakvih unutrašnjih sredstava. Kao da je sam sebi odvratan i da bi pobegao od svoje sopstvene unutrašnje praznine, vrteo se daleko od samog sebe u vrtoglavoj vrsti mrtvačkog plesa divlje destrukcije i raskalašnosti.

Takav muškarac je bio i Garesego Mokopi, Dikeledin muž. Četiri godine pre nezavisnosti, radio je kao službenik u opštinskoj administraciji, sa sigurnom platom od 50.000 randa mesečno. Uskoro posle nezavisnosti njegova plata skoči na 200.000 randa mesečno. Čak i za vreme svojih mršavih dana imao je sklonost ka ženama i piću: sada je imao sredstava za prave terevenke. Nije više viđan kod kuće i živeo je i spavao po selu, od žene do žene. Ostavio je ženu i tri sina – Banabotea, najstarijeg od četiri godine, Inalamea, od tri i najmlađeg Motsomia od godinu dana – njihovim sopstvenim sredstvima. Možda je tako postupio jer je ona bila dosadan, polupismeni tradicionalni tip, a tu je bilo puno uzbudljivih novih žena okolo. Nezavisnost je zaista napravila čuda.

Postojala je u društvu i druga vrsta muškaraca koja je imala moć da sebe iznova stvore. Ovaj je pokrenuo sve svoje mogućnosti i emocionalne i materijalne, ka porodičnom životu i išao je dalje i dalje svojim sopstvenim mirnim tempom, kao reka. Bio je poema nežnosti.

Jedan od takvih muškaraca je bio Paul Tebolo, a on i njegova žena Kenalepe, i njihovo troje dece, su došli da žive u selu Puleng 1966, godine nezavisnosti. Paulu Tebolu je ponuđeno mesto direktora škole u selu. Dodeljeno im je jedno prazno polje pored dvorišta Dikeledi Mokopi, za njihovu novu kuću.

Susedi su centar univerzuma jedno drugome. Oni pomažu jedni druge u svako vreme i pozajmljuju jedno drugome dobra. Dikeledi Mokopi je s interesovanjem posmatrala dvorište svojih novih suseda. U početku se samo muškarac pojavio sa nekim radnicima da podignu ogradu, koja je bila urađena neverovatnom brzinom i efikasnošću. Muškarac ju je odmah impresionirao kad je otišla da se predstavi i sazna nešto malo o došljacima. Bio je visok, širokih kostiju, sporih pokreta. Bio je tako miran kao osoba da su sunce i senka izvodili sve vrste trikova s njegovim očima, otežavajući odluku o njihovoj tačnoj boji. Kad je stajao mirno i izgledao zamišljen, sunce je volelo da mu se upuže u oči i da se tamo smesti: tako da su katkada njegove oči bile boje senke, a pokatkad svetlotamne.

Okrenuo se i nasmešio joj se prijateljski kad se predstavila i objasnio je da su on i njegova žena premešteni iz sela Bobonong. Žena i deca su mu živeli sa rođacima u selu dok se dvorište ne pripremi. Žurio je da se smesti pošto će škola početi kroz mesec dana. Izgradiće, rekao je, najpre dve kolibe od blata a kasnije je planirao da sagradi malu kuću od cigala. Njegova žena će doći kroz nekoliko dana sa nekim ženama da podignu zidove od blata za kolibe.

„Volela bih da ponudim svoju pomoć, takođe”, rekla je Dikeledi. „Ako bi posao uvek započinjao rano izjutra i ako bi nas bilo šest, mogle bismo oba zida da podignemo za nedelju dana. Ako želite da jedna od koliba bude travom pokrivena ženskom rukom, svi moji prijatelji znaju da sam ja žena čiji travnati krov ne prokišnjava.”

Smešeći se, čovek odgovori da će sva ta obaveštenja preneti svojoj ženi, onda šarmantno dodade da misli da će joj se njegova žena dopasti kad se sretnu. Njegova žena je i veoma prijateljski nastrojena osoba: svi je vole.

Dikeledi se vrati u svoje dvorište radosna srca. Imala je malo posetilaca. Niko je od njenih rođaka nije posećivao iz straha da će, pošto ju je muž ostavio, postati zavisna o njima za puno stvari. Ljudi koji su je posećivali imali su poslovni odnos sa njom; hteli su da sašije haljine za decu, ili da isplete džempere za zimu, a u vreme kada ne bi imala nikakve porudžbine, pravila je korpe koje je prodavala. Tako je izdržavala sebe i troje dece, ali je bila usamljena i bez pravih prijatelja.

