Barbara Kimenij

UGANDA

 

DOBITNIK

 

 

Kada je Pius Ndavula dobio na fudbalskoj prognozi, izgledalo je kao da je preko noći postao najpopularniji čovek u Bugandi. Gomila rođaka pokulja k njemu sa sve četiri strane kraljevstva: rođaci i nećaci, nećakinje i ujaci, za koje nije nikad ranije ni znao da postoje, pojaviše se u Kalasandri kod autobuske stanice, zajedno s puno sveta, koji je, uprkos svom bednom izgledu tvrdio Piusu da su oni i samo oni sposobni da se pobrinu da njegov novac bude dobro investiran – poželjno u njihove vlastite specijalne poslove! Isto tako su novinski reporteri vrebali oko Piusove skromne kolibe od blata, slabašni mladići otežani od kamera s vrištećim karo kačketima ili šeširima nakrivljenim na upadljivo smešan način, i ozbiljni mladi ljudi iz Radio-Ugande koji su živo želeli da zabeleže Piusovo oduševljenje svojom iznenadnom srećom za pouku ugandskoj slušalačkoj publici.

Ostali iz Kalasandre su bili toliko iznenađeni da su mogli samo da dođu u posetu i kratko čestitaju Piusu pre nego što bi ih njegovi brbljivi rođaci izgurali. Svi, to jest, izuzev Piusovog najboljeg prijatelja Salonga, čuvara Sabalangirinog groba. Došao je i čvrsto se posadio u kuću i niko nije pokušao da ga pomeri. Skoro slep i veoma ćopav, dogegao se uz pomoć jakog štapa. Njegov dolazak prouzrokovao je u selu malu senzaciju, jer on godinama nije napuštao grob. Ali, videći najzad šansu da smesti Sabalangirine ostatke u stanje koje pristaje njegovoj pređašnjoj slavi, poduzeo je spor, mučan put, po Salongu, vredan truda.

Nantondo je visila dovoljno dugo da bi je slikali zajedno s Piusom. To jest, uspela je da se provuče iza njega baš kad je aparat škljocnuo, tako da su sledećeg dana sve ugandske novine donele na prvoj strani fotografiju „G. Pius Ndavula i njegova srećna supruga”, potpis koji je naterao Piusa da zadrhti od besa i da zapreti sudskim postupkom, a kojom se Nantondo naslađivala dok ju je s ponosom pokazivala svima koje je posećivala.

„Recite nam, Gospodine Ndavula, šta nameravate da uradite sa svim tim novcem koji ste dobili...?”

„Recite nam, gospodine Ndavula koliko ste često popunjavali tikete za prognoze?”

„Recite nam... Recite nam... Recite nam...”

Piusova glava se zavrte pod tim bombardovanjem pitanjima, a još je više bio zbunjen Salongovim neprekidnim gurkanjem i šaputavim savetom: „Nemoj ništa da kažeš!”. Niti su rođaci olakšavali stvari. Neprekidno su tražili da im posveti pažnju i time što su mu stalno gurali svoju decu pod nos, onemogućavali su ga da misli, a kamoli da govori.

Nije uopšte lako, kad šezdeset i pet godina živiš u potpunom mraku, da se za nekoliko sati prilagodiš ulozi slavne ličnosti, i umor je počeo da se vidi.

Iza kolibe se – Pius nije imao pravu kuhinju – kuvala ogromna količina čaja, dok je većina rođakinja bila u poslu nemilosrdno sekući grane matoke s njegovih mršavih banana da bi skuvale hranu za sve. Jedna žena – predstavila se kao rođaka Sara – otkri Piusov tajni magacin piva od banane i sipaše ga svima od reda, kao da je njeno vlastito. Pius se jako umorio od rođake Sare. Nije mu se dopadao način na koji je stalno govorila da mu je potrebna žena u kući, a još više se uznemiri kad ga iznenada Salongo gurnu laktom u rebra i progunđa: „Moraćeš da pripaziš na ovu ovde – ona je taksena marka!”