Sve je ispalo kako je sused rekao – imao je divnu ženu. Bila je veoma visoka i tanka, sa veselim, živahnim ophođenjem. Nije se trudila da prikrije da je normalno, u svakodnevnom životu, veoma srećna osoba. I sve se dogodilo kako je Dikeledi rekla. Moba od šest žena je podigla zidove koliba od blata za nedelju dana; dve nedelje kasnije, krov je završen. Porodica Tebolo se uselila u svoje novo stanište, a Dikeledi Mokopi je ušla u jedan od najnaprednijih i najsrećnijih perioda svoga života. Njen život je načinio veliku široku krivulju na gore. Njen odnos sa porodicom Tebolo je bio više nego uobičajena prijateljska razmena između suseda. Bio je bogat i stvaralački.

Nije potrajalo dugo a dve žene su stvorile jedno od onih dubokih, nežnih, sve-delećih vrsta prijateljstava, koje samo žene znaju kako da imaju. Činilo se da Kenalepe želi bezbroj haljina za sebe i svoje tri male devojčice. Kako Dikeledi nije prihvatila gotovinu za takve usluge – ona je protestovala zbog brojnih usluga koje su joj njeni dobri susedi činili – Paul Tebolo je sredio da bude plaćena u robi za domaćinstvo za te usluge tako da je nekoliko godina Dikeledi bila obezbeđena osnovnim potrebama za domaćinstvo – pun džak kukuruza, šećera, čaja, mleka u prahu, i zejtina za kuvanje. Kenalepe je takođe bila ona vrsta žena koja je činila da se čitav svet okreće oko nje: njena privlačna ličnost privukla je čitavu gomilu žena u njeno dvorište i isto tako gomilu mušterija za njenu prijateljicu – krojačicu, Dikeledi. Na kraju je Dikeledi postala pretrpana poslom, bila je primorana da kupi drugu šivaću mašinu i zaposli pomoćnicu. Dve žene su sve radile skupa – bile su uvek skupa na venčanjima, pogrebima i zabavama u selu. U svojim slobodnim časovima otvoreno su diskutovale o svim svojim intimnim stvarima, tako da je svaka u potpunosti znala detalje iz života one druge.

„Ti si jedna srećnica”, jednog dana primeti Dikeledi, čežnjivo. „Nema svako takav dar kao što je muž kakav je Paul.”

„Oh, da”, reče srećno Kenalepe. „On je jedna poštenjačina”. Malo je znala o Dikeledinoj listi nesreća i zapita: „Ali zašto si se udala za čoveka kakav je Garesego? Pažljivo sam ga pogledala kad si mi ga pokazala kod radnji onoga dana i mogla sam na prvi pogled da vidim da je on leptir.”

„Mislim da sam najviše želela da odem iz kuće svog strica”, odgovori Dikeledi. „Nisam nikada volela strica. Bogat koliko je bio, bio je težak čovek i veoma sebičan. Tamo sam bila samo služavka i ćuškana. Otišla sam tamo kad mi je bila šesta, kad mi je majka umrla, i to nije bio srećan život. Sva njegova deca su me prezirala, jer sam im ja bila sluškinja. Stric je šest godina plaćao za moje školovanje, onda mi je rekao da moram da napustim školu. Čeznula sam za višim obrazovanjem jer, kao što znaš, ono otvara čoveku svet. Garesego je bio prijatelj moga strica i on je bio jedini muškarac koji me je zaprosio. Oni su to prodiskutovali među sobom i onda je stric rekao: „Bolje da se udaš za Garesega jer ovde mi samo visiš kao kamen o vratu.” Složila sam se samo da bih pobegla od tog strašnog čoveka. Garesego je, u to vreme, govorio da bi se radije oženio ženom kakva sam ja, nego nekom obrazovanom, jer su te žene tvrdoglave i žele da postave zakone za muškarce. Zaista, nisam nikada protestovala kad je počeo da juri okolo. Znaš šta druge žene rade. Proganjaju muškarca od jedne kolibe do druge i tuku prijateljice. Muškarac onda samo utrči u neku drugu kolibu, i to je sve. Tako da ti u stvari nikada ne pobediš. Nisam htela da radim ništa slično tome. Zadovoljna sam što imam decu. Ona su za mene blagoslov.”

 

„Oh, to nije dovoljno”, reče njena prijateljica, odmahujući glavom sa dubokim simpatijama. „Zaprepašćena sam kako život deli svoje darove. Neki ljudi imaju suviše mnogo. Drugi ne dobijaju ništa. Ja sam oduvek u životu bila srećna. Jednog dana će moji roditelji doći u posetu – žive na jugu – i videćeš kako se o meni brinu. Paul je upravo isti. On se stara o svemu tako da nemam ni jedan dan brige...”

Muškarac Paul je privukao širok venac muških prijatelja kao i njegova žena. Imali su goste svake večeri: nepismene muškarce koji su hteli da im on popuni formulare za porez ili da napiše pisma za njih, ili svoje sopstvene kolege koji su želeli da prodiskutuju političke probleme dana – uvek se nešto novo dešavalo, svakog dana, sada kada je zemlja bila nezavisna. Dve žene su sedele izvan tih debata i slušale fasciniranih ušiju, ali nisu nikada učestvovale. Sledećeg dana one bi prežvakavale diskusije sa mudrim, ozbiljnim izrazima.

„Muški umovi idu široko i smelo”, prokomentarisala bi Kenalepe. „Zadrhtim od toga kako slobodno kritikuju novu vladu. Jesi li čula šta je Petros rekao prošle noći? Rekao je da zna sve te kopilane i da su oni samo gomila protuva koja će izvesti puno prljavih trikova. Oh, draga! Tako sam zadrhtala kada je to kazao. Od toga kako pričaju o vladi čini ti se da u kostima osećaš da ovo nije bezbedan svet da se u njemu živi, ne kao u stara vremena kada nismo imali vladu. A Lentsve kaže da deset odsto stanovništva u Engleskoj zaista kontroliše sva bogatstva zemlje, dok ostali žive na nivou gladi. I kazao je da će komunizam sve to srediti. Shvatila sam iz načina kako su diskutovali o tome da naša vlada nije naklonjena komunizmu. Toliko sam drhtala kad mi je to postalo jasno... Zaustavi se i ponosno se nasmeja. „Više puta sam čula kako Paul kaže: 'Britanci su upravljali nama samo osamdeset godina'. Pitam se zašto voli da to govori?”

I tako se čitav novi svet otvorio za Dikeledu. Bio je tako nemoguće bogat i srećan da se ona, kako su dani odmicali, sve dublje utapala u njega i nije se uopšte obazirala na ništavnost sopstvenog života. Ali je on visio tamo kao dosadna bol u mozgu njene prijateljice Kenalepe.

„Treba da nađeš drugog muškarca”, jednog dana ju je tutkala kada su imale jednu od svojih ličnih diskusija. „Nije dobro za ženu da živi sama.”

„I ko bi to bio?” pitala je Dikeledi, razočarana.”Samo bih unela nevolje u svoj život dok je sada sređen. Moj najstariji sin je u školi i uspevam da platim školarinu. To je sve zašta ja zaista marim.”

„Hoću da kažem”, reče Kenalepe, „mi smo takođe ovde da bismo vodile ljubav i uživali u tome.”

„Oh, meni zaista nije nikada bilo stalo do toga”, odgovorila je druga. „Kada iskusiš najgore od toga, to te samo zauvek odbije.”

„Šta hoćeš time da kažeš?” zapita Kenalepe razrogačenih očiju.

„Hoću da kažem, bilo je to samo skoči na i skoči sa i imala sam običaj da se pitam o čemu se tu radi. Razvila sam odvratnost prema tome.”

„Hoćeš da kažeš da je Garesego bio takav!” reče zaprepašćeno Kenalepe. „Pa to je upravo kao petao koji skače sa kokoške na kokošku. Pitam se šta radi sa svim tim ženama. Sigurna sam da ga one jure samo zbog para i tako mu laskaju...” Prekide i onda ozbiljno dodade: „To je zaista još jedan razlog zašto treba da nađeš drugog muškarca. Oh, kad bi znala kako je to u stvari, ti bi čeznula, mogu ti reći! Katkada mislim da u toj strani života ja uživam suviše mnogo. Paul zna mnogo o tome. I uvek ima neki novi trik kojim me iznenađuje. Ima izvestan način kako se smeši kad je smislio nešto novo i ja zadrhtim pomalo i kažem sama sebi: „Ha, šta će noćas Paul raditi!”