Ko god bi došao, poželeo bi da vidi telegram s vešću o Piusovom dobitku. Kad je stigao u Direkciju Gombolola – poštanska adresa za sve koji stanuju u poluprečniku od petnaestak milja – Misosi ga je lično doneo, oduševljen što je nosilac tako dobrih vesti. Na Piusovo traženje otišao je prvo da kaže Salongu, i onda natrag u svoju kancelariju da pošalje u Piusovo ime potvrdu sportskoj prognozi ostavljajući starca da sanja lepe snove. Proširenje njegovog malog polja kafe, novi krov na kući – ili pak jedna potpuno nova kuća – ovoga puta s betonskim blokovima, možda sa verandom. Onda su tu bile kokoši. Salongo i on su uvek govorili da novac danas leži u kokoškama, sada kada žene jedu jaja i piliće; ni jedan ni drugi se nisu slagali s tom praksom. Recite šta hoćete, žene koje jedu piletinu i jaja samo traže da budu jalove! Ona žena, socijalna radnica, koja je povremeno dolazila da njuška okolo, pokušavala je da kaže da su sve to gluposti, da pileće meso i jaja prave veće i zdravije bebe. Da, možda izgledaju veće i zdravije, ali niko ne može da ospori da ih je manje! Što samo kazuje.

Ali u Africi se vesti brzo šire – možda novine imaju svoje veze u kancelarijama sportske prognoze. U svakom slučaju, pre nego što je telegram i dospeo do Piusa, pojavili su se napisi u lokalnim novinama i Pius je još bio na miru zadubljen u svoje privatne snove kad stiže prva grupa posetilaca. U početku je bio u nedoumici da razume šta se događa. Ljudi koje godinama nije viđao i jedva ih prepoznavao bacili su se na njega s radosnim poklicima. „Rođače Pius, porodica je oduševljena!” „Rođače Pius, zašto nas sve ovo vreme nisi posetio?”

Pius je bio zadovoljan što vidi svoje najbliže i najdraže sakupljene oko sebe. Zagrevalo mu je staračko srce što se još jednom našao u centru svoje porodice, i oduševljeno im je poželeo dobrodošlicu. I druga gomila koja pristiže nije manje dobro primljena, ali je postojala primetna hladnoća kod onih koji su ranije došli.

Međutim, kako je vreme prolazilo, a poplava nepoznatih lica dobijala inerciju, Piusovo dvorište je počelo da liči na politički miting. S kućnog praga moglo se samo videti nemirno more belih kanzusa i svetlih busutisa, a sama kuća je bila prepuna ljudi i dima od cigareta.

Dragoceni telegram je dodavan iz ruke u ruku dok se nije sveo na meko parče papira s delimično izbrisanim slovima: nije to bilo mnogo važno, jer su samo nekolicina članova u društvu znali da čitaju engleski.

„Sad, g-dine Ndavula, spremni smo za snimanje.” Govorio je slabašan mladić u karo košulji. „Postaviću vam nekoliko pitanja, a vi mi prosto odgovarajte normalnim glasom.” Pius pogleda u kožnu kutiju s dva kalema koja su se obrtala, i liznu usne. „Ne govori ništa”, stiže grubi Salongov šapat. Mladić ga je uporno ignorisao, i nastavi svojim najboljim BBC manirima. „Pa, g-dine Ndavula, dozvolite mi, najpre, da vam čestitam dobitak na prognozi. Da li biste našim slušaocima rekli kako je to kad odjednom postanete bogat?” Nastupi neugodna pauza, za vreme koje je Pius hipnotizirano piljio u hitre kolutove a mladić pomamno pokušavao da premosti jaz pitajući: „Hoću da kažem, imate li nekih planova za budućnost?” Pius proguta glasno pljuvačku, otvori usta da nešto kaže, ali ih ponovo zatvori kad Salongo promrmlja. „Ne govori ništa!”

Mladić isključi aparat, odmahujući glavom u očajanju. „Vidite, gospodine, ja samo želim da vi nešto kažete – ne tražim da održite govor! Reći ću vam kako. Ponovo ću vas upitati kako je to kad odjednom dođete do para, a vi recite nešto kao „To je bilo divno iznenađenje, i, naravno, vrlo sam srećan” – i molim vas, recite svom prijatelju da ne prekida! Razumeli ste? U redu, idemo!”