Kenalepe zastade i nasmeši se lukavo svojoj prijateljici.

„Mogu ti pozajmiti Paula ako hoćeš” reče, onda podiže ruku da zaustavi proteste na licu svoje prijateljice. „Uradila bih to jer nikad u svom životu nisam imala prijateljicu kao što si ti, u koju imam toliko poverenja. Paul je, znaš, imao i druge devojke, pre nego što se oženio sa mnom, tako da to njemu nije tako neuobičajena stvar. Osim toga, običavali smo da vodimo ljubav mnogo pre nego što smo se uzeli i nisam nikada ostala trudna. On se i o toj strani brine. Ne bih marila da ga pozajmim, jer ja očekujem još jedno dete i ne osećam se dobro ovih dana...”

Dikeledi je dugo zurila u zemlju, onda pogleda svoju prijateljicu sa suzama u očima.

„Ne mogu da prihvatim takav poklon od tebe”, reče duboko potresena. „Ali ako si bolesna, ja ću prati i kuvati za tebe.”

Neobeshrabrena što je njena prijateljica odbila velikodušnu ponudu, Kenalepe još te večeri spomenu razgovor svom mužu. Bio je toliko iznenađen neočekivanošću teme da je u početku izgledao začuđen i puče u glasni smeh i smejao se toliko dugo da se činilo da ne može da se zaustavi.

„Zašto se smeješ tako?” zapita Kenalepe, iznenađena.

On se smejao još malo, onda iznenada postade veoma ozbiljan i zamišljen i bi neko vreme izgubljen u mislima. Kad ga je zapitala šta misli, samo je odgovorio: „Ne želim da ti sve pričam. Želim da sačuvam neke tajne za sebe.”

Sledećeg dana je Kenalepe ovo prenela svojoj drugarici.

„Pa šta je sada hteo time da kaže? Želim da zadržim neke tajne za sebe?”

„Mislim”, reče smešeći se Dikeledi, „mislim da se uobrazio da je dobar muškarac. Isto tako, kada neko nekoga suviše mnogo voli, boli ih da to kažu. Radije bi ćutali.”

Uskoro posle toga Kenalepe je imala spontani pobačaj i morala je da ode u bolnicu radi manje intervencije. Dikeledi je održala svoje obećanje „da pere i kuva” za svoju prijateljicu. Ona je održavala obe njihove kuće, hranila decu i održavala sve uredno. Isto tako, ljudi su se žalili na bednu bolničku hranu i svaki dan je ona pretraživala selo radi jaja i pilića, kuvala ih i nosila svaki dan Kenalepi u podne.

Jedne večeri Dikeledi je poremetila svoju rutinu. Taman je pripremila večeru za Tebolovu decu, kad jedna mušterija dođe s hitnom molbom da se nešto popravi na venčanoj haljini. Venčanje je trebalo da se obavi sutradan. Ona ostavi decu da sede oko vatre i jedu i vrati se u svoju kuću. Jedan sat kasnije, kad su njena deca zaspala i smirila se, pomisli da proveri Tebolovo dvorište da vidi da li je sve tamo u redu. Uđe u dečju kolibu i primeti da su legli i pospali. Njihovi tanjiri od večere ležali su rastureni i neoprani oko vatre. Koliba koju su Paul i Kenalepe delili je bila u mraku. To je značilo da se Paul još nije vratio iz svoje večernje posete ženi. Dikeledi pokupi tanjire i opra ih, onda prosu prljavu vodu od sudova na žar koji je još bio napolju. Poređa tanjire jedan na drugi i odnese ih u treću, sporednu kolibu koja je služila kao kuhinja. Upravo tada je Paul Tebolo ušao u dvorište, primetio lampu i kretanje u kuhinjskoj kolibi i došao do nje. Zastade kod otvorenih vrata.

„Šta sada radiš, Mama Banabote?” zapita obraćajući joj se nežno na uobičajeni način po imenu njenog najstarijeg sina, Banabote.

„Veoma dobro znam šta radim”, odgovori srećno Dikeledi. Okrete se da kaže da nije dobro ostaviti prljave sudove da ostanu preko noći ali joj se usta otvoriše od iznenađenja. Dva meka jezerca hladne tečne svetlosti su bila u njegovim očima i nešto beskrajno slatko prođe između njih: bilo je suviše lepo da bi bila ljubav.

„Ti si veoma dobra žena, Mama-Banabote”, reče on meko.

Bila je to istina i dar bi ponuđen kao zlatni grumen. Samo muškarci kao što je Paul Tebolo mogu da ponude takve darove. Ona ga uze i uskladišti još jedno blago u svom srcu. Kleknu na tradicionalni učtivi način i mirno ode svojoj kući.

 

 

***

 

Osam godina je prohujalo za Dikeledi u mirnom ritmu rada i prijateljstva sa Tebolovima. Kriza je nastupila sa najstarijim sinom, Banabotom. Morao je da polaže diplomski u osnovnoj školi na kraju godine. Ovaj ozbiljan događaj ga je potpuno otreznio, jer je kao svi dečaci mnogo voleo da se igra. Donese svoje knjige kući i reče majci da bi voleo da uveče uči. Želeo bi da položi sa odličnim uspehom da bi joj ugodio. Crvenog i ponosnog lica Dikeledi spomenu to svojoj prijateljici, Kenalepi.

„Banabote sada svake večeri uči”, reče ona. „Nije zaista nikada mario za učenje. Toliko sam ponosna zbog toga, da sam mu kupila rezervnu lampu i premestila ga iz dečje kolibe u svoju kolibu gde će biti mirno za njega. Sada oboje sedimo kasno u noć. Ja ušivam dugmad i porubljujem, a on uči...”

Ona je takođe u pošti otvorila štednu knjižicu da bi imala neki ušteđeni novac i platila školarinu za njegovo srednje obrazovanje. Bila je veoma visoka – 85.000 randa. Ali uprkos svom njenom gomilanju centi, na kraju godine joj je nedostajalo 20.000 randa da pokrije školarinu. Sredinom Božićnih školskih praznika rezultati behu objavljeni. Banabote je položio sa odličnim. Majka mu je bila skoro histerična od radosti zbog ovog uspeha. Ali šta raditi? Dva mlađa sina su već počela osnovnu školu i ona ne bi nikada uspela da pokrije sve njihove školarine svojim sredstvima. Odlučila je da podseti Garesega Mokopija da je on otac dece. Nije ga tokom osam godina viđala osim kao prolaznika u selu. Katkada bi joj mahnuo, ali nikada nije sa njom razgovarao niti se raspitivao o njenom životu ili životu dece. To nije bilo važno. Ona je bila niži oblik ljudskog života. Onda se to neprijatno jednog dana desi u njegovoj kancelariji, upravo kad se spremao da pođe na ručak. Iz seoskog ogovaranja je čula da se na kraju sredio sa jednom udatom ženom koja je imala gomilu svoje dece. Oterao je njenog muža, na tipični seoski senzacionalni način uz tuču, psovke i laži. Najverovatnije muž nije mario jer su uvek postojale ruke ispružene ka muškarcu, sve dok je on izgledao kao muškarac. Privlačnost te posebne žene za Garesegu Mokopija, tako su njeni pređašnji ljubavnici govorili uz kikot, je što je ona volela opojne oblike vođenja ljubavi, kao što su ujedanje i grebanje.

Garesego Mokopi izađe iz svoje kancelarije i ljutito pogleda avet iz svoje prošlosti, svoju ženu. Očigledno je htela da razgovara sa njim i on pođe ka njoj, gledajući u svoj sat sve vreme. Kao svi novi „uspešni ljudi”, pustio je trbuh, oči su mu bile zakrvavljene, lice naduto, a miris piva i seksa od pretprošle noći zadržao se slabašno oko njega. Očima pokaza da treba da odu okolo iza kancelarijskog bloka gde su mogli privatno da popričaju.

„Moraš da požuriš, bilo šta da hoćeš da mi kažeš?” reče nestrpljivo. „Pauza za ručak je veoma kratka i moram da se vratim u kancelariju u dva.”

Njemu nije mogla da priča o ponosu koji je osećala zbog Banabotinog uspeha, tako da reče jednostavno i mirno: „Garesego, molim te da mi pomogneš da platim Banaboteovu školarinu za srednju školu. Položio je sa odličnim i, kao što znaš, školarina se mora platiti prvog školskog dana ili će inače biti odbijen. Borila sam se da uštedim novac čitave godine, ali mi nedostaje 20.000 randa”.