Aparat bi ponovo uključen, i čovek veselo postavi svoje pitanje. „Sad, g-dine Ndavula, kako je to kad se dobije na prognozi?” Pius proguta pljuvačku i onda brzo zapeva glasom van svakog ključa. „To je bilo divno iznenađenje i naravno osećam se vrlo srećan i recite svom prijatelju da ne prekida!” Mladić skoro zaplaka. To mu je bio prvi zadatak kao radio reportera, i izgledalo je kao da će biti i poslednji. Zaustavi aparat, i oplakivaše svoju maglovitu budućnost, gunđajući. U tom trenutku mu rođaka Sara uhvati pogled. „Možda vam ja mogu pomoći”, reče. „Ja sam g-din Ndavulova rođaka.” Ovo je izjavila na način koji je ukazivao da Pius nema drugih. Mladić se znatno oraspoloži. „Pa, gospođo, ako bi mi mogli nešto reći o g-din Ndavulinim planovima, bio bih vam jako zahvalan.” Rođaka Sara prekrsti ruke na svoje impozantne grudi, i kad aparat ponovo poče da se okreće, započe. Da, g-din Ndavula je vrlo srećan zbog novca. Ne, ne mislim da ima neke određene planove o tome kako da ih potroši – sa svim tim svetom okolo nije imao vremena da razmisli. Da g-din Ndavula živi potpuno sam ali je ona spremna da ostane i da se o njemu stara sve dok mu je potrebna. Tada se druge žene u sobi značajno pogledaše, zaškrgutaše zubima i ispustiše jedno dugo „Eeeeeh!” neverovanja. Da, ona veruje da je ona g-din Ndavulova najbliža živa rođaka po udaji...

Pius je slušao njeno iskreno samopouzdanje s rastućim užasom, dok ga je Salongo pomamno vukao i šaputao: „Eto! Šta sam ti rekao! Ta je žena taksena marka!”

Oko tri popodne matoke i čaj behu posluženi, matoke na širokim svežim listovima banane, pošto je Pius imao svega tri tanjira, a čaj u bilo čemu što se našlo pri ruci – limenim konzervama, starim teglama – itd. jer je imao i malo šolja, takođe. Pius je vrlo malo jeo, ali je bio srećan zbog čaja. Sa toliko se sveta rukovao da ga je ruka bolela, i bio je umoran od razgovora i dolaženja i odlaženja svih tih nepoznatih ljudi. A, najviše je bio umoran od rođake Sare, koja je insistirala da se ponaša prema njemu kao prema jednom nemoćnom idiotu. Sve druge je držala podalje, što je dalje mogla i kad jedna žena položi bolešljivu punačku bebu na njegovo krilo, rođaka Sara povuče dete kao da je zarazno. Naravno, nekoliko ljutih reči bi izmenjeno između Sare i zaljubljene majke, ali je Pius sad već prestao da mari.

Jozef Mukasa i Kibuka dođoše rano izvečera, kad su neki rođaci odlazili usrdno obećavajući da će sutra ponovo doći. Oboje su bili uznemireni umorom koji su videli na Piusovom licu. Starac je izgledao potpuno iscrpljen, a njegova koža siva i bolešljiva. Bili su takođe malo iznenađeni prisustvom rođake Sare, koja ih je nudila da se posluže čajem i koja se u svakom pogledu ponašala kao gospodarica kuće. „Mislim da vas je moj pokojni muž vrlo dobro poznavao, gospodine”, reče Jozefu. „Bio je poglavica Miruka u oblasti Bujaga. Zvao se Kivumbi.” „Ah, da”, odgovori Jozef. „Sećam se Kivumbia vrlo dobro, zaista. Često smo zajedno lovili. Bilo mi je žao kad sam čuo da je umro. Bio je dobar čovek.” Rođaka Sara slegnu ramenima. „Da bio je dobar čovek. Ali, ono što bog daje, on i uzima.” Tako je pokojni Kivumbi skinut s dnevnog reda.

Slušajući sve ovo Pius je mogao tačno da definiše srodstvo između sebe i rođake Sare i čak i po Kigandskim standardima ono bukvalno nije postojalo, jer je pokojni Kivumba bio pastorak jednog od Piusovih rođaka.

„Izgleda da te je udarac sreće iscrpeo, Piuse”, primeti Kibuka kad su se on i Jozef smestili na grube drvene stolice koje je rođaka Sara donela.