Pruži mu svoju poštansku štednu knjižicu koju on uze, pogleda je i pruži joj je natrag. Onda se nasmeši, zlobni sveznajući osmeh, i pomisli da joj zadaje udarac u glavu.

„Zašto ne zamoliš Paula Tebola za pare?” reče. „Svi znaju da on održava dva domaćinstva i da si mu ti rezervna. Svi znaju za onaj džak pun kukuruza koji ti isporučuje svakih šest meseci, pa zašto ne bi mogao da plati i školarinu takođe”.

Ona ovo niti poreknu niti potvrdi. Udarac se odbi od njenog lica koje ona malo podiže ponosno. Onda ode.

Kao što su imale običaj, dve žene tog poslepodneva se sastaše i Dikeledi ispriča Kenalepi razgovor sa svojim mužem, a ova ljutito zabaci glavu pozadi i reče divlje: „On je sam prljava svinja! Misli da su svi muškarci kao on, zar ne? Preneću tu stvar Paulu, onda će on videti svoje.”

I zaista Garesego je video svoje, ali je to njemu odgovaralo. On je bio prostitutka u svom najintimnijem biću i kao svi profesionalci, uživao je u publicitetu i senzaciji – to je unapređivalo njegovu stvar. Iskreno se i široko nasmešio kada je veoma ljutito Paul Tebolo došao na vrata njegove kuće gde je živeo sa  s v o j o m  konkubinom. Garesego je prošao kroz puno takvih drama u toku tih osam godina i skoro je napamet znao dijalog do koga će doći.

„Ti kopilane!” Paul Tebolo ispljunu. „Tvoja žena nije moja ljubavnica, čuješ li?”

„Zašto je onda snabdevaš hranom?”, Garesego oteže. „Muškarci to čine samo za žene koje jebu! Nikada to ne rade za džabe.”

Paul Tebolo stavi ruku na zid, s vrtoglavicom od ljutine, i reče napeto: „Ti prljaš život, Garesego Mokopi. U tvom svetu nema ničega drugog do prljavštine. Mama Banabote šije odeću za moju ženu i decu i nikada ne uzima novac od mene, pa kako bih drukčije mogao da joj se odužim?”

„To samo dokazuje priču sa obe strane”, odgovori drugi, podlo. „Žene to rade samo za muškarce koji ih jebu.”

Paul Tebolo potegnu drugom rukom, udari ga dobro u jedno od nasmejanih očiju i ode. Ko može da sakrije modro, naduveno oko? Na svako iznenađeno pitanje, odgovarao je uvređena izgleda:

„To je učinio ljubavnik moje žene, Paul Tebolo.”

To je svakako skrenulo pažnju čitavog sela na njega, što je upravo ono što je on u stvari i želeo. Ta vrsta ljudi je bila poslednja pregača vlade. Potajno su čeznuli da budu predsednici da sve oči budu uprte u njih. On još malo više razradi senzaciju. Najavi da će platiti školarinu za dete svoje ljubavnice, koje je takođe trebalo da pođe u srednju školu, ali ne i školarinu za svoje sopstveno dete, Banabotu. Ljudi su upola i voleli mrlju na Paulu Tebolu: bio je suviše dobar da bi bio istinit. Uživali su u tome da od njega načine deo opšte prljavštine sela, tako se okretoše Garesegu i izgrdiše ga: „Možda tvoja žena dobija stvari od Paula Tebola, ali ni jedan muškarac nema takav džep da plati školarinu za svoje dete kao i školarinu za decu nekog drugog muškarca. Banabote se ne bi rodio da ga ti, Garesego, nisi napravio, te je to tvoja dužnost da se o njemu staraš. Osim toga, tvoja je greška što je tvoja žena uzela drugog muškarca. Ostavio si je samu sve te godine.”

Tako su živeli dve nedelje s tom pričom, većinom zato što su ljudi hteli da kažu da je i Paul Tebolo takođe deo života i ćudljivog morala kao što su i oni sami bili. Ali je priča uzela tako dramatičan tok da su svi muškarci zadrhtali od užasa. Prošlo je nekoliko nedelja pre nego što su mogli da sakupe hrabrost da pođu u krevet sa ženama: više su voleli da rade nešto drugo.