Salongo je piljio u svet i režao. „Naravno da je iscrpljen! Ko pa ne bi bio sa svim ovim čistačima koji su se okupili da ti pokupe kosti?” Pius ga je ućutkivao kao što bi neko dete: „Ne, ne Salongo. Sasvim je prirodno da moja porodica treba da se okupi oko mene u ovakvom času. Samo se bojim da sam malo isuviše star za sve ovo uzbuđenje.”

Salongo vešto pljunu kroz otvorena vrata, i za malo promaši grupu gostiju koji su se spremili da legnu, i reče: „Ona žena ne misli da je on suviše star. Sprema se da ga ufaćka. Viđao sam taj tip i na drugim mestima!”

Jozefova usta se iskriviše od smeha i na pomisao da „na drugom mestu” može samo da znači Sabalangirin grob koji je Salongo čuvao bolji deo svog odraslog života. „Pa, ona je fina žena”, primeti. „Ali, vidi ovo, Piuse, nastavi on, „ne budi uvređen mojim predlogom, ali zar ne bi bilo bolje kad bi došao i ostao noćas sa nama u Mutundi? Miriamu bi volela da te primi, a ti izgledaš kao da ti je potreban dobar noćni odmor, što ovde nećeš imati – ovi tvoji rođaci napolju pripremaju vatru i spremaju se da celu noć igraju!”

„Mislim da je odlična ideja!” reče rođaka Sara, skačući da skloni šolje od čaja. „Idi sa g-dinom Mukasom, rođače Piuse. Promena će ti prijati isto toliko koliko i odmor. I ne brini se za kuću – ja ću ostati ovde i paziti na sve.” Pius je oklevao. „Pa, mislim da će mi ovde biti dobro – ne volim da zadajem Miriami ekstra posao...” Salongo promrmlja. „Idi kod Jozefa. Ne želiš da ostaneš sam u kući s tom ženom – ne znaš šta joj sve može pasti na pamet...!” „Spakovaću ti nešto stvari, Piuse”, izjavi rođaka Sara i ushoda se pre nego što se bilo šta drugo moglo da kaže, zaustavljajući se samo onoliko dugo da baci na Salonga pogled s ciljem da ga na mestu zgromi.

Tako Piusa odvedoše kod Mutande u Jozefovim kolima, a on je uživao u prijatnom osećanju da ne mora da se sekira ni oko čega. Salonga su takođe povezli onoliko blizu groba koliko su kola mogla da dođu, i njegovo smežurano lice je bilo zgrčeno u iskrivljeni osmeh, jer je Pius obećao da mu pomogne da sagradi novi dom za Sabalangiru. Za njega je dan bio dobro proveden, uprkos rođake Sare.

Pius provede prijatno veče sa Mukasasovima. Imali su dobru večeru, uz čašu hladnog piva dok su sedeli i slušali lokalne vesti na radiju. Pius se toliko opustio da je skromno rekao Mukasasovima da su ga tog jutra intervjuisali za Radio-Ugandu, i kad su bile najavljene radio-vesti, očekivali su bez daha da čuju njegov glas. Ali, umesto Piusa, dođe rođaka Sara hvaleći se u etru. Do tog trenutka je starac bio potpuno zaboravio incident sa magnetofonskog snimka. U stvari, skoro da je zaboravio rođaku Saru. Sad mu se sve vratilo s drhtajem bojazni. Salongo je bio u pravu. Ta žena je imala na umu posao! To je bila obeshrabrujuća misao. Međutim, nije mu poremetila san. Spavao je kao nedužno dete, kao da nema nikakvih briga na svetu.

Pošto je ujutru izgledao veoma osvežen, Miriamu je insistirala da ga zadrži u Mutundi još jedan dan. „Znam da se bolje osećaš, ali pošto sam te juče videla, mislim da će ti mali odmor s nama prijati. Sutra idi kući, kad se uzbuđenje malo stiša”, posavetova ga.

Ubrzo posle ručka, dok je Pius dremuckao u stolici na verandi, Musisi dođe u landroveru, sa rođakom Sarom pored sebe. Miriamu izađe da ih pozdravi, jedva prikrivajući svoju radoznalost za strašnu ženu o kojoj je toliko slušala. Dve žene odmeriše jedna drugu i odlučiše da budu prijateljice.

U međuvremenu, Musisi pristupi starcu, „Sedi, sine”, Pius mu pokaza na stolicu pored sebe. „Miriamu me tako dobro hrani te jedva mogu da ostanem budan.”

„Drago mi je što se odmarate, gospodine”, Musisi opipa džep svog sakoa. „Evo još jednog telegrama za vas. Da ga pročitam?” Starac sede u očekivanju i reče. „Budi tako ljubazan”.

Musisi prvo pročita telegram u sebi, onda pogleda u Piusa i prokomentarisa, „Pa, gospodine, plašim se da vest nije dobra.”

„Nije dobra vest? Je li neko umro?”

Musisi se nasmeši. „Pa, ne. Nije toliko loša. U stvari, firma za prognozu kaže da su na žalost propustili da dodaju, u prvom telegramu, da se novac od nagrade deli na tri stotine ljudi.

Pius osta zabezeknut. Najzad promrmlja, „Kaži mi, koliko ću znači, ja dobiti?”

„Tri stotine od sedamnaest hiljada funti neće vam dati mnogo više od hiljadu šilinga.”

Na Musisijevo čuđenje Pius se nasloni i zakikota. „Više od hiljadu šilinga!” reče. „Ej, pa to je puno para!”

„Ali, nije, kad ste očekivali toliko mnogo više!”

„Slažem se. A, ipak, sine, šta bih uradio sa svim tim hiljadama funti? Prolazi me doba kad mi je mnogo potrebno.”

Miriamu donese prostirku na verandu i ona i rođaka Sara se udobno smestiše u blizini muškaraca. „Kakvo razočaranje!” povika Miriamu, ali se rođaka Sara ušmrknu i reče, „Slažem se s rođakom Piusom. Ne bi znao šta da radi sa sedamnaest hiljada funti, a i familija bi mu visila oko vrata odsad pa doveka!”

Na spominjanje Piusove porodice, Musise se namršti. „Treba da vas upozorim, gospodine, oni vaši rođaci su napravili strašan nered u vašem polju – vaše banane su oguljene – i gospođa Kivumbi ovde”, pokazujući glavom Saru, „ih je na vreme sprečila da ne iskopaju vaše slatke krompire!”

„Da, rođače Piuse”, dodade Sara, biće nam potrebno izvesno vreme da polje ponovo dovedemo u red. Izgazili su celu leju mladog pasulja”.

„Bože moj”, Pius reče slabo, „to je strašna vest”.

„Ne sekiraj se. Nestaće uskoro kad im kažem da nema para, a onda ću poslati po nekolicinu mojih unuka da dođu i da nam pomognu s popravkom”. Pius nije mogao, a da se ne divi načinu na koji je Sara hvatala stvari u letu.

Musisi se diže sa stolice. „Plašim se da ne mogu duže da ostanem, tako da sad idem da pomognem rođaci Sari da rastera gomilu, i videću da vas sutra odvezem kući.” On i Sara se popeše u landrover i Sara je energično mahala sve dok vozilo nije nestalo s vidika.

„Tvoja rođaka je fina žena”, reče Miriamu Piusu, pre nego što uđe. Pius samo promrmlja, ali nekako oseti da je primedba kompliment za njega.

Sve je bilo mirno u Piusovoj kući kad ga sledećeg dana Misusi doveze kući. Odmah vide da je njegova shamba više manje upropašćena, ali mu se rđavo raspoloženje popravi kad Sara stavi šolju kipućeg čaja pred njega, i sede na prostirku kod njegovih nogu, optimistički objašnjavajući kako se stvari mogu popraviti. Malo po malo, poče da joj govori šta namerava da uradi s novcem od dobitka, završaajući: „Naravno, sad neću moći sve da uradim, naročito pošto sam Salongu obećao nešto za grob.”

Sara dosu još malo čaja i reče: „Pa, mislim da krov treba da ima prvenstvo. Prošle noći sam primetila da na više mesta curi. I dok o tome govorimo, bilo bi dobro sagraditi još jednu malu sobu pored kuhinje. Blato i pruće su dosta jeftini, i onda se cela kuća može omazati. Ti možeš još ići napred i produžiti tvoje polje kafe. A, što se tiče kokošaka, kod kuće imam šest dobrih nosilja kao i finog petla. Doneću ih ovde!”