Garesegijevi opsceni tokovi razmišljanja su bili njegova sopstvena propast. Zaista je verovao da drugi muškarac ima kolač u njegovom kokošarniku i kao svaki petao sav se nakostrešio zbog toga. Pomisli da uđe i ponovo uspostavi svoja potraživanja. Tako, posle dve nedelje, kad mu je naduveno oko splaslo, on je vrebao Banabotu u selu i zamolio ga da odnese pisamce svojoj majci. Reče da dete treba da donese odgovor. Pisamce je glasilo: „Draga majko, vraćam se ponovo kući tako da možemo da sredimo naša neslaganja. Da li ćeš mi pripremiti obrok i tople vode da se okupam. Gare.”

Dikeledi uze pisamce, pročita ga i zadrhta od besa. Sva dodatna značenja su joj bila jasna. Dolazio je kući radi malo seksa. Oni nisu imali razmimoilaženja. Nisu čak ni govorili jedno s drugim.

„Banabote”, reče ona, „hoćeš li da se igraš u blizini? Želim malo da promislim, onda ću te poslati ocu s odgovorom.”

Ali njene misli nisu bile ni njoj veoma jasne. Bilo je tu nečega što nije mogla smesta da dotakne. Život joj je postao svet tokom svih tih godina kada se borila da izdržava sebe i decu. Ispunila je svoj život blagom ljubaznošću i ljubavlju koje je sakupila od drugih i to je bilo sve što je želela da zaštiti od prljavštine jednog zlog muškarca. Njena prva misao pogođena panikom je bila da pokupi decu i pobegne iz sela. Ali kuda da ide? Garesego nije želeo razvod, ona mu je bila dopustila da joj se približi povodom toga, uzdržala se od toga da uzme bilo kog muškarca. Preokretala je misli ovako i onako i nije mogla da pronađe izlaz osim da se suoči s njim. Ako mu odgovori: „Da se nisi usudio da nogom kročiš u dvorište, ne želim da te vidim”, on bi to ignorisao. Crnkinje nemaju tu vrstu moći. Zamišljeni, mračni izgled dobi joj lice. Najzad, pomirena sa samom sobom, uđe u svoju kolibu i napisa odgovor: „Gospodine, pripremiću sve kako ste rekli. Dikeledi.”

Bilo je oko podne kad se Banabote s odgovorom trčeći vratio svome ocu. Čitavo posle podne Dikeledi je bila u poslu pripremajući se za dolazak svoga muža kad sunce zađe. U jednom trenutku Kenalepe se približi dvorištu i pogleda okolo čudeći se velikim pripremama, punom velikom gvozdenom loncu za vodu sa vatrom koja je gorela pod njim, i ekstra loncima koji su se grejali. Tek kasnije je Kenalepe dovela nož u žižu. Ali je to bilo samo neodređeno, maglovito, ogroman kuhinjski nož koji se upotrebljava za sečenje mesa i Dikeledi koja je klečala kod tocila i polako i metodično ga oštrila. Ono što je bilo u žiži bio je odlučan i tragični izraz na uzdignutom licu njene prijateljice. To ju je zbunilo i blokiralo njihovo uobičajeno slobodno i lako žensko ćeretanje. Kad je Dikeledi rekla: „Pravim neke pripreme za Garesega. Noćas dolazi kući”, Kenalepe se užasnuta brzo povuče u svoj dom. Znali su da su umešani, jer kad je spomenula Paulu to, on je bio rastrojen i u nelagodi ostatak dana. Neprekidno je naopako radio stvari, nije odgovarao na pitanja, odsutno je ostavio šolju čaja dok se nije sasvim ohladio, i svaki čas bi ustajao i hodao izgubljen u mislima. Tako su duboko bili poremećeni da se predveče nisu više ni pravili da razgovaraju. Samo su ćuteći sedeli u svojim kolibama. Onda, negde oko devet sati, čuše te divlje urlike u agoniji. Oboje jurnuše napolje u dvorište Dikeledi Mokopi.

 

***

 

Došao je kući pri zalasku sunca i zateče sve spremljeno za njega, kao što je tražio, i smesti se da uživa u muškom životu. Doneo je sanduk piva sa sobom i sede napolje uživajući natenane dok su njegove oči svaki čas prelazile preko Tebolovog dvorišta. Samo su se žena i deca kretali po dvorištu. Muškarac se nije mogao videti. Garesego se sam sebi nasmeši, zadovoljan što može da glasno grakće koliko god hoće, bez ikakvog izazova.