Pius je gledaše u tišini dugo vreme. „Lepo izgleda”, pomisli, „i ovaj plavi busutsi joj lepo stoji. Niko ne bi pomislio da je baka – ali zašto joj je toliko stalo da mi se obesi o vrat?”

„Zvuči kao da planiraš da dođeš i živiš ovde”, reče najzad, s mukom pokušavajući da zvuči nehajno.

Sara se okrete licem prema njemu i odgovori, „Rođače Pius, biću vrlo iskrena prema tebi. Pre šest meseci moj najmlađi sin se oženio i doveo ženu da živi sa mnom. Ona je vrlo fina devojka, ali nekako ne mogu da naviknem da imam drugu ženu u kući. Moj drugi sin je u Kampali, i mada znam da bih tamo bila dobrodošla, i on ima ženu i troje dece, tako da ako odem tamo ne bi mi ništa bolje bilo. Kad sam videla ono o tebi u novinama, iznenada sam se setila – mada ne očekujem da se i ti sećaš – kako si bio na mojoj svadbi i kako si svima pomagao. Pa, pomislih u sebi, evo nekoga kome je potrebna dobra domaćica, kome je potreban neko da odbija pijavice, sad kad se obogatio. Odmah sam došla da te posetim, i mogu da vidim da sam dobro uradila. Zaista sam ti potrebna.” Oklevala je trenutak, i onda reče, „Samo, možda više voliš da ostaneš sam... Ja sam tako navikla da sve bude kako ja hoću, ni pomislila nisam o tome pre.”

Pius pročisti grlo. „Vrlo si žestoka žena”, sve je što se setio da kaže.

Nedelju dana kasnije, Pius ode do groba i nađe Salongu zauzetog čišćenjem Sabalangirinog oružja. „Mislio sam da si umro”, progunđa čuvar, „tako davno nisi bio ovde – ali pak, ovaj grob uspeva od zanemarivanja. Niko ne mari što jedan od Bugandinih najvećih ljudi ovde leži.”

„Bio sam dosta zauzet”, promrmlja Pius. „Ali, nisam zaboravio svoje obećanje. Evo! Doneo sam ti sto šilinga, i samo želim da je to moglo da bude više. Makar ćeš za to kupiti nekoliko cementnih blokova.”

Salongo uze novac i pogleda ga kao da vrvi od vašiju. Gunđajući zahvali Piusu i onda primeti, „Naravno, život će ti sada biti skuplji kad imaš ženu u kući.”

„Pretpostavljam da ti je Nantondo rekla”, Pius će glupo.

„Zar je važno ko mi je rekao?” odgovori čuvar. „U svakom slučaju, nikad ne reci da te nisam opomenuo. Sledeću stvar koju će poželeti jeste burma!”

Pius se neodređeno nasmeja. „U stvari, jedan od razloga što sam ovde gore došao jeste da te pozovem na svadbu – biće sledećeg meseca.”

Salongo pažljivo spusti na parče čiste krpe koplje koje je čistio i piljiše u svog prijatelja kao da je ovome iznenada izrasla druga glava. „Kakva si ti budala! A, sve to zbog tvog upisivanja nula i krstova na parče četvrtastog papira! Znao sam da to neće doneti nikakvo dobro! Trebalo bi da si pametniji u tvojim godinama. Pa, mogu samo da ti postavetujem da pobegneš dok još imaš priliku!”

Za trenutak je Pius bio pun zle slutnje. Najzad, zar se on ponaša kao budala? Onda pomisli na Saru i na čuda koja je uradila u njegovoj kući i njegovoj shambi za kratko vreme koliko su zajedno. Oseti se razuveren. „Pa, ženim se, i očekujem da te vidim i u crkvi i na prijemu, i ako ne dođeš želeću da znam razlog zašto!” Bio je potajno oduševljen autoritativnim tonom svoga glasa, a Salongovo lice je bilo slika čuđenja. „U redu”, promrmlja. „Pokušaću i doći ću. Pre nego što pođeš odseci granu banane da odneseš tvojoj dobroj gospođi, mora i kupus da je već zreo pozadi. Pretpostavljam da moram da joj ga pošaljem! Ona je stvarni dobitnik!”