Lavor tople vode bi stavljen pred njega da opere ruke i onda mu Dikeledi posluži jelo. Na razdaljini ona takođe posluži decu i onda ih upozori da se operu i spreme za krevet. Primeti da Garesego nije pokazao nikakvo interesovanje za decu. Bio je potpuno zadubljen u sebe i mislio je samo o sebi i svojoj sopstvenoj udobnosti. Možda bi, da je pokazao bilo kakvu nežnost prema deci to nju slomilo i skrenulo joj misli sa čina koji je pažljivo planirala celo posle podne. Nije bila vredna njegovog pogleda i to je primećivala, jer kad je najzad donela svoj tanjir hrane i sela blizu njega, on je nijednom nije pogledao u lice. Pio je pivo i bacao svaki čas poglede na Tebolovo dvorište. Nijednom se u dvorištu nije pojavio muškarac sve dok nije postalo suviše mračno da se bilo šta razazna. Bio je time veoma zadovoljan. Mogao bi svaki dan da ponavlja opit sve dok ponovo ne skrši hrabrost drugog pevca i primora ga na ljutito psovanje. Voleo je takve stvari.

„Garesego, misliš li da mi možeš pomoći sa Banabotovom školarinom?” zapita Dikeledi u jednom trenutku.

„Oh, razmisliću o tome”, odgovorio je nemarno.

Ona ustade i unese kofe vode u kolibu, koju sipa u veliki limeni lavor da bi on mogao da se okupa, onda, dok se on kupao, ona je poslovala sređujući i završavajući poslednje domaće poslove. Kad je to završila, uđe u dečju kolibu. Preko dana su se mnogo igrali i već su od iscrpljenosti zaspali. Ona kleknu pored njihovih prostirki za spavanje i dugo je zurila u njih s krajnje nežnim izrazom. Ugasi lampu i ode u svoju kolibu. Garesego je ležao ispružen popreko po krevetu tako da je to pokazivalo da je samo o sebi mislio i da ne namerava da deli krevet sa bilo kim drugim. Zasićen hranom i pićem, pao je čim mu je glava dodirnula jastuk u duboki, težak san. Ljubavnica ga je, bez sumnje, naučila da je pravi način za muškarca da go ide u krevet. Tako je ležao, nečuvan i bez odbrane, ispružen na leđima u krevetu.

Lavor glasno zatandrka kad ga je Dikeledi iznosila iz sobe ali je on i dalje spavao, izgubljen za svet. Ona ponovo uđe u kolibu i zatvori vrata. Onda se sagnu i poseže za nožem ispod kreveta koji je sakrila samo krpom. Sa preciznošću i veštinom svojih šaka sviklih na težak rad, ona dohvati njegove genitalije i jednim potezom ih iseče. Pri tome je isekla glavnu arteriju koja je išla unutar prepone. Masivna navala krvi izluči se po krevetu. I Garesego riknu. Urlikao je u svojoj patnji. Onda nastade tišina. Stajala je i posmatrala njegovu smrtnu patnju s intenzivnim mračnim izgledom, ne gubeći ni jedan jedini detalj. Udarac na vratima je trže iz sanjarenja. Bio je to dečko, Banabote. Otvorila je vrata i zurila bez reči u njega. On je snažno drhtao.

„Majko”, reče užasnutim šapatom. „Nisam li čuo oca kako viče?”

„Ubila sam ga”, rekla je, mašući rukom po vazduhu s gestom koji je govorio – pa, to je to. Onda oštro dodade: „Banabote, idi i zovi policiju”.

On se okrete i potrča u noć. Drugi par koraka je pošao teško za njim. Bila je to Kenalepe koja je trčala natrag u svoje dvorište, van sebe od straha. Iz mraka Paul Tebolo iskorači ka kolibi i uđe. Zapazi svaki detalj i onda se okrete i pogleda Dikeledi sa takvim izmučenim izrazom da neko vreme nije mogao da dođe do reči. Na kraju prozbori: „Ne moraš da se sekiraš oko dece, Mama Banabote. Uzeću ih kao svoje i svima im pružiti srednje obrazovanje.”